Pređi na sadržaj

Solidarnost (sindikat)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Samostalni samoupravni sindikat „Solidarnost”
Niezależny Samorządny Związek Zawodowy „Solidarność”
Logo Solidarnosti
Avgustovski štrajk u Gdanjskom brodogradilištu Lenjin
Osnivač31. avgust 1980. (1980-08-31) (priznato)
17. septembar 1980 (1. kongres)[1]
10. novembar 1980 (registrovan)
TipRadnički pokret
LokacijaPoljska
SedišteGdanjsk
RukovodiociAna Valentinovič, Leh Valensa
Međunarodno članstvoITUC, ETUC, TUAC
Broj volonteraSkoro 10 miliona na kraju prve godine; preko 400.000 u 2011[2] (680,000 in 2010)[3]
Veb-sajtSolidarnosc.org.pl (na engleskom)
Spomenik u Gdanjsku

Solidarnost (polj. Solidarność), punim imenom Nezavisni samoupravni sindikat „Solidarnost“ (polj. Niezależny Samorządny Związek Zawodowy Solidarność),[4] poljski je sindikat osnovan u septembru 1980. godine u Gdanjsku, vođen od strane Leha Valense.[1]

Solidarnost je prvi nekomunistički kontrolisani sindikat u državama Varšavskog pakta.[5] Tokom 80-ih osnovan je kao široki antibirokratski socijalni pokret. Vlada je pokušavala da uništi sindikat tokom vanrednog stanja početkom 80-ih i nekoliko godina represije, ali na kraju su morali da pregovaraju sa sindikatom. Poljski okrugli sto između vlade i opozicije predvođene Solidarnošću dovele su do poluslobodnih izbora 1989. godine. Do kraja avgusta opozicija predvođena sindikatom Solidarnost je formirana i u decembru 1990. godine Valensa je izabran za predsednika Poljske.

Članstvo sindikata dostiglo je vrhunac od 10 miliona u septembru 1981. godine,[2][3] što predstavlja jednu trećinu radno sposobnog stanovništva zemlje.[6] Lider Solidarnosti Leh Valensa dobio je Nobelovu nagradu za mir 1983. godine, a sindikat je široko priznat kao centralna pogonska sila u okončanju komunističke vladavine u Poljskoj.

Osamdesetih godina prošlog veka, Solidarnost je bila široki anti-autoritarni društveni pokret, koji je koristio metode građanskog otpora da unapredi uzroke radničkih prava i društvenih promena.[7] Pokušaji vlade ranih 1980-ih da unište uniju uvođenjem vanrednog stanja u Poljskoj i upotrebom političke represije su propali. Delujući potajno, uz značajnu finansijsku podršku Vatikana i Sjedinjenih Država,[8] unija je opstala i do kasnijih 1980-ih je ušla u pregovore sa vladom.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Sedamdesetih godina poljska vlada je podigla cene hrane dok su plate stagnirale. Ovaj i drugi stresovi doveli su do protesta 1976. i kasnijih vladinih gušenja protiv neslaganja. KOR, ROPCIO i druge grupe počele su da formiraju podzemne mreže kako bi nadgledale i suprotstavljale se ponašanju vlade. Sindikati su činili važan deo ove mreže.[9] Godine 1979, poljska privreda se smanjila prvi put od Drugog svetskog rata, za dva odsto. Spoljni dug je dostigao oko 18 milijardi dolara do 1980. godine.[10]

Ana Valentinovič je otpuštena iz brodogradilišta u Gdanjsku 7. avgusta 1980. godine, pet meseci pre nego što je trebalo da se penzioniše, zbog učešća u ilegalnom sindikatu. Ova odluka uprave razbesnela je radnike brodogradilišta, koji su 14. avgusta izveli štrajk braneći Valentinovičevu i zahtevajući njen povratak. Ona i Alina Pienkovska transformisale su štrajk zbog pitanja hleba i putera u štrajk solidarnosti u znak simpatija sa štrajkovima na drugim ustanovama.

Solidarnost je nastala 31. avgusta 1980. u brodogradilištu u Gdanjsku kada je komunistička vlada Poljske potpisala sporazum kojim je omogućeno njeno postojanje. Dana 17. septembra 1980. godine, preko dvadeset Međufabričkih osnivačkih odbora nezavisnih sindikata spojilo se na kongresu u jednu nacionalnu organizaciju, NSZZ Solidarnost.[6] Zvanično je registrovana 10. novembra 1980. godine.[11]

Leh Valensa i drugi formirali su široki antisovjetski društveni pokret u rasponu od ljudi povezanih sa katoličkom crkvom[12] do pripadnika antisovjetske levice. Poljski nacionalizam, zajedno sa proameričkim liberalizmom, igrao je važnu ulogu u razvoju Solidarnosti 1980-ih.[13] Solidarnost se zalagala za nenasilje u aktivnostima svojih članova.[14][15] Septembra 1981. godine, prvi nacionalni kongres Solidarnosti izabrao je Valensu za predsednika[11] i usvojio republički program, „Samoupravnu republiku“.[16] Vlada je pokušala da uništi sindikat vanrednim stanjem iz 1981. godine i višegodišnjom represijom, ali je na kraju morala da počne pregovore sa sindikatom.

Podrška Sjedinjenih Država i Zapadnog bloka

[uredi | uredi izvor]

U godini koja je prethodila vanrednom stanju, politika Reganove administracije je podržala pokret Solidarnost, vodeći kampanju za odnose s javnošću kako bi odvratila ono što je Karterova administracija videla kao „neposredni potez velikih sovjetskih vojnih snaga u Poljsku“.[17] Majkl Rajsman sa Pravnog fakulteta u Jejlu je nazvao operacije u Poljskoj kao jednu od tajnih akcija agencije CIA za promenu režima tokom Hladnog rata.[18] Pukovnik Rišard Kuklinjski, viši oficir poljskog generalštaba, tajno je slao izveštaje oficiru CIA Dejvidu Fordenu.[19] Centralna obaveštajna agencija (CIA) prenosila je oko 2 miliona dolara godišnje u gotovini Solidarnosti, što je ukupno 10 miliona dolara tokom pet godina. Nije bilo direktnih veza između CIA i Solidarnosti, a sav novac je kanalisan preko trećih lica.[20] CIA službenicima je zabranjeno da se sastaju sa liderima Solidarnosti, a kontakti CIA sa aktivistima Solidarnosti bili su slabiji od AFL–CIO, koji je prikupio 300.000 dolara od svojih članova, koji su korišćeni za obezbeđivanje materijala i gotovine direktno Solidarnosti, bez kontrole Solidarnosti za korišćenje toga. Kongres SAD je ovlastio Nacionalnu zadužbinu za demokratiju da promoviše demokratiju, a NED je dodelio 10 miliona dolara za solidarnost.[21]

Poljska vlada je donela vanredno stanje u decembru 1981. godine, međutim, Solidarnost nije bila upozorena. Potencijalna objašnjenja za ovo variraju; neki veruju da je CIA zatečena nespremna, dok drugi sugerišu da su američki kreatori politike smatrali da je unutrašnja represija poželjnija od „neizbežne sovjetske intervencije“.[22] Podrška CIA Solidarnosti uključivala je novac, opremu i obuku, koju su koordinirale Specijalne operacije.[23] Henri Hajd, član obaveštajnog komiteta Predstavničkog doma Kongresa SAD, izjavio je da su SAD obezbedile „zalihe i tehničku pomoć u smislu tajnih novina, emitovanja, propagande, novca, organizacione pomoći i saveta“.[24]

Predsednici

[uredi | uredi izvor]
Solidarnost na Vikimedijinoj ostavi.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Guardian newspaper report Retrieved 22 June 2009
  2. ^ a b 30 lat po Sierpniu'80: "Solidarność zakładnikiem własnej historii" Arhivirano 29 oktobar 2013 na sajtu Wayback Machine Retrieved on 7 June 2011
  3. ^ a b Duda za Śniadka? by Maciej Sandecki and Marek Wąs, Gazeta Wyborcza of 24 August 2010
  4. ^ Solidarity na sajtu Enciklopedija Britanika
  5. ^ Stanley, John (14. 4. 2015). „Sex and Solidarity, 1980–1990”. Canadian Slavonic Papers. 52 (1–2): 131—151. JSTOR 40871520. S2CID 155049801. doi:10.1080/00085006.2010.11092641. 
  6. ^ a b "Solidarność" a systemowe przekształcenia Europy Środkowo-Wschodniej Arhivirano 7 avgust 2013 na sajtu Wayback Machine Retrieved on 7 June 2011
  7. ^ Smolar 2009, str. 127–43
  8. ^ Tony Judt (2005). Postwar: A History of Europe Since 1945. The Penguin Press. str. 589. 
  9. ^ KOR: a history of the Workers' Defense Committee in Poland, 1976–1981. Berkeley: University of California Press. 1985. ISBN 0-520-05243-9. 
  10. ^ Paczkowski, Andrzej; Byrne, Malcolm; Domber, Gregory F.; Klotzbach, Magdalena (2007). „1970s”. From Solidarity to Martial Law: The Polish Crisis of 1980–1981. Central European University Press. str. xxix. ISBN 978-963-7326-96-7. 
  11. ^ a b Solidarność, wielopłaszczyznowy ruch na rzecz demokratyzacji i głębokich reform ustrojowych PRL Retrieved on 7 June 2011
  12. ^ Steger, Manfred B (januar 2004). Judging Nonviolence: The Dispute Between Realists and Idealists (ebook). Routledge (UK). str. 114. ISBN 0-415-93397-8. Pristupljeno 9. 7. 2006. 
  13. ^ Boduszyński, Mieczysław; Carpenter, Michael (2017-08-01). „How Polish populism explains the surge of Trump and nationalism”. The Hill. 
  14. ^ Paul Wehr; Guy Burgess; Heidi Burgess, ur. (februar 1993). Justice Without Violence (ebook). Lynne Rienner Publishers. str. 28. ISBN 1-55587-491-6. Pristupljeno 6. 7. 2006. 
  15. ^ Cavanaugh-O'Keefe, John (januar 2001). Emmanuel, Solidarity: God's Act, Our ResponseNeophodna slobodna registracija (ebook). Xlibris Corporation. str. 68. ISBN 0-7388-3864-0. Pristupljeno 6. 7. 2006. „Solidarity Poland nonviolence.” 
  16. ^ Gliński, Piotr (2006). „The Self-governing Republik in the Third Republic”. Polish Sociological Review. 153 (1): 55—74. JSTOR 41274953. 
  17. ^ MacEachin, Douglas J. (2000). US Intelligence and the Polish Crisis: 1980–1981. cia.gov. Center for the Study of Intelligence. ISBN 9781929667062. Arhivirano iz originala 13. 6. 2007. g. Pristupljeno 10. 6. 2019. 
  18. ^ Arsanjani, Mahnoush H.; Cogan, Jacob, ur. (2010). Looking to the Future: Essays on International Law in Honor of W. Michael Reisman. Martinus Nijhoff Publishers. str. 102. ISBN 978-90-04-17361-3. 
  19. ^ Davies, Richard T. (2004). „The CIA and the Polish Crisis of 1980–1981”. Journal of Cold War Studies. 6 (3): 120—123. S2CID 57563775. doi:10.1162/1520397041447346. 
  20. ^ Gregory F. Domber (2008). Supporting the Revolution: America, Democracy, and the End of the Cold War in Poland, 1981—1989. str. 199. ISBN 9780549385165. [mrtva veza], revised as Domber 2014, p. 110 [1].
  21. ^ Domber, Gregory F. (28. 8. 2014), What Putin Misunderstands about American Power, University of California Press Blog, University of North Carolina Press 
  22. ^ MacEachin, Douglas J. "US Intelligence and the Polish Crisis 1980–1981." CIA. 28 June 2008.
  23. ^ Cover Story: The Holy Alliance By Carl Bernstein, TIME, February 24, 1992
  24. ^ Sussman, Gerald (2010). Branding Democracy: U.S. Regime Change in Post-Soviet Eastern Europe. Peter Lang. str. 128. ISBN 978-1-4331-0531-9. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Solidarnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Солидарност_(синдикат)&oldid=28415966”