Pređi na sadržaj

Samoamputacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Samoamputacija
Latinskiautoamputatio
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MKB-10T14.7
MeSHD000673

Samoamputacija jeste ekstremni oblik samopovređivanja, koji nije uobičajen u psihijatriji i hirurgiji. Velika većina slučajeva povezana je sa psihozom, a malom broju je dodeljena kontroverzna dijagnoza poremećaja telesnog identiteta.[1][2][3]

Etiopatogeneza

[uredi | uredi izvor]

Samoamputacija kao ekstremni oblik samopovređivanja koji je kod velika većina slučajeva povezana je sa psihozom, a u malom broju slučajeva proglašava se za poremećaja integriteta tela.[1][4]

Favaca i Rozental definišu samopovrećenje kao namerno menjanje ili uništavanje telesnog tkiva bez svesne samoubilačke namere, predlažući tri kategorije samosakaćenja:[5]

  • Površno-umereno samopovređivanje, npr. površne posekotine, opekotine i ogrebotine, povezane sa različitim mentalnim poremećajima kao što su poremećaji ličnosti;[6]
  • Stereotipno fiksirano samopovređivanje, povezano sa mentalnom retardacijom, ali ne i psihozom; i

U literaturi se opisuje i jedna vrsta samoaputacije kao intenzivna dugogodišnja želju za amputacijom. Ovaj izuzetno neobično klinički različitog stanje karakteriše doživotna želja za amputacijom određenog ekstremiteta. Stanje je povezano sa ozbiljnim negativnim posledicama: pokušajima amputacije, oštećenjem i izraženim distresom. Osvrćući se na sličnosti između poremećaja rodnog identiteta i ovog stanja, autori istraživanja ovog oblika samoamputaciji sugeriše da se ono može konceptualizovati kao neobična disfunkcija u razvoju nečijeg fundamentalnog osećaja anatomskog (telesnog) identiteta.[6]

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Zbog prirode ovog fenomena, ne postoji utvrđen protokol lečenja kod nepsihotičnih/ne-poremećaja telesnog identiteta pacijenata koji su se samoamputirali ili se smatraju ugroženim. Kod takvih pacijenata neophodno je pažljivo praćenje, a ovi pacijenti mogu imati koristi od:[1]

  • psihoterapije kako bi razumeli izvor i pokušali da nauče da kontrolišu svoju krivicu i samodestruktivno ponašanje.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Rahmanian, Hamid; Petrou, Nikoletta A.; Sarfraz, M. Aamer (2015). „Self-Amputation in Two Non-Psychotic Patients”. Iranian Journal of Psychiatry and Behavioral Sciences. 9 (3): e231. ISSN 1735-8639. PMC 4644618Slobodan pristup. PMID 26576171. doi:10.17795/ijpbs-231. 
  2. ^ Large, Matthew; Andrews, Doug; Babidge, Nick; Hume, Frank; Nielssen, Olav (2008). „Self-Inflicted Eye Injuries in First-Episode and Previously Treated Psychosis”. Australian & New Zealand Journal of Psychiatry (na jeziku: engleski). 42 (3): 183—191. ISSN 0004-8674. doi:10.1080/00048670701827259. 
  3. ^ a b Greilsheimer, Howard (1979-04-01). „Male Genital Self-mutilation”. Archives of General Psychiatry. 36 (4): 441. ISSN 0003-990X. doi:10.1001/archpsyc.1979.01780040083009. 
  4. ^ Schweitzer, I. (1990). „Genital self-amputation and the Klingsor syndrome”. The Australian and New Zealand Journal of Psychiatry. 24 (4): 566—569. ISSN 0004-8674. PMID 2073234. doi:10.3109/00048679009062914. 
  5. ^ Favazza, Armando R.; Rosenthal, Richard J. (1993). „Diagnostic Issues in Self-Mutilation”. Psychiatric Services. 44 (2): 134—140. ISSN 1075-2730. doi:10.1176/ps.44.2.134. 
  6. ^ a b FIRST, MICHAEL B. (2004-08-23). „Desire for amputation of a limb: paraphilia, psychosis, or a new type of identity disorder”. Psychological Medicine. 35 (6): 919—928. ISSN 0033-2917. doi:10.1017/s0033291704003320. 
  7. ^ Keil, W.; Betz, P.; Penning, R. (1994). „[Self-castration with suicide]”. Archiv Fur Kriminologie. 194 (1-2): 8—14. ISSN 0003-9225. PMID 7979869. 
  8. ^ Nakaya, Makoto (1996). „On Background Factors of Male Genital Self-Mutilation”. Psychopathology. 29 (4): 242—248. ISSN 1423-033X. doi:10.1159/000285000. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).