Pređi na sadržaj

Simo Milošević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
simo milošević
Dr Simo Milošević
Lični podaci
Datum rođenja(1896-09-05)5. septembar 1896.
Mesto rođenjaKamenari, kod Herceg Novog, Austrougarska
Datum smrti28. jun 1943.(1943-06-28) (46 god.)
Mesto smrtiPrijeđel, kod Foče, ND Hrvatska
Profesijalekar-bakteriolog
Porodica
SupružnikOlga Milošević
Delovanje
Član KPJ od1942.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
SlužbaNOV i PO Jugoslavije
1941—1943.
U toku NOBčlan Izvršnog odbora AVNOJ-a

Simo Milošević (Kamenari, kod Herceg Novog, 5. septembar 1896 — Prijeđel, kod Foče, 28. jun 1943) bio je lekar-bakteriolog, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i učesnik Narodnooslobodilačke borbe i član Izvršnog odbora AVNOJ-a.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođen je 5. septembra 1896. u selu Kamenari, u Boki Kotorskoj, tada u sastavu Austrougarske.[1] Poticao je iz ugledne porodice Milošević, koja se prema predanju, doselila se u Boku iz zapadne Hercegovine krajem 17. veka. Njegov otac Špiro Milošević bio je trgovac, koji je u saradnji sa Špirom Sekulovićem 1898. osnovao prvu trajektnu liniju za prevoz robe i putnika između Lepetana i Kamenara, koja je znatno skratila put oko Kotorskog zaliva, ka Herceg Novom i Dubrovniku. U braku sa Anastazijom ima je petoro dece — ćerku Ljeposavu i sinove Nikolu, Đuru, Simu i Milivoja. Najstariji Nikola nastavio je da radi na trajektu, Đuro je bio lekar-dermatovenerolog, a Milivoje je doktorirao pomorstvo i živeo u Kotoru i Rijeci.[2]

Školovanje u klasičnoj gimnaziji počeo je u Kotoru, a završio u Zadru, koji je tada bio sedište Srba u Dalmaciji. Uporedo je završio i bogosloviju u Bogoslovskom zavodu u Zadru. Kao pristalica jugoslovenskog ujedinjenja, februara 1918. pomagao je pobunu mornara u Boki Kotorskoj.[3] Nakon završetka Prvog svetskog rata, 1918. došao je u Beograd, gde se upisao na Biološku grupu Filozofskog fakulteta. Odmah pošto je 1920. na Univerzitetu u Beogradu osnovan Medicinski fakultet, upisao je ovaj fakultet i postao student prve generacije. Diplomirao je 1926. kao 12 student u generaciji. Tokom studija, volontirao je na Kožno-veneričnoj klinici, čiji je upravnik bio profesor Đorđe Đorđević, gde se zainteresovao za dermatovenerologiju, ispitujući uzročnike zaraznih bolesti i njihove karakteristike. Nakon lekarskog staža, počeo je da radi kao sekundarni lekar i epidemiolog u Hemoterapijskom odseku Bakterološkog odeljenja Centralnog higijenskog zavoda.[a][4]

U toku studija, počeo je da se bavi političkim radom. Bio je član Jugoslovenske demokratske stranke (JDS) i vrlo aktivan u radu demokratske studentske organizacije. Dve godine je bio predsednik studentskog udruženja „Pobratimstvo”. Na Kongresu jugoslovenskih studenata demokrata, 1923. izabran je za predsednika centralne organizacije i na toj funkciji ostao do 1925. godine. Prilikom rascepa u Demokratskoj stranci, prešao je sa grupom oko Svetozara Pribićevića u novoosnovanu Samostalnu demokratsku stranku (SDS).

1928—1940.

[uredi | uredi izvor]

Kako je od početka rada pokazivao veoma dobre rezultate, Centralni higijenski zavod ga je preporučio Rokfelerovoj fondaciji za stipendiju radi usavršavanja u inostranstvu. Godine 1928. otišao je u Hamburg, a potom u Pariz, tada jedan od vodećih svetskih centara medicine, gde je ostao do 1930. kada je specijalizirao na Parazitološkom institutu Medicinskog fakulteta u Parizu. Tokom studija, kod profesora Vigrena na Sorboni, završio je kurs za izradu staklenih industrijskih predmeta i aparata za primenu u medicini, a u Pasterovom institutu kurs iz bakteriologije i biohemije i njenoj primeni u industrijskoj fermentaciji. Rad u mikološkoj laboratoriji profesora Morisa Lanžerona bio je od najvećeg značaja za njegovo naučno delo.[5]

Nakon povratka u Beograd, 1930. u sklopu Parazitološkog odeljenja u Centralnog higijenskog zavoda osnovao je prvu Mikološku laboratoriju u Kraljevini Jugoslaviji, jedinu takvu laboratoriju u širem regionu i jednu od prvih u Evropi. Uprkos velikim stručnim dostignućima, zbog svojih levičarskih i antirežimskih aktivnosti, uhapšen je 1932. zajedno sa Dragoljubom Jovanovićem i izveden pred Državni sud za zaštitu države u Beogradu i osuđen na zatvorsku kaznu. Na intervenciju međunarodnih naučnih krugova, naročito iz Francuske, bio je oslobođen.[6]

Simo Milošević govori narodu, negde u Crnoj Gori, tokom rata

Godine 1935. po drugi put je dobio Rokfelerovu stipendiju i nastavio dalja usavršavanja i naučni rad na Medicinskom fakultetu u Parizu, koji ga je 2. jula 1936. izabrao u zvanje asistenta stranac na Odseku za parazitologiju i prirodnu istoriju, što je bilo prestižno zvanje za strane lekare. Zajedno sa profesorom Lanžeronom, sa kojim je bio blizak prijatlje, stvorio je neke od svojih najvažnijih naučnih radova. Povratkom u Beograd, Medicinski fakultet u Beogradu ga je 3. februara 1937. izabrao u zvanje vanrednog profesora, nakon čega je dobio zadatak da na fakultetu osnuje Odeljenje za parazitologiju – mikologiju. Ovaj izbor išao je dosta teško, jer su zbog njegovih levičarskih političkih aktivnosti mnogi bili protiv, a postojao je i pritisak vlasti da se njegov izbor onemogući.[7] Uporedo sa nastavom na fakultetu, predavao je Higijenu u više beogradskih srednjih škola i napisao četiri udžbenika iz higijene — dva za građanske škole i dva za gimnazije. Bio je član uredništva časopisa Medicinski pregled, a posle smrti glavnog urednika profesora Radivoja Pavlovića, 1938. preuzeo je uređivanje časopisa. Uređivački odbor ovog međuratnog časopisa bio je sastavljen od uglednih lekara iz Beograda, Ljubljane, Zagreba i Sofije, a izlazio je do 1940. godine.[8]

Kao lekar i profesor bio je privržen studentskom revolucionarnom pokretu na Beogradskom univerziteu, zbog čega je ponovo uhapšen 1939. godine. Bio je počasni predsednik Jugoslovenskih medicinara i predstavnik Udruženja studenata Beogradskog univerziteta za borbu protiv tuberkuloze. Kako je uvek bio na strani studenata, oni su u njemu videli ne samo nastavnika već zaštitnika i prijatelja.[3]

1941—1943.

[uredi | uredi izvor]

Aktivno je učestvovao u demonstracijama protiv potpisivanja Trojog pakta i podrške vojnom puču, 27. marta 1941. kada je u ime „narodne inteligencije” govorio pred demonstrantima kod spomenika Vuku Karadžiću.[9] Nakon okupacije Jugoslavije, zajedno sa suprugom lekarkom Olgom Milošević odmah se uključio u Narodnooslobodilački pokret (NOP). U toku priprema oružanog ustanka, napustio je Beograd i otišao u Crnu Goru. Zajedno sa profesorom anatomije i hirurgije Nikom Miljanićem, u Risnu u zgradi bolnice-zadužbine Vasa Ćukovića, koja se nalazila u završnoj fazi izgradnje, otvorio je bolnicu u kojoj su lečeni svi kojima je bila potrebna lekarska pomoć, a posebno ilegalci i prerušeni partizanski ranjenici. Lekovima i sanitetskim materijalom, Miljanić i Milošević pomagali su Orijenski partizanski odred i partizansku bolnicu u Vranduku.[10]

Učestvovao je i predsedavao Skupštinom crnogorskih i bokeljskih rodoljuba održanom 8. februara 1942. u manastiru Ostrogu. Godine 1942. primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i imenovan za člana Glavnog štaba NOP odreda Crne Gore i Boke i postavljen za šefa saniteta, nakon čega je rukovodio sanitetskom službom na oslobođenoj teritoriji Crne Gore i Boke. Bio je to veoma težak zadatak, jer je bilo mnogo ranjenih, a malo lekara i velika nemaština u sanitetskom materijalu i lekovima. Tada je formirao partizansku bolnicu selu Šipačno, kod Nikšića. Uprkos svim nedaćama, zahvaljujući njegovim organizatorskim sposobnostima, partizanska zdravstvena služba postizala je solidne rezultate. U toku Treće neprijateljske ofanzive, juna 1942, zajedno sa glavninom partizanskih snaga, povukao se iz Crne Gore u istočnu Bosnu, a odatle je u pohodu proleterskih brigada otišao u Bosansku Krajinu. U Bosanskom Petrovcu je septembra 1942. organizovao Prvi kongres partizanskih lekara, na kome je podneo Referat o higijensko-epidemiološkoj službi u partizanskoj vojsci i Referat o organizaciji civilne zdravstvene službe.[10]

Novembra 1942. izabran je za većnika Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), a na njegovom Prvom zasedanju, 26. novembra 1942. izabran je za člana Izvršnog odbora. Bio je zadužen za organizaciju zdravstvene službe, za koju je postavio prve principe organizacije i izradio detaljna uputstva ove službe u ratnim uslovima, čija je osnovna koncepcija bila sprečavanje obolevanja širokih narodnih masa. Tokom boravka glavnine partizanskih snaga u Bosnaskoj krajini, od leta 1942. do početka 1943, u cilju organizacije sanitetske službe, obilazio je slobodnu teritoriju, a boravio je i na slobodnoj teritoriji Like, Korduna, Banije i dr.[10]

Pogibija

[uredi | uredi izvor]

Zajedno sa Vrhovnim štabom NOV i POJ, članovi Izvršnog odbora AVNOJ-a, prošli su kroz teške borbe tokom Četvrte neprijateljske ofanzive na Neretvi, tokom perioda januar—mart 1943. i Pete neprijateljske ofanzive na Sutjeci, tokom maja i juna 1943. godine. Za vreme borbi na Sutjesci, juna 1943. Izvršni odbor AVNOJ-a nalazio se zajedno sa Centralnom bolnicom u grupi divizija koje su sačinjavale jedinice Treće udarne divizije, pod komandom Save Kovačevića i Sedme banijske divizije, pod komandom Pavla Jakšića. Ova grupa imala je zadatak da se preko Tare probije u Sandžak. Kako nije uspela u ovoj nameri, krenula je u pravcu proboja prve grupe, koju su sačinjavale Prva i Druga proleterska divizija. Treća udarna divizija, koja je neposredno starala o ranjenicima, teško je postaradala u borbama u dolini Sutjeske, 13. juna 1943. godine. U ovim borbama poginuli su Nurija Pozderac i Veselin Masleša, članovi Izvršnog odbora, a Milošević je bio ranjen u nogu. Nakon toga, zajedno sa pesnikom Ivanom Goranom Kovačićem, Milošević se prebacio u okolinu Foče, gde su ih otkrili i ubili četnici.[11][1]

O stradanju Kovačića i Miloševića postoje dve verzije. Prema prvoj, koja je postala opšte prihvaćena, oni su boravili u selu Vrbnica, gde su ih meštani skrivali i negovali. Potom su ih početkom jula 1943. otkrili četnici i ubili negde na levoj obali Drine. Prema drugoj, manje zastupljenoj verziji, koja se zasniva na izjavama meštana Prijeđel, oni su boravili u ovom selu, gde su ih na Vidovdan 28. juna 1943. otkrili četnici i streljali u obližnjoj šumi, gde su ih potom meštani sahranili. Prilikom prikupljanja posmrtnih ostataka poginulih partizana, radi sahranjivanja u zajedničkoj spomen-grobnici u Dolni heroja na Tjentištu, juna 1958. izvršena je njihova ekshumacija. Ekshumaciji i indentifikaciji Kovačića i Miloševića prisustvovali su Simov brat i supruga — Đuro Milošević i Olga Milošević, kao i Danica Novaković, koja ih je poslednja videla žive par dana pre pogibije i Danica Lalović, koja ih je pronašla ubijene i prisustvovala sahrani.[11] O pronalasku njihovog groba i ekshumaciji pisao je juna 1958. partijski list Borba.[12][13][14]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]

U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) Simo Milošević bio je više poznat i uvažavan kao partizanski narodni lekar i član AVNOJ, nego kao istaknuti medicinski naučnik.[15] Ubrzo po završetku rata Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovan Ordenom zasluga za narod prvog reda.[16] Njegovo ime davano je ulicama, zdravstvenim ustanovama i kulturno-umetničkim društvima.[15]

U Beogradu njegovo ime nose Predškolska ustanova Dr Sima Milošević u Zemunu[17] i Dom zdravlja Dr Simo Milošević na Čukarici.[18] U holu zgrade Instituta za javno zdravlje Srbije u Beogradu, gde se nekada nalazio Centralni higijenski zavod, u kome je radio postavljena je njegova spomen-bista. Takođe, njegova spomen-bista nalazi se ispred zgarde ogranka Doma zdravlja Dr Simo Milošević u Žarkovu. U Igalu njegovo ime nosi Institut za fizikalnu medicinu, rehabilitaciju i reumatologiju u Dr Simo Milošević.[15] Ulice sa njegovim imenom postoje u Novom Sadu i Vranju.[19]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ova ustanova danas se zove Institut za javno zdravlje Srbije „dr Milan Jovanović-Batut”

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Istorijat
  2. ^ SANU 2020, str. 279.
  3. ^ a b SANU 2020, str. 290.
  4. ^ SANU 2020, str. 280—281.
  5. ^ SANU 2020, str. 282.
  6. ^ SANU 2020, str. 284.
  7. ^ SANU 2020, str. 287.
  8. ^ SANU 2020, str. 288.
  9. ^ SANU 2020, str. 291.
  10. ^ a b v SANU 2020, str. 293.
  11. ^ a b SANU 2020, str. 294.
  12. ^ „Pred proslavu epopeje na Sutjesci: Tragom palih boraca”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 10. 6. 1958. 
  13. ^ „Nađeni posmrtni ostaci dr Sime Milošević i Ivana Gorana Kovačića”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 22. 6. 1958. str. 2. 
  14. ^ „Pred proslavu epopeje na Sutjesci: Rastana na Prijedjelu”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 25. 6. 1958. str. 5. 
  15. ^ a b v SANU 2020, str. 295.
  16. ^ „Službeni list DFJ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. str. 974. 
  17. ^ „Predškolska ustanova „Dr Sima Milošević” Zemun”. pudrsimamilosevic.edu.rs. n.d. 
  18. ^ „Dom zdravlja „Dr Simo Milošević” Čukarica”. dzcukarica.rs. n.d. 
  19. ^ „Pretraga ulica — Sime Miloševića”. planplus.rs. n.d. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симо_Милошевић&oldid=28781492”