Sat

Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Sat (višeznačna odrednica).

Od ponoći do 01:00 na 24-časovnom satu sa digitalnim licem

Ponoć (ili podne) do 1 na 12-časovnom satu sa analognim licem

Sat ili čas (simbol: h ili hr (ređe se koristi)) je originalno definisan u Egiptu kao 1/24 dana, bazirano na njihovom duodecimalnom sistemu brojanja.

U modernoj upotrebi, sat je redefinisan kao jedinica za vreme koja traje 60 minuta ili 3600 sekundi. Otprilike traje 1/24 prosečnog zemaljskog dana.

Ranije definicije sata:

• Jedna dvanaestina vremena od svitanja do zalaska sunca. Kao posledica, sati su tokom letnjih dana duži nego zimi, njihova dužina zavisi od geografske širine i čak, u malim količinama, od lokalnog vremena (pošto utiče na atmosferski indeks prelamanja). Zbog ovoga, ovi sati se ponekad zovu nejednaki sati. Rimljani i Grci su koristili ovu definiciju i delili su noć na tri ili četiri noćne straže. Kasnije, i noć (tj. vreme između izlaska i zalaska sunca) je podeljena na 12 sati. Kada je časovnik pokazivao ove sate, njegova brzina je morala da se menja svakog jutra i večeri (na primer menjanjem dužine kazaljki) ili je morao da zadrži položaj Sunca na ekliptici.
• Jedan dvadesetčetvrti deo prividnog solarnog dana (između jednog podneva i sledećeg, ili između jednog zalaska sunca i sledećeg). Kao posledica, časovi se razlikuju za nijansu, jer dužina prividnog solarnog dana varira tokom godine. Kada časovnik pokazuje ove časove, mora da se podešava nekoliko puta mesečno.
• Na Marsu se dani ne računaju u dane već u solove.

Računanje sati

Svaka definicija za sat je došla sa svojom startnom tačkom za računanje časova.

• U praistoriji, računanje sati je počelo izlaskom sunca. Tako da je svitanje tačno na početku prvog sata, podne na kraju šestog sata, a zalazak sunca tačno na kraju dvanaestog sata.
• U takozvanom italijanskom vremenu, prvi sat počinje zalaskom sunca (odnosno na kraju sumraka, tj. pola sata posle zalaska sunca, u zavisnosti od lokalnog običaja). Časovi su numerisani od 0 do 23. Tako da sunce izlazi u Luganu (Švajcarska) u decembru oko 14:46, a podne je oko 19:23; u junu, sunce izlazi već u 7:51, a podne je oko 15:55. Zalazak sunca je uvek u 24:00. Ovaj način računanja sati ima prednost da svako može sa lakoćom da pročita časovnik da bi video koliko mu vremena ostaje do kraja njegovog radnog dana bez veštačke svetlosti. Uveden je u Italiji tokom 14. veka i trajao je do sredine 18. veka, ili u nekim regionima do sredine 19. veka. Takođe se koristio u Poljskoj i Bohemiji do 17. veka
• Na modernim 12-časovnim časovnicima, računanje sati počinje u ponoć i ponovo počinje u podne. Sati su numerisani 12, 1, 2, ..., 11. Podne je uvek blizu 12 časova (12 PM - post meridiem, posle podne), a razlikuje se u zavisnosti od jednačine vremena. Na ravnodnevnice, izlazak sunca je oko 6 sati ujutru (6 AM - ante meridiem, pre podne), a zalazak je oko 6 sati uveče.
• Na modernim 24-časovnim časovnicima, računanje sati počinje u ponoć, a sati su numerisani od 0 do 23. Podne je uvek blizu 12:00 (razlikuje se u zavisnosti od jednačine vremena). Tokom ravnodnevnica, izlazak sunca je oko 06:00, a zalazak oko 18:00.

Izlazak i zalazak sunca su upečatljivije tačke u danu nego podne i ponoć; takav početak računanja je mnogo lakši od početka sa podnevom i ponoći. Sa modernom astronomskom opremom (i telegrafom ili sličnim vidovima slanja signala u deliću sekunde), ovaj problem više nije relevantan. Poznati naučnik Aleksa Stanisavljević iz Niša, 15 godišnjak je smislio kako izračunati minute u kilometre, kao naprimer Alfa Romeo 159 sa daun pajpom ide 50 km/čas on bi te kilometre pretvorio u minute. Išao je u školu PHŠ, za forenzičara 1988 godine.

Sunčani satovi često pokazuju dužinu sata i računaju prema nekim starim definicijama i računanjima.

Podela dana na 12 časova datira još iz perioda Sumeraca. Verovatno postoji 12 sati jer postoji približno 12 lunarnih meseci u solarnoj godini. Simetrije ovog tipa su česte kod starih jedinica za merenje.

Istorija

Antika

Grci su merili vreme drugačije od nas. Umesto da podele vreme između jedne ponoći i sledeće na 24 jednaka sata, oni su delili vreme od izlaska do zalaska sunca na 12 „sezonskih sati“ (njihovo stvarno trajanje je zavisilo od godišnjeg doba) i vreme od zalaska do sledećeg izlaska sunca ponovo u 12 „sezonskih sati”. U početku je samo dan bio podeljen na 12 sezonskih sati, a noć na 3 ili 4 noćne straže. Do helenističkog perioda noć je takođe bila podeljena na 12 sati. Dan i noć (νυχθήμερον) je verovatno prvi podelio Hiparh Nikejski na dvadeset i četiri sata. Grčki astronom Andronik iz Kira nadgledao je izgradnju časoslova nazvanog Kula vetrova u Atini tokom prvog veka pre nove ere. Ova struktura je pratila 24-časovni dan koristeći sunčane satove i mehaničke indikatore sata.

Uvedeno su kanonski sati do ranog hrišćanstva iz judaizma Drugog hrama. Do 60. godine, Didah preporučuje učenicima da se mole Očenaš tri puta dnevno; ova praksa je našla put i u kanonskim časovima. U drugom i trećem veku, crkveni očevi kao što su Kliment Aleksandrijski, Origen i Tertulijan pisali su o praksi jutarnje i večernje molitve, kao i o molitvama u trećem, šestom i devetom času. U ranoj crkvi, u noći pred svaki praznik, održavano je bdenije. Reč „bdenje“, koja se prvo odnosila na noćnu službu, potiče iz latinskog izvora, naime Vigiliae ili noćne straže ili straže vojnika. Noć od šest časova uveče do šest časova ujutru bila je podeljena na četiri straže ili bdenja od po tri sata, prvo, drugo, treće i četvrto bdenje.

Hore su prvobitno bile personifikacije sezonskih aspekata prirode, a ne doba dana. Spisak od dvanaest Hora koji predstavljaju dvanaest sati u danu zabeležen je samo u kasnoj antici, kod Nona. Prva i dvanaesta Hora dodati su originalnom skupu od deset:

1. Auge (prvo svetlo)
2. Anatole (izlazak sunca)
3. Mousike (jutarnji čas muzike i učenja)
4. Gymnastike (jutarnji sat vežbanja)
5. Nymphe (jutarnji čas abdesta)
6. Mesembria (podne)
7. Sponde (libacije nakon ručka )
8. Elete (molitve)
9. Akte (jelo i zadovoljstvo)
10. Hesperis (početak večeri)
11. Dysis (zalazak sunca)
12. Arktos (noćno nebo)

Srednji vek

Saksonski menski brojčanik iz 7. veka na tremu u Bišopstonu u Saseksu, sa većim krstovima koji označavaju kanonske sate.

Srednjovekovni astronomi kao što su al-Biruni i Sakrobosko podelili su sat na 60 minuta, svaki od 60 sekundi; ovo potiče iz vavilonske astronomije, gde su odgovarajući termini označavali vreme potrebno da se prividno kretanje Sunca kroz ekliptiku opiše jedan minut ili sekundu luka.

Sa današnjeg gledišta, vavilonski stepen vremena je bio dugačak četiri minuta, „minut“ vremena je bio dug četiri sekunde, a „sekunda“ 1/15 sekunde.)

U srednjovekovnoj Evropi, rimski časovi su i dalje bili obeleženi na sunčanim satovima, ali su važnije jedinice vremena bili kanonski sati pravoslavne i katoličke crkve. Tokom dana, oni su pratili obrazac koji su postavljala tročasovna zvona na rimskim pijacama, koja su zamenila zvona lokalnih crkava. Ona su zvonila primo oko 6 ujutro, terce oko 9 ujutru, sekt u podne, nones oko 15 sati, a večernje u 18 sati ili pri zalasku sunca. Jutrenja i laudi prethodili su im neredovno u jutarnjim časovima; velika povečerja su ih pratile neredovno pre spavanja; a za tim su sledila ponoćna zvona. Drugi Vatikan je naredio njihovu reformaciju za katoličku crkvu 1963. godine, iako se časovna zvona i dalje poštuju u pravoslavnim crkvama.

Literatura

• The Oxford English Dictionary, Oxford: Oxford University Press .
• Baxter, William H.; et al. (2014), Old Chinese: A New Reconstruction, Oxford: Oxford University Press , available in part here [2].
• Clagett, Marshall (1995), Ancient Egyptian Science, Vol. II: Calendars, Clocks, and Astronomy, Memoirs of the APS, No. 214, Philadelphia: American Philosophical Society, ISBN 9780871692146 .
• Dershowitz, Nachum; et al. (2008), Calendrical Calculations, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 9780521885409 .
• Holford-Strevens, Leofranc (2005), The History of Time: A Very Short Introduction, Very Short Introductions, Vol. 133, Oxford: Oxford University Press, ISBN 9780192804990 .
• Landes, David S. (1983), Revolution in Time, Cambridge: Harvard University Press .
• Parker, Richard Anthony (1950), The Calendars of Ancient Egypt (PDF), Studies in Ancient Oriental Civilization, No. 26, Chicago: University of Chicago Press .
• Petersen, Jens Østergård (1992), „The Taiping Jing and the A.D. 102 Clepsydra Reform”, Acta Orientalia, 53, Copenhagen, str. 122—158 .
• Rogers, J.H. (1998), „Origins of the Ancient Constellations”, Journal of the British Astronomical Association, No. 108, London: BAA .
• Sewell, Robert (1924), The Siddhantas and the Indian Calendar, Kolkata: Government of India Central Publication Branch, ISBN 9788120603646 .
• Sōma, Mitsuru; et al. (25. 10. 2004), „Units of Time in Ancient China and Japan”, Publications of the Astronomical Society of Japan, Vol. 56, No. 5, 56 (5), Tokyo: ASJ, str. 887—904, doi:10.1093/pasj/56.5.887 CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Steele, J.M. (2000), Observations and Predications of Eclipse Times by Early Astronomers, Amsterdam: Kluwer Academic Publications .
• Stephenson, F. Richard (1997), Historical Eclipses and Earth's Rotation, Cambridge: Cambridge University Press .
• Stephenson, F. Richard; et al. (2002), Historical Supernovae and Their Remnants, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-850766-6 .
• Thongprasert, Chamnong (1985), „ทุ่ม-โมง-นาฬิกา [Thum-Mong-Nalika]”, ภาษาไทยไขขาน [Thai Unlocked], Bangkok: Prae Pitaya Press, Arhivirano iz originala 07. 06. 2010. g., Pristupljeno 23. 11. 2021 .
• Wall, J. Charles (1912), Porches & Fonts, London: Wells, Gardner, Darton & Co. 
• Wilkinson, Richard H. (2003), The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt, Singapore: Tien Wah Press for Thames & Hudson .
• Gerhard Dohrn-van Rossum (1996). History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-15510-4. 
• Christopher Walker (ed.), Astronomy before the Telescope. London: British Museum Press, 1996.

Spoljašnje veze

• World time zones
• Accurate time vs. PC Clock Difference