Sovjetska okupacija Letonije (1940)

Crvenoarmijski BT-7 tenk i ZIS-5 kamion u Rigi (1940)

Sovjetska okupacija Letonije 1940. godine odnosi se na okupaciju Republike Letonije od strane Sovjetskog Saveza prema odredbama Sporazuma Ribentrop—Molotov iz 1939. godine sa Trećim rajhom i njegovog Tajnog dodatnog protokola potpisanog u avgustu 1939. godine. Okupacija se dogodila prema Evropskom sudu za ljudska prava, vladi Letonije, američkom Stejt departmentu, i Evropskoj uniji. U 1989. godini SSSR je takođe osudio tajni protokol iz 1939. između nacističke Nemačke i njih samih koji je doveo do invazije i okupacije tri baltičke zemlje, uključujući i Letoniju.

U julu 1989. zemlja je stupila na put obnavljanja svoje nezavisnosti, a nakon raspada Sovjetskog Saveza suverenitet Letonije je u potpunosti obnovljen 1991. godine. Dana 22. avgusta 1996, letonski parlament usvojio je deklaraciju u kojoj se navodi da je Sovjetska okupacija Letonije 1940. bila je vojna okupacija i ilegalna inkorporacija.

Pozadina

1918–1939: Istorijska pozadina

Nakon Ruske revolucije 1917. Letonija je proglasila nezavisnost 18. novembra 1918. godine. Posle produženog rata za nezavisnost, Letonija i Ruska SFSR (prethodnica Sovjetskog Saveza) potpisale su mirovni sporazum 11. avgusta 1920. godine. Član 2. sporazuma je glasio da Sovjetska Rusija „bezrezervno priznaje nezavisnost i suverenitet letonske države i dobrovoljno se i zauvek odriče svih suverenih prava (…) na letonski narod i teritoriju“. Nezavisnost Letonije diplomatski je priznalo Savezničko vrhovno veće (Francuska, Velika Britanija, Italija, Japan, Belgija) 26. januara 1921. godine. I druge države su sledile taj primer. Dana 22. septembra 1921. Letonija je primljena u članstvo lige nacija i ostala je član do formalnog raspuštanja lige 1946. godine. Dana 5. februara 1932. potpisan je Ugovor o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom, zasnovan na Ugovoru od 11. avgusta 1920. čiji osnovni sporazumi nepromenljivo i za sva vremena čine čvrstu osnovu odnosa dve države.

Relevantni ugovori između SSSR-a i Letonije

Pre Drugog svetskog rata, Republika Letonija i SSSR potpisali su i ratifikovali sledeće ugovore:

Brijan-Kelogov pakt

27. avgusta 1928. Brijan-Kelogov pakt odričući se rata kao instrumenta nacionalne politike

Ugovor o nenapadanju

Letonija, SSSR 5. februara 1932.

Konvencija za definiciju agresije

Dana 3. jula 1933. godine, prvi put u istoriji međunarodnih odnosa, agresija je definisana obavezujućim ugovorom koji su u sovjetskoj ambasadi u Londonu potpisali SSSR i, između ostalih, Letonija.

Član II definiše oblike agresije. Priznaće se kao agresor ona država koja će prva počiniti jednu od sledećih radnji :

Relevantna poglavlja:

• Drugo: invazija oružanih snaga na teritoriju druge države čak i bez objave rata.
• Četvrto: pomorska blokada obala ili luka druge države.

1939–1940: Put ka gubitku nezavisnosti

Potpisivanje nemačko-estonskog i nemačko-letonskog pakta o nenapadanju. Sede s leva: Viljelms Munters, letonski ministar spoljnih poslova, Joahim fon Ribentrop, nemački ministar; Karl Selter, estonski ministar.

Nemačko-letonski pakt o nenapadanju

Nemačko-letonski pakt o nenapadanju potpisan je u Berlinu 7. juna 1939. U svetlu nemačkog napredovanja na istoku, sovjetska vlada je tražila anglo-francusku garanciju nezavisnosti baltičkih država, tokom njihovih pregovora o savez sa zapadnim silama. Letonska i estonska vlada, uvek sumnjičave prema sovjetskim namerama, odlučile su da prihvate uzajamni pakt o nenapadanju sa Nemačkom. Nemačko-estonski i nemačko-letonski pakt o nenapadanju potpisali su u Berlinu 7. juna 1939. letonski ministar spoljnih poslova Viljelms Munters i Joahim fon Ribentrop. Sledećeg dana Adolf Hitler primio je estonskog i letonskog izaslanika i tokom ovih intervjua naglasio je održavanje i jačanje komercijalnih veza između Nemačke i baltičkih država. Ratifikacije nemačko-letonskog pakta razmenjene su u Berlinu 24. jula 1939. godine i on je stupio na snagu istog dana. Registrovan je u Ugovorima Lige nacija 24. avgusta 1939. godine.

Molotov je potpisao Nemačko-sovjetski pakt o nenapadanju

Nemačko-sovjetski pakt o nenapadanju

Glavni članak: Sporazum Ribentrop—Molotov

Sporazum Ribentrop—Molotov, potpisan 23. avgusta 1939. godine, sadržavao je tajne protokole za podelu teritorija između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Prema tim protokolima, Finska, Estonija, Letonija i Besarabija bile su u sovjetskoj sferi interesa, a Poljska i Litvanija su spadale u nemačku sferu interesa. Sovjetski Savez nije zvanično priznao postojanje ovih protokola sve dok pod pritiskom Baltičkih SSR 24. decembra 1989. godine Kongres narodnih poslanika SSSR-a nije zvanično priznao tajne poslove i osudio ih kao nelegalne i nevažeće od njihovog nastanka..

Invazija na Poljsku

Glavni članci: Invazija na Poljsku i Sovjetska invazija na Poljsku

Nacistička Nemačka napala je Poljsku 1. septembra 1939. godine. Francuska i Britanija, koje su ugovorom bile obavezne da zaštite Poljsku, odgovorile su protestnim notama tražeći da se Nemci povuku. Posle francusko-britanske neodlučnosti, Britanija je delovala sama izdajući ultimatum u 9:00 ujutro 3. septembra, na šta je Francuska tada bila primorana da izda ultimatum. Ipak, uprkos izjavama da sada postoji ratno stanje sa Nemačkom, međusavezničke vojne konferencije od 4. do 6. septembra utvrdile su da ne postoji mogućnost podrške istočnom frontu u Poljskoj. Francuska je nakon toga zatražila da Britanija ne bombarduje Nemačku, plašeći se vojne odmazde protiv francuskog stanovništva. Bilo je odlučno da se ništa ne preduzima, kako se ne bi izazvalo premeštanje nemačkih snaga na zapadni front. Čemberlen je 12. septembra izjavio " Ne žuri nam se jer je vreme na našoj strani." Napuštanje Poljske bilo je potpuno.

Zajednička parada Vermahta i Crvene armije u Brestu na kraju invazije na Poljsku. Na tribini su general-major Hajnc Guderijan (u sredini) i brigadir Semjon Krivošein (desno)

Staljin je potom krenuo napred da ispuni svoj deo pakta, naredivši Crvenoj armiji 17. septembra da pređe sovjetsko-poljsku granicu pod navodnom nužnošću da zaštiti Beloruse i Ukrajince na teritoriji Poljske, za koju su Sovjeti tvrdili da je „prestala da postoji“ nakon nemačkih uspeha. Staljin je tada predložio Hitleru "trgovinu" za rešavanje "baltičkog problema. " 28. septembra 1939. Nemačka i Sovjetski Savez podelivši Poljsku potpisali su sporazum o granici, uključujući drugi tajni protokol, predajući Litvaniju Staljinu u zamenu za dve poljske provincije. Ubrzo nakon toga, 3. oktobra 1939, nemački ambasador u Sovjetskom Savezu, Fridrih Verner fon der Šulenburg, takođe je predložio Molotovu da razne promene na granicama litvanske teritorije sačekaju dok "Sovjetski Savez ne zauzme Litvaniju." Nakon toga, Sovjetski Savez se dalje složio da nadoknadi nacističkoj Nemačkoj 7.500.000 zlatnih dolara (ili 31.500.000 rajhsmaraka) za odricanje Rajha od svojih „potraživanja“ na litvanskoj teritoriji koju je prvobitno trebalo da poseduje na osnovu sporazuma od 28. septembra.

Sovjetski Savez je sada zauzeo nešto više od polovine poljske teritorije, a savezničke sile pokazale su se nesposobnim za vojnu intervenciju na istočnom frontu.

Baltičko-sovjetski odnosi u jesen 1939

Dana 24. septembra 1939. ratni brodovi Crvene mornarice pojavili su se kod severnog suseda Letonije, estonskih luka, sovjetski bombarderi započeli su preteću patrolu nad Talinom i obližnjim selima. SSSR je tada prekršio vazdušni prostor svih baltičkih država, leteći masovnim operacijama prikupljanja obaveštajnih podataka 25. septembra. Moskva je tražila da baltičke zemlje dozvole SSSR-u da uspostavi vojne baze i stacionira trupe na njihovom tlu tokom evropskog rata.

Tokom razgovora u Moskvi, 2. oktobra 1939. godine, Staljin je rekao Viljelmsu Muntersu, letonskom ministru spoljnih poslova: "Iskreno vam kažem, podela interesnih sfera je već izvršena. Što se tiče Nemačke, mogli bismo vas okupirati." Na Baltiku su ozbiljno shvatili ovu pretnju.

Vlada Estonije prihvatila je ultimatum potpisivanjem odgovarajućeg sporazuma 28. septembra 1939, Letonija 5. oktobra 1939, i Litvanija ubrzo nakon toga, 10. oktobra 1939. U slučaju Letonije potpisali su je letonski ministar spoljnih poslova Viljelms Munters i sovjetski komesar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov. Ratifikacije su razmenjene u Rigi 11. oktobra 1939, a ugovor je stupio na snagu istog dana. Registrovan je u Ugovorima Lige nacija 6. novembra 1939. Članci ugovora bili su:

• Član 1. predviđao je vojnu saradnju između strana u slučaju napada treće strane.
• Član 2 obavezivao je sovjetsku vladu da pomogne letonskoj vladi u pružanju naoružanja.
• Član 3 dozvoljavao je sovjetskoj vladi da uspostavi vojne i pomorske baze na teritoriji Letonije.
• Član 4 obavezivao je sovjetsku i letonsku vladu da se ne upuštaju u vojne saveze protiv druge stranke.
• Član 5 predviđa da sporazum neće uticati na politički i ekonomski sistem i suverenitet obe strane.
• Član 6 se bavio ratifikacijom i predviđao je da će ugovor ostati na snazi deset godina, uz mogućnost produženja za dodatnih deset godina.

Kao što Letonska nacionalna fondacija kaže, sporazum je tražio da Letonija:

• dozvoli Sovjetskom Savezu da koristi baze u Lijepaji, Ventspilsu, i Pitragsu do 1949,
• izgraditi posebne aerodrome za sovjetske potrebe, i
• odobriti stacioniranje sovjetskih vojnih garnizona u ukupnom broju od 30.000 vojnika.

U suštini, ovaj pakt nije uticao na letonski suverenitet. Odeljak 5 Pakta glasi: "Stupanje na snagu ovog pakta ni na koji način ne sme uticati na suverena prava ugovornih strana, posebno na njihovu političku strukturu, njihov ekonomski i socijalni sistem i njihove vojne mere. Područja odvojena za baze i aerodrome ostaju teritorija Letonske Republike."

Sa skorom baltičkom sovjetizacijom, Hitler je izdao "poziv kući" etničkim Nemcima. Letonija je 30. oktobra 1939. godine sklopila sporazum sa nacističkom Nemačkom o repatrijaciji građana nemačke nacionalnosti. U proleće 1940. godine, 51.000 Nemaca je napustilo Letoniju radi preseljenja u Poljsku. Tokom drugog poziva godinu dana kasnije preseljeno je još 10.500.

Javno je 31. oktobra 1939. sovjetski vrhovni savet strahove od baltičke sovjetizacije nazvao "totalnim glupostima." Privatno, ovo stacioniranje sovjetskih trupa u Letoniji pod uslovima pakta o uzajamnoj pomoći označilo je početak ploda dugogodišnjih sovjetskih želja za sticanjem kontrole nad Baltikom.

Sovjetska invazija na Finsku

Glavni članak: Zimski rat

Zimski rat: Ustupci Finske

Slični zahtevi prosleđeni su Finskoj. 5. oktobra 1939. Finci su pozvani u Moskvu da „razgovaraju o međusobnim problemima“. Finci su odbili da potpišu pakt o uzajamnoj pomoći, i 30. novembra Sovjetski Savez je napao Finsku, pokrenuvši Zimski rat. Budući da je sovjetski napad ocenjen kao nezakonit, Sovjetski Savez je 14. decembra izbačen iz lige nacija. Finska je uložila vešt napor u odbrani i uspela je da zaustavi sovjetsku ofanzivu do februara 1940, kada se njena primarna odbrambena linija konačno srušila. 12. marta 1940, suočena sa perspektivom potpunog sovjetskog preuzimanja, Finska je potpisala Moskovski mirovni ugovor sa Sovjetskim Savezom. Finska je zadržala nezavisnost, ali je bila primorana da ustupi 11% svoje teritorije i poluostrvo Hanko da u zakup Sovjetskom Savezu kao mornaričku bazu na 30 godina. U junu 1941. godine, nastavljena su ratovanja između Finske i SSSR-a u takozvanom Nastavljenom ratu.

1940–1941: Prva sovjetska okupacija

Politička pozadina

Očigledno bekstvo od finske sudbine dovelo je do lažnog osećaja sigurnosti Letonije. Četiri meseca pre dolaska sovjetskih trupa u Letoniju, Viljelms Munters, obraćajući se publici na Letonskom univerzitetu 12. februara 1940, izjavio je: "Imamo sve razloge da odnose koji postoje između Letonije i Sovjetskog Saveza opisujemo kao vrlo zadovoljavajuće. Postoje ljudi koji će reći da su ovi povoljni uslovi samo privremene prirode i da ćemo pre ili kasnije morati računati sa unutrašnjo-političkim i spoljno-političkim pritiskom Sovjetskog Saveza. Temelj na kojem se zasnivaju ova proročanstva su tajna samih proroka.Iskustvo naše vlade sigurno ne opravdava takve slutnje."

Sa trenutnim zapečaćenjem sovjetskog neuspeha u Finskoj, tek nešto više od mesec dana nakon Muntersovih pozitivnih izraza Molotov je, govoreći 25. marta 1940, u suštini najavio sovjetske namere da pripoji baltičke države, rekavši, "… izvršenje pakta jnapreduje zadovoljavajuće i stvorili su se povoljni uslovi za dalje poboljšanje odnosa između sovjetske Rusije i ovih država". Poboljšanje odnosa je eufemizam za sovjetsku okupaciju.

U martu i aprilu 1940, neposredno nakon Molotovljevog govora, sovjetska štampa započela je napade na letonsku vladu. Sledeće, NKVD je organizovao seriju štrajkova u Rigi i Lijepaji. Kada oni nisu uspeli prerasti u generalni štrajk, Sovjeti su za taj neuspeh krivili "neodgovorni element koji kvari dobrosusedske odnose."

U strahu od sovjetske akcije, letonska vlada je 17. maja 1940. tajno izdala hitna ovlašćenja letonskom ministru u Londonu Karlisu Rejnoldsu Zarinšu, odredivši Alfredsa Bilmanisa, letonskog ministra u Vašingtonu, za njegovu zamenu.

Sovjetska invazija

Šeme sovjetske pomorske vojne blokade Estonije i Letonije 1940. (Ruski državni pomorski arhiv)

Sovjetski skup u Rigi, 1940.

Parada u Rigi. 7. novembar 1940.

Sovjetski organizovan prvi prvomajski miting u Rigi, 1941.

Dana 28. maja 1940. godine litvanski ministar u Moskvi primio je Molotovljevu belešku koja se odnosila na navodnu otmicu dva sovjetska vojnika u Vilni. Litvanska vlada nastojala je da to razjasni sovjetsko-litvanska komisija pod uslovima pakta o uzajamnoj pomoći. Moskva je odbila ovaj predlog i prekinula dalju raspravu, ubrzo pokazavši svoje prave ciljeve:

• 12. juna 1940. godine izdata je naredba za potpunu vojnu blokadu Estonije sovjetskoj Baltičkoj floti: prema rečima direktora Ruskog državnog arhiva Mornaričkog odeljenja Pavela Petrova Pozivajući se na zapise u arhivu
• 14. juna 1940: Dok je svetska pažnja usmerena na zauzimanje Pariza od strane Nemačke dan ranije, Molotov optužuje baltičke zemlje za zaveru protiv Sovjetskog Saveza i Litvaniji isporučuje ultimatum za uspostavljanje vlade koju Sovjeti odobravaju. Istog dana stupila je na snagu sovjetska blokada Estonije. Prema izveštajima očevidaca koje su sastavili estonski i finski istražitelji, dva sovjetska bombardera oborila su finski putnički avion Kaleva koji je leteo iz Talina za Helsinki, noseći tri diplomatske torbe iz američkih delegacija u Talinu, Rigi i Helsinkiju. U nesreći je poginuo zaposleni u američkoj spoljnoj službi Henri Antejl Džunior.
• 15. juna 1940: sovjetske trupe napale su Litvaniju i rasporedili trupe da napadnu Letoniju.
• 15. juna 1940: sovjetske trupe napale letonske graničare u Maslenkiju, ubivši tri graničara i dva civila, kao i odvevši 10 graničara i 27 civila kao taoce u Sovjetski Savez.
• 16. juna 1940: Sovjetski Savez napao je Letoniju i Estoniju. Sovjeti su Estoniji i Letoniji isporučili ultimatume na koje je odgovoreno u roku od 6 sati, zahtevajući: (1) uspostavljanje prosovjetskih vlada koje bi, pod zaštitom Crvene armije, bile sposobnije za sprovođenje Pakata uzajamne pomoći, (2) slobodan prolaz sovjetskih trupa u Estoniju i Letoniju kako bi ih smestili u najvažnije centre i izbegli moguće provokativne akcije protiv sovjetskih garnizona. Letonija i Estonija su kapitulirale, jer nisu mogle same da se odupru, bez spoljne pomoći, pod pretnjom bombardovanja gradova.
• 17. juna 1940: Sovjetske trupe napale su Letoniju i zauzele mostove, poštu / telefon, telegraf i kancelarije za emitovanje.
• 17. juna 1940: Andrej Višinski, zamenik predsednika Saveta narodnih komesara Sovjetskog Saveza (i tužilac na montiranim procesima Josifa Staljina 1937–1938), predstavlja se predsedniku Karlisu Ulmanisu kao sovjetski specijalni izaslanik.

Gubitak nezavisnosti

Sovjetska orkestracija događaja nastavljena je i nakon invazije, zajedno sa demonstrantima koji su stigli sa trupama Crvene armije, organizujući masovne marševe i sastanke kako bi stvorili utisak narodnih nemira:

• 19. juna 1940: Višinski ovog puta ponovo dolazi u posetu Ulmanisu kako bi dostavio listu, unapred odobrenu od Moskve, novih članova kabineta letonske vlade.
• 20. juna 1940: Ulmanis je bio prisiljen da odobri prosovjetsku vladu koja preuzima funkciju. Oslobodili su zatvorene članove nekada ilegalne komunističke partije. Javne „zahvalne povorke“ organizovane su u čast Staljinu.
• 30. juna 1940: Litvanski ministar spoljnih poslova Vinkas Kreve-Mickevičijus sastao se sa Molotovim. Molotov je otvoreno saopštio sovjetsku nameru da okupira čitav region: "Morate dobro pogledati stvarnost i shvatiti da će u budućnosti mali narodi nestati. Vaša Litvanija, zajedno sa ostalim baltičkim državama, uključujući Finsku, pridružiće se slavnoj porodici Sovjetskog Saveza. Stoga biste trebali početi sada da inicirate svoj narod u sovjetski sistem, koji će u budućnosti vladati svuda, širom cele Evrope, sprovedeno u delo ranije na nekim mestima, kao u baltičkim zemljama, kasnije u drugima."
• 5. jula 1940: Izdana uredba kojom se najavljuju novi izbori, letonske demokratske stranke se organizuju u okviru Nacionalnog komiteta i pokušavaju da učestvuju.
• 9. jula 1940: Vilis Lacis, sovjetski ministar unutrašnjih poslova, naređuje da se Nacionalni komitet ugasi, a njegovi najistaknutiji članovi deportuju. Deportacije se već odvijaju sa teritorije koja još uvek nije deo Sovjetskog Saveza.
• 14. – 15. Jula 1940: Održani su lažni izbori u Letoniji i drugim baltičkim državama. Samo jedna unapred odobrena lista kandidata bila je dozvoljena na izbore za "Narodni parlament". Glasački listići sadržali su sledeća uputstva: "Samo lista Letonskog bloka radnog naroda može biti ubačena u glasačku kutiju. Glasački listić mora biti ubačen bez ikakvih promena." Navodni indeks biračke aktivnosti iznosio je 97,6%. Najvažnije je da su kompletni izborni rezultati objavljeni u Moskvi 12 sati pre zatvaranja izbora. Sovjetski izborni dokumenti koji su kasnije pronađeni potkrepljuju činjenicom da su rezultati u potpunosti izmišljeni. Tribunali su bili osnovani da bi kaznili "izdajnike naroda", one koji nisu ispunili "političku dužnost" glasanja Letonije za SSSR. Onima kojima pasoši nisu bili overeni pečatom, bili su osuđeni na smrt.
• 21. jula 1940: Novoformirana vlada zaseda prvi put. Imala je samo jedan posao - peticiju za pridruživanje Sovjetskom Savezu. (Razmatranje takve akcije odbijano je tokom celog izbora.) Peticija je podneta jednoglasno. Međutim, to je bilo nezakonito prema letonskom ustavu, koji je još uvek bio na snazi, a koji je zahtevao narodni referendum za odobravanje takve akcije: dve trećine svih učesnika koji su imali pravo glasa i odobravanje obične većine. Ulmanis je bio prinuđen da podnese ostavku.
• 22. jula 1940: Ulmanis je deportovan u Sovjetski Savez, umire u zatočeništvu 1942. Zemlja je nacionalizovana (vidi takođe dole).
• 23. jula 1940: američki državni podsekretar Samner Vels osuđuje zaobilazne procese kojima je jedan od njihovih moćnijih suseda namerno uništio političku nezavisnost i teritorijalni integritet tri male baltičke republike."
• 31. jula 1940: Ministar odbrane Janis Balodis i njegova porodica deportovani su u Sovjetski Savez (naredbu ručno napisao Vilis Lacis).
• 5. avgusta 1940: Sovjetski Savez je odobrio zahteve Litvanije, Letonije i Estonije za pridruživanje. Letonija je osnovana kao 15. Republika Sovjetskog Saveza. Osim Nemačke, nijedna zapadna država ne priznaje aneksiju kao legitimnu dejure.

Tačni brojevi gubitaka koje su Sovjeti naneli Letoniji nisu dostupni. Procenjuje se da ih je 35.000 umrlo u vojnim akcijama, pogubljenjima ili deportacijama. Mnogi su utočište pronašli u inostranstvu. Svi ovi gubici započeli su tokom prve sovjetske okupacije. Na letonskom se ovo naziva i "Baigais Gads" (Godina terora). (Ovaj izraz se takođe koristio u antisovjetskoj propagandi tog perioda - ove dve upotrebe ne treba mešati ili povezivati po nameni. "Godina terora" je takođe naslov otvoreno antisemitskog, lažnog izveštaja o događajima u godini koji je napisao Pauls Kovalevskis , nacistički simpatizer, 1942.) Planirane su dalje masovne deportacije i ubijanja, ali je nemačka invazija na sovjetsku teritoriju zaustavila ove planove. Zvaničnik litvanske vlade tvrdi da je video dokument koji predviđa uklanjanje 700.000 ljudi iz Litvanije.

Sovjetski teror

Plaketa u znak sećanja na žrtve sovjetskog NKVD-a u Bauski, Letonija.

Sovjetske vlasti, stekavši kontrolu nad Letonijom, odmah su uvele režim terora. Uhapšene su stotine muškaraca, uključujući i mnoge lidere Republike Letonije. Tribunali su bili osnovani da bi kaznili "izdajnike naroda".

Uhapšeni i ubrzo likvidirani bili su predsednik Letonije Karlis Ulmanis i ministar spoljnih poslova Viljelms Munters. Diplomatama u inostranstvu koji su odbili da priznaju nove režime i vrate se u Letoniju odmah je oduzeta imovina i sprovedeno izvršenje u roku od 24 sata. Kasnija naređenja proširila su spisak represija, uključujući svakoga ko je povezan sa nekim ko se skriva od vlade ili ko je pobegao u inostranstvo - što ih je učinilo izdajnicima države.

Dana 22. juna 1940. godine, sva tri baltička parlamenta donela su početne rezolucije o nacionalizaciji zemljišta, a u Letoniji je nedelju dana kasnije usledio Predlog zakona o reformi zemljišta. U početku je porodica mogla da koristi maksimalno 30 hektara zemlje, što je smanjeno tokom druge sovjetske okupacije na 15–20 hektara.

Junska deportacija dogodila se 13. juna i 14. juna 1941. godine. Procenjeno je da je deportovano 15.600 muškaraca, žena i dece, uključujući i 20% poslednje legalne vlade Letonije. Otprilike 35.000 ukupno (1,8% stanovništva Letonije) deportovano je tokom prve sovjetske okupacije. Staljinove deportacije takođe su obuhvatile hiljade letonskih Jevreja. (Masovna deportacija iznosila je oko 131.500 ljudi širom Baltika.)

Prema uputstvima Serova, deportacije su bile brze i efikasne i usledile su usred noći. Deportovani su imali sat vremena ili manje da se pripreme za polazak. Bilo im je dozvoljeno da sa sobom ponesu stvari koje ne prelaze 100 kg (novac, hranu za mesec dana, uređaje za kuvanje, odeću). Porodice bi potom bile odvedene na železničku stanicu. Tada su otkrili da muškarce treba odvojiti od žena i dece: "S obzirom na činjenicu da je veliki broj deportovanih morao biti uhapšen i raspoređen u posebne logore i da njihove porodice moraju krenuti u posebna naselja u udaljenim regionima , od suštinske je važnosti da se operacija uklanjanja i članova porodice deportovanog i njene glave sprovodi istovremeno, bez obaveštavanja o razdvajanju s kojim se suočavaju … Prevoz cele porodice do stanice obaviće se u jedno vozilo i samo na polaznoj stanici glava porodice biće smešten odvojeno od porodice u automobil specijalno namenjen glavama porodica."

Vozove su pratili oficir NKVD-a i vojni konvoj. Spakovani u rešetkasta kola za stoku, sa rupama na podu za sanitaciju, deportovani su odvedeni u Sibir. Mnogi su umrli i pre nego što su stigli na krajnje odredište zbog teških uslova. Mnogo više ih je stradalo tokom prve zime.

Jedan broj Letonaca koji su uspeli da izbegnu deportacije odlučili su da se sakriju u šumama, gde su bile organizovane antisovjetske jedinice. Kada je nacistička Nemačka napala Sovjetski Savez, ti pobunjenici su odmah krenuli u saradnju sa nacističkom Nemačkom.

Posledice

Okupacija Letonije od strane nacističke Nemačke 1941–1944

Glavni članak: Nemačka okupacija Letonije u Drugom svetskom ratu

Sovjetsko-nemački rat prekinuo je ovu prvu godinu sovjetske okupacije. Nacistička ofanziva, započeta 22. juna 1941. godine, nešto više od nedelju dana nakon izvršenja masovnih deportacija, ušla je u Rigu 1. jula 1941. To je poremetilo dokumentovane planove NKVD-a da deportuje još nekoliko stotina hiljada iz baltičkih država 27. i 28. juna 1941. godine.

Sa sećanjima na masovne deportacije od pre nedelju dana, Letonci su dočekali nemačke trupe kao oslobodioce. Letonska himna je puštana na radiju i, kao što je napisao Kris Belami: „[antisovjetska] pobuna izbila je odmah nakon vesti o Barbarosi". Većina etničkih Letonaca koji su bili prisiljeni da služe u Crvenoj armiji napustili su svoje jedinice, a ubrzo zatim napali su NKVD. 2. jula 1941. jedinica letonskih dezertera zauzela je grad Siguldu, a tri dana kasnije letonski pobunjenici preuzeli su kontrolu nad drugim gradom Smilteneom, takođe blokirajući strateški put za Pskov. Letonci nisu samo masovno napustili redovne jedinice Crvene armije, već su pobegli i iz vojnih kampova za obuku, koji su bili deo sovjetskog mobilizacionog plana. Među ostalim bitkama sa sovjetskim jedinicama u povlačenju, Belami spominje Limbaži (4. jul), Olajne (5. jul), i Aluksne (9. jul). Sve ove lokacije zauzeli su letonski pobunjenici pre nego što su se na tom području pojavile prve jedinice Vermahta.

Nacistička Nemačka, međutim, nije imala plan niti želju da Letoniji vrati autonomiju, iako su pukovniku Aleksandru Plesnersu naložili da nadgleda formiranje letonskih odbrambenih snaga. Nemci su 8. jula objavili da je nošenje nemačkih uniformi zabranjeno. Takođe, pobunjeničkim jedinicama je naređeno da se razoružaju. Jevrejski strahovi od nacista - koji su neke naveli da na sovjetsku okupaciju gledaju kao na meru sigurnosti - pokazali su se tragično osnovanim.

Do 10. jula 1941, nemačke oružane snage okupirale su celu teritoriju Letonije. Letonija je postala deo nacističkog Rajhskomesarijata Ostland – Okrug Letonija (Generalbezirk Lettland). Svi koji nisu bili poslušni nemačkom okupacionom režimu, kao i oni koji su sarađivali sa sovjetskim režimom, ubijani su ili slani u koncentracione logore.

Nacistička Nemačka je 1939. godine izradila Generalplan Ost koji pokriva istočne zemlje. Što se tiče Letonije, utvrđeno je da bi njeno stanovništvo od oko 2.000.000 trebalo da bude smanjeno za 50%, na one koji se smatraju vrednim „germanizacije“. Shodno tome, Jevreji, Romi, komunisti, oficiri vojske, političari, i drugi intelektualci bili su uhapšeni. Dalja smanjenja civilnog stanovništva postigla bi se stvaranjem nestašice hrane, što bi rezultiralo masovnim izgladnjivanje.

Druga sovjetska okupacija 1944–1991

Glavni članci: Baltička ofanziva i Letonska Sovjetska Socijalistička Republika

Riška ofanziva bila je deo veće Baltičke ofanzive na Istočnom frontu tokom Drugog svetskog rata. Odigrala se krajem 1944. godine i u njoj su proterane nemačke snage iz grada Rige.

Letoniju je ponovo okupirao Sovjetski Savez od 1944. do 1991. Tokom sovjetske okupacije hiljade Letonaca je deportovano u sibirske logore, pogubljeno ili prisiljeno u izgnanstvo.

Mnogi Letonci pobegli su ribarskim čamcima i brodovima u Švedsku i Nemačku, odakle su se do 1951. godine prebacili u razne delove zapadnog sveta (uglavnom u Australiju i Severnu Ameriku). Otprilike 150.000 Letonaca završilo je u egzilu na Zapadu.

Prema približnim procenama, kao rezultat Drugog svetskog rata, stanovništvo Letonije smanjilo se za pola miliona (25% manje nego 1939). U poređenju sa 1939. letonsko stanovništvo se smanjilo za oko 300.000. Rat je naneo i velike gubitke ekonomiji - mnogi istorijski gradovi su uništeni, kao i industrija i infrastruktura.

U julu 1989. godine, nakon dramatičnih događaja u Istočnoj Nemačkoj, letonski Vrhovni sovjet usvojio je "Deklaraciju o suverenitetu" i izmenio Ustav da bi potvrdio nadmoć svojih zakona nad zakonima SSSR-a.

Dana 23. avgusta 1989. održane su političke demonstracije "Baltički put". Otprilike dva miliona ljudi udružilo se i formiralo preko 600 kilometara dugačak ljudski lanac kroz tri baltičke države (Estonija, Letonija, Litvanija). Ova demonstracija organizovana je kako bi skrenula pažnju sveta na zajedničku istorijsku sudbinu koju su ove tri države pretrpele.

U martu 1990. kandidati iz stranke nezavisne Letonskog narodnog fronta stekli su dvotrećinsku većinu u Vrhovnom savetu na demokratskim izborima.

Letonski savet je 4. maja 1990. izjavio svoju nameru da vrati punu letonsku nezavisnost. Sovjetske političke i vojne snage neuspešno su pokušale da svrgnu letonsku vladu. Dana 21. avgusta 1991. Letonija je zatražila faktičku nezavisnost. Usledilo je međunarodno priznanje, uključujući i SSSR. Sjedinjene Države, koje nikada nisu priznale prisilno pripajanje Letonije od strane SSSR-a, obnovile su pune diplomatske odnose sa Letonijom 2. septembra 1991.

U februaru 1992. Rusija se složila da započne povlačenje svojih trupa iz Letonije.

U avgustu 1994. poslednje ruske trupe povukle su se iz Republike Letonije.

Rusija je zvanično prekinula svoje vojno prisustvo u Letoniji u avgustu 1998. godine nakon razgradnje radarske stanice Skrunda-1, koja je bila poslednji aktivni ruski vojni radar na Baltiku. Poslednje ruske trupe povukle su se sa stanice sledeće godine.

• 
  Sovjetske trupe u Rigi, oktobar 1944
• 
  Sovjetski propagandni plakat u Letoniji, 1945

Istorijska sovjetska verzija događaja

"Duh Velikog Lenjina i njegov pobednički barjak nadahnjuju nas za Veliki otadžbinski rat " (Staljin)

Do ponovne procene sovjetske istorije koja je započela tokom Perestrojke, što je dovelo do zvanične osude tajnog protokola iz 1939. godine od strane sovjetske vlade, sovjetski stav o događajima 1939–1940 rezimiran je na sledeći način:

Vlada Sovjetskog Saveza predložila je Vladi Republike Letonije da zaključi ugovor o uzajamnoj pomoći između dve zemlje. Pritisak letonskih radnika primorao je letonsku vladu da prihvati ovu ponudu. Potpisan je Pakt o uzajamnoj pomoći koji omogućava SSSR-u da stacionira ograničeni broj jedinica Crvene armije u Letoniji. Ekonomske poteškoće, nezadovoljstvo politikom letonske vlade "koja je sabotirala ispunjenje Pakta i letonske vlade" i politička orijentacija prema nacističkoj Nemačkoj doveli su do revolucionarne situacije koja je kulminirala u junu 1940. Da bi se garantovalo ispunjenje Pakta, ušle su dodatne sovjetske vojne jedinice Letonije, koju su dočekali letonski radnici koji su zahtevali ostavku letonske vlade buržoazije i njenog fašističkog vođe Karlisa Ulmanisa. Takođe u junu, pod vođstvom letonske Komunističke partije, letonski radnici su održali demonstracije i tog dana je srušena fašistička vlada i formirana je Narodna vlada. Izbori za letonski parlament održani su nedugo zatim, jula 1940. godine. "Savez radnog naroda", stvoren na inicijativu letonske Komunističke partije, dobio je veliku većinu glasova. Parlament je usvojio deklaraciju o obnavljanju sovjetske vlasti u Letoniji i proglasio Letonsku SSR. Parlament je zatim proglasio želju Letonije da se slobodno i voljno pridruži SSSR-u, usvojivši rezoluciju u tom smislu. Taj zahtev je odobrio Vrhovni sovjet SSSR-a i Letonija je postala sastavna republika SSSR-a.

Sukobljene verzije istorije

Velsova deklaracija, kojom se osuđuje okupacija Letonije i dve druge baltičke države, 1940. godine i odbija da prizna njihovu aneksiju kao Sovjetske republike

Pitanje sovjetske okupacije, njenih motiva i posledica i dalje ostaje kamen sporenja između baltičkih država i Rusije. U osnovi su različite verzije istorijskih događaja tokom Drugog svetskog rata i posle njega: letonska (koju dele i Estonija i Litvanija i široko je podržana zapadnim istorijskim naukama) i sovjetska, koju i dalje podržava i brani vlada Rusija..

Prema Evropskom sudu za ljudska prava, vladi Letonije, Sjedinjenim Američkim Državama, i Evropskoj uniji, okupacija Letonije od strane SSSR-a 1940, i njeno naknadno ponovno uključivanje u Sovjetski Savez 1944. godine, bilo je nezakonito. Prema ovom izveštaju, zakonita vlada Letonije srušena je 1940. godine, a sovjetska vlast je nametnuta silom. Posle toga, Sovjetski Savez je sprovodio velike i sistematske akcije, uključujući ubistva i masovne deportacije protiv letonskog stanovništva. Organizovani su montirani izbori na kojima je bilo dozvoljeno da se kandiduju samo kandidati koje podržava sovjetska država, a rezultati su slučajno objavljeni zapadnoj štampi u Londonu pre nego što su izbori bili i kompletni. Kao što je izvestio Tajm 1940. godine, onima kojima nije bio stavljen pečat na pasoše za glasanje Letonije u SSSR, sovjetski NKVD mogao je pucati u potiljak, Zemlja je ostala okupirana od Sovjetskog Saveza do obnove nezavisnosti 1991. 48 godina sovjetske okupacije i aneksije baltičkih država zapadne demokratije nikada nisu priznale kao legalne. Sjedinjene Države su posebno primenile ranije usvojenu Stimsonovu doktrinu na pitanje baltičkih država, što je dovelo do toga da ona postane ustaljeni presedan u međunarodnom pravu.

Iako je Kongres narodnih poslanika Sovjetskog Saveza osudio aneksiju Letonije i ostalih baltičkih država pre raspada SSSR-a, Rusija, država pravni naslednik SSSR-a, ne priznaje prisilnu okupaciju Letonije od strane Sovjetskog Saveza. Konkretno u vezi sa Letonijom, ruska Duma je donela rezoluciju da podseti poslanike letonskog sejma da je Letonija kao deo Sovjetskog Saveza zasnovana na činjenicama i zakonu sa međunarodne pravne tačke gledišta." Vlada Rusije i dalje tvrdi da je Sovjetski Savez oslobodio Letoniju od Nemaca 1944. godine.

Nasleđe

Godine 2000. sovjetski dan okupacije - 17. jun - postao je dan sećanja u Letoniji.

Dodatni izvori

• Brecher, Michael; Wilkenfeld, Jonathan (1997). A Study of Crisis. University of Michigan Press. str. 596. 
• Frucht, Richard (2005). Eastern Europe: An Introduction to the People, Lands, and Culture. ABC-CLIO. str. 132. ISBN 978-1-57607-800-6. 
• O'Connor, Kevin (2003). The History of the Baltic States. Greenwood Publishing Group. str. 113—145. ISBN 978-0-313-32355-3. 
• Plakans, Andrejs (1995). The Latvians: A Short History. Hoover Press. str. 143—166. ISBN 978-0-8179-9302-3. 
• Plakans, Andrejs (2007). Experiencing Totalitarianism: The Invasion and Occupation of Latvia by the USSR and Nazi Germany 1939–1991. AuthorHouse. str. 596. ISBN 978-1-4343-1573-1. 
• Rislakki, Jukka (2008). The Case for Latvia: Disinformation Campaigns Against a Small Nation. Rodopi. ISBN 978-90-420-2424-3. 
• Wyman, David; Charles H. Rosenzveig (1996). The World Reacts to the Holocaust. JHU Press. str. 365—381. ISBN 978-0-8018-4969-5. 

Literatura

• Latvian National Foundation, These Names Accuse: Nominal List of Latvians Deported to Soviet Russia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2013), Stockholm: Latvian National Foundation, 2nd edition, 1982
• Meissner, Boris (1956). Die Sowjetunion, die baltischen Staaten und das Völkerrecht. . Köln: Verl. für Politik u. Wirtschaft. XI, 377 pp.
• Meissner, Boris (1994). "Die russische Politik gegenüber der baltischen Region als Prüfstein für das Verhältnis Russlands zu EuropaŠablon:-". In. Die Aussenpolitik der baltischen Staaten und die internationalen Beziehungen im Ostseeraum. Hamburg: Bibliotheka Baltica. pp. 466–504. 
• Rutkis, Jānis, editor, Latvia: Country & People, Stockholm: Latvian National Foundation, 1967
• Švābe, Arveds 1(949). The Story of Latvia: A Historical Survey Архивирано на сајту Wayback Machine (31. jul 2013). Stockholm: Latvian National Foundation.
• Zalts, Alberts (ed.) (April 1940). "The First Months of the War: Mr. Munters Speaks at the University" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. maj 2013). Latvian Economic Review, No. 2 (18). Riga: Latvian Chamber of Commerce and Industry.

Spoljašnje veze

• The Museum of the Occupation of Latvia
• Overview of Soviet atrocities during occupation of Latvia by Soviets in 1940–1941
• Centropa Reports, Latvia, July 1, 1941, by Frank Gordon
• Vilis Lācis handwritten note (facsimile and translation) deporting General Jānis Balodis and family Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2013)