Sanai

Sanai
Lični podaci
Puno ime	Hakim AbdulMadžd Madždud ibn Adam Sanai Gaznavi
Nadimak	Hakim Sanai
Datum rođenja	1080
Mesto rođenja	Gazni, Avganistan
Datum smrti	1131/1141
Religija	islam
Zanimanje	Persijska književnost
Književni rad
Jezik stvaranja	Persijski
Žanr	Sufijska poezija, književnost mudrosti
Uticao na	Rumi, Nizami
Najvažnija dela	Bašta transcendentne istine

Hakim Abul-Madžd Madždud ibn Adam Sanai Gaznavi (Persijski: حکیم ابوالمجد مجدود ‌بن آدم سنایی غزنوی‎‎) veliki teozof, gnostik i persijski pesnik iz doba Seldžuka, koji je na prelazu iz 11. u 12. vek živeo u Gazniju, gradu koji se nalazi na teritoriji današnjeg Avganistana. On je ujedno i osnivač persijske gnostičke poezije. Umro je između 1131. i 1141. godine.

Biografija

Sanai je bio povezan sa dvorom gaznavidskog vladara Bahrama Šaha koji je vladao od 1117. do 1157. godine.

Dela

Sanai je napisao ogroman broj mističkih stihova. Ostavio nam je mnoge kaside, mesnevije i gazele, a bio je maestro par ekselans za sve tri poetske forme. Sanaijev pravi značaj se nameće u gnostičkom obzorju kojega on ostvaruje u svojim pesmama. Zapravo, on je gnozi i misticizmu širom otvorio kapije poezije i na taj način lišio pesmu penegiričarskih predodžbi. Ozbiljni istraživači u persijskoj književnosti u vezi s njim izriču da je pesnik koji „začinje novo razdoblje“, budući da je uspeo da u književnosti napravi presudan preokret. Njegovo krunsko delo je Bašta istine ili Hadikat al-Hakika va šariat at-Tarika (pers. حدیقه الحقیقه و شریعه الطریقه), a to je i prvi persijski mistički ep sufizma. Ovo delo, koje iznosi pesnikove ideje o Bogu, ljubavi, filozofiji i razumu, posvećeno je Bahramu Šahu.

Njegova gnoza je duboko ukorenjena u verozakonu, pa zato u svojim pesmama on često poziva kuranske stavke i sakralne predaje, kod kojih, nekada, izvija i gnostičke hermeneutike, poput onih u mesneviji Hadikat al-hakikat.

Sanai se u svojoj gnozi ne dvoumi da veliča instituciju razuma i štaviše, njegova Hadika započinje slavom razumu, što će reći da kod njega nema razmaka između razuma i ljubavi. Možda Sanaijeva gnoza utoliko više pretpostavlja realizam. On se takođe osvrtao, posebno u kasidama, na društvene fenomene njegova vremena koje bi, eventualno, kritikovao. U osnovi, gnoza kod njega počinje u jednom isposništvu i štovanju verozakonskih propisa i završava kao slobodnjačka gnoza. Osovinska učenja u njegovoj gnozi usredsređuju se na neporočni svetski red i na metafizičku zbilju Savršenog čoveka. Sanaijeva pesma je besprekorna paradigma u zastupanju isposništva i razvijanju poslovica i otuda je, u arapskoj književnosti, „Abul Atahije“ maestro za takve pesme u osmom veku, njegov premac. Naravno, ostaje da je u Sanaijevim delima isposništvo verovatno tek početnički obrazac misticizma. On je, doista, pravi majstor kako u didaktično-gnostičkoj književnosti, tako i u lirsko-gnostičkoj. Kaside i gazeli su najuglađenije forme da podignu ovu zadnju vrstu pesama, dok se sa njegovih mesnevija već počinju prelivati oni didaktični pojmovi. On u kasidama priziva različite sadržaje. Može se, naići na spiritualna došaptavanja sa Bogom, na vazove i savete, opisivanje proleća, hvaljenje, na kritikovanje društvenog stanja iz onog vremena, pa na instituciju utopije, odnosno razuma i ljubavi, gnostičko proputovanje, isposništvo i ontološko oživotvorenje, na kuđenje nasilja. Jezik njegovih pesama malo podseća na one stare elemente horasanskog stila, pa nekad i biva prožet starojezičkim osobenostima, ali opet, i nove, nenačete fenomene. Sanai pridodaje veliki značaj prozodičkim ritmovima i u svojim kasidama i gazelima, uglavnom, koristi brze i ploveće ritmove. Nadalje, u njegove pesme su utisnuti i blagi, nežni ritmovi, štaviše, izabrao je takav ritam za svoju Hadiku da mu se pesma približava govornom jeziku.

Sanaijeva mesnevija, sročena je u metru hafif.

Već skoro 900 godina Bašta istine se čita kao književna klasika, a koristi se i kao sufijski udžbenik. "Sanaijeva slava je oduvek počivala na njegovoj Bašti; to je njegovo najpoznatije, a na Istoku i daleko najcenjenije delo; zbog ovog dela se on uvrštava u veliki trio sufijskih učitelja – Sanai, Atar, Dželaludin Rumi." Sanai je smatrao da požuda, pohlepa i emocionalno uzbuđenje stoje na putu između čovečanstva i božanskog znanja, koje je jedina istinska stvarnost (Hak). Za njega su ljubav (Išk) i društvena svest temelji religije; ljudski rod je usnuo i živi u napuštenom svetu.

Sanaijeva poezija je imala izuzetan uticaj na persijsku književnost. On se smatra prvim pesnikom koji se služio kasidom (oda), gazalom (lirika) i mesnevijom (rimovani distih) kako bi izrazio filozofske, mističke i etičke ideje sufizma.

Osim čuvenih zbirki elegija, lirskih pesama, četvorostiha i jednotematske poezije, za sobom je ostavio i druga briljantna poetska dela, među kojima su:

• Gnostičko-etički spev Sajr al-ibad ila al-ma'ad (Put robova ka proživljenju);
• Mistička poezija u kojoj razmatra duhovnu ekspediciju čovekovog postojanja prema nadmaterijalnom svetu;
• Karname-je Balh (Delopis Balha) u kojem je zabeležio neke događaje iz svog života i života svog oca i nekih njegovih savremenika;
• Tahrima al-kalam (Zabrana peru), kratka elegija metaforično upućena i izgovorena peru.

Uticaj i zaostavština

Rumi je kao dve svoje velike inspiracije isticao Sanaija i Atara.: "Atar je duša, a Sanai njena dva oka. Ja sam došao posle Sanaija i Atara." Bašta istine je predstavljala uzor i za Nizamijevo delo Mahazan al-Asrar (Riznica tajni).

Citati

Onaj koji ne zna ni sopstvenu dušu,

kako može znati dušu drugoga?

Onaj ko zna samo za ruku i nogu,

kako može znati Boga?

To je van domašaja čak i proroka,

a ti, ludački, tvrdiš baš tako nešto?

Kada to uspeš protumačiti,

tada ćeš spoznati samu suštinu vere.

U suprotnom, šta ti i vera imate zajedničko?

Bolje je da ćutiš nego da pričaš besmislice.

Učenjaci svi pričaju besmislice;

Religija nije satkana za svakoga.