Pređi na sadržaj

Skit Svetog Andreja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skit Svetog Andreja
Osnovni podaci
JurisdikcijaVaseljenska patrijaršija
Osnivanje17. vek
MestoSveta gora
Država Grčka

Skit Svetog Andreja ili Svetoandrejski skit jedan je od najvećih svetogroskih skitova koji se nalazi u neposrednoj blizini Kareje. Izgrađen za potrebe ruskog monaštva i po veličini i po broju monaha (može da primi i do 2.000) bio je najveći skit na Svetoj gori. Pripada manastiru Vatoped[1][2] Okruženi mirom i tišinom, okupani svelošću sunca, monasi ovog skita u njemu doživljavaju viziju susreta sa Bogom i svecima.[3] Skit Svetog Andreja danas je u punoj obnovi i, s obzirom na svoj položaj u Kareji, mesto je gde hodočasnici veoma rado borave a bratstvo vrlo rado prima sve putnike namernike.

Položaj

[uredi | uredi izvor]

Nalazi se na ulazu u Kareju iz pravca luke Dafni, i deluje imponzatntno jer je veći od mnogih svetogorskih manastira.

A kada se konačno stignete do pustinjakove kelije u Svetoandrejski skit, putnik namernik treba dugo da staji pred vratima dok mu ih neki od monaha ne otvori, zbog njihovog geslo da se samo upornima otvaraju vrata, iako su ovi pustinjaci radi primanju gostiju, sa posebnom radošću. A kada preme gosta oni se prema njemu odnose tako da ih ugošćuju najlepše što mogu.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Skit Svetog Andreja često nazivaju i Svetoandrejski skit, ali i Saraj (palata na turskom) zbog toga što je u vreme turske prevlasti u Grčkoj ovde bilo sedište age, turskog guvernera Svete gore.

Nekada je ovde boravilo preko 800 ruskih monaha da bi danas gotovo opusteo. Dosta zgrada je u stanju propadanja i prepušteno zubu vremena. S početka 21. veka u skitu su primetne sve češće popravke i restauracije.

Ktitor ovog zdanja je ruska carska porodica Romanov. Glana crkva posvećena svetom Andreji završena je 1900. godine i do skora je predstavljala najveći pravoslavni hram na Balkanu. Unutrašnjost crkve krasi veličanstveni pozlaćeni ikonostas sa dva ukrašena relikvija i moštima sedamdeset svetaca.

U skitu se čuvaju ikone Bogorodice Utešiteljke, Bogorodice Milosrdne, Jovana Krstitelja, zatim, ikona Svetog Andreja u belom zlatu, kao i jedna ikona Bogorodice ukrašena sa mnoštvom raznobojnog dragog kamenja.

Nakon Oktobarske revolucije u Skit je sovjetska vlast poslala agente KGB prerušene u monahe koji su izvršili diverziju i spalili skit do temelja. Monaštvo se razbežalo i Skit je zapusteo.

Kasnije su skit preuzeli grčki monasi na osnovu svetogorskog ustrojstva, po kome kada broj monaha u nekoj monaškoj zajednici padne ispod sedam isti preuzimaju grčki monasi. Tako je i Skit Svetog Andreja danas zajednica grčkog monaštva koja i pored toga čuva uspomenu na prethodnu rusku tradiciju.

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ .Muravьev A. N., Novый russkiй skit sv. ap. Andreя Pervozvannogo na Afone. SPb., 1852;
  2. ^ Muravьev A. N., Obщežitelьnый russkiй skit sv. ap. Andreя Pervozvannogo na Afone. Odesa, 1866, 1869;
  3. ^ „Skitovi na Svetoj Gori”. www.atlantaserbs.com. Pristupljeno 1. 2. 2018. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Porfiriй Uspenskiй : Vtoroe putešestvie po sv. gore Afonskoй... v godы 1858, 1859 i 1861 i opisanie skitov Afonskih. M., 1880. S. 334-356;
  • Γεράσιμος Μικραγιαννανίτης :῾Ιερὰ Σκήτη ῾Αγίας ̀ρδβλθυοτεΑννης. ̓Αθῆναι, 1969.
  • Dmitrievskiй A. A. Russkie na Afone. SPb., 1895. S. 256 – 268;
  • Nikanor (Kamenskiй), ep. Vospominaniя o Sv. zemle i Afone. SPb., 1898. S. 52 – 53;
  • Lopuhin A. P. Istoriя hristianskoй Cerkvi v XIX v. SPb., 1901. T. 11. S. 140 – 142;
  • Kozlov V. Svяtaя gora Afon i sudьbы ee rus. obitateleй // Diplomatičeskiй ežegodnik, [1990]. M., 1992. S. 227 – 248;
  • Varsonofiй [Sudakov], ep. Afon v žizni Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi v XIX – nač. XX v. Saransk, 1995. S. 108 – 128;
  • Κόκορης Δ. Θ. ̓Ορθόδοξα ῾Ελληνικά Μοναστήρια. ̓Αθῆναι, 1997. Σ. 398; S. 707 – 709;
  • Avgustin (Nikitin), arhim. Afon i Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь // BT. 1997. Sb. 33. S. 103 – 106;
  • Kadas S. Sv. Gora Afon: Mon-ri i ih sokroviщa. Afinы, 1998. S. 48;
  • Κοκκίνης Σ. Τά μοναστήρια τῆς ῾Ελλάδος. ̓Αθῆναι, 1999. Σ. 67;

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]