Sibilske knjige
Sibilske knjige (lat. Libri Sibyllini, Fata Sibyllina) je zbornik u kome su bila zapisana proročanstva Sibila (eritrejskih, samoskih, delfskih, trojskih, kimskih itd.) Smatra se da je pod uticajem Sibilskih knjiga došlo do helenizacije rimske religije .[1]
Sibilske knjige su u Rim doneli Heleni iz južne Italije. Otvarali su ih sveštenici samo u slučaju velikih nesreća, na primer kod kuge ili potresa. Sibilski sveštenici (lat. quindecemviri sacris faciundis), kojih je prvo bilo dva, potom deset i naposletku petnaest, bili su najčešće bivši konzuli ili pretori. Njihova dužnost bila je da po naređenju senata tumače rečenice, da kažu kako se bogovi mogu umiriti i da odrede izvođenje onoga što treba uraditi.
Istorija sibilskih knjiga
[uredi | uredi izvor]Po predanju, Sibilske knjige kupio je Tarkvinije Oholi od kimske Sibile, koja je ponudila kralju da otkupi devet knjiga, sa najpoznatijim proročanstvima. Tarkvinije je odbio, jer je cena bila visoka. Tada je Sibila zapalila tri knjige, a za preostalih šest je i dalje zahtevala istu cenu. Tarkvinije i po drugi put odbio, posle čega je zapaljeno još tri knjige. Kralj je kupio poslednje tri, a Sibila je uspela da dobije traženu cenu.
Knjige su bile u podrumima Kapitolskog hrama. Kad su u požaru 83. p. n. e. propale, senat je uputio poslanstvo u mesta koja su smatrana sedištima sibila, kako bi se dobila nova zbirka. Sakupljeno je oko hiljadu proročanstava, koja su, 74. p. n. e. smeštena u obnovljeni Kapitolski hram. Avgust ih je smestio u dve zlatne kutije i preneo u Apolonov hram na Palatinu. Smatra se da su poslednji put Sibilske knjige otvarane u doba carstva, 363. godine. Stilihon ih je spalio 405. godine.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ D. Srejović, A. C. Kuzmanivoć, Leksikona religija i mitova drevne Evrope, Savremena administracija, Beograd, 1992.
 | Ovaj članak vezan za mitologiju je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti. |
