Pređi na sadržaj

Reproduktivna prava

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prava
Teoretska određenja
Ljudska prava
Kategorije prava po imalacu
Druge grupe prava

Reproduktivna prava su zakonska prava i slobode u vezi sa reprodukcijom i reproduktivnim zdravljem koja se razlikuju u različitim zemljama širom sveta.[1][2][3] Svetska zdravstvena organizacija definiše reproduktivna prava na sledeći način:[4]

Reproduktivna prava počivaju na priznavanju osnovnog prava svih parova i pojedinaca da slobodno i odgovorno odlučuju o broju, razmaku i vremenu svoje dece i da imaju informacije i sredstva za to, kao i pravo na postizanje najvišeg standarda seksualnosti. i reproduktivno zdravlje. Oni takođe uključuju pravo svih da donose odluke u vezi sa reprodukcijom bez diskriminacije, prinude i nasilja.

Reproduktivna prava mogu uključivati neke ili sve od sledećeg: pravo na abortus; kontrola rađanja; sloboda od prinudne sterilizacije i kontracepcije; pravo na pristup kvalitetnoj reproduktivnoj zdravstvenoj zaštiti; i pravo na obrazovanje i pristup radi slobodnog i informisanog reproduktivnog izbora. Reproduktivna prava mogu takođe uključivati pravo na obrazovanje o seksualno prenosivim infekcijama i drugim aspektima seksualnosti, pravo na zdravlje menstruacije i zaštitu od praksi kao što je sakaćenje ženskih genitalija.[5][6]

Reproduktivna prava su počela da se razvijaju kao podskup ljudskih prava na Međunarodnoj konferenciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima 1968. godine.[7] Nastala neobavezujuća Proklamacija Teherana bila je prvi međunarodni dokument koji je priznao jedno od ovih prava kada je navedeno da: „Roditelji imaju osnovno ljudsko pravo da slobodno i odgovorno određuju broj i razmak svoje dece.[7][8] Pitanja seksualnog, ginekološkog i mentalnog zdravlja žena nisu bila prioritet Ujedinjenih nacija sve dok ih Dekada žena (1975–1985) nije dovela u prvi plan.[9] Države su, međutim, spore u inkorporiranju ovih prava u međunarodno pravno obavezujuće instrumente. Dakle, dok su neka od ovih prava već priznata u tvrdom pravu, odnosno u pravno obavezujućim međunarodnim instrumentima o ljudskim pravima, druga su pomenuta samo u neobavezujućim preporukama i stoga imaju u najboljem slučaju status mekog prava u međunarodnom pravu, dok druga grupa tek treba da bude prihvaćena od strane međunarodne zajednice i stoga ostaje na nivou zastupanja.[10]

Pitanja koja se odnose na reproduktivna prava su neka od najžešće osporavanih pitanja prava širom sveta, bez obzira na socioekonomski nivo stanovništva, religiju ili kulturu.[11]

Pitanje reproduktivnih prava se često predstavlja kao od vitalnog značaja u diskusijama i člancima organizacija koje se tiču stanovništva kao što je Population Matters.[12]

Reproduktivna prava su podskup seksualnog i reproduktivnog zdravlja i prava.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Teheranska proklamacija

[uredi | uredi izvor]

Povelja Ujedinjenih nacija je 1945. godine uključila obavezu „da se promoviše … univerzalno poštovanje i poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve bez diskriminacije po pitanju rase, pola, jezika ili vere“. Međutim, Povelja nije definisala ova prava. Tri godine kasnije, Ujedinjene Nacije su usvojile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (UDHR), prvi međunarodni pravni dokument koji opisuje ljudska prava; ova deklaracija ne pominje reproduktivna prava. Reproduktivna prava su počela da se pojavljuju kao podskup ljudskih prava u Teheranskoj proklamaciji iz 1968. godine, koja kaže: „Roditelji imaju osnovno ljudsko pravo da slobodno i odgovorno određuju broj i razmak svoje dece“.[8]

Ovo pravo je potvrdila Generalna skupština Ujedinjenenih Nacija u Deklaraciji o društvenom napretku i razvoju iz 1969. godine u kojoj se navodi „Porodica kao osnovna jedinica društva i prirodno okruženje za rast i dobrobit svih njenih članova, posebno dece i omladine, treba pomoći i zaštititi tako da može u potpunosti da preuzme svoje odgovornosti u zajednici. Roditelji imaju ekskluzivno pravo da slobodno i odgovorno određuju broj i razmak svoje dece.“[7][13] Međunarodna konferencija Ujedinjenenih Nacija o godini žena iz 1975. godine ponovila je Teheransku proklamaciju.[14]

Kairski program akcije

[uredi | uredi izvor]

Dvadesetogodišnji „Kairski program akcije“ usvojen je 1994. godine na Međunarodnoj konferenciji o stanovništvu i razvoju (MKSR) u Kairu. Neobavezujući program akcije tvrdi da vlade imaju odgovornost da zadovolje reproduktivne potrebe pojedinaca, a ne demografske ciljeve. Preporučio je da se usluge planiranja porodice pružaju u kontekstu drugih usluga reproduktivnog zdravlja, uključujući usluge zdravog i bezbednog porođaja, brige o polno prenosivim infekcijama i negu nakon pobačaja. Međunarodna konferencija o stanovništvu i razvoju se takođe bavila pitanjima kao što su nasilje nad ženama, seksualna trgovina i zdravlje adolescenata.[15] Kairski program je prvi dokument međunarodne politike koji definiše reproduktivno zdravlje, u kojem se navodi:

Reproduktivno zdravlje je stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti ili slabosti, u svim pitanjima koja se odnose na reproduktivni sistem i njegove funkcije i procese. Reproduktivno zdravlje stoga podrazumeva da ljudi mogu da imaju zadovoljavajući i bezbedan seksualni život i da imaju sposobnost da se razmnožavaju i slobodu da odluče da li će, kada i koliko često to činiti. Implicitno u ovom poslednjem uslovu su pravo muškaraca i žena da budu informisani [o] i da imaju pristup sigurnim, efikasnim, pristupačnim i prihvatljivim metodama planiranja porodice po svom izboru, kao i drugim metodama za regulisanje plodnosti koje nisu protiv zakona, i pravo na pristup odgovarajućim zdravstvenim uslugama koje će omogućiti ženama da bezbedno prođu kroz trudnoću i porođaj i pružiti parovima najbolje šanse da imaju zdravo dete [par. 72]. [15][1]

Za razliku od prethodnih konferencija o stanovništvu, u Kairu je bio zastupljen širok spektar interesa od lokalnog do vladinog nivoa. Međunarodnoj konferenciji o stanovništvu i razvoju prisustvovalo je 179 zemalja, a učestvovalo je ukupno jedanaest hiljada predstavnika vlada, nevladinih organizacija, međunarodnih agencija i građanskih aktivista.[15] Konferencija se nije bavila dalekosežnim implikacijama epidemije HIV/AIDS. Preporuke Međunarodne konferencije o stanovništvu i razvoju su, 1999. godine, proširene tako da uključuju posvećenost obrazovanju o AIDS, istraživanju i prevenciji prenosa sa majke na dete, kao i razvoju vakcina i mikrobicida.[16]

Kairski program akcije usvojile su 184 zemlje članice Ujedinjenih Nacija. Bez obzira na to, mnoge latinoameričke i islamske države stavile su formalne rezerve na program, posebno na njegov koncept reproduktivnih prava i seksualne slobode, na tretman abortusa i na njegovu potencijalnu nekompatibilnost sa islamskim zakonom.[17]

Pekinška platforma

[uredi | uredi izvor]

Četvrta svetska konferencija o ženama u Pekingu 1995. godine, u svojoj neobavezujućoj Deklaraciji i Platformi za akciju, podržala je definiciju reproduktivnog zdravlja iz Kairskog programa, ali je uspostavila širi kontekst reproduktivnih prava.[1]

Ljudska prava žena uključuju njihovo pravo da imaju kontrolu i slobodno i odgovorno odlučuju o pitanjima koja se odnose na njihovu seksualnost, uključujući seksualno i reproduktivno zdravlje, bez prinude, diskriminacije i nasilja. Ravnopravni odnosi između žena i muškaraca u pitanjima seksualnih odnosa i reprodukcije, uključujući puno poštovanje integriteta ličnosti, zahtevaju međusobno poštovanje, pristanak i zajedničku odgovornost za seksualno ponašanje i njegove posledice [par. 96].

Pekinška platforma je razgraničila dvanaest međusobno povezanih kritičnih oblasti ljudskih prava žena koje zahtevaju zastupanje. Platforma je ženska reproduktivna prava uokvirivala kao „nedeljiva, univerzalna i neotuđiva ljudska prava“.[18] Platforma za Četvrtu svetsku konferenciju o ženama koja je održana 1995. godine uključivala je deo koji je osudio rodno zasnovano nasilje i uključivao prisilnu sterilizaciju kao kršenje ljudskih prava.[19] Međutim, međunarodna zajednica u celini nije potvrdila da žene imaju pravo na reproduktivnu zdravstvenu zaštitu i u godinama koje su usledile od konferencije 1995. godine, zemlje su predložile jezik za slabljenje reproduktivnih i seksualnih prava.[20] Ova konferencija po prvi put pominje prava urođenika i prava žena u isto vreme, kombinujući ih u jednu kategoriju kojoj je potrebna posebna zastupljenost.[21] Reproduktivna prava su veoma politizovana, što otežava donošenje zakona.[22]

Zabrana prinudne sterilizacije i prinudnog pobačaja

[uredi | uredi izvor]

Istanbulska konvencija, prvi pravno obavezujući instrument u Evropi u oblasti nasilja nad ženama i nasilja u porodici,[32] zabranjuje prisilnu sterilizaciju i prisilni abortus:

Član 39 — Prinudni abortus i prinudna sterilizacija

Strane će preduzeti neophodne zakonodavne ili druge mere kako bi osigurale da se sledeća namerna ponašanja inkriminišu:
a) izvođenje abortusa na ženi bez njenog prethodnog i informisanog pristanka;
b) obavljanje operacije koja ima za cilj ili efekat ukidanja sposobnosti žene da se prirodno razmnožava bez njenog prethodnog i informisanog pristanka ili razumevanja procedure.[23][24]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Cook, Rebecca J.; Fathalla, Mahmoud F. (1996). „Advancing Reproductive Rights Beyond Cairo and Beijing”. International Family Planning Perspectives. 22 (3): 115—21. JSTOR 2950752. doi:10.2307/2950752. 
  2. ^ Parker, Willie J. (2020). „The moral imperative of reproductive rights, health, and justice”. Best Practice & Research Clinical Obstetrics & Gynaecology. 62: 3—10. doi:10.1016/j.bpobgyn.2019.07.006. 
  3. ^ Adami, Valentina (2012). „Women's Reproductive Rights: A literary perspective”. Pólemos. 6 (1): 101—123. doi:10.1515/pol-2012-0007. 
  4. ^ „Gender and reproductive rights”. WHO. Arhivirano iz originala 2009-07-26. g. Pristupljeno 2010-08-29. 
  5. ^ „Tackling the taboo of menstrual hygiene in the European Region”. WHO. 8. 11. 2018. Arhivirano iz originala 28. 7. 2019. g. 
  6. ^ Singh, Susheela (2018). „Inclusion of menstrual health in sexual and reproductive health and rights — Authors' reply”Neophodna slobodna registracija. The Lancet Child & Adolescent Health. 2 (8): e19. PMID 30119725. S2CID 52031096. doi:10.1016/S2352-4642(18)30219-0. 
  7. ^ a b v Freedman, Lynn P.; Isaacs, Stephen L. (1993). „Human Rights and Reproductive Choice”. Studies in Family Planning. 24 (1): 18—30. JSTOR 2939211. PMID 8475521. doi:10.2307/2939211. 
  8. ^ a b „Proclamation of Teheran”. International Conference on Human Rights. 1968. Arhivirano iz originala 17. 10. 2007. g. Pristupljeno 8. 11. 2007. 
  9. ^ Dorkenoo, Efua. (1995). Cutting the rose : female genital mutilation : the practice and its prevention. Minority Rights Publications. ISBN 1873194609. OCLC 905780971. 
  10. ^ Center for Reproductive Rights, International Legal Program, Establishing International Reproductive Rights Norms: Theory for Change Arhivirano 30 avgust 2015 na sajtu Wayback Machine, US CONG. REC. 108th CONG. 1 Sess. E2534 E2547 (Rep. Smith) (8 December 2003):

    We have been leaders in bringing arguments for a woman's right to choose abortion within the rubric of international human rights. However, there is no binding hard norm that recognizes women's right to terminate a pregnancy. (...) While there are hard norms prohibiting sex discrimination that apply to girl adolescents, these are problematic since they must be applied to a substantive right (i.e., the right to health) and the substantive reproductive rights of adolescents are not `hard' (yet!). There are no hard norms on age discrimination that would protect adolescents' ability to exercise their rights to reproductive health, sexual education, or reproductive decisionmaking. In addition, there are no hard norms prohibiting discrimination based on marital status, which is often an issue with respect to unmarried adolescents' access to reproductive health services and information. The soft norms support the idea that the hard norms apply to adolescents under 18. They also fill in the substantive gaps in the hard norms with respect to reproductive health services and information as well as adolescents' reproductive autonomy. (...) There are no hard norms in international human rights law that directly address HIV/AIDS directly. At the same time, a number of human rights bodies have developed soft norms to secure rights that are rendered vulnerable by the HIV/AIDS epidemic. (...) Practices with implications for women's reproductive rights in relation to HIV/AIDS are still not fully covered under existing international law, although soft norms have addressed them to some extent. (...) There is a lack of explicit prohibition of mandatory testing of HIV-positive pregnant women under international law. (...) None of the global human rights treaties explicitly prohibit child marriage and no treaty prescribes an appropriate minimum age for marriage. The onus of specifying a minimum age at marriage rests with the states' parties to these treaties. (...) We have to rely extensively on soft norms that have evolved from the TMBs and that are contained in conference documents to assert that child marriage is a violation of fundamental human rights.
  11. ^ Knudsen, Lara (2006). Reproductive Rights in a Global ContextNeophodna slobodna registracija. Vanderbilt University Press. str. 1. ISBN 978-0-8265-1528-5. „reproductive rights.” 
  12. ^ „Population Matters search on "reproductive rights"”. Populationmatters.org/. Pristupljeno 19. 8. 2017. [mrtva veza]
  13. ^ „unhchr.ch”. Unhchr.ch. 
  14. ^ „Fourth World Conference on Women, Beijing 1995”. www.un.org. Pristupljeno 7. 7. 2020. 
  15. ^ a b v Knudsen, Lara (2006). Reproductive Rights in a Global ContextNeophodna slobodna registracija. Vanderbilt University Press. str. 5–6. ISBN 978-0-8265-1528-5. „reproductive rights.” 
  16. ^ Knudsen, Lara (2006). Reproductive Rights in a Global ContextNeophodna slobodna registracija. Vanderbilt University Press. str. 7. ISBN 978-0-8265-1528-5. „reproductive rights.” 
  17. ^ „A/CONF.171/13: Report of the ICPD (94/10/18) (385k)”. Un.org. Pristupljeno 19. 8. 2017. 
  18. ^ Bunch, Charlotte; Fried, Susana (1996). „Beijing '95: Moving Women's Human Rights from Margin to Center”. Signs: Journal of Women in Culture and Society. 22 (1): 200—4. JSTOR 3175048. S2CID 144075825. doi:10.1086/495143. 
  19. ^ Merry, S.E. (2001). M. Agosin, ur. Women, Violence, and the Human Rights System. Women, Gender, and Human Rights: A Global Perspective. New Brunswick: Rutgers University Press. str. 83—97. 
  20. ^ Nowicka, Wanda (2011). „Sexual and reproductive rights and the human rights agenda: controversial and contested”. Reproductive Health Matters. 19 (38): 119—128. ISSN 0968-8080. PMID 22118146. S2CID 206112752. doi:10.1016/s0968-8080(11)38574-6. 
  21. ^ Rousseau, Stephanie; Morales Hudon, Anahi (2019). indigenous women's movements in latin america : gender and ethnicity in peru, mexico, and bolivia. PALGRAVE MACMILLAN. ISBN 978-1349957194. OCLC 1047563400. 
  22. ^ Solinger, Rickie (27. 2. 2013). Reproductive politics : what everyone needs to know. Oxford University Press. ISBN 9780199811458. OCLC 830323649. 
  23. ^ „Archived copy” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 20. 11. 2015. 
  24. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 8. 7. 2016. g. Pristupljeno 26. 9. 2016. 

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Репродуктивна_права&oldid=28412432”