Tadej Tverski

Tadej Tverski
Lični podaci
Druga imena	Ivan Vasilьevič Uspenskiй
Datum rođenja	12 novembar 1872
Mesto rođenja	Naruksovo, Počinkovski rejjon,
Datum smrti	31 decembar 1937 (65 g.)
Mesto smrti	Kalinin, RSFSR, SSSR,
Svetovni podaci
Kanonizacija	od strane Ruska pravoslavna crkva
Praznik	31 decembar

Arhiepiskop Tadej Tverski (rođ. Ivan Vasiljevič Uspenski; 12. novembar 1872, selo Naruksovo, Lukojanovski okrug, Nižegorodska gubernija - 31. decembar 1937, Kalinjin) - episkop Ruske pravoslavne crkve, arhiepiskop Tverski (Kalinjinski) i Kašinskog.

Kanonizovan za svetitelja 1997. godine.

Biografija

Rođen 1872. godine u selu Naruksovo, gubernija Nižnji Novgorod. Njegov otac, Vasilij Fedorovič, je lokalni dekan, protojerej, odlikovan Ordenom Svetog Vladimira 4. stepena (1912). Majka - Lidija Andreevna. Porodica je imala devet sinova i dve ćerke.

Završio je Nižegorodsku bogosloviju i studirao na Moskovskoj bogoslovskoj akademiji, koju je diplomirao 1896. godine u zvanju kandidata bogoslovije. 1896-1897 bio je profesor na Akademiji. Magistar teologije (1901; disertacija: „Jedinstvo knjige proroka Isaije.“ Sergijev Posad, 1901).

Monaštvo i studije

Pod uticajem rektora akademije episkopa Antonija (Hrapovickog) odlučuje da se zamonaši.

U avgustu 1897. godine zamonašen je sa imenom Tadej i rukopoložen u čin jerođakona.

Od 21. septembra 1897. - jeromonah, nastavnik logike, filosofije i didaktike u Smolenskoj bogosloviji.

19. novembra 1898. godine premešten je na mesto inspektora Minske bogoslovije uz ispravku dužnosti nastavnika Svetog pisma.

Od 1900. - nastavnik osnovne dogmatske i moralne teologije u Ufskoj bogosloviji.

5. marta 1902. godine postavljen je za inspektora Ufske bogoslovije i uzdignut u čin arhimandrita. U tom periodu objavio je „Beleške o didaktici“ – svoje glavno delo o crkvenoj pedagogiji i obrazovanju.

Od 8. januara 1903 - rektor Olonečke bogoslovije.

Episkop Vladimir-Volinski

21. decembra 1908. hirotonisan je za episkopa Vladimiro-volinskog, drugog vikara Volinske eparhije. Osvećenje su izvršili: Arhiepiskop Volinski Antonije (Hrapovicki), Episkop Grodno-brestski Mihail (Ermakov), Episkop Holmsko-ljublinski Evlogije (Georgijevski) i Episkop bjelistočki Vladimir (Tihonicki).

28. februara 1913. preimenovan je u prvog vikara. Postavši episkop, on nije izneverio monaški podvig koji je preuzeo na sebe, strogo je postio i mnogo se molio.

U jesen 1916. godine povereno mu je privremeno upravljanje Vladikavkazskom eparhijom za vreme bolesti episkopa Vladikavkazskog Antonina (Granovskog). 28. januara 1917. vratio se na dužnost episkopa Vladimir-Volinskog.

Godine 1919, nakon što je vladajući volinski episkop, arhiepiskop Evlogije (Georgijevski), bio primoran da napusti svoju stolicu i ode u inostranstvo, episkop Tadej je počeo da ispunjava svoje dužnosti. Tokom postojanja Ukrajinske Narodne Republike, odbijao je da stupi u prepisku sa njenim predstavnicima na ukrajinskom jeziku, uprkos pretnjama proterivanjem iz Ukrajine.

U novembru 1921. boljševici su u Žitomiru uhapsili episkopa Tadeja pod optužbom da je učestvovao u ustaničkom pokretu u Voliniji. Vernici su tražili da ga puste iz zatvora: „Episkop Tadej je već dugi niz godina poznat u gradu Žitomiru, gde nema crkve u kojoj ne bogosluži i ne propoveda. Znamo i njegov lični život kao molitvenika i pastira. Episkop Tadej se nikada nije mešao u politiku, nije učinio ništa protiv sovjetskog režima i nikoga nije pozivao da učini bilo šta protivzakonito”.

Episkop je prevezen u Harkov, gde je, nakon ispitivanja, lokalni VUČK odlučio: „... da pošalje episkopa Tadeja na raspolaganje patrijarhu Tihonu sa pravom boravka samo u jednoj od centralnih severnih pokrajina RSFSR i Zapadnog Sibira. uz uplatu kaoucije kod čekinskih vlasti...”. 9. marta 1922. pušten je iz harkovskog zatvora i sutradan je otišao u Moskvu.

Arhiepiskop astrahanski

Po dolasku u Moskvu i razgovoru sa patrijarhom Tihonom 13. marta 1922. godine, postavljen je za Astrahansku stolicu, uz uzdizanje u čin arhijereja. Tadej je uspeo da ode u Astrahanj i započne svoju arhipastirsku dužnost tek u decembru 1923. godine.

Godine 1922. uhapšen je i optužen da je omogućio štampanje poziva pastvi mitropolita Agatangela, koji je privremeno upravljao crkvom posle hapšenja patrijarha Tihona, sa pozivom da se temelji Crkve čuvaju čistima i da se čuvaju onih koji pokušavaju da nezakonito uzurpiraju crkvenu vlast (odnosno vođe obnoviteljskog pokreta koji su uz podršku boljševika pokušali da preuzmu vlast u crkvi).

Pakete koje je dobijao dali su upravniku ćelije, koji ih je podelio na sve zatvorenike. Jastuk je dao drugom utamničenom episkopu, a on je spavao s rukom pod glavom. Bio je prognan u oblast Zirjanski na godinu dana.

U leto 1923, po završetku izgnanstva, živeo je u Volokolamsku i služio u moskovskim crkvama. Godine 1923. otišao je u Astrahanj, gde je preuzeo dužnost vladajućeg episkopa. Vodio je krajnje skroman način života, nosio je staru zakrpljenu mantiju, stare, popravljene čizme, imao jednu odeždu i jednu mitru. Često je vršio bogosluženja, posle službe je vodio razgovore sa vernicima, objašnjavajući im Sveto pismo, i mnogo propovedao. Protivio se pokretu „obnove“. Patrijarh Tihon je rekao jednom od stanovnika Astrahana: „Znate li da je vladika Tadej sveti čovek? On je izuzetna, retka ličnost. Takve svetiljke Crkve su izuzetna pojava. Ali o tome se mora voditi računa, jer takav ekstremni podvižništvo, potpuno nepoštovanje svega u životu, utiče na zdravlje. Naravno, vladika je izabrao sveti, ali težak put, malo ko ima takvu snagu duha. Moramo se moliti da ga Gospod ojača na putu ovog podviga.” Pružao je pomoć i podršku lokalnim sveštenicima (na primer, Petru Zinovjevu).

Godine 1926., nakon hapšenja namesnika Patrijaršijskog zamenika mitropolita Sergija (Stragorodskog), na njegovu dužnost je privremeno stupio mitropolit Josif (Petrovih), koji je, pak, 8. decembra 1926. imenovao svoje naslednike u slučaju hapšenja arhijereja. : Kornilije (Sobolev) Jekaterinburški, Tadej Astrahanski (Uspenski) i Serafim Uglički (Samoilovič). Nakon hapšenja mitropolita Josifa i saznanja da je arhiepiskop Kornilije u izgnanstvu i da ne može da ispuni povereni mu zadatak, vladika Tadej je sredinom decembra 1926. otišao iz Astrahana u Moskvu da bi započeo privremeno rukovodstvo crkvom. Međutim, u Saratovu je priveden i deportovan u grad Kuznjeck, Saratovska gubernija.

Arhiepiskop saratovski

U martu 1928. oslobođen je i postavljen za arhiepiskopa Saratovskog. Prema sećanju jednog od parohijana, „službe su se obavljale dugo, liturgija od 10 do 3 sata posle podne. Mnogo je služio, sva nedeljna praznična svenoćna bdenija i liturgije, akatiste, praznike svetiteljima. Bio je odličan propovednik, govorio je propovedi na svakoj službi, tako da su deca stajala i nisu se umorila. Za života smatran je svetim“.

Arhiepiskop Kalinjinski i Kašinski

Novembra 1928. premešten je u Tver za arhiepiskopa Kalinjina i Kašinskog. Kao i u Astrahanu, mnogo je propovedao i uživao u ljubavi svoje pastve, što je iritiralo boljševičke vlasti.

29. septembra 1936. godine komunističke vlasti su arhiepiskopa Tadeja lišile registracije i zabranile mu služenje, ali je episkop nastavio da služi.

U leto 1937. počela su masovna hapšenja u Kalinjinu, kao i drugde. Uhapšeno je skoro celokupno sveštenstvo eparhije. U oktobru iste godine, jedan od sveštenika je, posle duže torture, pristao da potpiše klevetničke podatke o arhiepiskopu Tadeju. Predstavnici obnoviteljstva svojevoljno su se ponašali kao lažni svedoci.

Hapšenje i mučeništvo

Uhapšen je 20. decembra 1937. godine. Na ispitivanjima se ponašao hrabro i nije priznao da je kriv za kontrarevolucionarne aktivnosti. Na pitanje ko je pružio materijalnu pomoć eparhiji, odgovorio je: „Materijalna pomoć je data meni lično u crkvi u vidu dobrovoljnih priloga, ne mogu da imenujem imena ovih lica, jer ih ne znam”.

U zatvoru je bio smešten kod kriminalaca koji su ga ponižavali, morao je da spava pod krevetima. Žitije arhijereja govori kako se jedne noći Bogorodica „ukazala vođi zločinaca i preteći mu rekla: „Ne diraj svetog čoveka, inače ćete svi svirepom smrću poginuti“. Sledećeg jutra ispričao je san svojim drugovima, i oni rešiše da vide da li je sveti starac još živ. Pogledavši ispod kreveta, videše da odatle izvire zaslepljujuća svetlost, i ustuknuše od užasa tražeći od svetitelja oproštaj. Od tog dana prestalo je svako ismevanje, a zločinci su čak počeli da se staraju o episkopu. Vlasti su primetile promenu u stavu zatvorenika prema vladici i on je prebačen u drugu ćeliju.

Deset dana nakon hapšenja osuđen je na smrt pod optužbom da je vodio crkveno-monarhističku organizaciju.

Prema rečima člana Sinodalne komisije za kanonizaciju svetih Ruske pravoslavne crkve, protojereja Georgija Mitrofanova, „islednik je postao toliko ogorčen na njega da je naredio da ga ne streljaju, već da ga živog udave u zatvorskom ormanu“. Zatvorski lekar je upozorio vernike na vreme episkopove sahrane (kao i drugi streljani, sahranjen je bez kovčega).

Poštovanje i kanonizacija

U proleće 1938. godine, posle Vaskrsa, vernici su tajno otvorili grob i telo preneli u na brzinu napravljeni kovčeg, a u njegovu ruku stavljeno je farbano uskršnje jaje. O smrti arhijereja je u isto vreme saopšteno i mestoljubitelju patrijaršijskog prestola, mitropolitu Sergiju, koji je obavio opelo u odsustvu.

Na mestu groba postavljen je krst i na njemu urađen natpis, ali je ubrzo uništen od strane vlasti. Ovo mesto su poštovali pravoslavni hrišćani tokom sovjetskih godina.

26. oktobra 1993. godine pronađene su njegove prepodobne mošti koje se danas nalaze u Vaznesenskom saboru grada Tvera.

Protojerej Georgij Mitrofanov, član Sinodalne komisije za kanonizaciju svetih Ruske pravoslavne crkve, nazvao je arhiepiskopa Tadeja „najsvetlijim i istovremeno veoma tragičnim primerom“ otpornosti ljudi koji su podvrgnuti progonu.

1997. godine Arhijerejski Sabor Ruske Pravoslavne Crkve ga je kanonizovao za novomučenika.

Zbornik radova

• Beskrajni izvor blagodati // Časopis Moskovske Patrijaršije., 1990. - Br. 5. - S. 39-41.
• Na dan Vozdviženja Životvornog Krsta Gospodnjeg // Vesnik Moskovske Patrijaršije., 1990. - Br. 9. - S. 56-58.
• „Božja gora, velika gora...“ (Ps. 67,16) // Vesnik Moskovske Patrijaršije. 1991. - br. 4. - P. 41-42.
• Pomoćnik u tuzi // Vesnik Moskovske Patrijaršije. 1992. - br. 11/12. — P. 50-51.
• O smislu života // Vesnik Moskovske Patrijaršije. 1997. - br. 4. - P. 64-68.
• Stvaranje. Propovedi. Book 1. - Tver: Bulat, 2002. - 485 s. — 5000 primeraka.
• Stvaranje. Napomene o didaktici. Book 2. - Tver: Bulat, 2003. - 436 s. — 3000 primeraka.