Pređi na sadržaj

Рат и мир

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Rat i mir (višeznačna odrednica).
Rat i mir
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovVoйna i mir
AutorLav Nikolajevič Tolstoj
ZemljaRusija
Jezikruski, francuski
Žanr / vrsta delaistorijski, ljubavni, ratni
Izdavanje
IzdavačРусский вестник (serijal)
Datum1865-1869. (serijal)
Broj stranica1000-1500 (u zavisnosti od izdanja)

Rat i mir (rus. Война и мир) je roman Lava Nikolajeviča Tolstoja, čuven po svojoj obimnosti, koji je prvo izdat u Ruskom vesniku (rus. Русский вестник) u razdoblju između 1865. i 1869. godine, u kom se opisuje rusko društvo tokom Napoleonove ere. Obično se karakteriše kao jedno od dva Tolstojeva najvažnija remek-dela (pored Ane Karenjine), kao i jedan od najboljih svetskih romana[1][2].

Rat i mir je ponudio svežu fikciju, sa ogromnim brojem likova u zapletu koji nije pokrivao ništa manje teme od onih u naslovu, kao i teme poput mladosti, braka, ljubavi, godina, života i smrti. Iako se danas smatra za roman, u to vreme je oborio toliko veliki broj ubeđenja o tome kako roman treba da izgleda da ga mnogi kritičari iz tog vremena uopšte i nisu tako posmatrali. I sam Tolstoj je smatrao Anu Karenjinu, napisanu desetak godina kasnije, kao svoj prvi roman, u evropskom smislu.

Naslov[uredi | uredi izvor]

Ruske reči za „mir“ (od pre 1918. - миръ) i „svet“ (od pre 1918. - мiръ, što podrazumeva i „društvo") su homonimi, i nakon reforme ruskog jezika 1918. godine su se pisale identično, što je dovelo do urbane legende u Sovjetskom Savezu da je originalni naslov dela zapravo „Rat i svet" ili „Rat i društvo".[3] Međutim, sam Tolstoj je preveo naslov na francuski kao La Guerre et la Paix, što je trebalo da razreši dilemu. Međutim, zbunjenost je trajala, pa je došlo dotle da je u popularnom ruskom kvizu Что? Где? Когда? kao tačan odgovor na pitanje u vezi sa delom priznata varijanta „društvo“, na osnovu štamparske greške iz 1913. Emisija je reprizirana 2000. godine, što je ponovo probudilo „legendu“. Moguću zbrku je izazvala i pesma Vladimira Majakovskog Война и міръ, koja je prevedena kao „Rat i društvo“, a inače je u potpunosti nevezana za roman.

"Rat i mir“ je takođe bio i naslov političkog dela francuskog anarhiste Pjera Žozefa Prudona, a činjenice da je i Tolstoj bio vatreni anarhista, i da je pomenuto delo iz 1864., godinu dana pre izlaska romana, dovelo je do spekulacija da je ovaj anarhistički manifest na neki način inspirisao pisanje jednog od najvećih romana u istoriji.

Takođe, na samom početku, 1865., dok je postojao samo prvi deo, zvao se - "1805. godina". Još jedan od naslova bio je i „Sve je dobro, što se dobro svrši“.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Tolstoj je prvobitno želeo da napiše roman o Decembarskoj pobuni.[4] Ipak, njegovo istraživanje radi određivanja uzroka dovela ga je unazad sve do Napoleonove invazije na Rusiju 1812. godine, i konačno do istorije celog rata. Ipak, u prvom epilogu se pokazuju tendencije da će Pjer Bezuhov i sin kneza Andreje, Nikolaj, postati članovi Dekabrista.

Jezik[uredi | uredi izvor]

Iako je Tolstoj napisao najveći deo romana, uključujući i svu naraciju, na ruskom, neki delovi dijaloga (uključujući i prvu rečenicu) napisani su na francuskom. Ovo je jedva prikazivalo realnost, s obzirom na to da su svi pripadnici ruskog aristokratskog društva devetnaestog veka znali francuski i pričali ga među sobom radije nego ruski. Zaista, Tolstoj i daje jednu referencu na ovu činjenicu, prikazujući odraslog ruskog aristokratu koji mora da ide na tečajeve ruskog kako bi savladao maternji jezik. Još manje realistično, Francuzi iz romana, uključujući i Napoleona, ponekad pričaju na francuskom, ponekad na ruskom.

Kontekst[uredi | uredi izvor]

Roman nam pripoveda o četiri aristokratske porodice u Rusiji, sa akcentom na Bezuhove, Bolkonske i Rostove, i preplitanja njihovih ličnih života sa ruskom istorijom u periodu od 1805. do 1813. godine, principijelno sa Napoleonovom invazijom 1812, godine. Kako događaji slede, Tolstoj sistematski poriče njegovim likovima bilo koji značajan slobodan izbor: dalja uloga istorije određuje njihovu sreću ili tragediju.

Standardno rusko izdanje je podeljeno u četiri toma (petnaest delova) i dva epiloga, od kojih je jedan uglavnom narativan, a drugi strogo tematski. Grubo rečeno, prva polovina romana (prva dva toma) bave se isključivo njegovim fikcionalnim likovima, a drugi deo, kao i jedan od epiloga, se sastoji od nefikcionalnih eseja o prirodi rata, političkoj moći, istoriji, i istoriografiji. Tolstoj je implementirao ove delove u romanu suprotno ustaljenim normama fikcionalnog pripovedanja. U izvesnim skraćenim izdanjima ovi eseji su u potpunosti izbačeni, dok su u drugim izdanjima, od kojih su neka štampana i za Tolstojeva života, ti eseji spojeni u dodatak na kraju knjige.

Pregled radnje[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Rat i mir sadrži veliki broj likova, i istorijskih i fikcionalnih, Rusa i ne-Rusa, od kojih je većina predstavljena već u prvoj knjizi. Polje posmatranja u knjizi je izuzetno široko, ali se naracija koncentriše uglavnom na pet ili šest likova, čije različite ličnosti i iskustva obezbeđuju glavninu priče, uz njihova uzajamna delovanja jednih na druge, u vreme Napoleonovih ratova.

Prvi tom[uredi | uredi izvor]

Na početku prve knjige, na proslavi u julu 1805. koju je organizovala Ana Pavlova Šerer - počasna saradnica kraljice majke Marije Fjodorovne, upoznajemo se sa glavnim porodicama u romanu. Pjer Bezuhov je nepriznati sin imućnog seoskog kneza koji ubrzo umire od kapi, i neočekivano ga ostavlja kao jedinog naslednika njegovog velikog bogatstva. Obrazovan u Francuskoj, i označen smrću svoje majke, Pjer je u suštini dobrodušan, ali društveno neprilagođen zbog svoje otvorene prirode, i teško mu je da se uklopi u Petrogradsko društvo.

Pjerov prijatelj, inteligentni i ironični knez Andrej Bolkonski, je suprug šarmantne Lize, i tek počinje da pronalazi mir u svom bračnom životu. Smatrajući petrogradsko stanovništvo nezanimljivim, odlazi u pomoć Kutuzovu pred nadolazeći rat sa Napoleonom.

Tolstoj nas tada prebacuje u Moskvu, dnevni ruski grad, kao kontrast Petrogradu. Tu upoznajemo porodicu Rostov, koja će postati jedan od vodećih elemenata u nastavku romana. Saznajemo o moskovskom knezu Ilji Rostovom, sa svoje četvoro dece, od kojih živahna Natalija i stariji brat Nikolaj privlače najviše pažnje u romanu. Mlada Nataša, u cvetu rane mladosti, iskazuje svoju nezrelu ljubav Borisu, detinjastom ali disciplinovanom oficiru, dok je Nikolaj zaljubljen u svoju stariju rođaku Sonju. Najstarije dete u porodici Rostov je Vera, koja je hladna, ali u srećnom braku sa nemačkim oficirom. Peća je najmlađe dete, i poput svog starijeg brata, želi da postane vojnik uprkos godinama. Glave porodice su Ilja i Natalija Rostov, voljeni par, uvek zabrinuti oko svoje nemarne politike prema novcu.

U Golim Brdima, gde se nalazi imanje Bolkonskih, knez Andreja ostavlja svoju trudnu suprugu svom ekscentričnom ocu Nikolaju Andrejeviču i veoma religioznoj sestri, knjeginji Mariji Bolkonskoj, i odlazi u rat.

Drugi deo se otvara opisima priprema za neizbežni francusko-ruski rat. Na Holabrunskom ratištu, Nikolaj Rostov, sada u eskadronu husara, doživljava svoje vatreno krštenje na frontu. Sreće se sa knezom Andrejom, uz ne baš pozitivne utiske. Kao svi mlađi vojnici, očaran je carom Aleksandrom. Ipak, nekontrolisano se kocka, u društvu sa Denisovim i Dolohovim.

Za vreme kratkog boravka kući, on nalazi porodicu Rostov pred finansijskom propašću zbog lošeg upravljanja prihodima. Sa Denisovim provodi bogatu zimu kući, gde vidi Natašino sazrevanje u devojku. Iako ga majka ubeđuje da nađe sebi ženu sa dobrim finansijskim statusom, on odbija, uz želju da se oženi sa svojom dragom iz detinjstva, rođakom Sonjom.

Drugi tom[uredi | uredi izvor]

Ako postoji centralni lik u romanu Rat i mir, onda je to svakako Pjer Bezuhov, koji se, uz dobijeno nasledstvo, sada nalazi pred mukama jednog ruskog plemića. Veliki deo druge knjige nas upoznaje sa njegovim unutrašnjim borbama i težnjama da se bude bolji čovek. Pošto je sada bogati aristokrata, njegovo bahato ponašanje od ranije je zaboravljeno, i on ulazi u filozofsku potragu svojstvenu za Tolstoja: kako osoba da živi moralan život u etički nesavršenom svetu? Ovo pitanje stalno tišti Pjera. Njegov pokušaj da pomogne svojim kmetovima propada. Onda ulazi u brak sa nemoralnom ćerkom kneza Kuragina, Elen, suprotno svom rasuđivanju. Konačno, pridružuje se i Frimasonima, ali kasnije postaje uvučen u masonsku politiku, i postaje bespomoćan pred supruginim aferama.

Pjer je neprestano kontrastiran u odnosu na kneza Andreju Bolkonskog, Tolstojevog inteligentnog i ambicioznog alter-ega. Tokom Austerličke bitke Andreja je inspirisan slavnom vizijom o predvođenju vojske, ali biva skoro smrtonosno ranjen. Pred licem smrti, on shvata kako su sve njegove prethodne ambicije bile besmislene, i da je njegov bivši heroj Napoleon, koji ga i spašava tokom jahanja po bojnom polju, tašt koliko i on sam. Nakon oporavka od povreda u vojnoj bolnici, Andreja se vraća kući kako bi ga dočekala ženina smrt tokom porođaja, i biva pogođen svojom grižom savesti zbog toga što se nije bolje ponašao prema njoj dok je još bila živa. Ophrvan nihilističkim zabludama, knez Andreja povučeno živi na svom imanju do Pjerove posete i njihove filozofske rasprave: gde je Bog u nemoralnom svetu? Pjer pokušava da ukaže na paneteizam i život posle smrti.

Mlada Nataša sreće Andreju tokom svog prvog bala, i brzo osvaja njegovu ljubav. Oni se čak i zaručuju, ali na rok od godinu dana. Kad knez Andreja odlazi radi vojnih obaveza, Elen i njen zgodni brat Anatol zajedno organizuju zaveru kako bi zaveli i obeščastili mladu, nezrelu i prelepu Natašu. Zahvaljujući Sonji i Pjeru, ovaj plan propada, ali za Pjera, to je uzrok ponovnog susretanja sa Natašom, i shvatanja da se u nju zaljubio. Nataša, posramljena zbog toga što je zamalo zavedena, raskida zaruke sa knezom Andrejom.

Treći tom[uredi | uredi izvor]

Ova knjiga je obojena izrazito ratnom tematikom, i fokus je uglavnom na ratu, a ne na sudbinama junaka, koji su delimično skrajnuti. I sam Napoleon uzima više učešća kao aktivan lik u ovoj knjizi.

Za vreme Velike Komete, koju Pjer posmatra, život ponovo počinje za njega, sa svežom verom u ljubav. Interesantna je scena u kojoj on kabalističkom numerologijom pokušava da poveže svoje ime sa Napoleonom, istorijom, brojem 666. Najmlađi sin Rostovih, Peća, izgara od želje da postane vojnik, što ga odvodi u kraću avanturu u Kremlju.

U međuvremenu, Nikolaj se iznenadno pojavljuje kao junak koji pomaže ožalošćenoj Mariji Bolkonskoj, koja je nakon smrti oca ostavljena u nemilosti svojih pobunjenih kmetova sa imanja. Očaran Marijom, koju prvi put vidi, Nikolaj ponovo razmišlja o braku, smatrajući Marijinu posvećenost, brigu, ali i nasleđe veoma privlačnim. Ipak, ono što ga sprečava u prošenju Marijine ruke je njegovo ranije obećanje rođaci Sonji.

Borodinska bitka, prikazana u adaptaciji Sergeja Bondarčuka iz 1968.

Dok se Napoleon probija kroz Rusiju, Pjer odlučuje da posmatra Borodinsku bitku sa dobre pozicije, među ruskim artiljerijskim borcima. Nakon nekog vremena aktivnog posmatranja, i on sam se uključuje, praktično postavši jedan od njih. Tu, on konačno iz prve ruke shvata sve užase rata, i nemilosrdnost ubijanja zdravih i mladih ljudi. Bitka je duga i užasna, ali se iznenađujuće završava neočekivan pobedom Rusa, uprkos brojčano inferiornoj ruskoj vojsci; ipak, general Kutuzov se naoko ne okorišćava ovom činjenicom, već se povlači, dopuštajući Napoleonu da nastavi i izvrši invaziju na prestonicu Moskvu. Stanovništvo masovno beži, i nastaju veliki požari širom grada.

Kada Napoleonova velika vojska okupira napuštenu Moskvu u plamenu, Pjer se odlučuje na kihotovsku misiju atentata na Napoleona. Postaje anonimni čovek u svom tom haosu, lišavajući se svojih odgovornosti nošenjem kmetske odeće i ostavljajući svoje dužnosti i stil života. Jedina poznata osoba koju sreće u ovom periodu je Nataša, koja ga prepoznaje, i iznenada on shvata koliko je voli. Njegov plan propada, i on završava kao jedan od Napoleonovih ratnih zarobljenika, nakon spašavanja jednog deteta u požaru i napada na francuskog legionara zbog nasrtanja na ženu.

Četvrti tom[uredi | uredi izvor]

Pjer Bezuhov (Henri Fonda) i Nataša Rostova (Odri Hepbern) u filmskoj adaptaciji romana, iz 1956. godine.

Nakon što je prisustvovao uništavanju Moskve od strane francuskih vojnika, kao i streljanju ruskih civila, Pjer je osuđen da maršira sa Velikom Armijom u teškom povlačenju iz Moskve u užasnim zimskim uslovima. Ubrzo se sprijateljuje sa svojim saputnikom iz ćelije, Platonom Karatejevim, nenametljivim i prijatnim kmetom. U Karatajevu Petar nalazi sve ono što je želeo od ljudi: poštenje i totalnu nepretencioznost, za razliku od petrogradskog društva, i očigledno pripadnika radničke klase, sa kojim pronalazi smisao životu u prostom radu i saživotu sa njim. Nakon meseci obrta i događaja - i nakon Karatajevljeve smrti nakon što ga je hirovito upucao jedan francuski vojnik - Pjer biva oslobođen od strane Rusa.

Za to vreme, Andreja, nakon ranjavanja u Napoleonovoj invaziji, biva zbrinut od strane Rostovih, koji su u begu, ponovo je sjedinjen sa Natašom i sestrom Marijom, negde pred kraj rata. Izgubivši svu volju za životom, i oprostivši Nataši, on umire, ostavljajući sina Nikolu kao siroče. Ubrzo, Rostove sustiže i tragedija smrti najmlađeg sina Peće.

Pred sam kraj romana, Pjerova supruga Elen umire, i Pjer se ponovo sastaje sa Natašom, dok Rusi pobedonosno obnavljaju Moskvu. Pjer konačno nalazi ljubav, i „oslobođen“ nakon smrti Elen, uzima Natašu za suprugu, dok se Nikolajeva dilema oko izbora između Marije i Sonje završava na Mariji, nakon što ga je Sonja oslobodila od obećanja koje joj je dao. Ženi se Marijom, ali nastavlja da obezbeđuje Sonju do kraja života. Nikolaj i Marija odlučuju da usvoje sina kneza Andreje, i uprkos sitnim nesuglasicama, ostaju verni jedno drugom. Postoje naznake o budućem učešću Nikolaja Bolkonskog i Pjera u budućoj Decembarskoj pobuni, koja je promenila istoriju Rusije, ali to su tek naznake i ništa više.

Epilozi[uredi | uredi izvor]

Prvi epilog završava se izjavom Nikolaja Bolkonskog da će učiniti nešto zbog čega bi njegov pokojni otac „biti zadovoljan“ (verovatno kao revolucionar u Decembarskoj pobuni). Drugi epilog nam pokazuje Tolstojevo viđenje istorije, slobodne volje i opisa načina na koji interakcija dve osobe može da utiče na čovečanstvo. U dugim delimično istorijskim, delimično filozofskim esejima, on diskutuje o pitanju slobode, kao i nepotrebnosti vlasti, koju suptilno napada, zbog svojih jasnih anarhističkih stavova.

Tolstojevo viđenje istorije[uredi | uredi izvor]

Tolstoj ne piše o istoriji formiranoj od strane „velikih ljudi“, i konstataciji da je istorija priča o jakim ličnostima koje pokreću događaje i oblikuju društvo. On veruje da događaji oblikuju sami sebe, uzrokovani društvenim i drugim silama, i veliki ljudi ih samo koriste, menjajući ih, ali ne i stvarajući ih. Kao primer, on poredi Kutuzova i Napoleona. Napoleon, Veliki Čovek, je mislio da je on stvorio Francusku revoluciju, ali pre će biti da se jednostavno zadesio u pravo vreme. Kutuzov je bio mnogo skromniji i efektivniji.

Napoleon je verovao da je mogao da kontroliše tok bitke slanjem odreda, dok je Kutuzov priznavao da je sve što je mogao da da prvobitni plan i onda da pusti tok bitke. Napoleon bi frenetično slao svoje odrede, dok bi Kutuzov mirno sedeo, a čak i spavao za vreme nekih bitaka. Konačno, Napoleon je napravio najveću grešku kobnom petonedeljnom okupacijom Moskve, umesto da u jednoj ogromnoj bici uništi rusku vojsku. Umesto toga, njegova vojska se rasula, zbog nedostatka organizacije pravca delovanja. General Kutuzov je verovao da je vreme njegov najbolji saveznik, i tako se i ispostavilo. On je povukao svoju vojsku iz Moskve, ostavivši je Francuzima, uz plemstvo i kmetove koji su bežeći poneli sve dragocenosti iz kuća i sa imanja. Francuzi su je imali tek toliko da je slučajno zapale, pa zatim napuste krajem jeseni, da bi ih u nemilosrdnom maršu ka Francuskoj dočekala još nemilosrdnija zima. Konačno, vojska je uništena od strane Kozaka. Tolstoj primećuje da Kutuzov nije spalio Moskvu kako ne bi ostavio neprijatelju ništa korisno, ali to nije učinio ni Napoleon. To je jednostavno bila slučajnost. U gradu od drveta, Napoleon nije dovoljno obratio pažnju na pažljivost sa kojom su Rusi brinuli o lampama i pećima, i logično je bilo da će francuskim nemarom doći do požara, a u nedostatku organizovane vatrogasne službe, požari su se proširili.

Glavni likovi u romanu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Spisak likova u romanu Rat i mir
  • Pjer Bezuhov - slobodoumni mason, često zbunjen i nemaran, koji je često sposoban za odlučno delanje i pokazuje veliku snagu volje u teškim trenucima. Smatra se kao jedan od dva Tolstojeva alter ega (drugi je knez Andreja)
  • Nataša Rostova - Iako je upoznajemo kao romantičku devojčicu, sa vremenom se njena ličnost razvija, i nakon proživljenih patnji, nalazi sreću sa Pjerom.
  • Andrej Bolkonski - cinični i hrabri borac u Napoleonovim ratovima, Pjerov prijatelj, i drugi, nedostižni alter ego samog Tolstoja
  • Nikolaj Rostov - vojnik kroz veliki deo romana, na kraju se ženi Marijom
  • Marija Bolkonska - sestra kneza Andreje, u borbi između svojih duboko religioznih stavova i svoje ljubavi
  • Sonja Rostova - 'sterilni cvet', kako je nazvana u knjizi, usvojenica porodice Rostov, i u većem delu romana verenica svog rođaka Nikolaja
  • Napoleon Bonaparta - Veliki Čovek, upropašćen velikim brljotinama
  • general Kutuzov - skromni general, čija umerenost i skromnost na kraju spašavaju Rusiju od Velikog Čoveka
  • car Aleksandar Pavlovič - ruski car, potpisnik mirovne povelje sa Napoleonom 1807.
  • Petja Rostov - 16-godišnji oficir, koji junački gine 1812. godine

Mnogi likovi u romanu Rat i mir bili su inspirisani ljudima iz Tolstojevog života. Nikolaj Rostov i Marija Bolkonska su bazirani na Tolstojevim roditeljima, dok je Nataša oblikovana prema njegovoj sestri. Pjer i knez Andreja podsećaju umnogome na Tolstoja samog, i mnogi ih smatraju njegovim alter egoima. (U to vreme bilo je krajnje inovativno imati i jednog, a kamoli dva alter ega u romanu, koji su uz to sukobljeni po pitanju stavova, ali se dopunjuju.)

Postoji i veliki broj manjih likova, koji se bukvalno pojavljuju samo u jednom poglavlju. Ali neki zaista nisu tako minorni, poput Platona Karatejeva, koji ima krucijalnu ulogu u sazrevanju Pjera Bezuhova.

Prijem dela[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Šengraberna K. Bujnickog.

Nakon objavljivanja romana Tolstoj je postao „pravim lavom ruske književnosti “ (prema Ivanu Gončarovu)[5][6] i postigao je veliki uspeh kod čitalačke publike. O deli je ubrzo napisano na desetine recenzija i analitičkih eseja, od kojih su neki (Dmitrija Pisareva, Pavla Anenkova, Dragomirova i Strahova) predstavljalo je osnovu za istraživanja potonjih stručnjaka za Tolstojev opus. [6] Ipak, početni odgovor ruske štampe na roman je bio slab, a većina kritičara nije mogla da se odluči kako da ga klasifikuje. Liberalni list Golos (Glas, 3. april 93. 1865.) je među prvima objavio tekst o delu. Anonimni recenzent postavio je pitanje koje su kasnije ponovili mnogi drugi: Šta bi to uopšte moglo biti? U koji žanr to treba da stavio?.. Gde je u delu fikcija, a gde prava istorija?"[6]

Pisac i kritičar Nikolaj Ahšarumov, pisao je u Vsemirny Trud (#6, 1867) da Rat i mir nije „ni hronika, ni istorijski roman“, već spajanje žanrova, pri čemu dvosmislenost nikada ne potkopava ogromnu vrednost. Anenkov, koji je takođe hvalio roman, bio je podjednako neodređen kada je pokušavao da ga klasifikuje. „Kulturna istorija jednog velikog dela našeg društva, njegova politička i društvena panorama na početku ovog veka“, je žanrovska klasifikacija koju je sugerirao. „To je [društveni] ep, istorijski roman i ogromna slika života cele nacije“, napisao je Ivan Turgenjev u pokušaju da definiše Rat i mir u predgovoru za prevod na francuski „Dva husara“ (objavljen u Parzu, Le Temps 1875. godine).

Levičari su komentarisali delo sa rezervom. Videli su ga kao lišenog društvene kritike, i oduševljenog idejom nacionalnog jedinstva. Oni su njegovu glavnu grešku videli u „nesposobnosti autora da u svom romanu prikaže novu vrstu revolucionarne inteligencije“, kako je to rekao kritičar Varfolomej Zajcev[7] Članci D. Minajeva, Vasilija Bervi-Flerovskog i N. Šelgunova u Delo časopis je roman okarakterisao kao "nedostatak realizma a likove kao surove i grube. Ipak, Mihail Saltikov-Šedrin, koji nikada nije javno izneo svoje mišljenje o romanu, u privatnom razgovoru je rekao da je izrazio oduševljenje „koliko je ovaj grof jako uboo naše više društvo“.[8] Dmitrij Pisarev u nedovršenom članku „Staro rusko gospodstvo“ ( Staroye barstvo , Otechestvennye Zapiski , #2, 1868), je hvalio Tolstojev realizam u portretisanju pripadnika visokog društva, ipak je bio nezadovoljan načinom na koji je autor, kako ga je video, „idealizovao“ staro plemstvo, izražavajući „nesvesnu i sasvim prirodnu blagost prema“ ruskom plemstvu. Na suprotnom frontu, konzervativna štampa i „patriotski“ autori (među njima A. S. Norov i P. A. Vjazemski) optužuju Tolstoja da svesno iskrivljuje istoriju iz 1812. godine, skrnavi „patriotska osećanja naših očeva“ i izruguje dvorjanstvo.[9]

Jedan od prvih sveobuhvatnih članaka o romanu napisao je Pavel Anenkov i objavljen je u broju 2, u Vestniku Evrope, 1868. Kritičar je pohvalio Tolstojev majstorski prikaz čoveka u ratu, zadivio se složenosti cele kompozicije, koja organski spaja istorijske činjenice i fikciju. „Zaslepljujuća strana romana“, prema Anenkovu, bila je „prirodna jednostavnost kojom [autor] prenosi svetska dešavanja i velike društvene događaje do nivoa lika koji im svedoči“. Na kraju je roman ocenio „celom epohom u ruskoj fantastici“.[10]

Slovenofili su Tolstoja proglasili svojim bogatirom i proglasio su Rat i mir „Biblijom nove nacionalne ideje“. Nekoliko članaka o ratu i miru objavljeno je 1869–70 u časopisu Zarja Nikolaja Strahova. „Rat i mir je delo genija, jednako svemu što je ranije proizvela ruska književnost“, navedeno je u prvom, manjem eseju. „Sada je sasvim jasno da je od 1868. godine, kada je objavljen „Rat i mir“, sama suština onoga što nazivamo ruskom književnošću postala sasvim drugačija, dobila je novi oblik i smisao“, nastavio je kasnije kritičar. Strahov je bio prvi kritičar u Rusiji koji je Tolstojev roman proglasio remek-delom nivoa koji je do tada bio nepoznat u ruskoj književnosti. Ipak, kao pravi slovenofil, on nije mogao da ne vidi roman kao promociju glavnih slovenofilskih ideja o „prevlasti krotkog ruskog karaktera nad grabljivim evropskim vrstama“ (koristeći formulu Apolona Grigorjeva). Godinama kasnije, tokom1878., raspravljajući o Strahovovoj knjizi Svet kao celina, Tolstoj je kritikovao koncept „Ruska krotost protiv zapadne bestijalnosti“ i Strahovljevo tumačenje istog.[11]

Među recenzentima su bili vojni ljudi i autori specijalizovani za ratnu književnost. Većina je visoko ocenila veštinu i realističnost opis bitaka.[12]

Za razliku od profesionalnih književnih kritičara, većina istaknutih ruskih pisaca tog vremena svesrdno je podržavala roman. Gončarov, Turgenjev, Leskov, Dostojevski i Fet, svi su Rat i mir proglasili remek-delom ruske književnosti.

Za razliku od profesionalnih književnih kritičara, većina istaknutih ruskih pisaca tog vremena svesrdno je podržavala roman. Gončarov, Turgenjev, Leskov, Dostojevski i Fet, svi su Rat i mir proglasili remek-delom ruske književnosti. Ivan Gončarov u pismu Petru Ganzenu od 17. jula 1878. savetuje ga da se opredeli da prevodi knjigu na danski, dodajući: „Ovo je ono što bi se moglo nazvati ruskom Ilijadom. Obuhvatajući celu epohu, to je grandiozni književni događaj, prikazujući galeriju velikana naslikanih živahnim kistom velikog majstora ... Ovo je jedno od najdubljih, ako ne i najdublje književno delo ikada“.[13] Godine 1879, nezadovoljan što je Ganzen odabrao da prvo prevede Anu Karenjinu, Gončarov je insistirao: „Rat i mir je izvanredna poema romana, kako po sadržaju tako i po izvedbi. Ona takođe služi kao spomenik slavnoj epohi ruske istorije, u kojoj koji god lik da uzmete to je kolos, statua u bronzi, čak i sporedni likovi [romana] nose sve karakteristične crte ruskog naroda i života.[14] On je 1885. izražavao zadovoljstvo činjenicom da su Tolstojeva dela do tada prevedena na danski, Gončarov je ponovo naglasio ogromnu važnost Rata i mira. „Grof Tolstoj je zaista iznad svih ostalih ovde [u Rusiji]“.[15]

Fjodor Dostojevski (u pismu Strahovu od 30. maja 1871) opisao je Rat i mir kao „poslednju reč vlastelinske književnosti i pride briljantno“. U nacrtu knjige Sirova omladina opisao je Tolstoja kao „istoriografa dvorjanstva„Objektivnost i realizam daju divan šarm svim scenama, a pored talentovanih ljudi, časnih osoba i onih na položajima, razotkriva brojne nitkove, bezvredne siledžije i budale“.[16] Dostojevski je 1876 pisao: „Moje snažno uverenje je da pisac fikcije mora imati najdublje znanje – ne samo o poetskoj strani svoje umetnosti, već i o stvarnosti kojom se bavi, u njenom istorijskom i savremenom kontekstu. Ovde [u Rusiji], koliko ja vidim, samo jedan pisac se u tome ističe, grof Lav Tolstoj“.[17]

Afanasi Fet je u pismu Tolstoju od 1. januara 1870. izrazio svoje veliko oduševljenje romanom. „Uspeli ste da nam do detalja pokažete drugu, mondensku stranu života i objasnite koliko se organski hrani spoljašnjom, herojskom stranom života“, dodao je on.[18]

Nikolaj Leskov, tada anonimni recenzent u Birzhevy Vestnik, napisao je nekoliko članaka u kojima je visoko hvalio Rat i mir, nazivajući ga „najboljim ruskim istorijskim romanom“ i „ponosom savremene književnosti“. Diveći se realizmu i činjeničnoj istinitosti Tolstojeve knjige, Leskov je smatrao da autor zaslužuje posebnu zaslugu što je „podigao narodni duh na visoki pijedestal koji je zaslužio“.[19]

Ivan Turgenjev je postepeno ponovo razmatrao svoj prvobitni skepticizam u pogledu istorijskog aspekta romana, kao i stila Tolstojeve psihološke analize. U svom članku iz 1880. napisanom u obliku pisma upućenog Edmondu Abou, uredniku francuskih novina Le XIXe Siècle, Turgenjev je opisao Tolstoja kao „najpopularnijeg ruskog pisca”, a Rat i mir kao „jednu od najistaknutijih knjiga našeg doba”.[20] „Ovo ogromno delo ima duh epa, gde je život Rusije s početka našeg veka uopšte i u pojedinostima ponovo stvoren rukom pravog majstora... Način na koji je grof Tolstoj vodio traktat je inovativan i originalan. Ovo je veliko delo velikog pisca i u njemu je prava, prava Rusija“, napisao je Turgenjev.[21] U velikoj meri zahvaljujući Turgenjevljevim naporima, roman je počeo da stiče popularnost među evropskom čitalačkom publikom. Prvo francusko izdanje Rat i mir (1879) omogućilo je put svetskom uspehu Lava Tolstoja i njegovih dela.[22]

Od tada mnogi svetski poznati autori hvale Rat i mir kao remek delo svetske književnosti. Gistav Flober je izrazio svoje oduševljenje u pismu Turgenjevu iz januara 1880. godine, pišući: „Ovo je prvoklasni rad! Kakav umetnik i kakav psiholog! Prva dva toma su izuzetna. Imao sam krikove oduševljenja dok sam čitao. Ovo je moćan, veoma moćan zaista."[23] Kasnije je Džon Golsvorti nazvao Rat i mir „najboljim romanom koji je ikada napisan“. Romen Rolan, sećajući se da je čitao roman kao student, napisao je: „Ovo delo, kao i sam život, nema početka, nema kraja. To je sam život u svom večnom kretanju.“[24] Tomas Man je smatrao da su Rat i mir „najveći ratni roman u istoriji književnosti“.[25] Kada je Virdžinija Vulf završila knjigu, izjavila je „Ostaje najveći od svih romanopisaca — jer kako drugačije možemo nazvati autorom Rata i mira ?“[26] Ernest Hemingvej je priznao da je upravo od Tolstoja uzeo lekcije o tome kako „pisati o ratu na najdirektniji, najiskreniji, objektivni i oštriji način“. „Ne znam nikog ko bi mogao da piše o ratu bolje od Tolstoja“, tvrdi Hemingvej u svom delu Ljudi u ratu iz 1955. Antologija Najbolje ratne priče svih vremena.[27]

Isak Babel je naveo: Tolstoj nam „daje jedinstven spoj 'naivne objektivnosti' usmenog pripovedača sa interesovanjem za detalje karakteristične za realizam. To je razlog našeg poverenja u njegovo izlaganje.[28][29]

Porodice[uredi | uredi izvor]

Bezuhovi[uredi | uredi izvor]

  • Elen Kuragina (Bezuhova) - Pjerova prva supruga
  • Nataša Rostova (Bezuhova) - Pjerova druga supruga

Rostovi[uredi | uredi izvor]

  • Ilja Andrejevič Rostov - glava porodice
  • Natalija Rostova - njegova supruga
  • Sonja (Sofi) - usvojenica, rođaka Rostovih

Bolkonski[uredi | uredi izvor]

  • Nikolaj Andrejevič Bolkonski - otac kneza Andreje
  • Andreja Nikolajevič Bolkonski - drugi glavni junak romana
  • Marija Nikolajevna Bolkonska - Andrejina sestra
  • Liza - Andrejina pokojna supruga, majka malog Nikolaja
  • Nikolaj Andrejevič Bolkonski - sin kneza Andreje, koji je dobio ime po dedi

Kuragini[uredi | uredi izvor]

  • Vasilije Kuragin - glava porodice
  • Elen Vasiljevna Kuragina - Pjerova prva supruga, raspusnica
  • Anatol Vasiljevič Kuragin - bludnik koji je pokušao da zavede Natašu
  • Ipolit Vasiljevič Kuragin - drugi sin kneza Vasilija
  • Aljina Kuragina - supruga kneza Vasilija

Filmske, TV, pozorišne i druge adaptacije[uredi | uredi izvor]

  • Война и мир iz 1915. godine, ruska adaptacija (Vladimir Gardin)
  • Istoimena opera iz 40ih, koju je komponovao Sergej Prokofjev
  • Prva pozorišna adaptacija, 1942, Alfred Njuman i Ervin Piskator
  • Druga pozorišna adaptacija, 1947. F. Kamej (Japan)
  • „Rat i mir“, 208-minutni holivudski film iz 1956, u kome su glumili Odri Hepbern kao Nataša i Henri Fonda kao Pjer.
  • „Rat i mir“, ruska četvorodelna filmska adaptacija iz 1967. godine. Film je zapažen po svom sedmočasovnom trajanju. Osvojio je i Oskara kao najbolji strani film.[30]
  • 1970. radio-stanica WBAI je emitovala celokupni roman, uz mnoge poznate ličnosti i obične ljude kao glumce.
  • „Rat i mir“, BBC-jeva kratka TV serija
  • Nova pozorišna adaptacija, iz 1996, London
  • La Guerre et la paix, francuska TV adaptacija iz 2000. godine
  • „Rat i mir“ (2007), adaptacija u vidu serije, snimana u Rusiji, Poljskoj, Francuskoj, Nemačkoj i Italiji.
  • „Rat i mir“ (2016), britansko-američka mini-serija u šest epizoda u produkciji Bi-Bi-Si-ja

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „100 najboljih svetskih romana - Rat i mir je #2”. Arhivirano iz originala 18. 03. 2018. g. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  2. ^ „„Rat i mir“ na "The Literature Network"”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  3. ^ „О КАКОМ „МИРЕ“ ИДЕТ РЕЧЬ В „ВОЙНЕ И МИРЕ"?”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  4. ^ Ferou, Sajmon (18. januar 2005). „"Leo Tolstoy: Sinner, Novelist, Prophet"”. Proceedings of the BRLSI Volume 9. Bath Royal Literary and Scientific Institution. Arhivirano iz originala 28. 09. 2007. g.  Spoljašnja veza u |work= (pomoć)
  5. ^ Sukhikh, Igor (2007). „The History of XIX Russian literature”. Zvezda. Pristupljeno 2012-03-01. 
  6. ^ a b v Opulskaya, L.D. War and Peace: the Epic. L.N. Tolstoy. Works in 12 volumes. War and Peace. Commentaries. Vol. 7. Moscow, Khudozhesstvennaya Literatura. 1974. pp. 363–89
  7. ^ Zaitsev, V., Pearls and Adamants of Russian Journalism. Russkoye Slovo, 1865, #2.
  8. ^ Kuzminskaya, T.A., My Life at home and at Yasnaya Polyana. Tula, 1958, 343
  9. ^ Opulskaya, L.D. War and Peace: the Epic. L.N. Tolstoy. Works in 12 volumes. War and Peace. Commentaries. Vol. 7. Moscow, Khudozhesstvennaya Literatura. 1974. pp. 363–89
  10. ^ Opulskaya, L.D. War and Peace: the Epic. L.N. Tolstoy. Works in 12 volumes. War and Peace. Commentaries. Vol. 7. Moscow, Khudozhesstvennaya Literatura. 1974. pp. 363–89
  11. ^ Gusev, N.I. Lev Nikolayevich Tolstoy. Materials for Biography, 1855–1869. Moscow, 1967. pp. 856–57.
  12. ^ Opulskaya, L.D. War and Peace: the Epic. L.N. Tolstoy. Works in 12 volumes. War and Peace. Commentaries. Vol. 7. Moscow, Khudozhesstvennaya Literatura. 1974. pp. 363–89
  13. ^ The Literature Archive, vol. 6, Academy of Science of the USSR, 1961, p. 81
  14. ^ Literary Archive, p. 94
  15. ^ Literary Archive, p. 104.
  16. ^ The Beginnings (Nachala), 1922. #2, p. 219
  17. ^ Dostoyevsky, F.M., Letters, Vol. III, 1934, p. 206.
  18. ^ Gusev, p. 858
  19. ^ Opulskaya, L.D. War and Peace: the Epic. L.N. Tolstoy. Works in 12 volumes. War and Peace. Commentaries. Vol. 7. Moscow, Khudozhesstvennaya Literatura. 1974. pp. 363–89
  20. ^ Gusev, pp. 863–74
  21. ^ The Complete I.S. Turgenev, vol. XV, Moscow; Leningrad, 1968, 187–88
  22. ^ Opulskaya, L.D. War and Peace: the Epic. L.N. Tolstoy. Works in 12 volumes. War and Peace. Commentaries. Vol. 7. Moscow, Khudozhesstvennaya Literatura. 1974. pp. 363–89
  23. ^ Motylyova, T. Of the worldwide significance of Tolstoy. Moscow. Sovetsky pisatel Publishers, 1957, p. 520.
  24. ^ Literaturnoye Nasledstsvo, vol. 75, book 1, p. 61
  25. ^ Literaturnoye Nasledstsvo, vol. 75, book 1, p. 173
  26. ^ Valiunas, Algis (2013). „Godlike, Godly Tolstoy”. Claremont Review of Books (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-06. 
  27. ^ Opulskaya, L.D. War and Peace: the Epic. L.N. Tolstoy. Works in 12 volumes. War and Peace. Commentaries. Vol. 7. Moscow, Khudozhesstvennaya Literatura. 1974. pp. 363–89
  28. ^ Greenwood, Edward Baker (1980). „What is War and Peace?”. Tolstoy: The Comprehensive Vision. London: Taylor & Francis. str. 83. ISBN 0-416-74130-4. 
  29. ^ "Introduction to War and Peace" by Richard Pevear in Pevear, Richard and Larissa Volokhonsky, War and Peace, 2008, Vintage Classics.
  30. ^ „imdb.com”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рат_и_мир&oldid=27831246”