Sveti Marko i Markelijan

Sveti Marko i Markelijan
Lični podaci
Mesto rođenja	Rim, Italija
Datum smrti	286
Mesto smrti	Rim, Italija
Svetovni podaci
Praznik	18 decembar

Sveti Marko i Markelijan, Trankvilije, Markija, Klaudije, Kastorije, Viktorina, Simforijana, Feliks, Tivurtija, Kastula i Zoja (umrli oko 286) su rimski mučenici zajedno postradali u 3. veku, tokom progona hrišćana u vreme paganskih careva Dioklecijana i Maksimijana.

Oni se poštuju kao sveti mučenici, pomen u pravoslavnoj crkvi je 18. decembra (po julijanskom kalendaru.

Sveti Marko i Markelijan su bili braća blizanci i đakoni. Živeli su u Rimu sa svojim ženama i decom. Bili su zarobljeni zbog ispovedanja jer su odbili da prinesu žrtvu rimskim bogovima. Bili su dugo u tamnici. Sveti Sevastijan ih je posećiva i tešio. Junački su podnosili mučenja i ostali nepokolebljivi u veri. Bili su osuđeni na smrte posečenjem mačem. U poslednji čas stiglo je naređenje da ih puste kućama. Njihovi roditelji Trankvilin i Markija, zamolili su Rimskog gradonačelnika Agresta Hromatija da produže život Markelinu i Marku za trideset dana, da bi ih za to vreme nagovorili da se poklone neznabožačkim bogovima. Gradonačelnik im je ispunio molbu. Roditelji, žene, deca, srodnici i prijatelji okružili su tada Markelina i Marka i svim silama pokušali da nagovore da prihvate zahteve gradonačelnika i tako sačuvaju svoj život. Sveti Sevastijan je pred prisutnima ispovedio svoju veru i pozvao sve na molitvu Gospodu. Pri tome žena Zoja, koja je zbog bolesti već šest godina bili nema progovorila je i sama ispovedila hrišćansku veru.

Videvši to, svi prisutni poverovali su u Hrista. Nakon toga su svi primili tajnu Svetog krštenja. Prvi Trankvilije, otac Markelijanov i Markov, zatim njegovi prijatelji: Ariston, Kriskentijan, Evtihijan, Urvan, Vitalije i Just; zatim Nikostrat s braćom Kastorijem i Klaudijem, za njim dva njegova sina Simforijan i Feliks; zatim Markija, majka Markelinova, i Markova, Simforijana, žena Klaudijeva, i Zoja, žena Nikostratova, i sav dom Nikostratov – njih 33 ukupno i svi sužnji dovedeni iz tamnice, njih 16. na broju. Ukupno njih 64; i sve ih je krstio sveti Polikarp. Kum im je bio sveti Sevastijan, a ženama su kume bila Beatrisa i Lukina.

Kada je istekao rok od trideset dana eparh grada Rima Agresta Hromatije pozvao je Trankvilina, oca Markelijana i Marka, i upitao da li su njegovi sinovi pristali da se odreknu hrišćanstva. Trankvilin mu je tadi ispovedio da je i sam postao hrišćanin i sve što je video i doživeo tokom molitve i krštenja. Pošto je bio teško bolestan eparh Hromatije obećao je da će ako i njega izleče molitvom i sam postati hrišćanin.

Trankvilin odmah pozvao svetog Polikarpa i svetog Sevastijana i oni su odmah došli. Oni su izložili hrišćansku veru eparhu Hromatiju i njegovom sinu Tivurtiju i naučili ih molitvi. Dok su se zajedno molili razbilo se više od dvesta idola u njegovom domu: drvene statue se sagorele, kamene se razbile, a zlatne i srebrne slomile u parčad, a Hromatije je pri tome ozdravio.

Svetitelji su savetovali Hromatiju da se odrekne čin eparha, da ne bi vršio suđenja, na kojima je bio dužan suditi i mučiti hrišćane, što je on odmah i uradio. Ubrzo posle toga Agrest Hromatije sa sinom Tivurtijem i sa svim svojim domom se krstio. Po predanju tada se u Rimu ukupno krstilo hiljadu i četiri stotine dotadašnjih pagana.

Kada je nedugo nakon toga nastupio progon hrišćana prva je među njima postradala blažena Zoja, žena Nikostratova. Dok se molila na grobu svetog apostola Petra, primetili su je neznabožački vojnici i odveli je. Pošto je odbila da prinese žrtvu idolu Marsa, bačena je u mračnu tamnicu, i šest dana morena glađu. Potom je izvedena iz tamnice, i obešena za kosu nad smradnim dimom koji se gust dizao iz zapaljenog đubrišta, sve dok nije izdahnulka. Telo njeno bi bačeno u reku Tibar.

Nikostrat, Kastorije, Klavdije, Viktorin i Simforijan su uhvaćeni dok su hodali obalom Tibra, tražeći tela svetih, i privedeni su eparhu grada Favijanu. Eparh je pokušao da ih pretnjama i mukama privoli na prinošenje žrtve idolima. Ne uspevši u tome, naredio je da im privežu ogromne kamenove o vrat, tako potope u moru.

Svetog Tivurtija, neki lažni hrišćanin Torkvat, je prijavio neznabošcima. Oni su ga uhvatili, pa ga vezanog zajedno sa Torkvatom, odveli na s sud istome eparhu Favijanu.

Favijan je naredio da se donese mnogo žeravice, i naredio svetitelju da bosog hoda po njoj. Prekrstivši se, sveti Tivurtije stupio je bosim nogama na žeravicu i hodao po njoj tapkajući kao po mekom mirisnom cveću. Razgnjevivši se zbog toga na svetog Tivurtija, Favijan ga je osudio na smrt. Odveden je van grada i tamo je posečen mačem. Jedan hrišćanin ga je pronašao i sahranio na tom mestu.

Taj isti lažni hrišćanin Torkvat prijavio je neznabošcima i Kastula, Markelina i Marka. Sveti Kastul, posle trikratnog ispitivanja i trikratnog vešanja i mučenja, je bačen u jamu i živ zasut zemljom; i tako je umro. Markelina i Marka Favijan je stavi na jedan panj, ukucao im noge gvozdenim klincima, i reče im: „Tako ćete stajati sve dok se ne poklonite bogovima”. A oni, tako prikovani za drvo, pevali su: „Kako je divno i krasno, kad braća žive zajedno” (Psal. 132, 1). Stajali su tako dan i noć pevajući i moleći se; a izjutra su probodeni u rebra kopljima.

Posle stradanjaovih svetih mučenika, i sveti Sevastijan je zarobljen i odveden caru Dioklecijana. Dioklecijan je naredio da Sevastijana odvedu izvan grada, da gausred polja privežu nagog za drvo, i onda izrešetaju strelama. Pošto je uprkos mnogim strelama ostao živ, car Dioklecijan naredio je da svetog Sevastijana odvedu na hipodrom. Tamo je premlaćen motkama i ubijen.

Svi stradali pominju se na crkvenim bogosluženjima zajedno 18. decembra,