Pređi na sadržaj

Subduralni empijem

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Subduralni empijem
Apsces koji je doveo do intrakranijalnog subduralnog empijema kao što se vidi na CT
Specijalnostineurologija

Subduralni empijem jeste nakupljanje gnojnog sadržaja između moždanih opne: dure mater i arahnoidalne materije.[1][2]

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]

Frekvencija

[uredi | uredi izvor]

Subduralni empijem čini 15-22% fokalnih intrakranijalnih infekcija. Sinusitis je najčešći predisponirajući faktor u razvijenom svetu. Međutim, upala srednjeg uha i mastoiditis su najčešći predisponirajući uslovi.[3]

Učestalost je slična na globalnom nivou.[3]

Mortalitet/morbiditet

[uredi | uredi izvor]

U eri pre antibiotika, stopa mortaliteta se približila 100%; ovo još uvek može biti slučaj u zemljama u razvoju.

U razvijenom svetu, stopa mortaliteta se značajno poboljšala: iznosi oko 6–35% (varira u zavisnosti od oblasti i bolnica); međutim, oko 55% pacijenata ima neurološke deficite u vreme otpuštanja iz bolnice.[3]

Stopa mortaliteta je nastavila da opada zbog rane dijagnoze i lečenja, tačnije lokalizacije pomoću CT skeniranja glave, rane drenaže sinusa i prepoznavanja istaknute uloge anaerobnih patogena u bolesti.[3]

Visoka incidencija morbiditeta (neuroloških deficita) pripisuje se kratkom periodu praćenja i niskoj stopi mortaliteta. Bolesnici sa teđkim oblikom bolesti koji bi umrli u prošlosti sada preživljavaju sa deficitima.[3]

Demografija vezana za pol i uzrast

[uredi | uredi izvor]

Subduralni empijem je češći kod muškaraca, koji mogu činiti do 80% slučajeva. Razlog za ovu prevlast je nepoznat. Jedna teorija je da normalan razvoj paranazalnih sinusa kod muškaraca dovodi do anatomskih razlika koje ih predisponiraju za ponavljajući sinusitis.[3]

Subduralni empijem se može javiti u bilo kom životnom dobu, ali oko dve trećine pacijenata je starosti od 10 do 40 godina.[3]

Etiologija i patogeneza

[uredi | uredi izvor]

Najčešće se javlja u 2. i 3. deceniji života kao posledica infekcija u predelu lica. Javlja se kao komplikacija

  • upale paranazalnih sinusa u više od 50% slučajeva,[4]
  • upale uha ili povrede glave u oko 30% slučajeva,
  • zapaljenja moždane ovojnice,[2]
  • mastoidnog procesa,[5]
  • upale kostiju
  • izazvana diseminacijom infekcije hematogenim putem (u manje od 5% slučajeva).[6] Infekcija se najčešće širi venskim sistemom, mada je moguće i per kontinuitatem.[6]

Najčešći etiološki faktori infekcije su:[6]

  • streptokoki (aerobni u 35%, anaerobni u 10%)
  • stafilokokus aureus (u 10% slučajeva)
  • aerobni gram-negativni bacili (u 10% slučajeva)
  • stafilokokus epidermidis (oko 2% slučajeva)

Klinički slika

[uredi | uredi izvor]
Konrastna T1 MRI slika glave odraslog muškarca sa meningealnim sindromom i napadima. U desnom delu slike vidljive su akumulacije gnoja ispod dura mater sa ojačanom ivicom, što ukazuje na dijagnozu subduralnog empijema.

Nedavna istorija (< 2 nedelje):

  • upale srednjeg uha,
  • mastoiditisa,
  • meningitisa,
  • operacije lobanje
  • traume,
  • operacije sinusa
  • plućne infekcije.

U prvom periodu bolesti, simptomi su nespecifični i obično su ograničeni na dva simptoma:

  • glavobolja - u početku je fokusna, a kasnije generalizovana
  • groznica - temperatura iznad 38 °C

U kasnijem periodu se javljaju se karakteristični simptomi za ovu bolest, kao što su:

  • mučnina i povraćanje
  • meningealni simptomi
  • žarišni simptomi (tek pri kraju kada se nakupi veća količina gnoja između moždanica), konfuzija, pospanost, stupor ili koma
  • Hemipareza ili hemiplegija
  • Zamagljen vid (ambliopija)
  • Poteškoće u govoru (disfazija)

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Pouzdana dijagnoza se može postaviti na osnovu karakteristične slike kompjuterizovane tomografije ili nuklearne magnetne rezonance . Treba naglasiti da u približno 25% slučajeva ovi testovi ne pokazuju promene na CNS- u. Tek ponovljena magnetna rezonanca nakon primene gadolinija povećava osetljivost ovih testova i na taj način omogućava postavljanje tačne dijagnoze.

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Drenaža empijema je indikovana kada debljina empijema prelazi 9 milimetara, mada o tome treba razmišljati i kada je lezija manja.[6]

Lečenje uključuje i tri antibiotika koji se primenjuju intravenozno u maksimalnim dozama:[6]

  • penicilin G (kada je etiološki faktor MRSA - vankomicin),
  • cefalosporin treće generacije
  • metronidazol .

Antibiotike treba koristiti 2–4 nedelje nakon hirurškog lečenja i 6–8 nedelja u slučaju konzervativnog lečenja.[6]

Primenjuju se simptomatsko lečenje (antiepileptički lekovi i lekovi protiv otoka) i rehabilitacija.[6]

Prognoza

[uredi | uredi izvor]

Što se bolest kasnije dijagnostikuje, veći je rizik od trajnih neuroloških deficita ( epilepsija , pareza , afazija ) uprkos izlečenju empijema.[6][4]

Stopa mortaliteta je približno 40%.[6]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Hendaus, Mohammed A. (2013-08-14). „Subdural Empyema in Children”. Global Journal of Health Science. 5 (6). ISSN 1916-9744. doi:10.5539/gjhs.v5n6p54. 
  2. ^ a b Lilitwat, Weerapong; Balikai, Shilpa; Badheka, Aditya (2019). „A RARE CASE OF BILATERAL SUBDURAL EMPYEMA SECONDARY TO ESCHERICHIA COLI IN AN IMMUNOCOMPETENT INFANT”. Critical Care Medicine. 47: 318. ISSN 0090-3493. doi:10.1097/01.ccm.0000551427.89917.47. 
  3. ^ a b v g d đ e „Subdural Empyema: Epidemiology”. emedicine.medscape.com. 2022-10-28. 
  4. ^ a b Holland, A. A.; Morriss, M.; Glasier, P. C.; Stavinoha, P. L. (2013-02-01). „Complicated Subdural Empyema in an Adolescent”. Archives of Clinical Neuropsychology (na jeziku: engleski). 28 (1): 81—91. ISSN 0887-6177. doi:10.1093/arclin/acs104. 
  5. ^ Mirza, O.; Varadarajan, V.; Youshani, A. S.; Willatt, D. J. (2014-04-28). „Escherichia coli positive infratentorial subdural empyema secondary to mastoiditis and underlying cholesteatoma”. Case Reports (na jeziku: engleski). 2014 (apr28 2): bcr2014204498—bcr2014204498. ISSN 1757-790X. doi:10.1136/bcr-2014-204498. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z Szczeklik, Andrzej; Gajewski, Piotr, ur. (2017). Interna Szczeklika 2017. Cholerzyn: Medycyna Praktyczna: Kraków: Polski Instytut Evidence Based Medicine. ISBN 978-83-7430-517-4. 
  7. ^ Coulson, Alan S. (1999). „Temporary Pacing After Pneumonectomy”. Chest. 115 (4): 1214. ISSN 0012-3692. doi:10.1378/chest.115.4.1214. 

Literatu

[uredi | uredi izvor]
  • Dwarakanath S, Suri A, Mahapatra AK. Spontaneous subdural empyema in falciparum malaria: a case study. J Vector Borne Dis. 2004 Sep-Dec. 41(3-4):80-2.
  • Foerster, B. R.; Thurnher, M. M.; Malani, P. N.; Petrou, M; Carets-Zumelzu F; Sundgren PC (oktobar 2007). „Intracranial infections: clinical and imaging characteristics”. Acta Radiologica. 48 (8): 875—93. 
  • Hall, W. A.; Truwit, C. L. (februar 2008). „The surgical management of infections involving the cerebrum”. Neurosurgery. 62 (Supplement 2): 519—30. 
  • Krauss, W. E.; McCormick, P. C. (april 1992). „Infections of the dural spaces”. Neurosurg Clin N Am. 3 (2): 421—33. 
  • Mauser, H. W.; Van Houwelingen HC, Tulleken CA (septembar 1987). „Factors affecting the outcome in subdural empyema”. Journal of Neurology, Neurosurgery, and Psychiatry. 50 (9): 1136—41. 
  • Migirov, L.; Eyal, A.; Kronenberg, J. (2004 Sep-Oct). „Intracranial complications following mastoidectomy”. Pediatric Neurosurgery. 40 (5): 226—9.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć).
  • Moorthy RK, Rajshekhar V. Intracranial Abscess. Neurosurg Focus. 2008. 24 (6):E3.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Субдурални_емпијем&oldid=28377877”