Pređi na sadržaj

Slučaj Račak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Antiteroristička akcija Račak

Snimci Asošijeted presa
Vreme15. januar 1999.
Mesto
Račak, Kosovo i Metohija,
Republika Srbija, SR Jugoslavija

42° 25′ 46″ N 21° 0′ 59″ E / 42.42944° S; 21.01639° I / 42.42944; 21.01639
Ishod odlučujuća pobeda srpske policije
Sukobljene strane
Policija Srbije Oslobodilačka vojska Kosova
Komandanti i vođe
Goran Radosavljević
Milan Lečić		 Afet Biljalji
Jačina
135 policajaca
105 policajaca Šeste čete PJP i 30 pripadnika operativno-poterne grupe		 80–140 pripadnika OVK (srpski izvori)
47 pripadnika OVK (albanski izvori[1] )
Žrtve i gubici
1 ranjeni policajac nekoliko desetina boraca (srpski izvori)
41 civila, 9 vojnika OVK i 8 ranjenih vojnika[2] (albanski izvori)
obdukcija izvršena nad 40 leševa (1 žena)
Slučaj Račak na karti Srbije
Slučaj Račak
Lokacija sukoba na mapi Srbije

Slučaj Račak je naziv za oružani sukob između srpske policije i albanskih terorista tokom policijske akcije 15. januara 1999. u kosovsko-metohijskom selu Račak i casus belli za NATO bombardovanje Jugoslavije. Kontroverznost dešavanjima u Račku daju još uvek suprotstavljeni stavovi kao i različiti zaključci autopsija, kontradiktorne i pristrasne informacije u medijima i proistekle značajne političke posledice.

O akciji srpske policije postoje stavovi, s jedne strane prevashodno zasnovani na izjavama Vilijama Vokera, u to vreme šefa Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS, da je srpska policija, uz podršku Vojske Jugoslavije (VJ), izvršila pokolj nad nedužnim civilima albanske nacionalnosti. Drugu grupu čine stavovi o tome da je to bila legitimna antiteroristička akcija policije protiv naoružanih pripadnika terorističke organizacije Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koja je politički iskorišćena kao povod da se iskonstruišu navodi o pokolju civila u cilju stvaranja legitimiteta za NATO bombardovanje Jugoslavije. U zavisnosti od stava, slučaj se karakteriše kao pokolj u Račku, kao incident u Račku ili kao obmana Račak (engl. The Racak Hoax).[3]

Slučaj Račak je bio prekretnica koja je poslužila kao retorički argument usmeren protiv SR Jugoslavije, i kao „legalno pokriće za početak rata” (NATO intervencije protiv SRJ).[4] Nakon ovog događaja i medijske kampanje, planovi za intervenciju NATO, čija je realizacija bila odložena nakon sporazuma Holbruk—Milošević u novembru 1998. godine, ponovo su aktuelizovani.[5]

Pozadina

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: OVK

Akcija policije u Račku je bila posledica pojačanih terorističkih aktivnosti OVK. Ova organizacija je osnovana 1994, a od 1996. godine počinje sa ozbiljnijim oružanim napadima na policiju, civile i državne objekte na Kosovu i Metohiji, boreći se za nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije i stvaranje Velike Albanije[6]

U periodu od 1996. do 1998. OVK je preuzela odgovornost za ubistvo 21 osobe: 5 policajaca i 16 civila (od kojih je bilo 5 Srba i 11 Albanaca koje su pripadnici OVK smatrali kolaboratorima). Aktivnosti OVK su posebno intenzivirane polovinom 1998. godine što je dovelo do ozbiljnijih sukoba OVK sa policijom. Povodom ovih sukoba je 2. jula 1998. godine Savet NATO pakta održao sednicu iza zatvorenih vrata i u izjavama za javnost istakao:

  1. da se ubrzano dovršava planiranje za moguću vojnu intervenciju NATO na Kosovu i Metohiji,
  2. da je u toku izrada planova za razmeštaj trupa na granici Albanije i eventualno Makedonije sa SRJ,
  3. da će se usaglasiti politički sa vojnim ciljevima
  4. da će NATO biti spreman da dejstvuje i da će stupiti u akciju, ako stanje postane takvo da je nužno da se upotrebi sila

Nerodimska operativna zona OVK, kojom je komandovao Šukri Buja, u svom sastavu imala je 161, 162. i 163. (u osnivanju) brigadu. Na području delovanja 161. brigade OVK „Agim Celej Coli“, koje je obuhvatalo područje Štimlja, od jula 1998. do 10. januara 1999. godine ubijeno je 24 policajca Republike Srbije, vojnika VJ i civila, a ranjeno oko 25. Najviše ubistava je bilo na putu Štimlje-Dulja-Suva Reka.[7]

Od oktobra 1998. do 15. januara 1999. godine pripadnici OVK na području Račka ubili su policajce Sinišu Mihajlovića, Nazmija Alurija, Svetislava Pešića, Sašu Jankovića, Ranka Đorđevića, zatim civile Miftara Resenija i Envera Gašija, a u novembru 1998. zapalili su kuću Džemalja Batićija iz Račka.[8]

Neposredan povod za akciju policije u Račku su akcije grupe pripadnika OVK iz sela Račak (pripadnika bataljona „Sadik Šalja“ iz sastava 161. brigade OVK „Agim Celej Coli“), koji su 8. januara 1999. ubili tri policajca kod sela Dulja i jednog policajca (Svetislava Pržića) 10. januara 1999. u zasedi koju su postavili u selu Slivovo.[9]

Hronologija

[uredi | uredi izvor]

O planiranoj akciji su obavešteni posmatrači Kosovske verifikacione misije koji su sa petnaestak džipova došli na brdašce kraj puta koji od magistralnog puta vodi ka Račku. Tu su bile i televizijske ekipe Asošijeted presa i Rojtersa. Ekipa Asošijeted presa je pratila i snimala akciju policije. Prema operativnim podacima srpske policije u selu Račak nalazio se štab OVK i u njemu nije bilo civila.[10] Štab nerodimske Operativne zone nalazio se u kući Mustafe Mehtija.[8]

Policijska akcija Račak isplanirana je nakon napada 10. januara i najpre je trebalo da se izvede 13. januara, ali je srpska policija saznala da je OVK već unapred informisana o planiranoj akciji. Policija je posedovala obaveštajne podatke o saradnji Kosovske verifikacione misije i štaba OVK u Račku preko Ise Mujote, kao i to da je štab OVK bio snabdevan oružjem, podacima i da im je bila organizovana obuka.[7]

Policijsku akciju Račak izveli su pripadnici posebnih snaga policije.[10] Najveći deo policijskih dokumenata vezanih za akciju Račak uništeno je u NATO bombardovanju Prištine.

Petak 15. januar

[uredi | uredi izvor]

Srpska policija je u noći između 14. i 15. januara 1999. krenule u akciju protiv pripadnika 161. brigade OVK „Agim Celej Coli“, odnosno bataljona „Sadik Šalja“.[11] U selu se po podacima srpske policije nalazilo oko stotinu (80 do 100, 120[12]) pripadnika OVK, a u selu se nalazio Sadik Mujota (55), koga su srpske vlasti označile kao glavnog organizatora napada na policiju.

Antiterorističku akciju izvela je grupa policajaca od 135 ljudi, 105 policajaca pripadnika Posebne jedinice policije (Uroševac), Šeste čete Posebne jedinice policije i 30 pripadnika operativno-poterne grupe, a direktno je komandovao Goran Radosavljević Guri.[13]

Po planu operativno-poterna grupa krenula je u 3:00 i u potpunosti zauzela rovove i položaje sa ciljem blokade povlačenja prema zaseoku Lužak i Petrovo. Tom prilikom ova grupa je ubila tri ili četiri pripadnika OVK, od kojih su dvojica čuvali rovove.[13] Jedan se nalazio u bunkeru (6:50), a dvojica na osmatračkom punktu i mitraljeskom gnezdu ispod kote Kršina (6:45).[13]

Bunker je eliminisan upotrebom zolje kada su poginuli Ismail Ljuma i Enver Rašiti.[14]

Četa Posebne jedinice policije je u to vreme počela blokadu sela, znači oko 6:30 je počela blokada sela i završena je do 7.00.[13]

Akciju su nadgledale tri grupe verifikatora, pri čemu su dve bile prisutne od 7:00 a treća je došla u 10:00.[15] Akcija je započela u 7:00 kada je komandir čete major Milan Lečić megafonom pozivao pripadnike OVK da se predaju. Ovaj poziv ponovio je oko 15 puta dok nije započela pucnjava.[13]

U 7:15 jedan borac OVK je ubijen na putu iz pravca Štimlja gde se nalazio punkt OVK i time se Račak našao u poluokruženju. Jedna grupa boraca OVK počela je da se povlači prema mahali Hadžovići i u pravcu zaseoka Ljužak (zaselak sela Petrovo).[13]

U 8.30 je započela borba i pružanje otpora prema pripadnicima policije koji su bili u nastupanju iz pravca Belinca, Štimlja i dela puta Petrovo - Račak. Između 9:00 i 10:00 savladan je bunker u kome su se nalazila dvojica boraca OVK u centru sela. U isto vreme savladan je još jedan bunker u kome su poginula još dvojica boraca a u trećem su stradala trojica boraca. Pripadnici OVK koji su bili u štabu i po kućama, su pod borbom krenuli u pravcu rovova u kojima se su se nalazili pripadnici policije — operativno-poterne grupe. Ne znajući da se u rovovima nalaze policajci, isti su došli do skoro samih rovova. Policajci koji su se nalazili u rovovima pozvali su ih na predaju. Iznenađeni pozivom, otvorili su žestoku vatru prema policiji i tu je poginuo najveći broj boraca OVK.[13]

Pred štabom su poginuli zamenik komandanta Ali Beća i Nazim Kokolari, a na jednom od bunkera Mehmet Mustafa i Sadik Mujota. U blizini rovova poginuo je Kadri Sila, Skender Jašari i Skender Ćari.[14] Osam pripadnika OVK koji su uspeli da se povuku iz Račka su bili ranjeni, među njima je bio i komandant jedinice teško ranjeni Afet Biljalji zvani Ćopa.[14]

Istovremeno oko 10:00 OVK se reorganizovala i iz Petrova poslala jednu ojačanu grupu prema Hadžovićima i prema tzv. „zidu“ ili „crvenom putu“. Grupa iz sela Lužak takođe kreće u pravcu kote Kršina i iznad kote Kršina stiže oko 10.00. U ovom vremenu policija ovladava skoro celim selom Račak. Između 10:30 i 12:00 poginula su još dvojica pripadnika OVK u centru sela u jednom skrovištu i još dvojica u okolini njihovog štaba. Od 11.00 do 15.30 policija se nalazila u nastupanju i u samom selu imala je žestoke napade iz pravca sela Petrovo i Hadžovići, odnosno sa brda između Hadžovića i Lužaka, iz svih raspoloživih oružja. Granatirali su policiju minobacačima 60 milimetara i ručnim raketnim bacačima od 50 milimetara. Oštećeno je nekoliko vozila, a jedan policajac je ranjen.[13]

Prema podacima policije svi poginuli su bili pripadnici OVK.[16] U zarobljenoj svesci komandanta specijalne jedinice Bakšima Drecaja napisano je da su tri ranjenika izvukli iz Račka i odvezli ih u svoju bolnicu u Paraguši.[13]

Oko 15 časova policija je obavestila SUP Uroševac da je prostor očišćen, da više nema borbi i da može da se krene sa uviđajem i da je u toku samo sporadična pucnjava.[7]

Prema izveštaju Danice Marinković, istražnog sudije koja je izvršila uviđaj, pronađeno je i zaplenjeno:

  1. 1 mitraljez marke „broving“ kalibra 12,7 mm,
  2. 1 mitraljez marke „broving“ kalibra 7,9 mm, sa postoljem
  3. 1 pojas za pojačano punjenje,
  4. 36 automatskih pušaka,
  5. 2 snajperske puške,
  6. 5 ručnih bacača kineske proizvodnje,
  7. 12 mina sa punjenjem sa ručnim bacačem,
  8. 12 ručnih bombi,
  9. 7.282 komada municije različitog kalibra.[17]

Oko 15 sati ka selu Račak su krenule grupe OVK iz pravca Lužak i Petrovak, prišle na „puškomet“ i započele sa nasumičnom pucnjavom.[10]

Nakon zaplene oružja, istražni sudija je u pratnji policije krenula ka brdu gde su se nalazila tela poginulih. Na pola puta je zapucano sa brda u okolini i policija je prekinula uviđaj[10] i oko 15:30 napustila selo. Tada je grupa posmatrača Kosovske verifikacione misije ušla u selo i prema njihovim izveštajima ništa sumnjivo nisu videli.[7]

Uveče su srpske vlasti obavestile novinare koji su bili na Kosovu i Metohiji da se desio sukob u Račku i da je dobro da odu tamo i vide šta se dogodilo na licu mesta.[7] Posmatrači Kosovske verifikacione misije su tokom akcije sa obližnjih brda posmatrali dešavanja.[18]

Izveštaj Hjuman rajts voča

[uredi | uredi izvor]

Hjuman rajts voč je 29. januara 1999. objavio izveštaj o događajima u Račku pod nazivom: „Jugoslovenske snage krive za ratni zločin u Račku, Kosovo“[19] na osnovu četrnaest odvojenih intervjua sa svedocima napada, od kojih su se mnogi krili, kao i sa stranim novinarima i posmatračima koji su posetili Račak 16. januara.

Zaključeno je da se radilo o dobro planiranom i organizovanom napadu vladinih snaga na civile u Račku, gde je bio prisutan OVK u značajnim snagama i počinio je neke zasede na policijskim patrolama.

Svedoci su dali izjave da su vladine snage zarobile, mučile i onda očigledno pogubile 23 etnička Albanca na brdu iznad sela, a osamnaest drugih je ubijeno unutar Račka kao i devet vojnika OVK. Civil Nazmi Imeri (76) je ubijen u svom dvorištu, dekaptirano telo Banuša Kamberija pronađeno je u njegovom dvorištu a poslednji put je viđen kada ga je uhapsila policija. Bajrama Mehmetija i njegovu kćerku Hanumšah je ubila policijska granata dok su trčali ulicom. Četiri maskirana policajca ubila su sa distance od 20 metara Rizu Beća, Zejnel Beća i Halima Beća, a ranili dve žene.

Nekoliko svedoka je videlo sedam oklopnih vozila na Cesta brdu kao i tri tenka VJ (T-55). Policija i teška artiljerija su pucali na kuće kod Malopoljca i Petrova sa pozicija u okolnoj šumi.

Prema srpskom policajcu, otpor OVK u okolini Račka trajao je gotovo četiri sata, a policija je u selu konfiskovala 3 puškomitraljeza.

Napad na civile u Račku je samo jedan u seriji ratnih zločina počinjenih od strane jugoslovenske vojske i srpske policije tokom kosovskog konflikta. Od februara 1998, vladine trupe su sistematski uništavale civilnu imovinu, napadale civile i počinile grupna pogubljenja…

— Izveštaj Hjuman rajts voča 29. januara 1999

Subota 16. januar

[uredi | uredi izvor]

Novinari su tokom dana dolazili u selo gde su ih čekale vođe OVK. Pripadnici OVK su prvo pokazivali posmrtne ostatke u centru sela, a zatim i posmrtne ostatke u jarku, nedaleko od centra sela. Vilijam Voker je u Račak stigao oko 13 časova. Prošao selo i jarak zajedno sa većom grupom novinara koji su ga pratili. Nakon toga je otišao na dvadesetominutni (polusatni[9]) razgovor sa komandantima OVK. Novinarima je rečeno da su srpske snage ušle u selo, krenule sa pretresom, izvele meštane sela u centar sela, razdvojili muškarce i žene i odveli muškarce koji su kasnije pronađeni u jarku nedaleko od centra sela.[20]

U isto vreme se Danica Marinković, istražni sudija i šef istražnog tima iz Prištine, raspravljala sa načelnikom štaba KVM, penzionisanim generalom Drevenkijevičem, koji je insistirao da ona ne ulazi u selo pod pratnjom naoružanih policajaca.[9] Istražni tim, sa istražnim sudijom Danicom Marinković, je ipak pokušao su da uđe u selo, ali je na njih otvorena paljba te su morali da se povuku.[17]

Televizijske ekipe i posmatrači dolaze do brda Babuš gde pronalaze posmrtne ostatke

Tela su pronađena u jarku Babuš iznad Račka.[18]

General Vesli Klark i Ričard Holbruk su izjavili da ih je Vilijam Voker tada pozvao i rekao im da je došlo do pokolja, te da je on na licu mesta. Vilijam Voker je ovo demantovao.[21]

Voker je naredio nekim od verifikatora da ostanu u selu preko noći da bi pazili na tela ubijenih, a zatim otišao u Prištinu, gde je u 17:00 održao konferenciju za štampu u centru OEBS. Na konferenciji je izjavio da je američka Kosovska diplomatska osmatračka misija u Račku i okolnim selima izbrojala 45 tela.[9]


U zarobljenoj svesci komandanta Bakšima Drecaja je napisano da je srpska policija 16. januara u tri navrata napala položaje OVK i da je pri tome OVK nanela srpskoj policiji velike štete u ratnim sredstvima i pešadiji.[13]

Nedelja 17. januar

[uredi | uredi izvor]

U nedelju je istražna ekipa prištinskog opštinskog suda ponovo pokušala da izvrši uviđaj u Račku. Tome je prethodila bučna rasprava sa penzionisanim britanskim generalom Drenkijevičem.[7] Britanac je tražio da se u selo uđe bez policije, a da OVK garantuje da će se tokom uviđaja povući iz sela. Zapretio je Danici Marinković haškim tribunalom.[22]

Danica Marinković nije to prihvatila kao ni predlog da policija uđe bez uniformi i pokušala je da uđe u selo, ali je ponovo pucano, a nekoliko službenih vozila je oštećeno.[17]

U 11:05 prilikom približavanja selu na policiju i istražne organe je zapucano iz pešadijskog i minobacačkog naoružanja sa brda oko sela. Verifikatori su u panici pobegli iz sela, a srpski organi vlasti nisu došli do tela koja su se nalazila u džamiji u centru sela.[9]

Francuski novinar Kristof Šatlo, dopisnik Le Monda, je oko 15:30 obišao selo i nije video ništa neobično.[20]

S obzirom na to da je uviđaj morao da se izvrši, policija je morala ponovo da zauzme selo, međutim same policijske snage nisu bile dovoljno jake da zauzmu selo.[7]

Ponedeljak 18. januar

[uredi | uredi izvor]
Prof. dr Dobričanin obavlja grubi pregled posmrtnih ostataka poginulih u džamiji

Prema informacijama koje je imala policija, posmrtni ostaci poginulih su se nalazili u džamiji.[10]

Snage bezbednosti su oklopnim vozilima i najmanje jednim tenkom okružile Račak sa istoka i zapada. Nakon prestanka pucnjave u selo je ušlo 60 policajaca.[9]

Ekipa za uviđaj je u 14 časova ušla u Račak.[23]

Pored ekipe za uviđaj nalazili su se i pripadnici KVM i to dva Amerikanca (Gil Gilberson i Ed Soleven) i Italijan (Fantino Đovani), a sa njima je bila i prevodilac Albanka Arta Ramaj.[24] Danica Marinković je zajedno sa njima ušla u džamiju, tela su preuzeta i preneta u Prištinu, a predstavnici KVM-a su bili prisutni tokom transporta posmrtnih ostataka. U džamiji su pronađeni posmrtni ostaci 40 lica. Grubim pregledom konstatovano je da nije bilo pokolja nad telima poginulih i njihovi posmrtni ostaci su prebačeni u Prištinu.

Utorak 19. januar

[uredi | uredi izvor]

Borbe oko Račka su nastavljene. Poginuo je Miro Mekić (31), zamenik komandira policije u Uroševcu, tokom zauzimanja vrha Kršina. Ranjena su još dva policajca - Radojica Nikčević i Jovica Stamenković.[7][25] Jedan od poginulih na strani OVK je bio Ahmet Kačiku, komandant 163. brigade (tada u osnivanju).[13]

Obdukcija

[uredi | uredi izvor]

Srpski tim je započeo obdukciju posmrtnih ostataka poginulih 19. januara 1999. U obdukciji su učestvovali sudsko-medicinski veštaci iz Beograda, Novog Sada, Niša i Prištine, uz prisustvo dvojice beloruskih stručnjaka i dva predstavnika misije OEBS.[9] Finski tim medicinskih veštaka priključio se obdukciji 22. januara, do kada su srpski sudskomedicinski veštaci završili obdukciju posmrtnih ostatak 16 lica. Nakon toga se krenulo u zajedničku obdukciju posmrtnih ostataka, a na kraju su finski patolozi pregledali prvih 16 tela poginulih.

Zaključak je bio da su svi nastradali bili žrtve dejstva vatrenog oružja i da nad njima nije bilo nikakvog drugog dejstva i tragova mučenja. Prosek životne dobi ubijenih je bio oko 45 godina. Najmlađi ubijeni je imao 17 godina. Jedina osoba ženskog pola (stara 22 godine) je bila kćerka Sadika Mujota, komandanta jedinice OVK u Račku (Hanumšah Mehmeti[26]). Na njenim rukama su nađene barutne čestice metodom parafinske rukavice. Barutne čestice nađene su na ukupno 37 obdukovani tela. Identifikovano je 37 tela, a za trojicu neidentifikovanih, na osnovu obdukcije, zaključeno je da nisu bili muslimani, jer nisu bili obrezani.[22]

Helena Ranta i drugi stručnjaci rekli su da je metoda parafinske rukavice zastarela i da je od 1968. zabranjena od strane Interpola. Materijal koji se koristio u ovoj metodi pri obdukciji nabavljen je iz Sjedinjenih Država.[27]

Zaključak iz izveštaja i dokumentacije obdukcije koji su izvršili finski medicinski veštaci, a do kojih su uspeli da dođu mediji iako je bio dugo skrivan, glasi:

  • nije bilo pogubljenja
  • nije bilo sakaćenja tela
  • nije bilo pucnjave iz neposredne blizine.

Zatim: „Kod 39 od 40 pregledanih tela ne postoje dokazi prislonjene pucnjave ili pucnjave iz neposredne blizine. U jednom slučaju je jedan od dva metka ispaljen sa relativno kratkog rastojanja, ali ne iz prislonjenog oružja. Ako se pogubljenje vrši pod komandom, prolazi zrna morali bi da teku paralelno. Obdukcija na telima poginulih sa većim brojem metaka pokazala je da su meci ispaljeni iz potpuno različitih, delimično i suprotnih pozicija - tipično za oružani okršaj.“

Navodi Helene Rante

[uredi | uredi izvor]

Helena Ranta, finski stomatolog forenzičar i član međunarodne istražne komisije, koja je bila formirana da bi utvrdila šta se dešavalo u selu Račak, prezentovala je rezultate na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini u prostorijama OEBS.

U svom izlaganju na konferenciji za štampu nije odgovorila na pitanje o načinu na koji su žrtve ubijene. Ubistva etničkih Albanaca nazvala je „zločinom protiv čovečnosti“, ali nije nazvala „pokoljem”. Negirala je srpske izveštaje da se radilo o borcima.[28] Rekla je da je većina tela pogođeno većim brojem projektila, pri čemu nije utvrđena daljina sa koje je gađano. Odeća na telima poginulih najverovatnije nije naknadno menjana, a svi su bili u civilnim odelima. Da su nenaoružani zaključeno je iz testiranja na barutne ostatke. Novinari su uočili nejasnoću da se umesto „parafinske rukavice“ koristio moderniji SEM-EDX test[28] koji je, po rečima Helene Rante, pouzdaniji. Nije bilo naknadnog sakaćenja. Neka tela su naknadno okretana, prenošena u kuće i seosku džamiju i na kraju na Institut za sudsku medicinu u Prištinu što je otežalo obdukciju. „Verovatno“ i „najverovatnije“ bile su česte reči tokom konferencije za medije.[29]

Izjavu da se radi o nenaoružanim civilima bazirala je na tome da poginuli u džepovima nisu imali municiju.[30]

Međutim, 2008. godine Helena Ranta, u autobiografskoj knjizi navela je da je izveštaj o tom događaju pisala pod pritiskom tadašnjeg šefa misije OEBS na Kosovu Vilijama Vokera i Ministarstva spoljnih poslova Finske. U knjizi je Ranta napisala da je Voker u zimu 1999, tražio od nje da u izveštaju bude ubedljivija o navodnim srpskim zločinima u Račku i da su trojica civilnih službenika finskog ministarstva tražili „dublje zaključke“ u izveštaju. Kako piše u knjizi finske forenzičarke, Voker je prelomio drvenu olovku napola i gađao je njenim delovima, jer nije bio zadovoljan njenim navodima u kojima ona nije koristila „dovoljno ubedljiv jezik“ kada je reč o srpskim zločinima.[31]

U dokumentarnom filmu „Kraj — osuđeni na progonstvo“ ruskim autorima Jevgeniju Baranovu i Aleksandru Zamislovu ispričala je da je „Voker bio užasnut rezultatima naše istrage“. „Bila sam zbunjena i nisam bila spremna da mu odgovorim. To su bila tela terorista, srpskih vojnika i meštana. Ovaj izveštaj koji vam sada pokazujem nikada nije objavljen, a njegov sadržaj malo ko zna. Sada sam spremna da javno govorim o rezultatima istrage“, kazala je Ranta u tom filmu, pokazujući originalni izveštaj pred kamerom.[32]

Vilijam Voker je negirao izjave Helene Rante.[33]

Navodi Slaviše Dobričanina

[uredi | uredi izvor]

Na suđenju Slobodanu Miloševiću sudskomedicinski veštak profesor dr Slaviša Dobričanin negirao je navode Helene Rante.[34]

Pored toga, profesor Dobričanin imao je nekoliko zamerki na izveštaj:

  • tragovi okršaja su bili svuda po terenu,
  • neki od poginulih su imali vidljive oznake OVK, drugi su nosili deo vojne opreme poput čizama, vojničkog opasača itd.,
  • poginuli su na sebi imali slojevitu odeću, što ukazuje da su duže vreme bili izvan kuća,
  • na glavama su nađene albanske kape - keče i ćalufi u ležećem položaju, iako se zna da u slučaju pogotka u glavu i pada na zemlju sa glave pada kapa (poginuli je pogođen u glavu, a pri tome mu je kapa ostala na glavi[35]),
  • kritikovao je Vokerovu izjavu da su pronađene čaure iz puške AK-47, koju su navodno nosili srpski policajci, iako su pronalažene čaure sive boje kineske proizvodnje koju su posedovali pripadnici OVK,
  • nejasna je razlika između 45 poginulih što je navodio izveštaj Vokera i 40 tela poginulih koji su pronađeni u džamiji.[36]

Medijsko praćenje

[uredi | uredi izvor]

Šef KVM i glavni američki predstavnik Vilijam Voker je gotovo odmah nakon dolaska na mesto sukoba (16. januara), proglasio da je bilo pogubljeno 45 albanskih civila. Ono što je video kasnije je opisao sledećim rečima:

„U jarku iznad sela, video sam prvo telo. Bilo je prekriveno ćebetom, a kada je povučeno, video sam da nema glave na telu - samo neverovatna količina krvi na vratu. Neko mi je rekao da je lobanja na drugoj strani jarka i pitao me da li hoću da vidim. A ja sam rekao: „Ne, imam veoma dovoljno ove priče.“ [Još tri tela su pronađena.] Izgledali su kao stariji ljudi, sa sedom ili belom kosom… Imali su rane na glavama, i bilo je krvi na njihovoj odeći. [A onda veća grupa tela.] Nisam ih brojao. Samo sam pogledao i video puno rupa po glavama - na vrhovima glava i na potiljku. Nekoliko tela je imalo, kako se ispostavilo, rane od metaka koje su prošle kroz oči. Rečeno mi je da ima još tela dalje preko brda, i upitali su me novinari i inspektori da li želim da idem gore da vidim ostalo. Odgovorio sam im, da sam video dovoljno.“[37]

Voker je odmah osudio akciju policije označivši je kao „neopisiv zločin“, koji je „umnogome zločin protiv čovečanstva“.[38] Rekao je novinarima koji su ga pratili: „Ne oklevam da optužim (jugoslovenske) vladine snage bezbednosti. Hoćemo da znamo ko je izdao naređenje i ko ga je sproveo. Ja ću insistirati na tome da se pravda izvrši. Oni svakako ne zaslužuju da umru u okolnostima kao što su ove.“

Izveštač BBC-ja Džeki Roland izvestila je da su ubijeni „obični ljudi; farmeri, radnici. Svima je pucano u glavu.“[39] Ubijeni su imali od 14 do 99 godina.[40]

Dopisnik ITN-a Bil Nili je opisao kako su ostali KVM verifikatori reagovali na scenu: „Švedski verifikator je zapisao da su mrtvi svi imali civilnu odeću i da nije bilo tragova borbe… Nakon dva sata jedan verifikator, londonski policajac, mi je rekao da on veruje da je mnogo žrtava ubijeno iz blizine.“[41]

Njujork tajms je već 17. januara na naslovnoj stranici imao naslov: „Unakažena tela pronađena na Kosovu posle srpskog napada“.[42]

Vašington post je 28. januara 1999. godine objavio članak Srbi pokušali da prikriju pokolj[43]) u kome stoji da je CIA snimila razgovor između visokih državnih službenika Nikole Šainovića i generala Sretena Lukića u kome je Šainović započeo razgovor i pokazao zabrinutost povodom akcije u Račku.[44]

Jugoslovenska i srpska vlast je odbacila ovu verziju događaja. Dan nakon ubistava, MUP Srbije je izneo saopštenje u kojem je tvrdio da su se njegove policijske jedinice našle pod vatrom/paljbom „albanskih terorističkih jedinica … na putevima ka selu Račak u opštini Štimlje“. U protivnapadu koji je sledio „u sukobima sa policijom je ubijeno nekoliko desetina terorista. Većina njih su bili u uniformama i nosili su obeležja albanske terorističke organizacije, koja sebe naziva Oslobodilačka vojska Kosova (OVK).“[45]

Ovi navodi su podržani u tekstovima objavljenim u francuskim novinama Le Figaro i Le Mond, koji su sugerisali da je OVK mogla lažirati dokaze. Filmske ekipe koje su radile za Asošiejted Pres su ušle u Račak 15. januara u pratnji jugoslovenskih snaga. Dva francuska novinara, Frans Presa i Le Figaroa su intervjuisala snimatelja i videli su deo materijala, na osnovu kojeg su zaključili da je moguće da je OVK inscenirao pokolj i da bi „jedini bitan međunarodni zahtev bio da se, ako je moguće, razreši ova sumnja“. Prema novinama:

To je u stvari prazno selo u koje je policija ušla rano ujutru, držeći se uz zidove. Pucnjava je bila intenzivna, kao što su pucani na OVK rovove na padini brda. Borbe su se oštro intenzivirale na brdu iznad sela. Gledanjem odozdo, pored džamije, AP novinari shvatili su da je OVK gerila okružena i da očajnički pokušavaju da se probiju. Dobar deo njih je u tome uspeo, kao što je policija priznala.“[46]

Drugi francuski novinar pišući za Le Mond, Kristof Šatlo, dao je perspektivu AP novinara:[47]

„Kada su u 10 časova ujutru ušli u selo u policijskim oklopnim vozilima, selo je bilo gotovo napušteno. Napredovali su ulicama pod vatrom Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koja je bila stacionirana u zasedi u šumi iznad sela. Razmena vatre se nastavila tokom operacije, sa manje ili više intenziteta, a glavna borba se odigrala u šumi. Albanci koji su u zoru, nakon prvih ispaljenih granata od strane Srba pobegli iz sela, pokušali su da pobegnu. Pri izvlačenju su naišli na srpsku policiju, koja je opkolila selo. OVK je bio zarobljen. Cilj nasilnog napada policije u petak je bilo uporište OVK albanskih boraca za nezavisnost. Praktično svi stanovnici su pobegli iz Račka nakon strahovite srpske ofanzive u leto 1998. Oni se nisu vratili, sem nekoliko izuzetaka. U selu su se dimila samo dva dimnjaka, od kojih je jedan bio od izveštača AP TV (Asošiejt presa).“[48]

Posledice

[uredi | uredi izvor]

Havijer Solana, generalni sekretar NATO, u prvoj NATO izjavi nakon događaja, u nedelju 17. januara rekao je: „Savet osuđuje pokolj kosovskih Albanaca koji je izveden u selu Račak prošlog petka. To predstavlja flagrantno kršenje međunarodnog prava.” Toni Bler se osvrnuo na ovu akciju policije nazivajući je „pokolj u Račku” u govoru u parlamentu kojim je opravdavao potrebu bombardovanja SRJ. Nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer, opravdao je nemačko vojno učešće u inostranstvu, prvi put od Drugog svetskog rata izjavivši: „Račak je za mene bila prekretnica”[49]

Državni sekretar Madlen Olbrajt je u emisiji CBS-a „Suoči se s nacijom” izjavila: „Ako se setite Račka od pre nekoliko nedelja, gde se desio pokolj, desetine ljudi sa prerezanim grkljanima. U pitanju je sistematsko čišćenje i zločin.”[50][51]

Bil Klinton je Račkom opravdao napad na SRJ

Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, je 2005. godine izjavio da je Vokerova izjava podstakla mnoge vlade koje su planirale da koriste oružje kako bi dovele red u Jugoslaviju, da kažu „naše strpljenje je potrošeno, sada koristimo oružje”.[53]

Komandant operacije, Goran Radosavljević, koji je vodio i operacije srpske žandarmerije u borbama 2001. godine protiv albanskih separatista u Preševskoj dolini, nikada nije bio optužen za Račak, ali je primio medalju od NATO pakta za sprovođenje uspešnih antiterorističkih akcija i to akcija Račak i Oraovica. Akcija Račak ušla je u udžbenik za specijalne snage NATO kao primer kako treba voditi takve antiterorističke akcije.[10][54]

Suđenja

[uredi | uredi izvor]

Slučaj Račak je bio predmet istraživanja Međunarodnog suda za Bivšu Jugoslaviju. U optužnici protiv Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića, stoji:[55]

U ranim jutarnjim časovima 15. januara 1999. godine ili približno tog datuma, snage SRJ i Srbije napale su selo Račak (opština Štimlje). Nakon granatiranja, kasnije istog jutra u selo su ušle snage SRJ i Srbije i počele da vrše pretres, idući od kuće do kuće. Po celom selu je otvarana vatra na meštane koji su pokušavali da pobegnu pred snagama SRJ i Srbije. Grupa od oko 25 muškaraca pokušala je da se sakrije u jednoj zgradi, ali su ih snage SRJ i Srbije otkrile. Tukli su ih, a zatim odveli na obližnje brdo gde su ubijeni iz vatrenog oružja. Snage SRJ i Srbije ubile su ukupno oko 45 kosovskih Albanaca u Račku i njegovoj okolini.

U optužnici je priložen i spisak sa imenima 45 osoba za koje stoji da su ubijenu u Račku 15. januara 1999. godine a kod nekih stoji i godina starosti.

Suđenje Slobodanu Miloševiću

[uredi | uredi izvor]

Račak je bio jedini slučaj u optužnici protiv Slobodana Miloševića koji se odnosi na dešavanja pre početka NATO bombardovanja SRJ koja ga je teretio za ubijanje 45 od ukupno 600 civila u celoj optužnici.[56]

Nijedan pripadnik KVM koji je nadgledao policijsku akciju nije bio svedok u vezi sa slučajem Račak.[57]

Svedoci optužbe

[uredi | uredi izvor]

Šef KVM, Vilijam Voker potvrdio je svoje ranije navode da se u Račku zbio „pokolj nad više od 40 civila“.[58]

Helena Ranta, finski forenzičar, demantovala je da je Račak insceniran, a za navode o „parafinskoj rukavici“ rekla je da su oni prestali da se koriste pre mnogo decenija i da sada imaju samo „istorijsku, ali ne i naučnu vrednost“.[59]

Meštanka sela Račak, dvadesetčetvorogodišnja Drita Emini, svedočila je braneći svoj prethodno dati iskaz u kome piše da je oko podneva naređeno da svi izađu iz podruma i da je tada videla telo komšije Bajrama Memetija, a da su zatim žene i deca odvojeni od muškaraca koje su policajci i vojnici optuživali da su pripadnici OVK. Otac joj je rekao da je muškarcima naređeno da idu na obližnje brdo Babuša, a potom je iz kuće u kojoj je bila zatvorena sa ostalim ženama i decom slušala pucnjavu.[60]

General Žozef Omer Mišel Mezonev, pomoćnik načelnika štaba oružanih snaga Kanade, od decembra 1998. do marta 1999. godine šef regionalnog centra KVM u Prizrenu, izneo je procenu da su akciju izvele koordinisano jedinice VJ i MUP. Vojska je sa okolnih uzvišenja iz teškog naoružanja pružala vatrenu podršku, dok su pripadnici MUP-a išli od kuće do kuće i „čistili selo“. Po njemu, radilo se o „operaciji protiv lako naoružanog lokaliteta u kojoj je korištena teška i nasumična paljba protiv civila“ i koja se zbog toga ne može smatrati „legalnom vojnom operacijom“. Poredeći gubitke general je zaključio: „Ako na jednoj strani imate skoro 50 mrtvih, a na drugoj jednog ranjenog, onda izgleda da to mesto nije bilo dobro branjeno.“[61]

Šukri Buja, komandant operativne zone u Nerodimlju u vreme operacije Račak, je rekao da je u Račku ubijeno 10 pripadnika OVK i 45 civila.[62] Takođe je rekao da je tog dana u bazi u Račku bilo ukupno 47 pripadnika OVK i da ih je 9 poginulo, a 8 ranjeno u prvim minutima napada, a da su se ostali povukli do položaja kod sela Lužane.[63]

Britanski detektiv Jan Robert Henri, bivši pripadnik KVM, svedočio je o žrtvama sa odsečenim glavama, izvađenim unutrašnjim organima, neobičnim povredama očiju i odrezanim ušima koje je 16. januara 1999. godine video i snimio u Račku.[64]

Dokazivanje pokolja u Račku je bio veliki problem za tužilaštvo. Svedok koji je živeo u Račku i koji je bio jedan od organizatora odbrane sela kritikovao je taktiku OVK da uzima civile za štit u borbi sa srpskim snagama. A o borbama u Račku svedok je naveo da je odbrana sela sarađivala sa OVK, čime je doveo u pitanje status civila. Kada je ovaj dokaz postao evidentan, svedok je povučen sa procesa. Tužilaštvo je priznalo da su polovinu ubijenih najverovatnije činili OVK borci, pomagači ili simpatizeri ubijeni u borbi a ne prosto masakrirani civili kao što su javljali mediji.[65]

Svedoci odbrane

[uredi | uredi izvor]

General Krsman Jelić, bivši komandant 243. Mehanizovane brigade VJ u čijoj je zoni odgovornosti 1999. godine bilo i selo Račak, tvrdio je da je korišćenje teškog naoružanja u Račku „besmislica“, pošto je policija „već bila u selu“.[66]

General Obrad Stevanović, bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije izjavio je da je akcija u Račku preduzeta „u cilju hapšenja grupe terorista odgovornih za ubistvo policajaca i druge zločine“, da su pripadnici OVK otvorili „jaku vatru iz minobacača, ručnih bacača, teških puškomitraljeza i pešadijskog naoružanja“, a da je policija zatim uzvratila i „likvidirala 40 terorista“.[67]

Policijski inspektor Dragan Jašković naveo je da se 30 od 40 poginulih u dokumentima SUP Uroševac pominju kao pripadnici ili saradnici OVK.[68]

Profesor Slaviša Dobričanin, koji je bio šef forenzičkog tima SRJ, zamerio je Heleni Rante na zaključku da na telima iz Račka „nije bilo ničeg što bi ukazivalo da su ti ljudi bilo šta drugo osim nenaoružani civili“ i tvrdi da su žrtve iz Račka bili borci OVK koji su poginuli u sukobima sa srpskim snagama bezbednosti. Tu tvrdnju zasniva na četiri faktora: „višeslojnoj odeći“ žrtava, „tamnoj boji“ jakni i pantalona koje su nosili, „parafinskim testovima“ kojima su na rukama pronađeni tragovi nitrata što može da ukazuje da su pucali te, konačno na „različitim pravcima metaka“ kojima su pogođeni.[69]

Sudija Danica Marinković, šef istražne ekipe Okružnog suda u Prištini, koja je obavila uviđaj, otkrila je da je upoređenjem spiskova, svog i Tužilašta, utvrdila da se imena 36 leševa slažu na oba spiska, ali da se na listi Tužilaštva nalaze imena devet lica kojih nema na njenom spisku dok imena četvoro lica sa njene liste nema na listi Tužilaštva. Identitet lica na njenom spisku utvrđivan je uz pomoć otisaka prstiju, a rodbina je potvrđivala identitet svojim potpisom prilikom preuzimanja posmrtnih ostataka.[70] Devet lica koja se nisu nalazila na njenom spisku: Aslani Ljute (Aslani Lute), Emini Ajet (Emini Ajet), Ibrahimi Hajris (Ibrahimi Hajris), Ismaili Meha (Ismaili Meha), Ismaili Muhamet (Ismaili Muhamet), Mustafa Ahmet (Mustafa Ahmet), Salihu Jašar (Salihu Jashar), Salihu Šukri (Salihu Shukrri) i Azemi Banuš (Azemi Banush). Četiri imena koja se ne nalaze na spisku Tužilaštva: Kamberi Banuš (Kamberi Banush), Smaili Mehmet (Smaili Mehmet), Brahimi Ajet (Brahimi Ajet) i Sulja Sabri (Syla Sabri).[71]

Nemački novinar Bo Adam, koji se duže vremena bavio slučajem Račak, zaključio je da u Račku „nije bilo pogubljenja“, zatim da su žena i dete koji su na spisku žrtava „stradali od metaka ispaljenih sa rastojanja od oko 100 metara“, kao i da su u selu bili „prisutni i aktivni“ pripadnici OVK, a da je desetak poginulih boraca - čija se imena ne navode u izveštaju KVM o žrtvama - sahranjeno na groblju OVK u selu Malopoljce.[72]

Bivša članica britanskog Parlamenta tvrdila je da je Račak insceniran od strane Vilijama Vokera, a do takvih zaključaka je došla posredno, na osnovu priča drugih ljudi i medijskih izveštaja.[73]

Ostala suđenja

[uredi | uredi izvor]

Događaji tokom Slučaja Račak su izbačeni iz optužnice na suđenju „Kosovskoj šestorki“ 2009. godine.[74][75]

Na suđenju generalu Vlastimiru Đorđeviću, bivši britanski vojni ataše Džon Krosland rekao je da se u Račku radilo o „veoma nesrazmernoj odmazdi“ vojske i MUP nakon ubistva trojice policajaca u tom području.[76]

Tokom suđenja Ljubetu Boškovskom za sukobe u Ljubotenu (Makedonija) 12. avgusta 2001. odbrana je utvrdila da je ONA namerno granatirala položaje makedonskih snaga u okolini Ljubotena kako bi isprovocirali napad na selo i pogibiju meštana iskoristili u „propagandne svrhe“, što se po odbrani dogodilo u Račku u januaru 1999. godine.[77]

Dana 18. juna 2001. godine je međunarodni sud u Prištini osudio policajca Zorana Stanojevića na minimalnu kaznu od 15 godina zbog učešća u akciji Račak[78], za ubistvo jednog čoveka i pokušaj ubistva dvojice. Apelacioni sud je 2002. godine potvrdio ovu presudu, ali su međunarodne organizacije osudile kosovsko sudstvo za pristrasnost na nacionalnoj osnovi i optužile da je sudski proces bio nepravičan. Suđenje se odvijalo pred besnom ruljom koja je uz viku i pretnje pratila proces, a odbrani je bilo onemogućeno predstavljanje svog slučaja, tako da ga je samo tužilaštvo predstavilo. Glavni argument tužioca je bio da će u slučaju da Stanojević ne bude proglašen krivim, teći krv i izbiti neredi na Kosovu, a rulja uzeti u svoje ruke pravdu. Stanojević je bio prebačen u zatvore u Leposavić, pa potom u Kosovsku Mitrovicu, a nakon potpisivanja sporazuma između Republike Srbije i UNMIK-a o razmeni osuđenika, prebačen je u Prokuplje. U međuvremenu, utvrđeno je da je čovek za čije je ubistvo navodno Stanojević kriv živ i zdrav; u svetlu ovih saznanja i kontroverznosti sudskih procesa na kojima je Stanojević bio osuđen, a za koje je utvrđeno da su bile nepravične u prelaznom periodu konstrukcije Kosovskih privremenih organa samouprave, Predsednik Republike Srbije Boris Tadić je 2009. godine pomilovao Zorana Stanojevića, nakon čega je on bio pušten na slobodu.[79]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: Svedok Buja, 5. jun 2002.
  2. ^ Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: Svedok Buja, 6. jun 2002.
  3. ^ „{The Racak Hoax, by Diana Johnstone Paris, 20 January 1999}”. Emperors-clothes.com. Arhivirano iz originala 31. 3. 2012. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  4. ^ Wolfgram, Mark A. (2008). „Democracy and Propaganda: NATO’s War in Kosovo”. European Journal of Communication: 4. 
  5. ^ „RTS: Bombardovanje - put u rat, (Filipa Švarm i Radoslav Ćebić) 24. mar 2009” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  6. ^ „{MIPT Terrorism Knowledge Base}”. Web.archive.org. 2. 4. 2007. Arhivirano iz originala 2. 4. 2007. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  7. ^ a b v g d đ e ž „Izjava Bogoljuba Janićijevića (načelnik SUP Uroševac) u dokumentarnom filmu „Račak - laži i istine“ (Slaven Kranjac)” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  8. ^ a b Vujović, Mišo (25. 1. 2004). „Slučaj Račak pet godina posle insceniranog masakra - Vokerova svetska laž (1)”. Večernje novosti. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  9. ^ a b v g d đ e „Vreme: Tragedija u Račku (Zoran B. Nikolić) 23. januar 1999”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 27. 02. 2013. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  10. ^ a b v g d đ „Izjava Gorana Radosavljevića u dokumentarnom filmu „Račak - laži i istine“ (Slaven Kranjac)” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  11. ^ Telesković, Dušan. „Politika: Akcija Račak primer za „specijalce” i povod za bombardovanje Srbije (Dušan Telesković) 15. januar 2009”. Politika.rs. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  12. ^ Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: Svedok Jašović, 25. april 2005
  13. ^ a b v g d đ e ž z i j Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: Svedok Janićijević, 30. septembar 2005.
  14. ^ a b v Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: Svedok Buja, 20. jun 2002.
  15. ^ Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: Svedok Janićijević strana 142, 30. septembar 2005.
  16. ^ Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: Svedok Janićijević strana 174, 30. septembar 2005.
  17. ^ a b v „Izjava Danice Marinković (istražni sudija) u dokumentarnom filmu „Račak - laži i istine“ (Slaven Kranjac)” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  18. ^ a b „NIN: Bogovi rata (Lidija Kujundžić) 21. januar 1999”. Nin.co.rs. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  19. ^ „Human Rights Watch Report: Yugoslav Forces Guilty of War Crimes in Racak, Kosovo January 29, New York”. Ess.uwe.ac.uk. Arhivirano iz originala 11. 3. 2013. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  20. ^ a b „Izjava Renoa Žirara (novinar) u dokumentarnom filmu „Račak - laži i istine“” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  21. ^ „BBC2: „MORAL COMBAT : NATO AT WAR” (transkript, engleski) 12. mart 2000.”. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  22. ^ a b „Izjava Slaviše Dobričanina (šef forenzičkog tima SRJ) u dokumentarnom filmu „Račak - laži i istine“ (Slaven Kranjac)” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  23. ^ „Izjava Danice Marinković (istražni sudija) u dokumentarnom filmu „Račak — laži i istine“” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  24. ^ Vujović, Mišo (28. 1. 2004). „Slučaj Račak pet godina posle insceniranog masakra - Bitka za leševe (3)”. Večernje novosti. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  25. ^ Jeftić, Đorđe (25. 4. 2006). „Jastreb u suknji”. Večernje novosti. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  26. ^ „Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, Svedok Jašović (engleski. str. 41017) 17. jun 2005”. Icty.org. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  27. ^ Radosavljević, E. (23. 10. 2008). „Izveštaj pisan lažima”. Večernje novosti. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  28. ^ a b „Recak report finds Serbs guilty (Chris Bird) 18. mart 1999”. Guardian. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  29. ^ „Vreme: Patološki izveštaj 20. mart 1999”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 25. 03. 2008. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  30. ^ BBC Interview with Dr. Ranta, March 17, 1999
  31. ^ „{Helena Ranta: Foreign Ministry tried to influence Kosovo reports}”. Hs.fi. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  32. ^ Meld je aan of registreer je om een reactie te plaatsen! (26. 1. 2008). „Izjava Helene Ranta u dokumentarnom filmu „Kraj - osuđeni na progonstvo“”. Youtube.com. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  33. ^ „Izjava Vilijama Vokera u dokumentarnom filmu „Račak - laži i istine“” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  34. ^ „B92: „Albanci nisu bili streljani“ 8. april 2005”. B92.net. 8. 4. 2005. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  35. ^ „B92: „Albanci nisu bili streljani“ 8. april 2005”. B92.net. 8. 4. 2005. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  36. ^ „Slučaj Račak pet godina posle insceniranog masakra - Laž u službi “tomahavka** (4)”. Večernje novosti. 29. 1. 2004. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  37. ^ Daalder & O'Hanlon 2001, str. 63–64.
  38. ^ Nato crisis talks on massacre, BBC News, January 17, 1999
  39. ^ „Džeki Roland: „Kosovski masakr: Izmešana masa tela“”. BBC News. 16. 1. 1999. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  40. ^ „Kosovo: a divided land where hatred is passed down the generations Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. jun 2011)”. The Times, 8. decembar 2007.
  41. ^ Bill Neely. „Serbs rewrite history of Račak massacre”, The Independent, 23 January 1999
  42. ^ „{NYT: Mutilated Kosovo Bodies Found After Serb Attack}- (January 17, 1999)”. Nytimes.com. 17. 1. 1999. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  43. ^ Smith, R Jeffrey (28. 1. 1999). „Serbs Tried To Cover Up Massacre; Kosovo Reprisal Plot Bared by Phone Taps”. The Washington Post (na jeziku: engleski). Pqasb.pqarchiver.com. Arhivirano iz originala 23. 3. 2016. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  44. ^ „{The Kosovo Verification Mission: The Racak massacre}”. Citycellar.com. 15. 1. 1999. Arhivirano iz originala 4. 7. 2004. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  45. ^ „Serbs say terrorists killed at Račak”. Report by Yugoslav state news agency Tanjug, translated by BBC Monitoring. 16 January 1999
  46. ^ Rene Girard: „The images filmed during the attack on the village of Račak contradict the Albanians' and the OSCE's version”, Le Figaro, 20 January 1999
  47. ^ „Slučaj Račak pet godina posle insceniranog masakra - Noćna mora zapada (2)”. Večernje novosti. 27. 1. 2004. Pristupljeno 3. 5. 2010. 
  48. ^ Christophe Chatelot: „Were the Račak dead really coldly massacred?”, Le Monde, 21 January 1999
  49. ^ „{Two key events in preparation of public opinion for the the bombing}”. Justiceyugoslavia.org. Архивирано из оригинала 27. 1. 2012. г. Приступљено 25. 1. 2012. 
  50. ^ Madeleine K. Albright Interview on CBS's „Face the Nation” Washington, DC, March 28, 1999
  51. ^ Meld je aan of registreer je om een reactie te plaatsen!. „NATO's Illegal War Against Serbia”. Youtube.com. Приступљено 25. 1. 2012. 
  52. ^ „Clinton Voices Anger and Compassion at Serbian Intransigence on Kosovo”. Nytimes.com. 20. 3. 1999. Приступљено 25. 1. 2012. 
  53. ^ Russia supports OSCE reform 29. јун 2005
  54. ^ Ускоковић, З. (16. 1. 2009). „Лаж за НАТО бомбе”. Вечерње новости. Приступљено 25. 1. 2012. 
  55. ^ „(REDIGOVANA) TREĆA IZMENJENA SPOJENA OPTUŽNICA – TUŽILAC PROTIV MILANA MILUTINOVIĆA NIKOLE ŠAINOVIĆA DRAGOLJUBA OJDANIĆA NEBOJŠE PAVKOVIĆA VLADIMIRA LAZAREVIĆA [REDIGOVANO] SRETENA LUKIĆA”. www.icty.org (на језику: српски). MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU. Приступљено 14. 1. 2019. 
  56. ^ Dr. Mark A. Wolfgram: Democracy and Propaganda: NATO’s War in Kosovo; European Journal of Communication 2008 (енглески. стр. 10)
  57. ^ „Изјава Бранислава Тапушковића у документарном филму „Рачак - лажи и истине“” (на језику: српски). Rts.rs. 20. 3. 2009. Приступљено 25. 1. 2012. 
  58. ^ „VOKER OSTAO PRI OCENI DA JE U RAČKU IZVRŠEN MASAKR | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Архивирано из оригинала 04. 12. 2013. г. Приступљено 03. 12. 2013. 
  59. ^ „RAČAK NIJE INSCENIRAN | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Архивирано из оригинала 04. 12. 2013. г. Приступљено 03. 12. 2013. 
  60. ^ „Б92: Први сведок ит села Рачка 28. мај 2002”. B92.net. 28. 5. 2002. Приступљено 25. 1. 2012. 
  61. ^ „RAČAK NIJE BIO LEGITIMNA VOJNA OPERACIJA | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Архивирано из оригинала 04. 12. 2013. г. Приступљено 03. 12. 2013. 
  62. ^ „MILOŠEVIĆ I „KOMANDANT BUJA” | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Архивирано из оригинала 04. 12. 2013. г. Приступљено 03. 12. 2013. 
  63. ^ „KO JE ISPALIO PRVI METAK U RAČKU | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Архивирано из оригинала 04. 12. 2013. г. Приступљено 03. 12. 2013. 
  64. ^ „ŽRTVE IZ RAČKA SU, IPAK, BILE UNAKAŽENE | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Архивирано из оригинала 04. 12. 2013. г. Приступљено 03. 12. 2013. 
  65. ^ Dr. Mark A. Wolfgram: Democracy and Propaganda: NATO’s War in Kosovo; European Journal of Communication 2008 (engleski. str. 14)
  66. ^ „GENERAL JELIĆ: „TAMAN POSLA DA NEKO PUCA U CIVILE” | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Arhivirano iz originala 04. 12. 2013. g. Pristupljeno 03. 12. 2013. 
  67. ^ „ŠTA ČUDI SUDIJU BONOMIJA | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Arhivirano iz originala 04. 12. 2013. g. Pristupljeno 03. 12. 2013. 
  68. ^ „CENA “LJUBAZNOSTI GOSPODINA NAJSA” | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com (na jeziku: srpski). 27. 4. 2005. Arhivirano iz originala 15. 01. 2019. g. Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  69. ^ „| SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Arhivirano iz originala 15. 01. 2019. g. Pristupljeno 14. 01. 2019. 
  70. ^ „Tajna tri žrtve”. Večernje novosti. 6. 5. 2006. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  71. ^ Transkripti sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: Danica Maksimović, 24. mart 2005.
  72. ^ „DA LI SU U RAČKU “OTRČALI” ILI “ODVEDENI” U SMRT? | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Arhivirano iz originala 15. 01. 2019. g. Pristupljeno 14. 01. 2019. 
  73. ^ „SVEDOKINJA POVUKLA TVRDNJU O „INSCENIRANOM RAČKU” | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Arhivirano iz originala 04. 12. 2013. g. Pristupljeno 03. 12. 2013. 
  74. ^ „Izjava Nerme Jelačić (portparol Haškog tribunala) u dokumentarnom filmu „Račak - laži i istine“” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 20. 3. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  75. ^ „BEZ OPTUŽBI ZA RAČAK, PADALIŠTE I DUBRAVU | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Arhivirano iz originala 04. 12. 2013. g. Pristupljeno 03. 12. 2013. 
  76. ^ „"NESRAZMERNA ODMAZDA" VOJSKE I POLICIJE | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Arhivirano iz originala 04. 12. 2013. g. Pristupljeno 03. 12. 2013. 
  77. ^ „ODBRANA: LJUBOTEN PO UZORU NA RAČAK | SENSE Agency | Vest”. www.sense-agency.com. Arhivirano iz originala 04. 12. 2013. g. Pristupljeno 03. 12. 2013. 
  78. ^ „{New York Times, Serb Guilty In Deaths Of 45}”. Nytimes.com. 19. 6. 2001. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  79. ^ „Press: Tadić pomilovao Zorana Stanojevića, koji je u Prištini osuđen na 15 godina, 25. avgust 2009” (na jeziku: srpski). Pressonline.rs. 25. 8. 2009. Arhivirano iz originala 23. 10. 2014. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Daalder, Ivo H.; O'Hanlon, Michael E. (2001). Winning Ugly: NATO's War to Save Kosovo. Brookings Institution Press. str. 63—64. ISBN 978-0-8157-1696-9. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Случај_Рачак&oldid=28507268”