Pređi na sadržaj

Suhoj T-4

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Suhoj T-4

Suhoj T-4
Opšte
Namena strateški bombarder
Posada 2 člana
Zemlja porekla  SSSR
Proizvođač projektant: OKB Suhoj, proizvođač: Fabrika Tušinski
Prvi let 22. avgust 1972.
Početak proizvodnje 1966.
Uveden u upotrebu 1972.
Povučen iz upotrebe 1974.
Status van upotrebi
Prvi korisnik  SSSR - Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo
Broj primeraka 4
Dimenzije
Dužina 44,50 m
Razmah krila 22,70 m
Visina 11,20 m
Površina krila 295,70 m²
Masa
Prazan 55.600 kg
Normalna poletna 114.000 kg
Maks. težina pri uzletanju 135.000 kg
Maks. spoljni teret 4.000 kg
Pogon
Turbo-mlazni motor 4 × Колесов РД36-41
Potisak TMM 4 × 161,50 kN
Performanse
Brzina krstarenja 3.000 km/h
Maks. brzina na Hopt 3.200 km/h
Dolet 7.000 km
Plafon leta 25.000 m
Brzina penjanja 13.800 m/min

Suhoj T-4 (rus. Сухой Т-4), je eksperimentalni supersonični strateški bombarder na mlazni pogon konstruisan u Sovjetskom Savezu. Avion je prvi put poleteo 1972. godine, a projekt je napušten 1974.

Projektovanje i razvoj

[uredi | uredi izvor]

Državna komisija za tehnologiju i vazduhoplovstvo je 1961. godine raspisala konkurs za projektovanje aviona brzine 3 Maha i doleta 6.000 km koji bi nosio efikasno oružje za uništavanje američkih nosača aviona koji su plovili Biskajskim zalivom, Sredozemnim morem i Indijskim okeanom, a predstavljali najveću opasnost zbog svoje mobilnosti i malog cilja za balističke projektile zbog njihove nepreciznosti u gađanju čak iako su naoružani nuklearnim bojevim glavama. Na konkurs su se javili OKB Jakovljev sa avionom Jak-33; OKB Tupoljev sa avionom Tu-135 i OKB Suhoj sa avionom T-4. Od ponuđenih aviona 1963. godine je na osnovu detaljne analize izabran je avion T-4.

Idejni projekt aviona T-4 je završen juna meseca 1966. godine, a zbog svoje velike poletne mase koja je trebalo da premaši 100 t avion je dobio popularan naziv „Stotka“. Projektovanje aviona je bilo propraćeno mnogim teškoćava jer njegova revolucionarnost je zahtavala rešavanje mnogih tehničkih problema. Radi ilustracije: u toku projektovanja bilo je testirano 8 krila, preko 20 konfiguracija (trup, motori, krilo), oblici, razmeštaj i slično. Za detaljan projekt je recimo izabrana „33-ća“ varijanta aviona. Projektovanje aviona je trajalo preko 9 godina[1][2]

Prvi prototip označen oznakom „101“ je 30. decembra 1971. godine prebačen iz fabrike na aerodrom Žukovski, a testiranje je otpočelo 20. aprila 1972. godine. Posadu za testiranje su sačinjavali.[2] pilot Vladimir Iljušin i navigator Nikolaj Alferov[3] Prvi let je obavljen 22. avgusta 1972. godine i trajao je 40 minuta. U toku testiranja avion je pokazao dobre rezultate u skladu sa proračunima. Devetog leta avion dostiže visinu 12.100 m i brzinu od 1,28 Maha, to se dogodilo 6. avgusta 1973. godine. 22. januara 1974. godine avion je na visini 12.000 m postigao brzinu od 1,36 Maha. Taman kada je avion pripremljen za postizanje brzine od 2,8 Maha, program nazvan T-4 je suspendovan marta meseca 1974. godine.

Tehnički opis

[uredi | uredi izvor]

Avion T-4 je dvosedi četvoromotorni avion napravljen prema klasičnoj šemi, niskokrilac je sa delta (trouglastim) krilom i uglom nagiba napadne ivice krila 55° što mu omogućava postizanje veoma velikih brzina. Ima samo jedno vertikalno kormilo pravca. Trup aviona je okruglog poprečnog preseka i odlikovao se čistim aerodinamičnim površinama. Avion je napravljen od visokoelastičnog čelika i titanijumovih legura spajane automatskim zavarivanjem tako da obloga aviona bez problema može da podnese spoljnu temperaturu od 300 °C pri letu aviona na većim vrzinama od 2 Maha. Nos aviona je kopljastog oblika i obara se nadole u vreme poletanja i sletanja aviona. Za vreme leta nos se podiže i zatvara prednje prozore aviona tako da u toku leta pilot može da gleda kroz periskop. Avion ispod krila i trupa je imao četiri turbomlazna motora Kolesov RD-36-41 sa potisakom svakog motora od 160,0 kN. Stajni organ je uvlačeći sistema tricikl, prednja nosna noga se uvlačila u trup aviona, a glavne oslone noge su se nalazile ispod krila i u toku leta su se uvlačile u gondole motora. Položaj krilnih nogu stajnog trapa je bio takav da nije smetao sistemu podvešavanja oružja. Na prednjoj nosnoj nozi stajnog trapa se nalazilo dva nisko pritisna točka „blizanci“, a na glavnim krilnim nogama stajnog trapa se nalazi ukupno 16 točkova (po osam na svakoj nozi) što obezbeđuje avionu sugurno sletanje i poletanje i sa lošijih pista. Kokpit pilota smešten u kabinu pod pritiskom, a lociran gotovo u samom nosu aviona omogućavao je dobru preglednost pilotu u svim fazama poletalja i sletanja. Pilot i navigator su u kabini smešteni jedan iza drugog u tandem sistemu. Ulaz u kabinu je preko poklopca na vrhu kabine. Avion T-4 je bio opremljen sistemom za katapultiranje sedišta, radarskim sistemima i automatizovanim funkcijama za kontrolu leta. Prvi put se u Sovjetskom Savezu na ovom avionu primenjuje daljinski sistem upravljanja zasnovan na elektromehanici i elektronici. Naoružanje se sastojalo iz dve rakete H-45 sa efikasnim dometom od 500 km[4][2][5]

Naoružanje

[uredi | uredi izvor]
Naoružanje aviona: Suhoj T-4
Vatreno (streljačko) naoružanje
Top
Mitraljez
Bombardersko naoružanje (bombe)
Ukupna masa 4.000 kg
Raketno naoružanje (rakete)
Broj i oznaka raketa v-m:(2 × H-45)
Broj podvešanih raketa 2


Operativno korišćenje

[uredi | uredi izvor]
Avion Suhoj T-4 crteži kontura.
Avion Suhoj T-4 krilo aviona.
Avion Suhoj T-4 motori aviona.

Do operativnog korišćenja ovog aviona nije došlo, napravljeno je 4 prototipa. Jedan prototip je iskorišćen za statičko ispitivanje do uništenja, drugi primerak označen brojem „101“ je korišćen za letna testiranja i on je poleteo prvi put 22. avgusta 1972, a još dva primerka prototipova „103“ i „104“ je bilo u raznim fazama izgradnje kada je ceo projekt obustavljen 1974. godine. Projekt je napuštem u korist konkurentskog projekta aviona Tupoljev Tu-22 jer se došlo do zaključka da je potrebno manje vremena da se Tu-22 pripremi za operativno korišćenje (borba protiv američkih nosača aviona) nego što bi bilo potrebno da se Suhoj T-4 dovede do operativne upotrebe. Jedan primerak ovog aviona se čuva kao muzejski primerak u muzeju vazduhoplovstva Monino kraj Moskve, drugi je ustupljen MAI (Moskovski Aviacioni Institut)[1], a ostali primerci su isečeni. Mada je projekt T-4 „propao“ korist od njega je bila višestruka jer da bi se napravio ovaj avion moralo se rešiti mnogi tehnički problemi koji su kasnije primenjeni za projektovanje i proizvodnju veoma uspešnih aviona porodice Suhoj.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Sukhoi T-4 (100) - bomber”. www.aviastar.org. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  2. ^ a b v T4 («100»)
  3. ^ „Kto estь kto”. www.airforce.ru. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  4. ^ „OAO „Kompaniя „Suhoй" - Samoletы - Muzeй - T-4”. www.sukhoi.org. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  5. ^ [1][mrtva veza]

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Hlopotob, O. D. (2004). Istoriя voennoй aviacii ot pervыh letatelьnыh apparatov do reaktivnыh samolёtob (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: AST, Moskva i Poligon, SPb,. 
  • Bagratinov, Valeriй (2005). Krыlья Rossii (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Эksmo. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Gordюkov, Nikolaй (1994). Pervыe reaktivnыe istrebiteli Suhogo (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Polygon. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Lavrov, A. B. (2010). Reformirvanie Voenno-vozdušnыh sil Rossii (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Novaя armiя Rossii. ISBN 978-5-9902620-1-0. 
  • Antonov, Vladimir (1996). OKB Sukhoi (na jeziku: (jezik: engleski)). Gordon, Yefim & others. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000). The Encyclopedia of World Military Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). NY: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875 - 1995 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (na jeziku: (jezik: engleski)). New York: Barnes & Noble,. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (na jeziku: (jezik: engleski)) (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob (1995). Jane`s Combat Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Chant, Christopher;. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • David, Isby,C (1997). Jane`s Fighter Combat in the Jet Age (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Harper Collins Publishers. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (na jeziku: (jezik: engleski)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W (2001). The Great Book of Fighters. Swanborough, G. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 
  • Winchester, Jim (2006). Military Aircraft of the Cold War (na jeziku: (jezik: engleski)). San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Brassey's. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Suhoj T-4 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сухој_Т-4&oldid=27888377”