Pređi na sadržaj

Sretenje Gospodnje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Сретење)
Unošenje Isusa Hrista u hram

Sretenje Gospodnje se kod hrišćana slavi na 40 dan od Božića. Po gregorijanskom kalendaru proslavlja se 2. februara, dok crkve koje se pridržavaju julijanskog kalendara, među kojima i Srpska pravoslavna crkva, proslavljaju 15. februara po gregorijanskom kalendaru (što je 2. februar po julijanskom kalendaru).

Sretenje se slavi kao Dan državnosti Srbije od 2002. godine, a od 2012. Dan državnosti obuhvata dva dana, 15. i 16. februar.

Poreklo praznika

[uredi | uredi izvor]

Sveto pismo kaže kako četrdeseti dan po Roždestvu Hristovu donese Presveta Deva svog božanskog Sina u hram jerusalimski da Ga, shodno zakonu, posveti Bogu i sebe očisti (Levit 12, 2-7; Ishod 12, 2).[1] Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojseja. U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče.[1] On stavi Djevu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova.

Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: „Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj, s mirom; jer oči moje videše spasenje tvoje; spasenje koje si pred svim narodima spremio, svetlost da narode obasjava, i slavu naroda tvoga Izrailja“ Još reče Simeon za Hrista Mladenca: „Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti“ (Lk 2, 29 i 34).[2] Ana pak koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga. A fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, rasrdiše se na Zahariju što stavi Devu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to kralju Irodu.

Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa.[2] No u međuvremenu božanska porodica beše već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu angela Božjeg. Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544. godine u vreme cara Justinijana.[2]

Narodno verovanje

[uredi | uredi izvor]

Tako postoji verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto. Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.[3] Sličan običaj je postojao i drugde u Evropi, u nemačkim zemljama je uključivao jazavca. Od nemačkih doseljenika u Pensilvaniji potiče Dan mrmota u varoši Panksatoni. samo što je datum 2. februar, što je Sretenje po novom kalendaru, a životinja je mrmot.

Jedan od običaja je i da se na Sretenje Gospodnje obavezno pale sveće, jer se veruje da plamen sveće kuću štiti od groma i drugih nesreća, ali i da ima čarobnu moć.

Najzanimljivije od sretenjskih verovanja jeste da mlade devojke treba da paze danas koga će prvo ujutru sresti, jer će im mladoženja baš takav biti po izgledu i karakteru.[3]

Pre Drugog svetskog rata ovo je bila slava Udruženja četnika.[4]

Značajniji datumi

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Sretenje Gospodnje”. Pravoslavna crkva. Arhivirano iz originala 04. 02. 2020. g. Pristupljeno 4. 2. 2020. 
  2. ^ a b v „Sretenje Gospodnje”. SPC. Arhivirano iz originala 04. 02. 2020. g. Pristupljeno 4. 2. 2020. 
  3. ^ a b „SUTRA JE SRETENjE GOSPODNjE: ovo je najvažnije verovanje za neudate žene”. Lepa i srećna. Arhivirano iz originala 04. 02. 2020. g. Pristupljeno 4. 2. 2020. 
  4. ^ "Politika", 16. feb. 1940

Napomene

[uredi | uredi izvor]

Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz Ohridskog prologa Nikolaja Velimirovića.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Biblija — Stari i Novi Zavet, preveo dr Lujo Bakotić, Dobra vest, Novi Sad, 1989.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]