Socijalna pedagogija

Socijalna pedagogija je nemačka škola pedagogije koja favorizuje socijalno učenje kao deo aktivnog društvenog razvoja. Zalaže se za aktivno učenje uključujući (ali ne ograničavajući se na) art teatar, igranje uloga, radionice i sl. Zahvaljujući razvoju humanističke teorije i prakse i sličnim ciljevima, postala je komplementarna socijalnom radu.

Socijalna pedagogija kao pedagoški pravac javio se krajem XIX i početkom XX veka, a njegova pojava vezana je za nemačkog pedagoga Paula Natropa, koji je 1899. godine objavio poznato delo „Socijalna pedagogija“. Ovaj pedagoški pravac razvio se u vreme kada je Nemačka bila socijalno podeljena i kada je radnički pokret snažno uticao na široke narodne mase. Za rešavanje socijalnih problema građanska klasa je zahtevala da vaspitanje bude u funkciji zajednice, a ne pojedinačne ličnosti, kao što je to bilo svojstveno pokretima individualne pedagogije. Ideja da vaspitanje priprema pojedince za članove zajednice, veoma je stara. Na primer, u antičkoj epohi ta priprema usmerena je na polis, u feudalnoj epohi na katoličku crkvu ili oređenu klasu, a u modernoj epohi sve je bilo usmereno na jačanje države, ekonomije i ideologije, pa je prirodno što se od vaspitanja zahtevalo da bude u funkciji zajednice, a ne njenih pojedinaca.^[1] Socijalna pedagogija imala je još jedan važan, daleko širi zadatak. Ona je trebalo, zalaganjem da svako vaspitanje bude u duhu zajednice, da doprinese rašavanju društvenih pretivurečenosti i disharmonija, da direktno pomogne u prevazilaženju društvenih kriza. A njih je, u svakom društvu na kraju XIX i u prvim decenijama XX veka, bilo na pretek. Posebno to važi za Nemačku gde se javila i oformila socijalna pedagogija. Vaspitanje je shaćeno kao važan činilac menjanja društva.^[2]

Opšta karakteristika svih varijanti socijalne pedagogije jeste u tome da se vaspitanici „vaspitavaju za zajednicu“ . Ta zajednica, potrebe njene jedinstvenosti (ne ističu se slučajno ti njeni kvaliteti), jesu ono čemu treba potčiniti ceo proces vapitanja, sva lična stremljenja, interesovanja i potrebe. Socijalna pedagogija je nalazila oslonac u onim koncepcijama vaspitanja koje su isticale da je vaspitanje društvena delatnost, da je društvena sredina značajan faktor u formiranju ličnosti, a oslanjala se i na razvitak socilogije i njeno povezivanje sa pedagogijom. Oslonac se traži i u antropologiji, posebno u onoj njenoj varijanti koja čoveka proglašava oruđem zajednice i određene kulture.^[3]

Po shvatanju pristalica socijalne pedagogije pojedinac kao pojedinac ne znači mnogo. On predstavlja nešto (određenu vrednost) samo kao član zajednice. Zajednica daje pojedincu vrednost, smisao i svrhu njegovom životu. Zajednica je celina, pojedinac je samo njen deo, deo nešto znači samo u okviru celine, celine koja je homogena, skladna i harmonična. Da li će društvena zajednica (celina) biti takva zavisi od njenih članova (delova te celine). Ako je svaki pojedinac vaspitavan za zajednicu onda će nužno doći do promena na bolje i u samoj zajednici. Na taj način, moguće je vaspitanjem pojedinca, unapređivati, poboljšavati i menjati zajednicu, tj. moguće je vaspitanjem pojedinca rešavati probleme (krize, sukobe, disharmoniju) unutar zajednice. Od takvog vaspitanja neće koristi imati samo zajednica. To će biti korisno i svakom pojedincu. U harmoničnoj, homogenoj i skladnoj zajednici svaki pojedinac je obezbeđen, zaštićen i siguran, a pod uslovom da svaki pojedinac shvati da je deo zajednice (celine), da mu je u toj zajednici određeno mesto, da to mesto i ulogu prihvati, kao što treba da prihvati i zajednicu kao celinu u kojoj treba da pripada (jer pojedinac van zajednice ne može opstati).^[2]

Predstavnici

Paul Natrop (1854-1924), jedan je od glavnih predstavnika socijalne pedagogoje u Nemačkoj, koji se, pored pedagoških bavio i filozofskim i kulturnim problemima. Napisao je studije o Platonu i Pesatlociju, a pored „Socijalne pedagogije“, objavio je još dva dela: „Kultura naroda i kultura ličnosti“ i „Filozofija i pedagogije“. U svom deli „Socijalna pedgogija“ (1899). Natrop zahteva zajedničko vaspitanje za svu decu u jedinstvenoj narodnoj školi, u kojoj će se učenici vaspitavati u duhu zajednice. Pored škole veliki značaj i ulogu u vaspitanju za zajednicu imaju i svi ostali vanškolski činioci: porodica, crkva, istorija, tradicija i država. Prema tome svi treba da se vaspitavaju u istom pravcu, bez obzira što ih životne okolnosti i socijalni položaj vode različitim putevima. Natrop polazi od opšteg stava „čovek postaje čovekom zahvaljujući jedino ljudskoj zajednici i da „teorija vaspitanja mora da pođe od života u zajednici kao pretpostavke“. U tom smislu i vaspitanje ima osnovni cilj da kod svakog pojednca razvije „svest o zajednici“.^[1]

Paul Bergman (1859-1931) je, takođe, nemački pedaog i pristalica socijalne pedagogije. Za razliku od Natropa, Bergman polazi od bioloških činilaca, jer čovek pripada nekoj etničkoj zajenici zato što je sa njom krvno povezan. Životna povezanost se ogleda u biloškoj i krvnoj vezanosti pripadnika jednog naroda, pa je pojedinac izraz narodne duše, svog etnosa, „narodnog karakter“. Zadatak vaspitanja je da to razvije kod svakoj pojedinca, da ga osvešćuje i na taj način pomaže da se oseća korisnim pripadnikom svoje zajednice.^[1]

Socijalna pedagogija, poseban pedagoški pravac i pokret u Nemačkoj, ugasila se več 30-ih godina XX veka. Ideje socijalne pedagogije naišle su, međutim, na prijem kod mnogih pedagoga. Oni su im pridavali onaj značaj koji je to od njih zahtevala zajednicau ime koje su nastupali. Još za života tvorca socijalne pedagogije njihove ideje su prihvatili poznati nemački pedagog G. Keršenštajner (on ih je ugradio u svoju koncepciju „građanskog“ i „državljanskog“ vaspitanja), „odlučni školski reformatori“ (S.Kaverau, P.Esterajh i dr.) i nemački socijaldemokrati (O.Rile, R.Sajdl). Neke ideje socijalne pedagogije, na osoben način „prerađene“, nalaze se kod Dž.Djuia i nekih njegovih sledbenika.^[2]

Nemački fašisti, zatim staljinisti u SSSR, zatim zastupnici različitih varijanti nacionalističke, militarističke i rasističke pedagogije (na primer u SAD, Južnoj Africi i dr.) direktno ili indirektno polaze od nekih stavova socijalne pedagogije. Takva ekstremna shvatanja na liniji socijalne pedagogije su postepeno nestajala tokom XX veka. Ostali su, međutim, umereni i opravdani zahtevi da se u procesu vaspitanja uporedo sa individualizacijo mora vršiti i socijalizacija. Svako se mora vaspitavati kao osobena individua, ali i kao socijalno biće, osposobljeno za rad i život u zajednici. Jedno ne treba suprotstaljati drugom.^[2]

Vidi još

Školska pedagogija

Reference

^ ^a ^b ^v Cenić, Petrović, Stojan, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Učiteljski fakultet u Vranju. str. 252—253.
^ ^a ^b ^v ^g M. Potkonjak, Nikola (2003). XX VEK: NI "VEK DETETA" NI VEK PEDAGOGIJE. Novi Sad. str. 68—70.
^ Grandić, Radovan (2005). Uvod u pedagogiju. Novi Sad. str. 301—302.

Literatura

Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.

Spoljašnje veze

O socijalnoj pedagogiji

[:0-1] v Cenić, Petrović, Stojan, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Učiteljski fakultet u Vranju. str. 252—253.

[:1-2] v ^g M. Potkonjak, Nikola (2003). XX VEK: NI "VEK DETETA" NI VEK PEDAGOGIJE. Novi Sad. str. 68—70.

[3] Grandić, Radovan (2005). Uvod u pedagogiju. Novi Sad. str. 301—302.

[1]

[2]

[3]