Pređi na sadržaj

Tamponada srca

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tamponada srca
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostkardiologija
Patient UK[https://patient.info/doctor/cardiac-tamponade cardiac-tamponade Tamponada srca]

Tamponada srca (ponekad i perikardijalna tamponada) je poremećaj u funkciji perikardijuma (srčane kese) koji se ispoljava smetnjama u dijastolnom punjenju srca, zbog nakupljanja tečnosti u perikardnoj šupljini i porasta intraperikardnog pritiska.

Perikard, srčana kesa (maramica) je fibroelastična dvoslojna kesa, sačinjena od visceralnog i parijetalnog sloja, razdvojenih perikardijalnim prostorom, i nalazi se u središnjem delu grudnog koša oko srca. U zdravih osoba, perikardijalna šupljina sadrži 15 do 50 ml (bledoružičastog) ultrafiltrata krvne plazme koji sprečava pojavu trenja u toku pokreta srca. Uloga perikarda je da štiti srce od infekcija i spoljašnjih i unutašnjih uticaja, drži srce u stabilnom položaju i sprečava prekomerno širenje srčanih komora, što sve zajedno obezbeđuje njegovo efikasno funkcionisanje.

Etiologija

[uredi | uredi izvor]

Tamponada srca nastaje kao posledica nakupljanja tečnosti i porasta intrakardijalnog pritiska, koji otežava srčanu funkciju pumpanja krvi, i izazvana je dejstvom brojnih uzroka;

Patofiziologija

[uredi | uredi izvor]
Obilna hemoragična perikardijalna efuzija usled nepravilnosti prikazanih na ultra zvuku

Nakupljanje tečnosti u perikardnoj šupljini, remeti normalnu aktivnost srca tj. normalno širenje njegovih šupljina, što direktno umanjuje udarni i minutni volumen srca. U početku poremećaja, pada samo udarni volumen, dok se minutni volumen održava uz pomoć kompenzatornih mehanizama organizma (ubrzanog rada srca-tahikardije). Arterijski pritisak, u početnoj fazi tamponade, održava periferna vazokonstrikcija (suženje) krvnih sudova, a kasnije pritisak naglo pada.

Jedino poboljšanje venskog punjenja desne pretkomore i komore događa se u inspirujumu kada se intraperikardijalni pritisak i pritisak desne pretkomore smanjuje. Desna komora može se širiti na račun leve komore izbočavanjem međukomorske pregrade ulevo čime se smanjuje dijastolno punjenje leve komore.

Patofiziološke promene u toku tamponade srca karakterišu se sledećim hemodinamskim poremećajima u organizmu;[1]

  • Porast pritiska u perikardnoj šupljini dovodi do porasta pritiska u šupljini desne komore, desne pretkomore i velikim šupljim venama.
  • Nastaje pad udarnog a zatim i minutnog volumena srca.
  • Broj srčanih otkucaja stalno raste.
  • Na periferiji kardiovaskularnog sistema dolazi do pada krvnog pritiska (najčešće sistolnog), usporenog toka cirkulacije i postepenog razvoja hipoksije.

Težina navedenih hemodinamskih promena, a sa njima i težina kliničke slike zavisi prvenstveno od sledećih faktora;[1]

  • količine tečnosti u perikardu,
  • brzine nakupljanja tečnosti,
  • elastičnosti perikarda.

Akutna tamponada srca (hemiperikard) već kod nakupljanja oko 100 ml tečnosti izaziva smrt, dok kod hroničnih slučajeva, zbog laganog nakupljanja izliva, organizam može duže vreme tolerisati pritisak i znatno veće količine tečnosti (i do 1 litra).[1]

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]
Tamponada srca izazvana izlivom krvi u srčanu kesu
Akutni oblik

Akutna forma tamponade srca obično počinje naglo sa;[2]

  • tupim pritiskom ili bolom iza grudne kosti,
  • izraženom dispnejom koja je zajedno sa tahipnejom (ubrzano disanje) vodeći simptom bolesti,
  • sumaglicom pred očima,
  • kratkotrajni gubitak svesti (sinkopa) nakon ustajanja, naprezanja ili kod naglon udaha vazduha,
  • stanje svesti često je poremećeno i varira od stupora do nemira i agitiranosti,
  • nabrekle vene na vratu.
  • koža je hladna, vlažna, bledo-sivog izgleda, često sa cijanozom,

Opšte stanje bolesnika se progresivno pogoršava, i u većini slučajeva, ako se ne dijagnostikuje na vreme i ne leči adekvatno, završava se anurijom i znacima šoka u terminalnoj fazi, koji može okončati smrtnim ishodom.

Hronični oblik

Hronična forma tamponade srca, karakteriše se;

  • sporijim tokom razvoja simptoma,
  • toplom kožom,
  • očuvanom svešću,
  • normalnim izmokravanjem (diurezom), ali sa znacima uvećanja jetre (hepatomegalija)i hepatojugularnim refluksom.[2]

Dijagnostika

[uredi | uredi izvor]

Anamneza

[uredi | uredi izvor]

U anamnezi bolesnik najčešće navodi postojanje osnovne bolesti; perikarditisa ili primena antikoagulantne terapije.

Fizikalni pregled

[uredi | uredi izvor]

Fizikalnim pregledom otkriva se sledeći klinički trijas simptoma;

1. Arterijska hipotenzija, — parćena ubrzanim i jedva čujnim ili nečujnim radom srca.

2. Venski zastoj u velikom krvotoku, — prepoznaje se po nabreklim vratnim venama i zastojem u jetri. Ako je izvršena kompresija na gornju šuplju venu, javlja se otok vrata i lica uz plavetnilo (cijanozu) usana.

3. Paradoksalni puls (lat. pulsus paradoxus) — karakterističan i uvek prisutan znak, mada se on može naći i kod konstriktivnog perikarditisa (lat. pericarditis constrictiva)

Феномен парадоксалног пулса[1]
  • У току удаха ваздуха (инспиријума) долази до смањења амплитуде пулса (слабији пулс) и пада артеријског притисак за више од 8 до 10 mmHg (1,1 do 1,3 kPa).
  • Razvija se tzv. Kusmaulov znak kao posledica povišenog centralnog venskog pritiska u inspirijumu, što se manifestuje kao rastezanje i pojačanje pulsacija vratnih vena umesto normalnog normalnog smanjenja u inspirijumu
  • Istovremeno u toku izdisanja vazduha (ekspirijuma) dolazi do punjenja vratnih vena (jači puls).

Pored gorenavedenih znakova i simptoma, kod hronične forme tamponade srca, prisutna je splenomegalija (uvećanje jetre) i značajno uvećanje siluete srca.

Auskultacija

Auskultacijom uz pomoć stetskopa mogu se čuti dve vrste šuma: šum perikardnog trenja i hidropneumoperikardni šum.

Šum perikardnog trenja — čuje se u sitoli i dijastoli, sinhrono sa radom srca, najbolje u trećem i četvrtom međurebarnom prostoru uz levu ivicu grudne kosti. Zvuk perikardnog trenja je grub zvuk, u vidu grebanja ili škripanja, i čuje se na velikom prostoru predsrčanog predela. Ova vrsta šumova nastaje u toku raznih infekcija, bubrežne insuficijencije (uremije), nakon svežeg infarkta srca, i drugih poremećaja koji su prećeni stvaranjem fibrinskih naslaga na listovim perikarda, i svojim međusobnim trenjem stvaraju šumove.

Hidropneumoperikardni šum — manifestuje se pojavom zvuka sličnog bućkanju. Zvuk je metalnog prizvuka i sličan je zvuku koji se javlja kod hidropneumotoraksa. Ovaj zvuk nastaje kod nakupljanja tečnosti (perikardijalni izliv) ili gnoja u srčanoj kesi, najčešće nakon povreda, obično oružjem

Perkusija

Kod većih izliva i tamponade srca, dobija se potmuo zvuk sa proširenim perkutornim granicama srca. Srčana tmulost ima oblik trougla kada bolesnik sedi ili stoji. Vrh trougla srčane tmulosti (kod izraženog izliva) nalazi se u drugom međurebarnom prostoru. Srčana tmulost se proteže nadole do šestog međurebarnog prostora i sa gornjom granicom jetre gradi tup ugao.

Granica relativne tmulosti srca se izjednačava sa granicom apsolutne tmulosti, jer rastegnuta srčana kesa potiskuje pluća.

Dijagnostičke metode[3][4][3]

[uredi | uredi izvor]
Metoda Nalaz
Rendgen srca i pluća
  • Perikardijalni izliv prikazuje proširenja srčane senke (ako izliv prelazi 500 ml) koja dobija izgled kruške, zastoj u plućima (diskretan pluralni izliv javlja se u 1/4 slučajeva), proširenje siluete velikih krvnih sudova srca (ili one potpuno nedostaju.[5]
  • Nakon punkcije perikardnog izliva stvara se pneumoperikard (pojava vazduha)
Elektrokardiogram[6]
  • Prikazuje promene uobičajenog ritma srca koji mogu da ukažu perikarditis. U oko 60 - 80 procenta, bolesnika sa perikarditisom, srčani ritam je izmenjen u svim oblicima zapaljenjskog pertikarditisa.
  • Najčešće ispoljavanje promena je u konveksnoj elevaciji S-T segmenta u standardnim i drugim derivacijama, koju prati niska voltaža. Ova slika je obično kratkotrajna i ne prati je slika u ogledalu kao kod koronarne bolesti.
  • Promene u vidu inverznog T-talasa prisutne su znatno duže.[7][8][9]
Ehokardiografija[10]
  • Prikazuje funkcije srca i eventualno prisustvo tečnosti oko srca (manifestuje se razdvajanjem prostora oko srca).
  • Ehokardiografski odvajanje slojeva epikarda oko srca, može da se otkrije, kada količina tečnosti oko srca prelazi 15-35 ml[11]
  • Veličina izliva prema (eho slobodnom prostoru u milimetrima (mm) u dijastoli) deli se na;
  • mali izliv do 10 mm
  • umereni izliv od 10 do 20 mm)
  • veliki izliv iznad 20 mm,
  • veliki izliv sa kompresijom srca iznad 20 mm.
  • Nedostatak razdvajanja ne eliminiše nakupljanje tečnosti ako je količina izliva mala.[5]
MR-tomografija
CT- tomografija[12]
  • Prikazuje višak tečnosti u perikardijumu.
  • Prikazuje znake zapaljenjskog procesa oko srca, koje prati zadebljanje perikarda i znaci kompresije srca.
Kateterizacija srca
  • Pruža informacije o pritiscima koji vladaju u šupljinama srca u toku njihovog punjenja, čime se potvrđuje dijagnoza konstriktivnog oblika perikarditisa.
Laboratorijske analize
  • Primenjuju se u diferencijalnoj dijagnozi tamponade srca kod srčanih napada i za utvrđivanje osnovnog uzročnika perikarditisa.[13]
  • Najčešći nalaz je ubrzana sedimentacija eriztrocita, leukocitoza sa polimorfonuklearnim leukocitima i uvećane vrednosti C-reaktivnog proteina (CK) (kao markera zapaljenja), sreće se kod hronične tamponade srca kao posledica infektivnog perikarditisa.[14] Ako se radi o akutnom traumi (povredi) ili disekciji aorte laboratorijski nalazi su u granicama normale.
  • Kod primene antikoagulantne terapije faktorin koagulacije krvi su značajno izmenjeni.
  • Drugi laboratorijski testovi mogu se koristiti u dijagnostici perikarditisa izazvanog autoimunim bolestima.

Diferencijalna dijagnoza[15]

[uredi | uredi izvor]

• Disekcija aorte • Bolesti jetre • Asimptomatski konstriktivni perikarditis

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Kako je kod tamponade srca klinička slika teška, a razvoj bolesti brz uz neprekidno pogoršanje stanja bolesnika, lečenje mora započeti odmah nakon brze i blagovremene dijagnostike, i satoji se od;

Primena kiseonika

Preko kiseoničke maske ili nosne kanile, ordinira se normobarični kiseonik sa protokom od 5 do 10 lit./min.[2]

Punkcija perikarda (perikardiocenteza)

Najčešća je i najefikasnija mera u autnoj tamponadi srca, ako količina prisutne tečnosti ugrožava život bolesnika. Njen cilj je uklanjanje tečnosti, iz koje se nakon pregleda može često ustanoviti i uzrok tamponade. Mesto punkcije određuje se nakon rendgen snimanja, a sve vreme u toku punkcije EKG snimanjem prati se rad srca. Posle punkcije monitorom se prate vitalni parametri bolesnika izvesno vreme nakon punkcije. Prema indikacijama nakon punkcije bolesniku se može ugraditi drenažni kateter (3 ± 2 dana, u raponu 1-13 dana) jer su istraživanja pokazala da je stopa recidiva (6% do 23%) niža nego u bolesnika kod kojih kateter nije primenjen.[16]

Ostala simptomatska terapija

Ostala simptomatska terapija zasniva se na:[2]

  • primena lekova za normalizaciju krvnog pritiska,
  • infuzija parenteralnih rastvora (300 do 500 ml izotoničnog rastvora elektrolita), tokom 10 do 20 min., koja se nastavlja u intervalima i količini zavsno od stanja bolesnika i promena krvnog pritiska,
  • primena perifernih analeptika, plazma ekspandera ili transfuzija krvi.
  • prestanak primene antikoagulantne terapije (ako je ona uzrok tamponade),
  • primena antibiotika, tuberkulostatika, kortikosteroida,

Ne preporučuje se primena diuretika i lekova za smanjenje venskog pritiska (nitrata).[2]

Etiološka terapija

Ova vrsta terapije primenjuje se nakon potpunog razjašnjenja uzroka bolesti i usmerava se ka lečenju primarne bolesti, čija je komplikacija tamponada srca. Maligni procesi zahtevaju hirurško lečenje intrapericardialnih procesa,[17][18] Hirurški pristup se preporučuje samo kod bolesnika sa hroničnim veoma velika izliva kod kojih se više puta ponavlja perikardiocenteza ili intraperikardijalna terapija nije bila uspešna.[19][2]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g Popadić M,, Liječenje bolesti srca. Svijetlost Sarajevo, 1987. pp. 53-56
  2. ^ a b v g d đ Milorad A. i sar. Urgentna stanja u internoj medicini, Vojnomedicinska akademija, Beograd 2000.
  3. ^ a b Maisch B, Seferović PM, Ristić AD; et al. (2004). „Guidelines on the diagnosis and management of pericardial diseases executive summary; The Task Force on the Diagnosis and Management of Pericardial Diseases of the European Society of Cardiology”. European Heart Journal. 25: 587—610. . „Oxford Journals”. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  4. ^ „Edward Chafizadeh, MD, Ralph Shabetai, MD Evaluation and management of acute pericarditis”. Arhivirano iz originala 17. 02. 2010. g. , Pristupljeno 16. januara 2010.(jezik: engleski)
  5. ^ a b „Les péricardites aiguës”. Arhivirano iz originala 25. 03. 2010. g. Pristupljeno 7. 3. 2010.  (jezik: francuski)
  6. ^ Baljepally R, Spodick DH. (15. 6. 1998). „PR-segment deviation as the initial electrocardiographic response in acute pericarditis”. American Journal of Cardiology. 81 (12): 1505—6. PMID 9645908. doi:10.1016/S0002-9149(98)00217-3. 
  7. ^ Ginzton, L. E.; Laks, M. M. (maj 1982). „The differential diagnosis of acute pericarditis from the normal variant: new electrocardiographic criteria”. Circulation. 65 (5): 1004—9. .
  8. ^ Spodick, David H. (5. 1. 1976). „Arrhythmias During Acute Pericarditis”. JAMA. 235 (1): 39—41. PMID 945999. doi:10.1001/jama.1976.03260270025020. 
  9. ^ Spodick, D. H. (april 1974). „Electrocardiogram in acute pericarditis”. Distributions of morphologic and axial changes by stages. American Journal of Cardiology. 33 (4): 470—4. 
  10. ^ Callahan, J. A.; Seward JB; Nishimura, R. A.; Miller FA Jr, Reeder GS, Shub C; et al. (1. 2. 1985). „Two-dimensional echocardiographically guided pericardiocentesis: experience in 117 consecutive patients”. American Journal of Cardiology. 55 (4): 476—9. 
  11. ^ Horowitz, M. S.; Schultz, C. S.; Stinson, E. B.; et al. (1974). „Sensitivity and specificity of echocardiographic diagnosis of pericardial effusion”. Circulation. 50: 239—247. .
  12. ^ Hoit, B. D. (novembar 1990). „Imaging the pericardium”. Cardiol Clin. 8 (4): 587—600. 
  13. ^ Spodick, D. H. (septembar 1971). „Differential diagnosis of acute pericarditis”. Prog Cardiovasc Dis. 14 (2): 192—209. 
  14. ^ Correale E, Maggioni AP, Romano S, Ricciardiello V, Battista R, Santoro E (april 1997). „Pericardial involvement in acute myocardial infarction in the post-thrombolytic era: clinical meaning and value”. Clin Cardiol. 20 (4): 327—31. .
  15. ^ Verena T Valley, MD, Christopher A Fly, MD Pericarditis and Cardiac Tamponade. http://emedicine.medscape.com/article/759642-overview. Pristupljeno 9. 3. 2010.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)(jezik: engleski)
  16. ^ Tsang, T. S.; Barnes, M. E.; Gersh, B. J.; et al. (2002). „Outcomes of clinically significant idiopathic pericardial effusion requiring intervention”. American Journal of Cardiology. 91 (6): 704—707. .
  17. ^ Maisch B, Ristić AD, Pankuweit S, Neubauer A, Moll R (2002). „Neoplastic pericardial effusion: efficacy and safety of intrapericardial treatment with cisplatin”. European Heart Journal. 23: 1625—1631. .
  18. ^ Ziskind, A. A.; Pearce, A. C.; Lemmon, C. C.; et al. (1993). „Percutaneous balloon pericardiotomy for the treatment of cardiac tamponade and large pericardial effusions: description of technique and report of the first 50 cases. J. Am”. Coll Cardiol. 21 (1): 1—5. .
  19. ^ Piehler, J. M.; Pluth, J. R.; Schaff, H. V.; et al. (1985). „Surgical management of effusive pericardial disease. Influence of extent of pericardial resection on clinical course”. Journal of Thoracic and Cardiovascular Surgery. 90: 506—512. .

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тампонада_срца&oldid=28339787”