Sociologija terorizma
.svg)
Sociologija terorizma je disciplina sociologije koji nastoji da razume terorizam kao društveni fenomen i kako pojedinci, kao nacionalne države, reaguju na takve događaje.
Posmatranje terorizma pre 11.09.2001.[uredi | uredi izvor]
Terorizam je uglavnom bio ignorisan od strane sociologa pre 11. septembra 2001.[1][2][3]Sveobuhvatna definicija terorizma dolazi iz studija Veinberg, Fadasurov i Hirsch-Hoefler koji je pregledao 73 definicije terorizma od 55 članaka i zaključio da je terorizam politički motivisana taktika koji uključuje pretnje ili upotrebu sile ili nasilja u kojem potraga javnosti igra značajnu ulogu.Međutim, Veinberg ističe da definicije terorizma često ignorišu simboličke aspekte terorizma. Zbog svog fokusa na simbolizme, sociologija ima jedinstven status sa kojeg može da proceni teror.[4]
Posmatranje terorizma posle 11.09.2001[uredi | uredi izvor]
Od 11.09.2001 Matije Deflem (Univerzitet Južne Karloine) jedan od najplodnijih sociologa koji napominje da se moderna sociologija mora više bazirati na sociologiju terorizma. Zajedničke teme koje su deo diskursa sociologije terorizma uključuju: vojne troškove, kontra-terorizam, imigraciju, pitanja privatnosti, i Izraelsko-Palestinski sukob.[5]Rana literatura ispituje interakcije između prvih reakcija (policije, spasilačkih timova, itd) i društvene zajednice.Ramirez Houp s pravom je predvideo da će policijske organizacije promeniti osnovne stilove profilisanja ljudi posle 09.11.2001. Prema Delonu, većina policijskih agencija menja svoju misiju nakon 09.11.2001. Postoji jak razlog da se veruje da su čak i najmanje lokalne policijske službe sklone da osećaju neku vrstu pritiska kada je trorizam u pitanju.[6] Noviji rad u sociologiji na polju terorizma je filozofski i fokusiran je na pitanja kao što su moralna panika i prekomerna-potrošnja posle 09.11.2001.Konstanca i Kilbern , u članku pod naslovom: "Simbolika bezbednosti, moralna panika i javno mišljenje" vodi ka sociologiji bez terorizma. Koristeći klasične simbole tvrde da je javna rasprava više vodila politiku protiv terorizma od konkretnih pretnji. Drugi tvrde da je simbolika vodila do opreznosti pri donošenju odluka tajnih agencija koje je skupo i nestabilno. Teroristi, kao i drugi kriminalci, postali su ono ono što je poznato kao referentna tačka; pojedinci koriste referentnu tačku kao standard za procenu. U cilju zaštite status kuo, društvo koristi terorizam kao način da ponovo podigne značaj društvenih normi u životima pojedinaca.[7]Tako pojedinci vide terorizam kao pretnju društvenoj ravnoteži kao i njihovog života u funkcionalnom društvu. Terorizam donosi društveni šok, da se društvo kreće u pravcu promene koja mu omogućava da pronađe nove načine na koje bi se zaštitio. Terorizam na taj način postaje očekivan i potreban šok, i koji može da podstakne društvo da se promeni na bolje.[6]
Teorija konflikta[uredi | uredi izvor]
Teorija konflikta je ideja da je sukob između suprotstavljenih interesa osnovni, pokreću ga snaga društvene promene i društva u celini. Teoretičar sukoba gleda na terorizam kao reakciju na nepravdu, koja je verovatno nastala u glavama terorista zbog nepismenosti, ili nerealnih ciljeva, a to nasilno ponašanje izraženo od strane terorističkih organizacija je rezultat individualnih frustracija, agresije pojedinaca koji pokazuju spremnost da se bore.[8][8]Politički sukob primorava ljude da traže načine da objasne i reše probleme sa kojima se suočavaju. Ako je konflikt duboko ukorenjen, a trenutna ideologija dokazuje da društvo nije u stanju da se nosi sa problemima, ljudi počinju da se okreću drugim ideologijama koje često mogu da nose versku potporu. To ne znači da su sve oblike terorističkih akata počinili ljudi koji su religiozni. U 83% od napadača samoubica širom sveta, između 1980. i 2003. godine, samo 43% su bili verski fanatici. Teroristi koriste nasilje jer smatraju da ako ga ne bi korstili da bi izgubili borbu za vlast, što je dovelo mnoge teoretičare da takav način dolaženja do vlasti vide kao oružije slabih.[9]U Iraku, u periodu od marta 2003. do februara 2006. godine, 443 samoubilačke misije su 71% pripadale Al Kaidi. Samoubilački napadi, protiv iračkog režima i njegovih američkih i britanskih saveznika su viđeni kao jedino rešenje u borbi protiv vrhovne vlasti. Ipak, samo pod određenim političkim uslovima samoubilački napadi preovlađuju. Teroristi nemaju novca ili političku moć koja je potrebna da se ratuje, tako da koriste terorizam kao sredstvo, a ne cilj, da uklone vladu u cilju postizanja svojih političkih ciljeva.[10]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Juergensmeyer, Mark. 2000. Terror in the Mind of God: The Global Rise of Religious Violence. Berkeley, CA: University of California Press.
- ^ Deflem, Mathieu. 1997. “The Globalization of Heartland Terror: Reflections on the Oklahoma City Bombing.” The Critical Criminologist, (Fall 1997)
- ^ Gibbs, Jack P. 1989. “Conceptualization of Terrorism.” American Sociological Review. 54 (3): 329-340http://deflem.blogspot.com/1997/08/globalization-of-heartland-terror.html
- ^ Weinberg, Pedahzur and Hirsch-Hoefler 2004
- ^ Ramirez, Hoopes and Quinlan 2003
- ^ a b Hartmann, Douglas; Uggen, Christopher (2012). The Contexts Reader (2 ed.). New York, New York: W.W. Norton & Company.
- ^ Conley, Dalton (2013). You May Ask Yourself: An Introduction to Thinking Like a Sociologist (3 ed.). W.W. Norton & Company. str. 2011.
- ^ a b Conflict Theory Terrorism
- ^ Pauwels, Lieven; Schils, Nele (2016). „Differential Online Exposure to Extremist Content and Political Violence: Testing the Relative Strength of Social Learning and Competing Perspectives”. Terrorism and Political Violence. 28: 1—29. S2CID 143691795. doi:10.1080/09546553.2013.876414.
- ^ Conley, Dalton (2013). You May Ask Yourself: An Introduction to Thinking Like a Sociologist (3 ed.). W.W. Norton & Company. str. 32.