Srpski ustanak (1034—1042)

Srbi u borbi protiv vizantijske vojske (1042): Ilustracija srpskog ustanka iz madridskog rukopisa Istorije Jovana Skilice

Srpski ustanak (1034—1042) je bio veliki ustanak Srba protiv vizantijske vlasti, koji je izbio 1034. godine, nakon čega je nastavljen u nekoliko faza, sve do 1042. godine, kada su izvojevane odlučne pobede protiv Vizantinaca. Na čelu ustanka nalazio se knez Stefan Vojislav, koji je izvojevao nekoliko značajnih pobeda protiv vizantijskih snaga. Ustanak je obuhvatao srpske oblasti u zagorju i primorju, uključujući Duklju i Travuniju. U krajnjem ishodu, ustanak je rezultirao stvaranjem slobodne srpske države, pod dinastijom Vojislavljevića.

Slabost Vizantijskog carstva

Oblasti u državi Vojislavljevića, oko 1050. godine, po Letopisu popa Dukljanina

Ogromno Vasilijevo carstvo pade u slabe ruke. Nasledio ga je brat Konstantin, a njega muževi i ljubavnici njegove kćeri Zoje. Dvor je postao središte spletaka, sablažnjivih scena i uzajamnog optuživanja. U pokrajinama se javljaju pokreti pojedinih uglednih vođa i zapovednika koji žele da izbiju na površinu i koji žele da se dokopaju i samog prestola. Sa severa su sve učestaliji napadi Pečenjeza. Razvija se korupcija i izbijaju protesti i pobune.

Među Slovenima su još bile dosta žive tradicije o svojoj državi i dosta jaka plemenska svest u suprotnosti prema Grcima. Stoga je sasvim razumljivo što se na pritisak vlasti (ukidanje prava slovenskim episkopima da biraju svoga poglavara) javio jak i buntovan otpor. Otvoreni ustanak izbio je kad u Makedoniju iz ropstva stiže Petar Deljan koji se izdavao za sina cara Ratomira. Ustanak je buknuo 1040. godine. Istovremeno izbija ustanak i u Draču na čelu sa Tihomirom.

Početak ustanka

Sem ta dva, u Zeti je izbio najozbiljniji i najuspešniji ustanak kneza Vojislava. Posle ubistva kneza Vladimira u zemlji je nastalo bezvlašće. Kotorani su ubili kneza Dragomira, s motivacijom da više neće biti vladara koji će ih pritiskati. Dragomirov sin Dobroslav uzeo je na sebe perfidnu ulogu da podbada Grke na sve veće opačine, praveći im se inače kao prijatelj, a bunio je, s druge strane, narod protiv ugnjetavača. Narod kivan na Grke digao se i pobio sve grčke velikaše koji se zatekoše među njima. Tada pozvaše Dobroslava koji primi vlast i otpoče borbu za oslobođenje. Taj Dukljaninov Dobroslav se u grčkim spisima zove Stefan Vojislav.

Prvi ustanak buknuo je 1034/1036. godine, ali je brzo završen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren je Teofilu Erotiku. Vojislav je ubrzo pobegao iz Carigrada, dočepao se svojih planina i počeoborbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera.

Druga faza

U svojim borbama Stefan Vojislav proteruje Grke sa vlasti. U svojoj otadžbini on je bio nesmetan od Grka sve dok sam nije dao poboda caru za napad. Caru Mihajlu, koji je boravio u Solunu, beše poslata iz Južne Italije velika pošiljka zlata od 10 kentenara. Bura je lađu sa tim dragocenim teretom bacila na zetsku obalu. Vojislav je zlato zaplenio i zadržao, pored svih carevih protesta. Evnuh Georgije Provat dobi naredbu da krene u Zetu. Taj vojskovođa upade u zasedu 1040. godine i bi potpuno poražen. U borbi se posebno istakao Vojislavljev sin Radoslav koji je ubio jednog od grčkih zapovednika i s tim uneo zabunu u njihovoj vojsci. Sprečeni Deljanovim napredovanjem, Grci nisu odmah mogli da ponove napad već su morali da dozvole Vojislavu da ojača i da se dovoljno spremi za dalje borbe.

Kraj ustanka

Krajem 1041. godine je umro vizantijski car Mihajlo V Kalafat, a na njegovo mesto 1042. dolazi novi car Konstantin IX Monomah. Jedan od njegovih prvih poteza beše kaznena ekspedicija protiv Zete. Drački zapovednik, patricije Mihailo dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska hronika beleži da je car poslao posebne ljude s dosta zlata i srebra da pokrenu protiv Zećana raškog župana, bosanskog bana i zahumskog kneza. Vladari su se odazvali pozivu i svoje čete poverili Ljudovitu, humskom knezu, kao vrhovnom zapovedniku u tom pohodu.

Ljudovit krenu protiv Zete s Trebinjskog područja, a Grci sa velikom vojskom (60.000 ljudi) navališe od Skadra i Bara. Zećani se povukoše u crmničke klance. Grci su oplenili bogate doline primorske Zete i ne htedoše da idu dublje u planine. Na povratku naiđoše na klance oko Sutormana posednute od Zećana. Po pričanju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantince kamenje i stene i strele sa svojih visina, a ovi su, ne mogući da upotrebe svoje oružje, gledali samo da iznesu živu glavu. Prema grčkom izveštaju, vizantijska vojska je u bici izgubila je 7 zapovednika i 40.000 ljudi.

Pobedivši tako Grke, Vojislav se okrete Ljudovitu. On ga je čekao kod Klobuka. Vojsku je predvodio Vojislavljev sin Gojislav. Ona se krajem 1042. godine sukobila sa Ljudovitovim snagama. U bici kod Klobuka Grci doživeše još jedan poraz. Sam Ljudovit je bio ranjen u boju sa Vojislavom i dvojicom njegovih ljudi. Zetski uspeh je prema tome bio potpun sa obe strane.

Posle ovog poraza Vizantija nije ništa preduzimala protiv Zete. U tome su je sprečili napadi Rusa koji u svojim pohodima stigoše pod samu prestonicu Vizantije (1043. godine).

Vidi još

• Srpske zemlje u ranom srednjem veku
• Istorija Srba u ranom srednjem veku
• Vizantijsko-srpski ratovi
• Slovenski ustanci protiv Vizantije
• Slovenski ustanak protiv vizantijske vlasti (1040—1041)
• Istorija Srbije u srednjem veku
• Istorija Crne Gore
• Bitka kod Sutormana
• Bitka kod Klobuka
• Drač (tema)

Izvori i literatura

Izvori

• Živković, Tibor (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Beograd-Nikšić: Istorijski institut; Manastir Ostrog. 
• Kunčer, Dragana (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Beograd-Nikšić: Istorijski institut, Manastir Ostrog. 
• Mijušković, Slavko, ur. (1988) [1967]. Ljetopis popa Dukljanina (2. izd.). Beograd: Prosveta & Srpska književna zadruga. 
• Mošin, Vladimir, ur. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1966). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 3. Beograd: Vizantološki institut. 
• Thurn, Hans, ur. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter. 
• Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ur. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux. 
• Šišić, Ferdo, ur. (1928). Letopis Popa Dukljanina. Beograd-Zagreb: Srpska kraljevska akademija. 
• Wortley, John, ur. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press. 

Literatura

• Živković, Tibor (2006). Portreti srpskih vladara (IX-XII vek). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
• Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History, Čigoja štampa. 
• Kalić, Jovanka (1967). Beograd u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Kovačević, Jovan (1967). „Od dolaska Slovena do kraja XII vijeka” (PDF). Istorija Crne Gore. 1. Titograd: Redakcija za istoriju Crne Gore. str. 279—444. 
• Komatina, Predrag (2012). „Srbija i Duklja u delu Jovana Skilice”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 49: 159—186. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Ostrogorski, Georgije (1970). Vizantija i Sloveni. Beograd: Prosveta. 
• Ćirković, Sima (1981). „Osamostaljivanje i uspon dukljanske države”. Istorija srpskog naroda. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 180—196. 
• Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.