Pređi na sadržaj

Сива гребенска ајкула

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Siva grebenska ajkula
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Carcharhiniformes
Porodica: Carcharhinidae
Rod: Carcharhinus
Vrsta:
C. amblyrhynchos
Binomno ime
Carcharhinus amblyrhynchos
(Bleeker, 1856)
Range of the grey reef shark
Sinonimi

Carcharias amblyrhynchos Bleeker, 1856
Carcharias menisorrah* Müller & Henle, 1839
Carcharias nesiotes Snyder, 1904
Carcharhinus wheeleri Garrick, 1982
Galeolamna coongoola Whitley, 1964
*ambiguous synonym

Siva grebenska ajkula (lat. Carcharhinus amblyrhynchos) (ponekad loše nazvana amblyrhynchus i amblyrhinchos) je ajkula iz porodice Carcharhinidae. Jedna je od najvećih grebenskih ajkula u Indo-Pacifiku, nastanjuje vode Uskršnjeg ostrva i južne Afrike. Ova vrsta vreme najčešće provodi u plitkoj vodi u blizini koralnih grebena.[2] Ima okruglu njušku i velike oči, a od sličnih vrsta razlikuje se po belom leđnom peraju, širokoj zadnjoj crnoj ivici repnog peraja i nedostatku grbe između leđnih peraja.

Većina jedinki manja je od 1,9 m.[3][4][5] Siva grebenska ajkula brzo pliva, okretna je i hrani se prvenstveno košljoribama i glavonošcima. Dosta su agresine i to im omogućava da dominiraju, uprkos umerenoj veličini. Mnoge sive grebenske ajkule imaju dom na određenom području grebena, kojem se neprestano vraćaju. Ova vrsta nije teritorijalna već socijalna, a tokom dana često formiraju grupe od 20 jedinki blizu koralnih grebena i razvadajaju se tek uveče kad morski psi krenu da love. Odrasle ženke takođe formiraju grupe u veoma plitkoj vodi, gde više temperatura može ubrzati rast njihovih plodova. Kao i drugi članovi njihove porodice, siva grebenska ajkula je živahna, a ženka neguje embrione preko posteljice. Izglegne jedno do šest mladunaca svake druge godine. Međunarodna unija za zaštitu prirode ocenila je da ova vrsta skoro ugrožena.[6][7]

Taksonomija i opis[uredi | uredi izvor]

Holandski ihtiolog Piter Beleker prvi je opisao sivu grebensku ajkulu 1856. godine kao Carcharias (Prionodon) amblyrhynchos u naučnom časopisu Natuurkundig Tijdschrift voor Nederlandsch-Indië.[8] Kasnije su ovu vrstu premestili u rod Carcharhinus, na osnovu studije sprovedene na ženki sive grebenske ajkule dužine 1,5 metra uhvaćene u Javanskom moru.[5][9] U starijim literaturama ova vrsta nazivala se često C. menisorrah. Većina naučnika i biologa smatra da je vrsta C. wheeleri koja nastanjuje zapadne delove Indijskog okeana ista vrsta kao siva grebenska ajkula. Prvobitno se ta vrsta od nje razlikovala po belom vrhu na leđnom peraju i jednom manjem zubu u gornjen redu vilice.[10] Na osnovu morfoloških karaktera, broja i oblika zuba, zoolog Grek 1982. goidine zaključio je da je siva grebenska ajkula najviše povezana sa vrstom C. albimarginatus.[11][12]

Siva grebenska ajkula ima vitko uspravno telo sa dugačkom tupom njuškom i velikim okruglim očima. Gornja i donja vilica imaju po 13 ili 14 zuba.[13] Gornji zubi su trouglasti i oštri, dok su donji uži.[12] Zubi su dosta veći u gornjoj nego u donjoj vilici.[9] Ova vrsta je siva odozgo, poneki primerak ima bronzani sjaj, a donja strana tela joj je bela. Cela zadnja ivica kaudalnog peraja ima široku crnu štraftu. Pojedini primerci iz Indijskog okeana imaju uski beli rub na prvom leđnom peraju. Vreme provode uglavnom u plitkoj vodi, a dužine su do 1,9 m.[2] Maksimalna prijavljena dužina ove vrste je 2,6 m, a težina 33,7 kilograma.[9][13]

Stanište i biologija[uredi | uredi izvor]

Siva grebenska ajkula domaća je vrsta u Tihom i Indijskom okeanu.[5] U indijskom okeanu nastanjuje predele od Južne Afrike do Indije, uključujući Madagaskar i obližnja ostva, Crveno more i Maldive.[9][13] U Tihom okeanu nastanjuje predeo od južne Kine do severne Australije Novom Zelanda, uključujući Tajlandski zaliv, Filipine i Indoneziju. O ovoj vrsti postoji veliki broj izveštaja iz Tihog okeana, voda oko Američke Samoe, arhipelaga Čagos, Uskršnjeg ostrva, Kukovih Ostrva, Markiskih Ostrva, arhipelaga Tuamotu, Kiribatija, Maršalskih Ostrva, Mikronezije, Naurua, Nove Kaledonije, Marijanskih ostrva, Palaua, Ostrva Pitkern, Samoe, Solomonovih Ostrva, Tuvalua, Havajskih ostrva i Vanuatua.[1] Ova vrsta nastanjuje obalno plitke vode u dubinama manjim od 60 m. Međutim, znaju da budu i na dubinama do 1000 m, često u u blizini grebena, a ređe u lagunama.[14] Ova vrsta se ponekada uputi nekoliko kilometara u otvoreni okean.[9][15][15]

Zajedno sa crnovrhom grebenskom ajkulom i vrstom Triaenodon obesus, siva grebenska ajkula jedna je od tri najčešće ajkule koje naseljavaju Indo-Paficik. One zajedno proteruju druge vrste ajkula sa svog staništa koja favorizuju, čak i pred mnogo većim vrstama.[6] U ovim oblastima siva grebenska ajkula nastanjuje plitke vode, dok druge dve vrste provode vreme u dubljim vodama. [15][16][17] U retkim prilikama kada plivaju u okeanskim vodama, sive grebenske ajkule često se povezuju sa vrstom Istiophorus platypterus.[18][19] Sive grebenske ajkule su plen za veće vrste poput vrste Carcharhinus albimarginatus.[20][21][22]

Sive grebenske ajkule se uglavnom hrane košljoribama i glavonošcima kao što su lignje ili oktopodi, a druga najčešća hrana su im rakovi i jastozi.[9][23] Stariji i krupniji primerci ove vrste hrane se glavonošcima. Na atolu Fakarava u Francuskoj Polineziji primećeno je oko 700 primeraka ove vrste, koje se okupljaju tokom lova.[24][25] Oni pre toga dugo posmatraju svoj plen, njihov miris je izuzetno akutan, a u prisustvu plena one mogu biti agresivne, zbog čega se mogu sukobiti i međusobno.[19][26] Tokom parenja, mužjak sive grebenske ajkule ugrize ženkino telo ili peraje, a period gestacije kod ženke kreće se od 9 do 14 meseci. Smatra se da se većina porođaja odvija od jula do avgusta na južnoj hemisferi i od marta do jula na severnoj. Novorođenčad su dugačka od 45 do 60 cm, a jedinke seksualno sazrevaju sa oko sedam godina starosti, kada su dugački 1,3 do 1,5 odnosno 1,2 do 1,4 m. Ženke na Velikom koralnom grebenu sazrevaju u dobi od 11 godina, kasnije nego na drugim lokacijama i nešto su krupnije. Životni vek ove vrste je najmanje 25 godina.[9][23][27]

Siva grebenska ajkula aktivna je u svako doba dana, a vrhunac aktivnosti je noću. U vodama Rangirole, grupe od oko 30 primeraka ove vrste provode dan na relativno malom prostoru gde zajedno žive, a noću se premeštaju u pliće vode kako bi lovili. Na Maršalskim ostrvima ova vrsta ima drugačije društvene navike i ponašanje.[3][3][6][28]

Sive grebenske ajkule često su znatiželjne, prate ronioce kada ih vide, ali brzo gube interesovanje. Opasni po ljude mogu postati ako se nađu u otvorenoj vodi, ali ne i oko grebena. Zabeleženo je nekoliko napada na ljude ove vrste. Do 2008. godine, Međunarodna organizacija koja se brine o ribama izvestila je da je do sada napadnuto sedam ljudi od strane ove vrste, a nijedan napad nije bio smrtonosan.

Iako je široko rasprostranjena, sivoj grebenskoj ajkuli preti istrebljenje na nekim teritorijama zbog sporog razmnožavanja, specifičnih potreba staništa i ribolova.[19] Međunarodna unija za zaštitu prirode istakla je da je ova vrsta pod pretnjom da pređe u kategoriju ugroženosti, prvenstveno zbog ribolova, lovi se zbog mesa, a od nje se pravi i supa. Druga pretnja je kontinuirana degradacija koralnih grebena od strane ljudi. Godine 1996. objavljeno je da je sive grebenske ajkule 14% manje u odnosu na period sedamdesetih godina 20. veka, a da se procenat ove vrste na Velikom koralnom grebenu smanjio za 97% u istom peroiodu.[29] Danas ove ribe uživaju zaštitu u mnogim državama, uključujući Maldive.[30][31]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Smale, M.J. (2009). „Carcharhinus amblyrhynchos”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2009: e.T39365A10216946. doi:10.2305/IUCN.UK.2009-2.RLTS.T39365A10216946.en Slobodan pristup. 
  2. ^ a b Economakis, A.E.; Lobel, P.S. (1998). „Aggregation behavior of the grey reef shark, Carcharhinus amblyrhynchos, at Johnston Atoll, Central Pacific Ocean”. Environmental Biology of Fishes. 51 (2): 129–139. doi:10.1023/A:1007416813214. 
  3. ^ a b v Martin, R.A. Coral Reefs: Grey Reef Shark. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on April 30, 2009.
  4. ^ McKibben J.N.; Nelson, D.R. (1986). „Pattern of movement and grouping of gray reef sharks, Carcharhinus amblyrhyncos, at Enewetak, Marshall Islands”. Bulletin of Marine Science. 38: 89–110. 
  5. ^ a b v Carcharhinus amblyrhynchos
  6. ^ a b v Martin, R.A. (mart 2007). „A review of shark agonistic displays: comparison of display features and implications for shark-human interactions”. Marine and Freshwater Behaviour and Physiology. 40 (1): 3–34. doi:10.1080/10236240601154872 Slobodan pristup. 
  7. ^ Taylor, L.R. (1993). Sharks of Hawaii: Their Biology and Cultural Significance. University of Hawaii Press. str. 21–24. ISBN 978-0-8248-1562-2. 
  8. ^ Fowler, S.L.; Cavanagh, R.D.; Camhi, M.; Burgess, G.H.; Cailliet, G.M.; Fordham, S.V.; Simpfendorfer, C.A. & Musick, J.A. (2005). Sharks, Rays and Chimaeras: The Status of the Chondrichthyan Fishes. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. str. 106–109, 284–285. ISBN 978-2-8317-0700-6. 
  9. ^ a b v g d đ e Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Rome: Food and Agricultural Organization. str. 459–461. ISBN 978-92-5-101384-7. 
  10. ^ Garrick, J.A.F. (1982). Sharks of the genus Carcharhinus. NOAA Technical Report, NMFS Circ. 445.
  11. ^ Lavery, S. (1992). „Electrophoretic analysis of phylogenetic relationships among Australian carcharhinid sharks”. Australian Journal of Marine and Freshwater Research. 43 (1): 97–108. doi:10.1071/MF9920097. 
  12. ^ a b Randall, J.E.; Hoover, J.P. (1995). Coastal fishes of Oman. University of Hawaii Press. str. 29. ISBN 978-0-8248-1808-1. 
  13. ^ a b v Bester, C. Biological Profiles: Grey Reef Shark Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. jun 2008). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on April 29, 2009.
  14. ^ Dianne J. Bray, 2011, Grey Reef Shark, Carcharhinus amblyrhynchos, in Fishes of Australia, accessed 25 August 2014, http://www.fishesofaustralia.net.au/Home/species/2881 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. децембар 2014)
  15. ^ а б в Papastamatiou, Y.P.; Wetherbee, B.M.; Lowe, C.G. & Crow, G.L. (2006). „Distribution and diet of four species of carcharhinid shark in the Hawaiian Islands: evidence for resource partitioning and competitive exclusion”. Marine Ecology Progress Series. 320: 239–251. doi:10.3354/meps320239 Слободан приступ. 
  16. ^ Justine, J. (јул 2005). „Huffmanela lata n. sp. (Nematoda: Trichosomoididae: Huffmanelinae) from the shark Carcharhinus amblyrhynchos (Elasmobranchii: Carcharhinidae) off New Caledonia”. Systematic Parasitology. 61 (3): 181–184. PMID 16025207. doi:10.1007/s11230-005-3160-8. 
  17. ^ Newbound, D.R.; Knott, B. (1999). „Parasitic copepods from pelagic sharks in Western Australia”. Bulletin of Marine Science. 65 (3): 715–724. 
  18. ^ Bright, M. (2000). The Private Life of Sharks: The Truth Behind the Myth. Stackpole Books. стр. 74–76. ISBN 978-0-8117-2875-1. 
  19. ^ а б в Stafford-Deitsch, J. (1999). Red Sea Sharks. Trident Press. стр. 19–24, 27–32, 74–75. ISBN 978-1-900724-28-9. 
  20. ^ Coetzee, M.L.; Smit, N.J.; Grutter, A.S. & Davies, A.J. (фебруар 2009). „Gnathia trimaculata n. sp. (Crustacea: Isopoda: Gnathiidae), an ectoparasite found parasitising requiem sharks from off Lizard Island, Great Barrier Reef, Australia”. Systematic Parasitology. 72 (2): 97–112. PMID 19115084. doi:10.1007/s11230-008-9158-2. 
  21. ^ Coetzee, M.L.; Smit, N.J.; Grutter, A.S. & Davies, A.J. (2008). „A New Gnathiid (Crustacea: Isopoda) Parasitizing Two Species of Requiem Sharks from Lizard Island, Great Barrier Reef, Australia”. Journal of Parasitology. 94 (3): 608–615. doi:10.1645/ge-1391r.1. 
  22. ^ Whitty, J. (2007). The Fragile Edge: Diving and Other Adventures in the South PacificНеопходна слободна регистрација. Houghton Mifflin Harcourt. стр. 9. ISBN 978-0-618-19716-3. 
  23. ^ а б Wetherbee, B.M.; Crow, C.G. & Lowe, C.G. (1997). „Distribution, reproduction, and diet of the gray reef shark Carcharhinus amblyrhychos in Hawaii”. Marine Ecology Progress Series. 151: 181–189. doi:10.3354/meps151181 Слободан приступ. 
  24. ^ „Gombessa IV expedition”. Архивирано из оригинала 11. 06. 2020. г. Приступљено 09. 05. 2020. 
  25. ^ Gombessa IV on arte.tv (archive.org)
  26. ^ Halstead, B.W.; Auerbach, Paul S. & Campbell, D.R. (1990). A Color Atlas of Dangerous Marine Animals. CRC Press. стр. 11. ISBN 978-0-8493-7139-4. 
  27. ^ Robbins, W.D. (2006). Abundance, demography and population structure of the grey reef shark (Carcharhinus amblyrhynchos) and the white tip reef shark (Triaenodon obesus) (Fam. Charcharhinidae). PhD thesis, James Cook University.
  28. ^ Nelson, D.R. (1981). „Aggression in sharks: is the grey reef shark different?”. Oceanus. 24: 45–56. 
  29. ^ Anderson, R.C.; Sheppard, C.; Spalding, M. & Crosby, R. (1998). „Shortage of sharks at Chagos”. Shark News. 10: 1–3. 
  30. ^ Robbins, W.D.; Hisano, M.; Connolly, S.R. & Choat, J.H. (2006). „Ongoing collapse of coral reef shark populations”. Current Biology. 16 (23): 2314–2319. PMID 17141612. doi:10.1016/j.cub.2006.09.044. 
  31. ^ ISAF Statistics on Attacking Species of Shark. International Shark Attack File, Florida Museum of Natural History, University of Florida. Retrieved on May 1, 2009.

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Сива гребенска ајкула на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сива_гребенска_ајкула&oldid=27676742”