Pređi na sadržaj

S-300

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
S-300 Favorit

S-300 Favorit
Lanser S-300PS na Tverskoj ulici u Moskvi, 2009. godine

Tip zenitno-raketni kompleks
Zemlja porekla  SSSR
 Rusija
Istorija upotrebe
U upotrebi od 1975 do danas
Korisnici Pogledati spisak korisnika
Istorija proizvodnje
Konstruktor NPO "Almaz"
A. A. Raspletina,
NPO "Antej" (S-300V)
Razvijen 1967—2005
Proizvođač VMP "AVITEK" (rakete)
Godine proizvodnje S-300PT od 1975, S-300PS i
S-300PM od 1978 do 2011
Varijante S-300P, S-300PT,
S-300PT-1, S-300PT-1A,
S-300PS, S-300PM,
S-300PMU, S-300PM1
(PMU-1), S-300PMU2,
S-300V,S-300VM,
S-300VMD, S-300V4,
S-300F, S-300FM.
Karakteristike
Projektil protivvazdušna vođena raketa
Maksimalni domet 40-200 (300) km (za aerodinamičku metu),

5-40 km (za balističke mete)

S-300 Favorit (NATO klasifikacija SA-10 Grumble) predstavlja seriju prvobitno sovjetskih a zatim i ruskih raketnih sistema dugog dometa tipa zemlja—vazduh, čiji je proizvođač ruski koncern Almaz-Antej,čiji su sve kasnije modifikacije ovog PVO sistema bazirane na početnom modelu sa oznakom S-300P. Sistem S-300 prvensteno je osmišljen je radi obezbeđivanja zaštite od avionskih i krstarećih raketa kao i za potrebe sovjetske protiv-vazdušne odbrane . Kasnije varijante unapređene su za presretanje balističkih raketa, tako da su na ovaj način rakete sistema S-300 unapređene u protiv balističke rakete, čime je ovaj PVO sistem počeo da dobija univerzalan karakter.

Nedugo nakon svog nastanka sistem S-300 je prvi put razmešten na svoje bojevo dežurstvo u Sovjetskom Savezu tokom 1979. godine, ovo njegovo razmeštanje na teritoriji SSSR-a, bilo je usmeren na zaštitu od napada iz vazduha od strane potencijalnog protivnika,uz ovo, sistem je ostvarivao još mnogo drugih zadataka kao što su : zaštita je velikih industrijskih i upravnih objekata, vojnih baza, kao i kontrolu vazdušnog prostora, u cilju zaštite branjenog područja od mogućih vazdušnih napada protivnika. Ovaj sistem je potpuno automatizovan, ali je uprkos tome zadržana mogućnost za ručno osmatranje i upravljanja ovim sistemom. Lansirna vozila ovog protiv-vazdušnog sistema mogu biti razmeštena blizu svog centralnog komandnog mesta ili na razdaljini do 40 km od njega. Svaki od radara ovih PVO sistema omogućava obeležavanje (pronalaženje) ciljeva, koje zatim prenosi svojim nadređenima u centralnom komandnom mestu. Komandno mesto (vozilo) upoređuje podatke dobijene od svojih radara, koji mogu uočiti potecijalne ciljeve i na rastojanjima od 80 km, a pored toga može uptrebiti svoju njunciju namenjenu otkrivanju (filtriranju) lažnih meta, što predstavlja vrlo težak zadatak pri tako velikim udaljenostima od svog cilja. Centralno komandno vozilo poseduje dva moda funkcionisanja,i to jedan koji je namenjen aktivnom a drugi pasivnom otkrivanju ciljeva.

Glavni realizator razvojnog projekta namenjenog stavranju sistema S-300 bio je sovjetski koncern Almaz (u državnom vlasništvu) koji predstavlja deo koncerna "Almaz-Antej" koji je zadužen za protiv vazdušnu odbranu. Rakete kojima PVO sistem S-300 izvodi svoja bojeva gađanja razvijene su od starne ruskog dražavog konstrukrorskog biroa MKB "Fakel" (Mašinsko-proizvodno-konstruktorski biro «Fakel»).

S-300 se smatra jednim od najmoćnijih sistema tipa zemlja-vazduh raketnih tj.,protiv-balističkih raketa na nivou celog sveta. Jedna od njegovih naprednijih verzija su i sistemi Antej-2500, kao i sistem S-400 Triumf (sa NATO oznakom SA-21 Growler) koji može da pogađa sve potencijalne ciljeve i na visinam označenim kao ivica zemljine atmosfere, ovaj sistem uveden je u ograničenu upotrebu u periodu od 2004 godine, u okviru Snaga vazdušno kosmičke odbrane Rusije.

Verzije[uredi | uredi izvor]

Serijska proizvodnja ovog započela je 1975 godine. Testiranja ovih raketnih sistema sa kodnom oznakom P , okončana su 1978., zatim 1983. godine za V varijantu i 1987. za protiv balističku varijantu V. Od tada su izrađivane mnogobrojne modifikacije i različite vrste projektila namenjene ovom sistemu, sa unapređenijim radarima, većom otpornošću na radio elektronsko ometanje, većim dometom i boljom sposobnošću za obaranje balističkih raketa kratkog dometa ili ciljeva sa vrlo malom visinom leta. Trenutno postoje tri glavne porodice ovih raketa.

S-300P[uredi | uredi izvor]

S-300P (NATO oznaka SA-10A ‘’Grumble’’) je prva verzija sistema S-300 koja je uvedena u operativnu upotrebu 1978. godine. Tokom 1987. bilo je aktivno više od 80 ovih sistema, naročito u području Moskve. Jedinica S-300P se sastoji iz radarskog sistema 36D6, lansirnog vozila 5P85-1. Takođe sastavni deo sistema je radar 76N6 za detekciju na niskim visinama.

Za pripremu ovog sistema za lansiranje trebalo je više od jednog sata vremena na borbenom položaju. Minimalna nadmorska visina za delovanje rakete je 25 metara nadmorske visine. Modernizovane S-300P verzije nose oznake S-300PT-1 i S-300PT-1A.

Sistemi S-300PS/S-300PM uvedeni su u upotrebu 1985. i to je jedina verzija s nuklearnom bojevom glavom. Ova verzija je uvedena u upotrebu sa modernim lansirnim vozilom, komandnim vozilom i radarom koji su bazirani na MAZ-7910 8x8 kamionu. Ova verzija je bila opremljena raketom 5V55R s produženim dometom od 90 km, kao i poluaktivnim radarskim navođenjem. Postojali su samohodna i vučena lansirna vozila. Vučna verzija je poznata pod oznakom 5P85T. Mobilne verzije nose oznake 5P85S i 5P85D.

Sledeća modernizacija poznata pod oznakama S-300PMU-1 je uvedena u operativnu 1992. za potrebe izvoza. Verzija koristi noviju i manju bojevu glavu 5V55R sa poluaktivnim radarskim toplotnim navođenjem koja se koristi kod 48N6 raketa.

Ukupno je proizvedeno oko 3000 S-300P lansera i 28.000 raketa. Sistem porodice S-300P se više ne proizvodi, Rusija nudi na tržištu polovne sisteme, sa određenom modernizacijom ili bez nje.

S-300PT (Odeljak potrebno proširiti)[uredi | uredi izvor]

S-300PS (Odeljak potrebno proširiti)[uredi | uredi izvor]

S-300PM (Odeljak potrebno proširiti)[uredi | uredi izvor]

S-300F[uredi | uredi izvor]

S-300F na ratnom brodu Maršal Justinov

S-300 Fort (NATO naziv SA-N-6 “Grumble“) je brodska verzija uvedena je u upotrebu 1984. godine kao S-300P verzija sa novim 5V55RM projektilom razvijena od Alteira sa produženim dometom 7–90 km i brzinom do 4 maha. Brodska verzija koristi radar 3R41 Volna, i navodi se poluaktivnim radarskim sistemom. Prvi brodovi sa raketama S-300 su bili razarači klase Kara, razarači klase Slava i raketne krstarice klase Kirov. Izvozna verzija je poznata pod nazivom Rif.

S-300FM[uredi | uredi izvor]

S-300FM (NATO naziv SA-N-20) je druga brodska verzija odnosno modernizacija S-300F sistema koja je instalirana samo na raketne krstarice klase Kirov, sa novim projektilima 48N6. Uvedena je u operativnu upotrebu 1990. godine sa povećanom brzinom projektila od 6 maha, pa do maksimalne brzine 8.5 maha, povećana je težina bojeve glave na 150 kg, domet 5–150 km, kao i visina leta od 10 metara do 27 km. Ova verzija ima mogućnost presretanja balističkih projektila kratkog dometa. Izvozna verzija se zove Rif-M. Dva Rif-M sistema kupila je Kina 2002. te ih postavila na razarače Type 051C.

S-300V[uredi | uredi izvor]

S-300V

S-300V Antej-300 (NATO naziv SA-12 Gladiator/Giant) je verzija koju proizvodi Antej, a ne Almaz. Sufiks V označava reč vojska što znači da je namenjena za korišćenje u kopnenoj vojsci. Ovakav tip PVO sistema je prvenstveno namenjen za eliminaciju neprijateljskih balističkih i krstarećih raketa kao zamena za zastarele 2K11 Krug sisteme. Ovaj sistem ima domet oko 75 km, dok Giant verzija ima domet do 100 km.

Iako je zasnovan na principima S-300 sistema, S-300V je za razliku od standardnog S-300 sistema baziran na gusenicama što mu pruža veću pokretljivost na terenu. S-300V daje veći naglasak na antibalističkoj borbi sa 9M82 raketama. Bataljon S-300V se sastoji od komandne jedinice, radarske jedinice i šest lansirnih jedinica.

S-300VM[uredi | uredi izvor]

S-300VM PVO sistem Venecuele.

S-300VM Antej 2500 (NATO naziv SA-23) je modernizacija S-300V sistema. Sistem se sastoji od novog komandnog vozila, novog radara 9S15M2, 9S15MT2E i 9S15MV2E. Sistem Antej 2500 je namenjen izvozu, 2 sistema je kupila Venecuela 2012. godine. Rusija je nakon dužih problema administrativne i političke prirode odlučila isporučiti Antej 2500 Iranu u poslednjim mesecima 2015 godine.

S-300V3 (Odeljak potrebno proširiti)[uredi | uredi izvor]

S-300V4 (Odeljak potrebno proširiti)[uredi | uredi izvor]

S-300PMU (Odeljak potrebno proširiti)[uredi | uredi izvor]

Sistem je nastao 80-ih godina. Poseduju ga države poput Slovačke i Bugarske.

S-300PMU-1[uredi | uredi izvor]

S-300PMU-1 (NATO naziv SA-20A Gargoyle) je uveden u upotrebu 1992. sa novim i većim 48N6 raketama, sistem je baziran na performansama mornaričkog S-300FM sistema. Sistem S-300 koristi 9M96E1 i 9M96E2 rakete. Ovi projektili su znatno manji od ostalih. 9M96E1 ima domet do 40 km, a 9M96E2 domet do 120 km. Kretanje u vazduhu raketa obavlja pomoću gasnog pritiska a ne stabilizatora (krilaca). Osnovne TT karakteristike RS S-300 PMU 1:

  • Istovremeno može da prati i gađa do 6 ciljeva;
  • Istovremeno vodi (navodi) do 12 raketa;

Zona uništenja: Po daljini: za aerodinamičke ciljeve do 150 km, a za balističke rakete do 40 km. Po visini (u metrima): minimalna 20 metara, a maksimalna 27000 metara (27 km).

  • Može da uništava ciljeve koji lete brzinom do 2800 metara u sekundi;
  • Tempo gađanja je 3 sekunde između lansiranih raketa;
  • Vreme reagovanja sistema je od 5 do 10 sekundi;
  • Verovatnoća uništenja ciljeva jednom raketom: za avione starije generacije i višenamenske avione 0,7 do 0,93; za krstareće rakete 0,7 do 0,9; za balističke rakete 0,5 do 0,7;
  • Vreme prevođenja iz marševskog u borbeni ( i obrnuto) je 5 minuta;
  • Klimatski uslovi eksploatacije : temperaturni ( - 50 do + 50 stepeni); vlažnost pri temperaturi +35 stepeni je 98%; može da radi od nivo mora do 3000 metara nadmorske visine;
  • Rezerve goriva za marš je do 500 km;
  • Vreme rada do generalnog remonta je 10000 časova, a eksploatacioni vek je 20 godina.

R S-300 PMU 1 sastoji se od osnovnog i dopunskog kompleta. Osnovni komplet se sastoji od raketnog sistema 90Ž6E1 i borbenog kompleta vođenih raketa 48N6E do 48 raketa. Osnovni komplet:

  • Radar za osvetljenje i navođenje - RPN 30N6E1;
  • lansirnih uređaja - PsU 5P85TE do 12 komada;
  • sredstava spoljnog elektro napajanja;
  • sredstava tehničke eksploatacije i čuvanja raketa;
  • Rezervni alat i pribor;
  • Eksploataciona dokumentacija;
  • Sredstva vuče.

Dopunski komplet može imati i radar za otkrivanje ciljeva na malim visinama - NVO 76N6; sredstva za elektro napajanje; laboratoriju za remont; pokretnu auto remontnu radionicu i stanicu za punjenje i remont akumulatora.

S-300 PMU-2 radarska jedinica.

S-300PMU-1/2[uredi | uredi izvor]

S-300PMU-2[uredi | uredi izvor]

S-300 PMU-2 Favorit (NATO naziv SA-20B Gargoyle) je uveden u operativnu upotrebu 1997. godine i ima nešto veći domet od 195 km nego S-300PMU-1.

S-400 Triumf[uredi | uredi izvor]

S-400 na paradi 9. maja 2017 u Moskvi.

S-400 Triumf (ranije poznat kao S-300PMU-3, NATO naziv SA-21 Growler), uveden je u operativnu upotrebu 2007. godine. Sistem ima znatno veće projektile i domet od 400 km. Posebno je dizajniran kako bi se suprotstavio stelt tehnologiji i predstavlja najnapredniju verziju S-300 sistema, koji može pogađati ciljeve na ivici zemljine atmosfere i ušao je u ograničenu upotrebu od 2007 godine, u okviru Snaga vazdušno-kosmičke odbrane Rusije. Sistem koristi rakete dometa od: 40 km do 400 km. Izuzetno je otporan na jako elektronsko ometanje. Sistem je projektovan kako bi potpuno zamenio starije verzije sistema S-300P.

  • 9M96E - (dometa 40 km).
  • 9M96E2 - (dometa 120 km).
  • 48N6E2 - (dometa 200 km).
  • 48N6 - (dometa 250 km).
  • 40N6 - (dometa 400 km).


Korisnici[uredi | uredi izvor]

Bugarski S-300 PMU-1
  •  Alžir - S300PMU2 dostavljeni 2006.[1]
  •  Jermenija - S300PS.
  •  Azerbejdžan - dva S-300PMU2 bataljona koji su dostavljeni dostavljeni 2010.[2]
  •  Belorusija - S-300PS sistemi dostavljeni Belorusiji od starne Rusije 2007. s ciljem zamene starije verzije sistema S-300.Druge verzije ovog sistema pod oznakom S-300V prodati su Turskoj za potrebe izvođenja njenih vijnih vežbi.[3] Četiri diviziona sistema S-300 dostavljeno je tokom 2014. god.
  •  Bugarska - poseduje 10 komada lanera za ovaj sistem u verziji S-300PMU koji su podeljenih u dve jedinice po 5 lansera. Ovaj sistem nalazi se u bugarskim oružanim snagama, usled njenog nekadašnjeg članstva u Varšavskom paktu..[3]
  •  Grčka – poseduje ove siteme u verziji S-300PMU1 ,koje je preuzela od Kipra tokom Kiparske raketne krize, i nalaze se u upotrebi od strane Grčkog ratnog vazduhoplovstva i to 12 komada ovih raketnih sistema sa 96 raketa. Svoju prvu upotrebu ostvarli su tokom vojne vežbe White Eagle2013, što predstavlja njihovu prvu upotrebu nakon 14 godina od njihove kupovine.
  •  Kazahstan[4]
  •  Kina – je prvi kupac ovog sistema u verziji S-300PMU2 i uz to obavlja eksplataciju sovjestskih sistema S-300V na domaćem tržištu pod kodnom oznakom HQ-18.[5] Kina proizvodi svoju domaću verziju ovog sistema sistema pod oznakom HQ-10 sa dometom do 200 km. Kina je 2002 godine kupila i mornaričku verziju ovog sistema pod oznakom S-300FM (RIF-M). Pretpostavlja se da Kina poseduje do 300 sistema S-300 u verzijama (PMU, PMU-1, PMU-2).
  •  Rusija - poseduje gotovo sve verzije ovih sistema,a većunu njih čine 768 S-300PMU sistema i 185 S-300V sistema ukupno 953 sistema. Dok ukupan broj lanera u svim verzijama vog sistema dostiže broj od 2 000 lansera.[6]
  •  Slovačka – poseduje ove sisteme u verziji S-300PMU nasleđene od Čehoslovačke.
  •  Ukrajina – pseduje ove sisteme uglavnm u verzijama S-300PS, S-300PMU, S-300PT, S-300V i neke druge verzije ovog PVO sistema[7], ali se smatra da je od celokupnog broja ovih sistema operativno samo oko 40% sistema.
  •  Venecuela - poseduje 2 bataljona ovih sistema u verziji S-300VM koji su joj dostavljeni 2012.god.[8]
  •  Vijetnam – je kupio 2 bataona ovih sistema u verziji S-300PMU-1 za oko 300 miliona dolara.[9]
  •  Iran- je nabavio od Ruske Federacije, za sada nepoznati broj ovih sistema u verziji S-300PMU-2.
  •  Indija – poseduje 6 pukova sistema s-300,koji su kasnije modernizovani na standard
С-300ВМ.
  •  Egipat –posedduje opve sisteme u verziji S-300VM Antej 2500.[10]
  •  Sirija - Isporučena 3 diviziona sistema S-300PM2, a ovaj sistem koristile su raketne jedinice Vazdušno-kosmičkih snaga PVO Rusije,ova verija sistem predstavlja modernizaciju sistema S-300PM, dopremljeno je i 300 standardnih raketa kao i po 100 raketa zemalj-vazduh za svaki od diviziona.[11]

Potencijalni i budući korisnici[uredi | uredi izvor]

  •  Irak – je pokazao svoje interesovanje za ovaj sistem.
  •  Libija – Libija je u vreme Gadafija je bila naročito zainteresovana za kupovinom ruskih Kamov Ka-52 borbenih helikoptera kao i dva bataljona ovih sistema sa oznakom S-300PMU-2.
  •  Pakistan - je izrazio svoje interesovanje za kinesku verziju pod oznakom HQ-9.[12]
  •  Tajland - je dobio ponudu za kupovinu kineske verzije pod oznakom HQ-9.
  •  Srbija – je izkazal svoju potrebu za kupovinom S-300VM od Ruske Federacije, kao i za kupovinu modela S-300V i S-300P iz Belorusije. Pregovori su vođeni Rusijom u decembru 2017 god, a Belorusijom u maju 2018. godine.(Pregovori su ipak otkazani, zbog navodne finansijske "nemogućnosti" za kupovinu ovih sistema od srpske strane).

Bivši korisnici[uredi | uredi izvor]

  •  Kipar - Sisteme S-300PMU-2 koje koristi Grčka.
  •  Čehoslovačka - Sistemi S-300PMU,čije korišćenje je preneto na Slovačku 2013.
  •  Istočna Nemačka -
  •  Hrvatska – je 1995. godine nabavila deo sistema S-300 od Ukrajine, ali se pretpostavlja da nikad nije bio potpuno kompletirani, pa nikad nije ni bili korišćeni u borbbama. Od 2004.ovaj sistem sistem se više ne nalazi Hrvatskoj, prema rečima Krešimira Zubaka ovaj sistem je završio 2004. u SAD-u.[13]
  •  SSSR- Nakon raspada Sovjetskog Saveza,ovi sistemi su ostali samo na teritorijama Rusije, Belorusije i Ukrajine.

Borbena upotreba[uredi | uredi izvor]

Iako je u uputrebi više od 40 godina, S300 prvi put je korišćen u ratnim dejstvima 2022. godine u Ukrajini. U aprilu 2005. godine NATO je održao vojne vežbe u Francuskoj i Nemačkoj pod nazivom Trial Hammer 05 čiji je glavni cilj bio simulacija suzbijanja neprijateljske PVO. U vežbi su učestvovali i slovački sistemi S-300PMU, što je bilo od velikog značaja za vežbe NATO snaga, ali je važno napomenuti da su mnoge komponente sistema od 2005. unapređene.

Kao odgovor na potencijalnu kupovinu ovih sistema od strane Irana ,Izrael je u vidu svoje kontra mere naručio određen broj višenamenskih lovaca F-35 Lightning II.


Taktičko-tehničke karakteristike[uredi | uredi izvor]

Primeri raketa
Specifikacije raketa
GRAU index Godina Domet Maksimalna brzina Maksimalna brzina mete Dužina Promer Težina Bojeva glava Navođenje Prva upotreba sa
5V55K/KD 1978 47 km 1,700 m/s 1,150 m/s 7 m 450 mm 1,450 kg 100 kg Komandno
5V55R/RM 1984 90 km 1,700 m/s 1,150 m/s 7 m 450 mm 1,450 kg 133 kg poluaktivno radarsko navođenje
5V55U 1992 150 km 2,000 m/s 7 m 450 mm 1,470 kg 133 kg poluaktivno radarsko navođenje
48N6/E 1992 150 km 2,000 m/s 2,800 m/s 7.5 m 500 mm 1,780 kg ~150 kg TVM
48N6E2 1992 195 km 2,000 m/s 2,800 m/s 7.5 m 500 mm 1,800 kg 150 kg TVM
9M82 1984 13–100 km
30 km		 2,400 m/s 420 kg 150 kg poluaktivno radarsko navođenje S-300V
9M83 1984 6–75 km
25 km		 1,700 m/s 150 kg poluaktivno radarsko navođenje S-300V
9M83ME 1990 200 km poluaktivno radarsko navođenje S-300VM
9M96E1 1999 40 km 900 m/s 4,800–5,000 m/s 330 kg 24 kg aktivno radarsko navođenje S-400
9M96E2 1999 120 km 1,000 m/s 4,800–5,000 m/s 420 kg 24 kg aktivno radarsko navođenje S-400
40N6 2000 400 km aktivno radarsko navođenje S-400

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „S-300P (SA-10 Grumble/SA-20 Gargoyle) - Missile ThreatMissile Threat[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 17. 11. 2015. g. Pristupljeno 11. 11. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  2. ^ „Trade Registers[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 14. 04. 2010. g. Pristupljeno 11. 11. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  3. ^ a b „Balkan Defense Overview: Developments and Prospects - Balkanalysis[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 19. 09. 2009. g. Pristupljeno 11. 11. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  4. ^ [httpg://vesti.kz/polit/71641/]
  5. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 25. 2. 2012. g. Pristupljeno 11. 11. 2015. 
  6. ^ The Military Balance (2010). str. 222,223
  7. ^ Ukraine - Air Force Equipment
  8. ^ Venezuela's partnership with Russia: An emblematic step - PravdaReport
  9. ^ [„Asia Times - Russian missiles to guard skies over Vietnam[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 24. 01. 2012. g. Pristupljeno 11. 11. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć) Asia Times - Russian missiles to guard skies over Vietnam]
  10. ^ „S-300 - omiljeni srpski mit: Od pogrešne makete do previsoke cene - Tango Six”. Tango Six (na jeziku: srpski). 15. 1. 2016. Pristupljeno 18. 10. 2018. 
  11. ^ „AMERI U ŠOKU, PUTIN SIRIJCE ČASTIO NE SA JEDNIM VEĆ TRI SISTEMA S-300! Čik, sad napadnite Asada!” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 18. 10. 2018. 
  12. ^ Pakistan seeks closer military ties with China
  13. ^ [„Željka Antunović SAD-u bi predala ruske rakete da SDP nije 2003. izgubio izbore? - mJutarnji[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 01. 02. 2016. g. Pristupljeno 11. 11. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć) Željka Antunović SAD-u bi predala ruske rakete da SDP nije 2003. izgubio izbore? - mJutarnji]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

S-300 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=С-300&oldid=27571003”