Pređi na sadržaj

Selim Halali

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Selim Halali
Selim Halali
Datum rođenja(1920-07-30)30. jul 1920.
Mesto rođenjaAnaba
Datum smrti25. jun 2005.(2005-06-25) (84 god.)
Mesto smrtiAntib

Selim Halali (arap.: سليم الهلالي, rođ. Simon Halali,[1] Anaba, 30. jul 1920 — Antib, 25. jun 2005) bio je alžirski pevač koji je izvodio arapsku andaluzijsku klasičnu muziku i alžirsku muziku. On je bio pop pevač, a ne profesionalni izvođač tradicionalne arapsko-andaluzijske muzike, za koju nije imao formalne obuke. Mnoge njegove pesme postale su popularne u Severnoj Africi i među jevrejskim i arapskim severnoafričkim zajednicama u Francuskoj, gde je postao ikona francusko-arapske kabare muzike."[2]

Detinjstvo

[uredi | uredi izvor]
Mladi Selim Halali.

Salim Halali rođen je 30. jula 1920. u mestu Bone (Anaba) u Alžiru, a njegova porodica potiče iz Suk Ahrasa.[3] Njegov otac je bio turskog porekla,[3][4] a njegova majka vodi poreklo od Judeo-Berbera.[3][4]

Karijera

[uredi | uredi izvor]

Salim Halali se ukrcao na brod ka Marseju 1934. godine i stigao do Pariza 1937. godine, gde je postao uspešan kao pevač u pariskim klubovima flamenka i upoznao alžirsku muzičku zvezdu Mohameda el Kamela koji je napisao prve Halalijeve pesme, uključujući: Andaluzija (I love a girl named Andalusia), Seviljanka (Sevillane), Dođi (Taali), Povratak u domovinu (Ardjaâ lebladek), Između juče i danas (Bine el barah el youm), Munira (Mounira), Nadira (Nadira) i Prijateljska ljubav (ouchq El Saheb). U narednim godinama, Muhanad Igerbušen je za njega sastavio još pedeset pesama. Godine 1938. Halali je obišao Evropu i njegovi flamenko nastupi na arapskom jeziku postali su uspešni u severnoj Africi. Među njegovim drugim uspesima su pesme Plave oči (Al ain Zarga), Lepota me je uznemirila (Mahenni zine) i Moja voljena crnkinja (Habibti samra).

Tokom nemačke okupacije Francuske, Abdulkadir ben Gabrit, osnivač i prvi rektor Velike džamije u Parizu, uspeo je da sakrije Selimove jevrejske korene tako što mu je obezbedio lažni muslimanski izvod iz matične knjige rođenih i urezao je ime njegovog pokojnog oca na nadgrobnom spomeniku neobeleženog groba na muslimanskom groblju u Bobinjiju.[5] Halali je nastupao u mavarskom kafeu uz džamiju, uz umetnike kao što su Ali Sriti i Ibrahim Salah. Posle rata, obnovio je svoju uspešnu karijeru i zaslužio divljenje egipatske dive Um Kultum.

Godine 1947. Halali je otvorio bliskoistočni kabare Folis Ismailija u hotelu u Parizu koji je pripadao Ferdinandu de Lesepsu, koji se nalazi na aveniji Montein u jednoj od najboljih gradskih četvrti. Godine 1948. otvorio je drugi kabare klub, The Serail. Godine 1949. preselio se u Maroko, kupio je stari kafić u Marifu, kosmopolitskoj četvrti Kazablanke, i transformisao ga u prestižni kabare, Le Coq d'Or. Posećivali su ga bogati Marokanci i ugledne ličnosti, uključujući kralja Faruka iz Egipta. Nakon što je ovaj kabare uništen u požaru, Salim se vratio u Francusku i živeo u Kanu početkom 1960-ih. Krajem šezdesetih godina, snimio je arapsku verziju My Yiddishe Momme, američkog hita iz 1925.[2] Izražavao je naklonost prema muslimanskim mladićima pariskih periferija.[2] Kada je nastupao u Jerusalimu 1960-ih i rekao na arapskom jeziku sa pozornice "Živela arapska nacija", publika ga je gađala predmetima. Napustio je scenu i nikada više nije posetio Izrael.[5] Nije tajna činjenica da je bio gej i otvoreno živeo sa svojim partnerom Pjerom od 1949.[2]

Njegova karijera postigla je prekretnicu kada je izdao dugometražnu ploču na francuskom i nastupao u Dvorani Plejel u Parizu početkom 1970. godine. Kasnije je održao dodatne koncerte u Parizu, Montrealu i Kazablanci. Iako na vrhuncu svoje karijere, Halali je odlučio da se povuče u Kan, gde je bio poznat po priređivanju raskošnih zabava u svojoj vili koja je bila dekorisana u arapskom stilu poput njegovih kabarea, kao i dvorištu sa dva kućna tigra.[2] Nastavio je da nastupa na privatnim zabavama sve do 1992.[2] Od 1993. godine, prodajući svoju Vilu Sent Čarls u Kanu, živeo je u potpunoj anonimnosti u domu za penzionere u Valoriju, gde su njegovi dani pratili jednostavnu rutinu tipičnog stanovnika.

Tokom svoje karijere prepoznat je i kao virtuoz darbuka.[5] Njegova dela su doživela ponovni uspeh uz oživljavanje interesa za judeo-arapski muzički repertoar od poslednjih godina 20. veka.

Lični život

[uredi | uredi izvor]

Halali je bio otvoreno gej.[6] Tom Koen, glavni dirigent i umetnički direktor Mediteranskog orkestra Aškalona, sumirao je Halalijev život i uticaj: Čovek je bio zagonetka. Homoseksualac okružen ženama, otvoreni anti-cionista koji se pojavio u Izraelu. Muzički je bio raznolik, i bio je blagoslovljen pun boje i bogatstva. S jedne strane, njegovo pevanje je u suštini bilo arapsko. S druge strane, on odgovara stilovima koji su odgovarali i zapadnim ušima. U srcu je bio pop pevač koji je nastupao u kafeima i na svadbama.

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Umro je u bolnici u Antibu 25. juna 2005. godine. U skladu s njegovim poslednjim željama, njegov pepeo je prosut u vrtu sećanja na krematorijumu u Nici.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Emile Zrihan rend hommage à Salim Halali in L'Arche, Numéros 573-576, F.S.J.U.. (2006). str. 134.
  2. ^ a b v g d đ Aidi, Hisham D. (2014). Rebel Music: Race, Empire, and the New Muslim Youth Culture. New York: Pantheon Books. ISBN 978-0-375-42490-8. Pristupljeno 28. 1. 2016. 
  3. ^ a b v „Salim Halali: Le roi des nuits Csablancaises” (PDF). VH magazine. 2010. str. 66. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 02. 2014. g. Pristupljeno 27. 3. 2013. „Salim Hilali, est né un 30 juillet 1920 à Bône (Annaba), à la frontière algéro-tunisienne. Il est issu d’une famille de Souk Ahras, berceau des plus grandes tribus Chaouia, les Hilali, descendants de la Kahéna la magnifique, la prêtresse aurésienne qui régna sur l’Ifriquia (actuel Maghreb) avant la conquête arabe. Son père est d’origine turque et sa mère (Chalbia) une judéo-berbère d’Algérie.” 
  4. ^ a b Ameskane, Mohamed (2005). „Décès du troubadour de l'amour: Salim Halali”. La Gazette du Maroc. „Son père est d'origine turque et sa mère (Chalbia) une judéo-berbère d'Algèrie.” 
  5. ^ a b v Aderet, Ofer (23. 3. 2012). „The Great Mosque of Paris that Saved Jews during the Holocaust”. Haaretz. Pristupljeno 28. 1. 2016. 
  6. ^ Barlet, Olivier (2016). „Contemporary African Cinema”. Michigan State University Press. ISBN 978-1-62895-270-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Селим_Халали&oldid=28778886”