Specijalne nezavisne rečenice
Specijalne nezavisne rečenice su rečenice koje svojom sintaksičkom konstrukcijom doprinose tome da formulacija poruke bude u skladu sa komunikativnom situacijom i ekspresivnim potrebama govornika
Karakteristike specijalnih nezavisnih rečenica[uredi | uredi izvor]
Za specijalne nezavisne rečenice karakteristično je to da je potrebna minimalna formulacija da bi se prenela određena komunikativna poruka. Rečenica je time lišena komunikativno suvišnih jezičkih elemenata, čime se postiže maksimalna ekonomičnost u samoj formulaciji. Osim toga što omogućavaju da komunikacija bude ekonomična i dinamična, ove rečenice doprinose tome da govornik iskaže svoja osećanja i lični stav. Specijalne rečenice prenose samo specijalne poruke u odgovarajućim uslovima komunikacije (najpre u usmenoj komunikaciji). Pri tome se radi o nezavisnim rečenicama, koje uz odgovarajuću interpunkciju formiraju komunikativnu rečenicu kao završnu poruku.[1]
Primeri:
- Primer 1 Kamion! (Čuvaj se kamiona!)
- Primer 2 Tišina! (Prestanite da galamite!)
- Primer 3 Napolje! (Smesta izađi napolje!)
- Primer 4 Teškog li vremena (Vreme je teško!)
- Primer 5 Evo voza! (Dolazi voz.)
- Primer 6 Ne ulaziti! (Ne sme se ulaziti.)
- Primer 7 (Da li si bio na seminaru?) Da. (Bio sam.) Ne. (Nisam bio.)
- Primer 8 Lopove! (Ti si lopov!) Ove rečenice su svojom formom slične predikatskim[2] i eliptičnim[3] rečenicama. Međutim, za razliku od predikatskih ove rečenice, one uglavnom nemaju predikat. U odnosu na eliptične rečenice, koje takođe nemaju predikat, specijalne rečenice imaju najčešće komunikativnu funkciju i nemaju za cilj stilsku izražajnost i opisivanje.
Konstrukcija specijalnih rečenica[uredi | uredi izvor]
Konstrukcija specijalnih rečenica je svedena na ono što je bitno, a upotreba je sužena na iskazivanje određene situacije ili pojma koji se pojavljuje. [4] Specijalne rečenice se nazivaju nepotpunim, s obzirom na to da ne sadrže sve konstituente (članove), premda se oni iz konteksta razumeju. Ipak, po svojoj sintaksičkoj konstrukciji ove rečenice su potpune rečenice.
Njihova konstrukcija i odgovarajuća interpunkcija omogućava da se određena situacija iskaže kao celovita komunikativna rečenica.
Glavni član (leksičko jezgro)[1] u konstrukciji ovih rečenica najčešće je neka imenica (Primer 1, 2), a može da bude i pridev (Primer 4), prilog (Primer 3) ili pojedine rečce (Primer 4 i 5). Ukoliko se kao glavni član javi glagol on stoji u infinitivu, odnosno u neličnom obliku (Primer 6).
Modeli konstrukcije specijalnih rečenica[uredi | uredi izvor]
Konstrukcija specijalnih rečenica i njihova vrednost u svakodnevnoj upotrebi su određene jezičkim sistemom. To je najbolje ilustrovano na modelima Ž. Stanojčića i Lj. Popovića.[1]
- Model broj 1. (Primer 1)
Specijalna komunikativna rečenica = uzvično upozorenje
Konstrukcija rečenice: imenica/imenička sintagma + uzvična intonacija (uzvičnik kao interpunkcijski znak)
- Model broj 2 (Primer 4)
Specijalna komunikativna rečenica = uzvični komentar
Konstrukcija rečenice: pridev u kongruentnom obliku + Rečca li + imenica u genitivu + uzvična intonacija (uzvičnik kao interpunkcijski znak)
- Model broj 3 (Primer 7)
Specijalna komunikativna rečenica = potvrdni/odrični komentar
Konstrukcija rečenice: da/ne + obaveštajna intonacija (tačka kao interpunkcijski znak)
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Živojin Stanojčić, Ljubomir Popović, Gramatika srpskog jezika za gimnazije i srednje škole, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2008.
- ^ Vesna Lompar, Aleksandra Antić, Gramatika, udžbenik srpskog jezika za treći razred gimnazija i srednjih stručnih škola, Klett, Beograd, 2015. str. 106.
- ^ Dobrila Letić, Jovan Vuksanović, Srpski jezik i književnost, od 5. do 8. razreda osnovne škole, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998. str.88.
- ^ Živojin Stanojčić, Ljubomir Popović, Gramatika srpskoga jezika, udžbenik za I, II, III i IV razred srednje škole, drugo prerađeno izdanje, Zavod za udžbanike i nastana sredstva, Beograd, 1992, str. 207.