Pređi na sadržaj

Tom Džouns (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tom Džouns
Filmski poster
Izvorni naslovTom Jones
RežijaTon Ričardson
ScenarioDžon Ozborn
ProducentTon Ričardson
Temelji se naTom Džouns, istorija jednog nahoda
(Henri Filding)
Glavne ulogeAlbert Fini
Suzana Jork
Hju Grifit
Idit Evans
Džoun Grinvud
Dajana Silento
Džordž Devajn
Dejvid Tomlinson
MuzikaDžon Adison
Direktor
fotografije		Volter Lasali
MontažaEntoni Gibs
Producentska
kuća		Woodfall Film Productions
StudioUnited Artists
Godina1963.
Trajanje128 minuta
Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Budžet1 milion dolara[1][2]
Zarada17 miliona dolara (iznajmljivanja u SAD i Kanadi)[3]
IMDb veza

Tom Džouns (engl. Tom Jones) je britanski humoristički film iz 1963. godine, koji predstavlja adaptaciju klasičnog romana Henrija Fildinga iz 1749. Tom Džouns, istorija jednog nahoda, sa Albertom Finijem u naslovnoj ulozi. Film je producirao i režirao Toni Ričardson, a scenario je adaptirao dramaturg Džon Ozborn. Radnja je smeštena u Samerset i London iz 18. veka i prati mladića Toma Džounsa, koji postaje jedan od najvećih zavodnika svog vremena.

Film je bio uspešan i kod kritičara i na blagajnama. Bio je nominovan je za deset Oskara, a osvojio je četiri četiri: za najbolji film, najboljeg režisera (Ričardson), najbolji adaptirani scenario i najbolju originalnu muziku.[4] Takođe je osvojio dve nagrade Zlatni globus, uključujući onu za najbolji film − mjuzikl ili komedija, kao i tri nagrade BAFTA, uključujući one za najbolji film i najbolji britanski film.

Britanski filmski institut ga je 1999. godine proglasio 51. najboljim britanskim filmom 20. veka.

Radnja

[uredi | uredi izvor]

Film počinje sekvencom nemog filma, sa međutitlovima, tokom koje se vlastelin Olvorti vraća na svoje imanje nakon dužeg boravka u Londonu i otkriva bebu u svom krevetu. Misleći da su jedna od njegovih sluškinja, Dženi Džouns, i njegov berberin, gospodin Partridž, začeli vanbračnu bebu iz požude, Olvorti ih protera. Novorođenčetu daje ime Tom Džouns i odlučuje da ga odgaja kao rođenog sina; Tom odrasta voleći ga kao oca.

Tom postaje živahan mladić čiji ga dobar izgled i ljubazno srce čine veoma popularnim među devojkama i ženama. On istinski voli samo nežnu Sofi Vestern, ćerku njegovog komšije vlastelina, koja mu uzvraća ljubav. Tom je stigmatizovan kao „kopile” i ne može da se oženi mladom damom iz više klase. Sofi, takođe, mora da sakrije svoja osećanja dok njena tetka i njen otac, vlastelin Vestern, pokušavaju da je primoraju da se uda za nekog za koga smatraju da je prikladniji, za Blifila, sina Olvortijeve sestre Bridžet. Iako je plemenitog porekla i odgovarajuće klase, on je zle naravi s puno licemernih „vrlina”.

Kada Bridžit iznenada umre, Blifil presreće pismo koje je njegova majka namenila svom bratu; sadržaj pisma se otkriva tek kasnije u filmu. Nakon sahrane svoje majke, Blifil i njegova dva tutora, gospodin Tvakum i gospodin Skver (koji su takođe podučavali Toma), udružuju snage da ubede Olvortija da Tom nije dostojan da živi među njima. Olvorti ostavlja Tomu značajno nasleđe u gotovini (500 funti) i sa žaljenjem ga šalje u svet da traži svoju sreću.

U svojoj odiseji, Tom biva onesvešćen dok je branio dobro ime svoje voljene Sofi i oduzimaju mu zaostavštinu. Takođe beži od ljubomornog Irca, gospodina Ficpatrika, koji ga pogrešno optužuje da je imao aferu sa njegovom ženom, Sofinom rođakom; upuštajući se u smrtonosnu borbu mačevima, spasava gospođu Voters od oficira britanske vojske, a kasnije je odvodi u krevet. Kasnije, Tom upoznaje Partridža, svog navodnog biološkog oca, i angažuje ga kao slugu.

U međuvremenu, Sofi odlazi od kuće ubrzo nakon što je Tom prognan, kako bi pobegla od pažnje omraženog Blifila. Nakon što su se za dlaku mimoišli u gostionici u Aptonu, Tom i Sofi dolaze odvojeno u London. Tu Tom privlači pažnju ledi Belaston, starije plemkinje koju privlači „zgodan mladić”. Ona je bogata, lepa i potpuno amoralna. Poziva Toma na maskenbal u Vokshol Gardens i zavodi ga. Tom dobrovoljno odlazi u njen krevet i za svoje usluge je velikodušno nagrađen finom odećom.

Ledi Belaston pokušava da primora Sofi da se uda za znatno starijeg lorda Felamara, nagovarajući ga da je siluje, kako bi imala Džounsa za sebe. Sofi biva spašena kada joj upadne otac. U nadi da će prekinuti aferu sa ledi Belaston, Tom joj u pismu nudi brak, znajući da će ona odbiti ponudu i njega. Ona to i čini, ali takođe pokazuje pismo Sofi, koja prekida svaki kontakt sa Tomom.

Tom posećuje Sofinu rođaku, gospođu Ficpatrik, da bi je zamolio da govori u njegovo ime sa Sofi. Gospodin Ficpatrik ga vidi kako odlazi i, pod pretpostavkom da su njegove ranije sumnje o aferi između Toma i gospođe Ficpatrik bile istinite, započinje dvoboj sa njim. Borba mačevima se završava ranjavanjem gospodina Ficpatrika i prisutni ljudi misle da ga je Tom opljačkao. Tom završava u zatvoru Tajbern, osuđen na vešanje zbog pljačke i ubistva.

Partridž nailazi na gospođu Voters i prepoznaje je kao bivšu Dženi Džouns, Tomovu navodnu majku. On joj kaže da je čovek kojeg je „upoznala” njen navodni sin i da čeka pogubljenje. Vlastelin Olvorti je zabrinut kada čuje da je Tom naizgled bio umešan u incest. Međutim, gospođa Voters posećuje gospodina Olvortija i govori mu istinu: Tom nije njeno dete, već vanbračni sin njegove sestre Bridžit i samim tim Olvortijev nećak. Olvorti takođe saznaje za misteriozno pismo koje je ovo trebalo da otkrije. Pošto je Blifil saznao za pismo, sakrio ga je i pokušao je da uništi svog polubrata. Olvorti mu oduzima nasledstvo.

Olvorti takođe saznaje da se gospodin Ficpatrik oporavio i povukao optužbu protiv Toma. Olvorti koristi ovo saznanje da bi dobio pomilovanje za Toma, ali ono stiže prekasno: Tom je odveden na vešala; omča mu je oko vrata. Vlastelin Vestern, koji je obavešten o Tomovom novom statusu kao jedinog Olvortijevog naslednika, preseče kanap dok Tom visi i odvodi ga kod Sofi. Tom dobija dozvolu da zaprosi Sofi uz blagoslov i vlastelina Vesterna i njegovog ujaka. Vlastelin Vestern predviđa da će njihovo dete biti rođeno „sutra i za devet meseci”.

Uloge

[uredi | uredi izvor]
Glumac Uloga
Albert Fini Tom Džouns
Suzana Jork Sofi Vestern
Hju Grifit vlastelin Vestern
Idit Evans gospođica Vestern
Džoun Grinvud ledi Belaston
Dajana Silento Moli Sigrim
Džordž Devajn vlastelin Olvorti
Dejvid Tomlinson lord Felamar
Rozalind Atkinson gospođa Milar
Vilfrid Loson Crni Džordž
Rozalind Najt gospođa Ficpatrik
Džek Makgoran Partridž
Freda Džekson gospođa Sigrim
Dejvid Vorner Blifil
Džojs Redman gospođa Voters / Dženi Džouns
Rejčel Kempson Bridžit Olvorti
Piter Bul Tvakum
Andžela Badeli gospođa Vilkins
Džordž A. Kuper Ficpatrik
Džek Stjuart Maklohlan
Petsi Roulands Honor
Džon Mofat Skver
Lin Redgrejv Suzan
Džulijan Glaver Nortertorn

Produkcija

[uredi | uredi izvor]

Razvoj

[uredi | uredi izvor]

Dok je britanska produkcijska kuća Bryanston Films oklevala da li da snimi film u boji, bankrotirala je. United Artists se uključio da finansira film i da ga napravi u boji.[5]

Produkcija se suočila sa brojnim izazovima, bliskim katastrofama i svađama koje obično slede kada se filmovi snimaju na lokaciji po lošem engleskom vremenu. Film ima neobičan komični stil: početna sekvenca ima titlove i živahnu akciju u stilu nemog filma. Kasnije u filmu, likovi ponekad razbiju četvrti zid, često gledajući direktno u kameru i obraćajući se publici. U jednoj sceni lik Toma Džounsa iznenada se pojavljuje da primeti kameru i pokriva sočivo svojim šeširom. Još jedna neobična karakteristika je nevidljivi pripovedač, kome je glas dao Majkl Mek Lijamoar. Njegovi podrugljivo-ozbiljni komentari između pojedinih scena osuđuju dela nekih likova, kao i slabosti ljudskog karaktera, i pruža poetski rasplet za film.

Uprkos uspehu, režiser Toni Ričardson izjavio je da je nezadovoljan finalnim proizvodom. U svojoj autobiografiji, Ričardson je napisao da je „osećao da je film nekompletan i pogrešan u velikom delu svog izvođenja. Ne želim da postignem takvu vrstu uspeha – svi bi to trebalo da znaju – ali kad god mi neko šikne o Tomu Džounsu, uvek se malo naježim izunutra”.[6]

Scenario

[uredi | uredi izvor]

Džon Ozborn je u adaptaciji scenarija prema romanu Henrija Fildinga Tom Džouns, istorija jednog nahoda (1749), skratio i uklonio značajne epizode ​​i likove. On završava film naratorovim citatom iz Horacijeve Ode Meceni:

„Srećan je čovek, i srećan je samo,
Onaj koji danas može nazvati svojim:
Onaj koji, siguran u sebi, može reći,
Sutra učini sve najgore, jer ja sam živeo danas.”[7]

Snimanje

[uredi | uredi izvor]

Kasl strit u Bridžvoteru, Samerset, korišćena je kao lokacija u nekoliko scena. Snimatelj Volter Lasali je izjavio da smatra da se jedinica za lokaciju veoma dobro slagala u datim okolnostima i da je iskustvo bilo zadovoljavajuće. Smatrao je da je Ričardson poprilično izgubio svoj put u postprodukciji, beskonačno popravljajući ono što nije isprva bilo pokvareno.[8]

Objavljivanje

[uredi | uredi izvor]

Film je premijerno prikazan 29. septembra 1963. na Filmskom festivalu u Veneciji. Ponovo ga je izdao The Samuel Goldwyn Company 1989. godine. Za ovo izdanje, Ričardson je skratio film za sedam minuta.[4] Ova verzija je dostupna na izdanju koje je objavio Criterion Collection, uparena sa originalnim filmom.

Prijem

[uredi | uredi izvor]

Zarada

[uredi | uredi izvor]

Film je bio finansijski uspešan pri svom prvom izdanju 1963. godine. Zauzeo je treće mesto te godine na britanskim blagajnama[9] i bio je četvrti najpopularniji u Sjedinjenim Državama. Snimljen sa budžetom od milion dolara, zaradio je preko 17 miliona dolara od iznajmljivanja bioskopa u Sjedinjenim Državama i Kanadi,[3][10] uz još 4 miliona dolara na ostalim tržištima.[10] Fini je dobio 10% zarade od filma.[11]

Kritike

[uredi | uredi izvor]

U recenziji časopisa Time stoji: „Film je neobično, neujednačeno, divno iskustvo u bioskopu. To je takođe društvena satira ispisana krvlju sekirom. Razvratan je kao što su Britanci bili razvratni kada je devojka morala da nosi pet podsuknji da bi barikadirala svoju vrlinu”.[12]

Rič Gold iz časopisa Variety napisao je: „Iako je Tom Džouns komad iz veoma drugačijeg perioda, on ima istu požudu i buran sadržaj sa kojim se projektuje zvezda. Trebalo bi da se veselo probija kroz brojke na blagajnama. Ima seks, boju, neke vrhunske izvedbe i mnogo akcije. Toni Ričardson je sa žarom režirao scenario Džona Ozborna, mada se povremeno vraća na trikove sa kamerom i montažu koji su zbunjujući”.[13]

Na sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 80% na osnovu 41 recenzenata, sa prosečnom ocenom 7,5/10. Konsenzus sajta glasi: „Frenična, nepoštovana adaptacija romana, potkrepljena hrabrim nastupom Alberta Finija i zapanjujućim vizuelnim prikazima.”[14] Na sajtu Metacritic ima ocenu 77 od 100, na osnovu recenzija 15 kritičara, što ukazuje na „generalno povoljne kritike”.[15]

Nagrade

[uredi | uredi izvor]
Nagrada[16] Kategorija Nominovani Rezultat
Oskar Najbolji film Toni Ričardson Osvojeno
Najbolji režiser Osvojeno
Najbolji glumac Albert Fini Nominacija
Najbolji sporedni glumac Hju Grifit Nominacija
Najbolja sporedna glumica Dajana Silento Nominacija
Idit Evans Nominacija
Džojs Redman Nominacija
Najbolji adaptirani scenario Džon Ozborn Osvojeno
Najbolja scenografija Ralf V. Brinton, Ted Maršal, Džoslin Herbert i Džozi Makavin Nominacija
Najbolja originalna muzika Džon Adison Osvojeno
Nagrade filmskih montažera Amerike Najbolje montirani dugometražni film Entoni Gibs Nominacija
Nagrade BAFTA Najbolji film Osvojeno
Najbolji britanski film Osvojeno
Najbolji britanski glumac Albert Fini Nominacija
Hju Grifit Nominacija
Najbolja britanska glumica Idit Evans Nominacija
Najbolji britanski scenario Džon Ozborn Osvojeno
Nagrade Udruženja režisera Amerike Najbolje režirani igrani film Toni Ričardson Osvojeno
Nagrade Zlatni globus Najbolji film − mjuzikl ili komedija Osvojeno
Najbolji strani film na engleskom jeziku Nominacija
Najbolji glumac u filmu – mjuzikl ili komedija Albert Fini Nominacija
Najbolji sporedni glumac u filmu Hju Grifit Nominacija
Najbolja sporedna glumica u filmu Džoun Grinvud Nominacija
Najbolji režiser Toni Ričardson Nominacija
Najbolji novajlija Albert Fini Osvojeno[a]
Nagrade Gremi Najbolja originalna muzika iz filma ili televizijske serije Džon Adison Osvojeno
Nagrade Lovor Najbolja komedija Osvojeno
Najbolji glumac Albert Fini Nominacija
Najbolji sporedni glumac Hju Grifit Nominacija
Najbolja sporedna glumica Dajana Silento Nominacija
Nagrade Nacionalnog odbora za recenziju filmova Najbolji film Osvojeno
Top deset filmova Osvojeno
Najbolji režiser Toni Ričardson Osvojeno
Nagrada Udruženja njujorških filmskih kritičara Najbolji film Osvojeno
Najbolji režiser Toni Ričardson Osvojeno
Najbolji glumac Albert Fini Osvojeno
Filmski festival u Veneciji Zlatni lav Toni Ričardson Nominacija
Najbolji glumac Albert Fini Osvojeno
Nagrade Udruženja scenarista Velike Britanije Najbolji britanski humoristički scenario Džon Ozborn Osvojeno

Ilja Lopert je u ime producenata primio Oskara za najbolji film. Nakon njegove smrti, Oskara je na svom imanju dobio Albert Fini.

Tom Džouns je jedini film u istoriji dodele Oskara kod koga su tri glumice nominovane za Oskara za najbolju sporednu glumicu. Margaret Raderford je pobedila u ovoj kategoriji za svoju ulogu u filmu Veoma značajne osobe.[17]

Pet glumačkih nominacija i nijedna pobeda odgovara rekordu koji je Gradić Pejton postavio 1957. godine. Ovo je bio poslednji film koji je dostigao ovaj rekord.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Izjednačen sa Statisom Jajelisom za film Amerika Amerika i Robertom Vokerom Mlađim za film Ceremonija.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Film giants step into finance The Observer 19 Apr 1964: 8.
  2. ^ Petrie, Duncan James (2017). „Bryanston Films : An Experiment in Cooperative Independent Production and Distribution” (PDF). Historical Journal of Film, Radio and Television: 13. ISSN 1465-3451. 
  3. ^ a b Cohn, Lawrence (15. 10. 1990). „All Time Film Rental Champs”. Variety. str. M-190. ISSN 0042-2738. 
  4. ^ a b Bosley Crowther (30. 9. 2003). „Tom Jones”. The New York Times. Arhivirano iz originala 2003-10-01. g. Pristupljeno 25. 5. 2010. 
  5. ^ Mayer, Geoff (2003). Guide to British Cinema. Greenwood Publishing Group. str. xiv. 
  6. ^ Richardson, Tony (1993). Long Distance Runner – A memoir. London: Faber & Faber. str. 136. ISBN 0-571-16852-3. 
  7. ^ „The Project Gutenberg eBook of The Works of John Dryden vol 12, by Walter Scott, page 349”. www.gutenberg.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-09-28. 
  8. ^ „Tom Jones: the editing and Tony Richardson's generosity”. www.webofstories.com. 
  9. ^ „Most Popular Films of 1963”. The Times. London, England. 3. 1. 1964. str. 4. 
  10. ^ a b Balio, Tino (1987). United Artists: The Company That Changed the Film Industry. University of Wisconsin Press. str. 230, 239–240. 
  11. ^ „Finney's % of 'Tom Jones' Goes Over $1 Million”. Variety. 21. 10. 1964. str. 1. 
  12. ^ „Cinema: John Bull in His Barnyard”. Time. 18. 10. 1963. Šablon:Paywall
  13. ^ Variety Staff (22. 12. 1998). „Tom Jones”. Variety. 
  14. ^ „Tom Jones (1963)”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 10. 5. 2022. 
  15. ^ „Tom Jones”. Metacritic. Pristupljeno 4. 2. 2020. 
  16. ^ „NY Times: Tom Jones”. Movies & TV Dept. The New York Times. 2012. Arhivirano iz originala 13. 1. 2012. g. Pristupljeno 25. 12. 2008. 
  17. ^ „Tom Jones”. www.rottentomatoes.com. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Том_Џоунс_(филм)&oldid=28495888”