Tinder (mađarska mitologija)
Tinder (mađ. Tündér) je omiljeno stvorenje u mađarskoj mitologiji koje predstavlja prelepe mlade device ili ženska stvorenja (često prikazana ili kao personifikovana čistota i nevinost ili kao razigrana devojka). Pomažu ljudima, koji ponekad od njih mogu da zatraže tri želje. Oe su stvorenja sa izmišljenim magijskim svojstvima, često se javljaju u bajkama, ali se mogu javiti i u drugim književnim žanrovima.
Vilinski mitovi o tinderkama su deo mađarske stare religije, prema kojoj su tinderke došle iz Mlečnog puta i Zvezde Večernjače još u praistoriji. Božanske, imale su stvaralačke moći i često su se zaljubljivale u zemaljske ljude. Tragovi ovih starih verovanja i danas se mogu naći u Sekeljfeldu u Erdelju, jer se i danas nalaze ruševine za koje se veruje da su tinderski dvorci, a meštani verno čuvaju svoje bajke. Još od kralja Matije, teritorije Erdelja se zovu Tinderska zemlja (Tündérország), koja se proteže od Koložvara do Brašova. U ovom slučaju, termin Tinderorsag se ne odnosi na imaginarno kraljevstvo, već na činjenicu da se planinski vrhovi, reke, izvori, brda, gradovi, ruševine zamkova nazvane po tinderkama dodiruju i nastavljaju jedne posle drugih, kao što su Sekeljdalja, polje Ramoča, tvrđava Firtoš na brdu Firtoš, zamak Rapšone, između ostalih. Benedek Elek je najpoznatiji prenosilac bajki, a za najlepše i najsveobuhvatnije opise zaslužan je arheolog Arnold Ipolji:
„Ova sećanja svedoče da Erdelj i Hetvar (Siebenbürgen), sedam šuma, nisu bez razloga smatrani domom Tinderki (vila), broj sedam koji označava dom tinderki o kome se već govori, ili da je značenje ovih brojeva primenjeno na takav mit, kao što je to svakako slučaj u čitavoj mađarskoj zemlji, postojao je najstariji i najoriginalniji paganski kult, ako pretpostavimo da su ga živo i kontinuirano praktikovali ostaci Atilinog naroda Sekelja do novog dolaska, kao i za vreme hrišćanstva, koje je ojačalo u Mađarskoj, čije su svešteničke gatačke ceremonije još dugo cvetale u paganskim dvorcima, a sećanje na drevnu veru dugo je živelo i čuva sećanje na tinderku. Slike koje predstavljamo, pa je prirodno da su tinderske uspomene ostale još živopisnije vezane za ova mesta, kao što to obično biva sa nekim od naših najdragocenijih mitskih uspomena..”
Poreklo imena
[uredi | uredi izvor]Etimologija reči tinder nije jasna, neki ljudi u njoj prepoznaju sumerski koren (dingir, što znači znači „bog”, „nebo” na sumerskom, inače, more je takođe izvedeno od iste reči), pa čak i vila Ilona (Dingir Ilama) iz mađarskih narodnih priča takođe potiče od imena sumerskog boga Dingir Ilama. (Sudija Lajos, Deže Topa Đula) [1] (Dingir je kombinacija sumerskih reči „presuda“ i „doneti“. [2]) Drugi kažu da je turkijskog porekla, (Ištvan Kiseli)[3]
Prvi podaci poznati su iz Minhenskog kodeksa iz 15. veka: „I oni (učenici), kada su ga videli (Isusa) kako hoda (šeta) po moru, (poverovaše, pomisliše) da je vila i vrisnuše.“
U srednjem veku se, pored „duh“, upotrebljavao i u drugim, specifično negativnim značenjima, kako to pokazuje mađarsko-latinski rečnik Alberta Sencija Molnara (1604): „čudovište, čudesno stvorenje, čarobnjak, zaslepljivanje”, „onaj koji može da poprimi različite oblike po svojoj volji“. Na osnovu njih može se razumeti pridevska upotreba reči, u smislu 'brzo nestaje, nestaje u ništavilo, prolazno, prolazno (gyorsan elmúló, semmibe vesző, röpke, tünékeny)[4], što je uglavnom karakteristično za pesnički jezik: na primer, kao 'promenljivo ' kod Berzenjija: „Naša vila sreća je promenljiva, gde se smeje, gde mrzi gleda nas.“)
Tinder u mađarskom folkloru
[uredi | uredi izvor]Veliki uticaj na mađarska verovanja imao je nesumnjivo vilinski kult balkanskih naroda. Otuda su nastali izrazi mlade žene, bela žena, lepa žena. O uticaju slovenskih naroda govori i činjenica da su se izrazi tunderkedik (tündérkedik), bajkovita zemlja koja pokriva Erdelj prvenstveno upotrebljavali u pežorativnom smislu u 16. i 17. veku. veka, odnosno ukazivali su na ne baš pozitivne stvari.
Tinderka se prvenstveno javlja u Južnoj Velikoj ravnici, Transdanubiji, Erdelju, Moldaviji, Bukovini i mnogim mestima gornje Mađarske[5]. U ovim krajevima, vile su mlade, lepe žene sa dugom kosom, obično obučene u belo, i obično se pojavljuju u grupama. Njihova omiljena mesta za pojavljivanje su napuštene staze, raskrsnice, mostovi, rovovi i jezera. Vole da pevaju, puštaju muziku, kupaju se, a ponekad imaju velike plesne zabave ili ručkove. Oni su u stanju da lete, menjaju oblik (npr. pretvaraju se u labuda ili vihor). Muškarci su zavedeni, zaneseni ili odvedeni na stranputicu, bebe su presvučene, konji su vezani za noćne zabave (u Bukovini se u određene dane posipao mak oko štale protiv njih). Oni koji im remete zabavu, ometaju im povorke ili kroče u njihova plesna mesta, oboleli bi od bolesti. Po narodnom predanju, paralizu, nemo, ludilo i povređene noge mogu izazvati vile. U isto vreme, dobre vile su u stanju da spasu osobu u opasnosti (npr. spasavaju osobu koja se davi u jezeru).[6][7]
Ženska imena
[uredi | uredi izvor]Žensko ime Tinde stvorio je Mihalj Verešmarti od reči Tinder (tündér). (Prvi put se pojavio u dramskoj pesmi Čongor i Tinde.) U skorije vreme, Tinder je takođe postalo zvanično registrovano ime.
Imena mađarska tinderki (vila)
[uredi | uredi izvor]- Rapšone (Rapsóné), kraljica tinderki, sestre su joj Firtoš i Tartod
- Firtoš (Firtos), dobra tinderka, ona je tinderka planine Firtoš
- Tartod (Tartod), zla tinderka, ona je tinderka Tartod i Firtiošina sestra
- Ramoča (Ramocsa), tinderka sreće
- Dala (Dála), tinderka majčinstva
- Klara (Klára), tinderka boli
- Ilona (Tündér Ilona), tinderka ljubavi i lepote
- Remete (remete tündér), tinderka izvora
- Tarke (Tarkő), njegovo carstvo se nalazi u severoistočnom delu Sekeljfelda
- Olt (Olt), ćerka Tarke, koju je njena majka pretvorila u reku Olt
- Maroš (Maros), Oltin stariji brat, koji takođe žuri ka ocu u vidu reke Maroš
- Dala (Dála), Sekeljdalija je dobila ime po njoj
Erdelj nazivaju domom tinderki (tündérország) a ostale tinderke su Nemere (Nemere), Rabonban (Rabonbán), Aranjka (Aranyka), Tinde (Tünde), Delibab (Délibáb)
Reference
[uredi | uredi izvor]Literatura
[uredi | uredi izvor]- Mitologija ABC, Gondolat, 1978
- Deže Paiš: „Iz lingvističkih uspomena mađarske prareligije“ /Tündér/, Budapest, Akadémiai Könyvkiadó, 1978
- Tekla Demetor: "Verovanja mađarskog naroda", Corvina Kiadó, 2. kiadás, 1982
- Arnold Ipoli: Mađarska mitologija, Budapest, 1922
- Eva Poč: „Vile, veštice, demoni“, Budapest, Akadémiai Kiadó, 1987
- Eva Poč: „Živi i mrtvi, vidovnjaci i veštice, Budapest, Akadémiai Kiadó, 1997
- Ferenc Silađi, „Objašnjenje mnogih imena” Budapest, RTV-Minerva, 1987. ISBN 9632233980
- Mađarska etnografija VII.: Narodni običaj, narodno verovanje, narodna religioznost, Budapest, Akadémiai Kiadó, 1988–2002, ISBN 963-05-4922-0 ()
