Pređi na sadržaj

Terminalna sedacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Terminalna sedacija (TS) ili palijativna sedacija (PS) je medicinska procedura za koju konceptualno još uvek ne postoji jednstveni stav, jer je puna kontroverzi, a zasniva se na davanje sedativa terminalno bolesnim pacijentima. I pored toga ova metoda postaje sve primenjivija medicinska opcija u palijativnoj nezi bolesnika na kraju njihovog života.[1][2]

U suštini, terminalna sedacija uključuje davanje lekova sa jakim umirujućim i sedativnim efektom osobi koja je na samrti. Pošto u principu postoji mogućnost ubrzanja smrti pacijenta kroz meru ovog tipa intervencije, granica između terminalne sedacije i eutanazije je uska i kontroverzna. Iz tog razloga, mnogi lekari radije koriste koncept palijativne sedacija, a neka medicinskih udruženja, terminalnu sedaciju smatraju podgrupom ili posebnom vrstom palijativne sedacije koja se primenjuje u fazi umiranja.[3]

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Kako se pojam terminalna sedacija primenjuje kod nepopravljivih nevolja pacijenata u završnoj fazi njihovog života, ona izazva i zadaje značajne medicinske i etičke brige stručnjacima za medicinsko pravo. Da bi se donekle našao kompromis dvosmislen termin „terminalna sedacija (TS)“ [1][4] najčešće se koriste, drugi termini koji jasnije odražavaju različite tačke gledišta:

  • sedacija za neizlečivu nevolju kod neposredno umirućeg:[5]
  • sedacija na kraju života,[2]
  • spora eutanazija,[6]
  • palijativna sedacija,[3]
  • totalna sedacija,[7]
  • sedacija u završnoj fazi,
  • palijativna sedacija.[8]

Razlika između eutanacije palijativne i terminalne sedacije[uredi | uredi izvor]

U eutanaziji je namera da se ubije pacijent, i zasniva se na davanju smrtonosnog leka čijim dejstvom se postiže trenutna smrt.

U palijativnom zbrinjavanju blaga sedacija se može koristiti u terapiji, stim da ona u ovoj situaciji ne utiče negativno na nivo svesti pacijenta ili sposobnost komunikacije.[9]

U terminalnoj sedaciji upotreba jakih sedativa (koji dovodi do nesvesti) i koja se primenjuje ponekad može biti neophodna da bi se postigli ženjeni terapijski ciljevi, sa namerom da se olakša inače teški i refraktornog distres kod umirućeg bolesnika.[10]

Terminalna sedacija u palijativnoj medicini[uredi | uredi izvor]

Stručnjaci specijalizovani za palijativnu medicinu shvataju koncept terminalne sedacije kao davanje lekova koji smanjuju nivo svesti umirućeg pacijenta, ili ga čak potpuno deaktiviraju, sa ciljem da ublaže njegove najteže simptome, kao što su bol, teskoba ili strah, u poslednjoj fazi pacijentovog života.[11]

Sedacija se može klasifikovati na:[12]

  • blagu do duboku,
  • intermitentnu do kontinuiranu,
  • primarnu do sekundarnu,
  • iznenadnu do sporu

Dakle, ova vrsta sedacija—koja bi, za razliku od eutanazije, trebalo da nedvosmisleno služi životu, a ne smrti—u načerlu trebalo bi da osigura bolesniku da preostalo vreme do smrti proživi na prihvatljiviji i podnošljiviji način.

Prema ovoj definiciji, kontrola simptoma bi bila jedini cilj terminalne sedacije. S tim u vezi, berlinski anesteziolog i lekar, Hans-Kristof Miler-Buš, specijalista za palijativnu medicinu, objavio je (2004) u Časopis za palijativnu medicinu studiju koje je imala za cilj da pokaže da pacijenti pod terminalnom sedacijom ne bi trebalo da umru brže od onih koji ne primaju ove lekove sa jakim umirujućim i analgetskim dejstvom. Istraživač navodi da je, na primer, dve trećine njegovih pacijenata pod terminalnom sedacijom u poslednjim satima života moglo da unese tečnost, a da je 13% čak moglo da konzumira čvrstu hranu.

U palijativnoj medicini, terminalna sedacija se smatra očiglednom i prirodnom komponentom kontrole simptoma; postupak koji, prema sadašnjim standardima, ne bi doveo do skraćivanja života i zbog toga je nepravedno pozicionirana kao praksa koja se graniči sa eutanazijom ili merama usmerenim na ilegalno ubijanje pacijenata.

Međunarodna grupa stručnjaka razvila je i objavila smernice za indikacije i postupak palijativne sedacije. U konačnom izveštaju koji su pripremili, razmatraju se najkritičniji aspekti ovog koncepta:

  • Da li se terminalna sedacija zaista koristi samo kao poslednja mogućnost za ublažavanje simptoma?
  • Da li je legalno da se koristi i u slučaju psihosocijalnog opterećenja („vitalne patnje“)?
  • Da li je dozvoljena primena tek na kraju života ili se može koristiti i ranije, tokom teških bolesti?

Kao što pokazuje istraživanje Milera i Buš, sa povećanjem ove prakse, povećao se i udeo terminalne sedacija zbog psihosocijalnih uzroka.

Sa svoje strane, Špansko društvo za palijativno zbrinjavanje je razvilo neke smernice, definicije i etička razmatranja, sa ciljem da se jasno razlikuju koncepti palijativne sedacije i terminalne sedacije, definišući ih odvojeno. ​ U saradnji sa Organización Médica Colegial, razvijen je precizan vodič koji ima za cilj da reguliše proceduru koju treba pratiti u ovoj vrsti sedacije.  

Špansko udruženje za rak je takođe pokušalo da definiše konceptualna ograničenja, definišući terminalnu sedaciju kao onu posebnu vrstu palijativne sedacije koja se javlja u agoniji. Udruženje stavlja akcenat na tačnu identifikaciju trenutka kada se sa sigurnošću može konstatovati da je agonizirajuća faza već počela i na korišćenje standardizovane procedure, od strane stručnjaka posebno kvalifikovanih za primenu ove vrste mera. 4

Situacija u Ujedinjenom Kraljevstvu nije imuna na kontroverze u vezi sa terminalnom sedacijom, i tamo su takođe preduzeta naučna istraživanja kako bi se problem objektivizirao. Prema studiji sprovedenoj 2009. godine, 16,5% smrtnih slučajeva koji su se dogodili u Ujedinjenom Kraljevstvu između 2007. i 2008. dogodili su se pod dejstvom kontinuirane duboke sedacije.  S druge strane, istraživanje sprovedeno 2009. godine među skoro 4.000 pacijenata u Ujedinjenom Kraljevstvu čija je nega obavljena u skladu sa propisima „Care Pathway de Liverpool za umiruće pacijente“, pokazalo je da je od 31% bolesnika koji su primali male doze lekova za kontrolu anksioznosti, uznemirenosti ili nemira, samo 4% je zahtevalo veće doze.

Indikacije[uredi | uredi izvor]

U terminalnoj sedaciji namera je da se ublaži nepodnošljiva patnja, i na tome se zasnivaju indikacije za upotrebu sedativnog leka za kontrolu simptoma, sa krajnjim ciljnjm ublažavanje tegobe.

Indikacija za terminalnu sedaciju, kao poslednjeg sredstvo za ublažavanje simptome koji se ne mogu ublažiti drugim merama u razumnom roku; ili su dostupne samo mere koje izazivaju neželjene efekte stresa, mogu se svrstati:

  • psihomotorna agitacija (uzbuđeni delirijum )
  • kratak dah
  • bolovi
  • strah, stres
  • akutno krvarenje
  • mučnina i povraćanje.

Palijativna sedacija usled nepodnošljive egzistencijalne patnje nije isključena prema preporukama za primenu sedativnih lekova u specijalizovanom palijativnom zbrinjavanju, jer treba garantovati simptomatski orijentisanu brigu o pacijentu. Međutim, da bi se razlikovala od zabranjenih praksi eutanazije ili neregulisanog asistiranog samoubistva, njena upotreba je ograničena i podleže strogim indikacijama.  

Pored toga, duboka kontinuirana sedacija ne bi trebalo da se javlja sve do smrti odnosno „bez privremene sedacije koja se prethodno ne primenjuje“.

Procedura[uredi | uredi izvor]

Terminalna sedacija se obično izvodi upotrebom nekog od benzodiazepina, uglavnom midazolama u kombinaciji sa morfijumom ili nekim drugim sličnim analgetikom koji je jako efikasan. Ovi lekovi se obično primenjuju intravenozno ili subkutano .

Sedacija se može sprovoditi kontinuirano ili povremeno i ima za cilj dubok sedativni efekat (sa gubitkom svesti) ili ravnomernu površnu sedaciju (sa očuvanjem svesti).

Tokom ove procedure nisu propisane precizne smernice ili jedinstvena praksa za upravljanje hranjenjem tečnostima i nutritivnim rastvorima tokom terminalne sedacije.

Suprotstavljeni stavovi[uredi | uredi izvor]

Kako sedacija u terminalnoj ili završnoj fazi života igra sve veću ulogu u upravljanju teškom fizičkom i psihičkom nevoljom. Etičku zabrinutost izazivaju zahtevi i potrebe pacijenata s jedne strane, i samorazumevanje lekara s druge strane. Stoga su potrebni etički prihvatljivi kriterijumi i smernice za donošenje odluka sa posebnim osvrtom na prirodu refraktornih i nepodnošljivih simptoma, informisani pristanak pacijenata i lične potrebe, ciljeve i ciljeve medicinske sedacije u nezi na kraju života.[11]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Enck RE (1991). „Drug induced terminal sedation for symptom control.”. Am J Hosp Palliat Care. 8: 3—5. .
  2. ^ a b Sykes, Nigel P. (2013-08-01), Clinical aspects of palliative sedation, Cambridge University Press, str. 86—99, Pristupljeno 2023-12-24 
  3. ^ a b Rousseau, Paul (2001). „Existential suffering and palliative sedation: A brief commentary with a proposal for clinical guidelines”. American Journal of Hospice and Palliative Medicine®. 18 (3): 151—153. ISSN 1049-9091. doi:10.1177/104990910101800303. 
  4. ^ Byock IR (1994). „When suffering persists.”. J Palliat Care. 10: 8—13. .
  5. ^ Chater, Susan; Viola, Raymond; Paterson, Judi; Jarvis, Virginia (1998). „Sedation for intractable distress in the dying–a survey of experts”. Palliative Medicine (na jeziku: engleski). 12 (4): 255—269. ISSN 0269-2163. doi:10.1191/026921698671831786. 
  6. ^ Billings, J. Andrew; Block, Susan D. (1996). „Slow Euthanasia”. Journal of Palliative Care. 12 (4): 21—30. ISSN 0825-8597. doi:10.1177/082585979601200404. 
  7. ^ Fine, Perry G. (2001). „Total Sedation in End-of-Life Care”. Journal of Hospice & Palliative Nursing. 3 (3): 81—87. ISSN 1522-2179. doi:10.1097/00129191-200103030-00002. 
  8. ^ Morita, Tatsuya; Hirai, Kei; Okazaki, Yumi (2002). „Preferences for Palliative Sedation Therapy in the Japanese General Population”. Journal of Palliative Medicine (na jeziku: engleski). 5 (3): 375—385. ISSN 1096-6218. doi:10.1089/109662102320135261. 
  9. ^ Materstvedt, Lars Johan; Clark, David; Ellershaw, John; Førde, Reidun; Gravgaard, Anne-Marie Boeck; Müller-Busch, H Christof; i Sales, Josep Porta; Rapin, Charles-Henri (2003). „Euthanasia and physician-assisted suicide: a view from an EAPC Ethics Task Force”. Palliative Medicine (na jeziku: engleski). 17 (2): 97—101. ISSN 0269-2163. doi:10.1191/0269216303pm673oa. 
  10. ^ Morita, Tatsuya; Tsuneto, Satoru; Shima, Yasuo (2001). „Proposed definitions for terminal sedation”. The Lancet (na jeziku: engleski). 358 (9278): 335—336. doi:10.1016/S0140-6736(01)05515-5. 
  11. ^ a b Muller-Busch, H. Christof; Andres, Inge; Jehser, Thomas (2003-05-13). „Sedation in palliative care – a critical analysis of 7 years experience”. BMC Palliative Care. 2 (1): 2. ISSN 1472-684X. PMC 165435 Slobodan pristup. PMID 12744722. doi:10.1186/1472-684X-2-2. 
  12. ^ Porta Sales J (2001). „Sedation and terminal care”. EJPC. 8: 97—100. .

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Cherny, N. I.; Coyle, N.; Foley, K. M. (1996). „Guidelines in the care of the dying cancer patient”. Hematol Oncol Clin North Am. 10 (1): 261—286. PMID 8821571. doi:10.1016/S0889-8588(05)70338-5. .
  • Lieberson AD: Treatment of Pain and Suffering in the Terminally Ill (Chapter 12 & 13).
  • Rousseau, P. (1996). „Terminal sedation in the care of dying patients”. Arch Intern Med. 156 (16): 1785—1786. PMID 8790071. doi:10.1001/archinte.156.16.1785. 
  • Irwin M: Terminal Sedation. Voluntary Euthanasia News. 2001, 8-9.
  • Jonas H: Philosophical Essays: From Ancient Creed to Technological Man. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall. 1974, 130.
  • Aries P: The Hour of Our Death. Oxford University Press. 1991
  • Ellershaw, J. (2003). „Care of the dying patient: The last hours or days of life * Commentary: A "good death" is possible in the NHS”. BMJ. 326 (7379): 30—34. doi:10.1136/bmj.326.7379.30. 

}} Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Терминална_седација&oldid=27861905”