Pređi na sadržaj

Trgovina ljudima u Libiji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Libija je tranzitna i odredišna zemlja za muškarce i žene iz podsaharske Afrike i Azije kojima se trguje u svrhu prisilnog rada i komercijalne seksualne eksploatacije. Dok su većina stranaca u Libiji ekonomski migranti, u nekim slučajevima veliki dugovi za krijumčarenje od 500 do 2.000 dolara i ilegalni status čine ih podložnim različitim oblicima prinude, što rezultira slučajevima prisilne prostitucije i prisilnog rada.

Od 2018. godine više vlada, kao i Ujedinjene nacije, počelo je da priznaje kontinuirano kršenje ljudskih prava, kao i hronične propuste libijskih vlasti da se pozabave ovim pitanjem.[1][2][3]

Dokazi

[uredi | uredi izvor]
Stejt department je objavio svoj godišnji „Izveštaj o trgovini ljudima” juna 2020. godine

Od juna 2008. godine, kao i prethodnih godina, postojali su izolovani izveštaji da su žene iz podsaharske Afrike krijumčarene u Libiju u svrhu komercijalne seksualne eksploatacije. Iako precizni podaci nisu bili dostupni, strani posmatrači su 2008. godine procenili da oko jedan do dva procenta od 1,5 do 2 miliona stranaca u Libiji mogu biti žrtve trgovine ljudima.[4] Od juna 2008. godine, Vlada Libije nije u potpunosti poštovala minimalne standarde za eliminaciju trgovine ljudima, ali je ulagala značajne napore da to učini. Američki Stejt department stavio je Libiju na Listu za praćenje nivoa 2 zbog neuspeha da pruži dokaze o sve većim naporima u rešavanju problema trgovine ljudima, posebno u oblasti istrage i krivičnog gonjenja krivičnih dela trgovine ljudima. Tokom 2007. godine, Libija je pružila pomoć u naturi programima obuke osmišljenim da edukuju službe za sprovođenje zakona i grupe civilnog društva o trgovini ljudima. Vlada je imenovala nacionalnog koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima, odgovornog za zaštitu žrtava trgovine ljudima i kažnjavanje prestupnika trgovine ljudima. Međutim, kao i prethodnih godina, Libija nije javno objavila podatke o istragama ili kažnjavanju bilo kakvih krivičnih dela trgovine ljudima.[4]

Međutim, od 2009. godine je u funkciji tajni logor Bani Valid. Ovde su „migranti bili skladišteni kao teret u kompleksima, izgladnjeli, ponekad mučeni do smrti“.[1][5][6]

Godine 2011. migranti koji su pokušavali da stignu u Evropu promenili su plan sa Sinajskog poluostrva na Libiju: egipatske snage bezbednosti potisnule su trgovce ljudima sa Sinajskog poluostrva, a nakon završetka Prvog libijskog građanskog rata 2011. godine, koji je zbacio Moamera Gadafija, Libija je postala njihova nova destinacija.[5]

Godine 2016. fotoreporter Narciso Kontreras je ponovo podsetio svet na fotografije migranata u pritvorskim centrima u Libiji.[7][8][9] Iste godine, novinari Meron Estefanos i Mirjam Van Reisen obavili su intervjue sa eritrejskim izbeglicama koje su prokrijumčarene u Libiju preko Sudana. Intervjui su otkrili da su mnogi trgovci ljudima oteli i mučili neke izbeglice. Štaviše, otkrili su da su libijske ćelije ISIS-a učestvovale u krijumčarenju i otmici izbeglica.[10]

Godine 2017, Fatou Bensouda, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda, nazvao je Libiju „tržištem“ za trgovinu ljudima, ali je samo razmišljao o istraživanju zločina u vezi sa migrantima u Libiji.[11]

2022. godine naučnici su pokazali da savremena trgovina ljudima iz podsaharske Afrike u Libiju može dovesti do različitih oblika zatočeništva, kao što su dužničko ropstvo, zatvorski rad i uzimanje talaca radi otkupnine. Iako takvi oblici eksploatacije imaju dugu istoriju u regionu, blisko su povezani sa represivnom politikom migracija, državnim i nedržavnim sistemima političke kontrole.[12]

Krivično gonjenje

[uredi | uredi izvor]

Od juna 2008. godine, Vlada Libije nije pružila javne informacije o svojim naporima za sprovođenje zakona da kazni trgovinu ljudima, pošto libijski zakoni ne zabranjuju trgovinu ljudima u svrhu komercijalne seksualne eksploatacije ili prisilnog rada. Vlada nije dostavila podatke o bilo kakvim krivičnim istragama, krivičnom gonjenju, osudama ili kaznama za krijumčarenje ljudi ove godine, iako su visoki zvaničnici tokom godine primetili da je Libija gonila pojedince zbog oduzimanja pasoša stranih radnika sve dok radnici nisu otplatili navodni i značajan dug za krijumčarenje. Široko rasprostranjena korupcija u zemlji može olakšati trgovinu ljudima, ali vlada nije prijavila krivično gonjenje ili osudu bilo kog zvaničnika zbog saučesništva. Pored toga, Libija je pružila pomoć u naturi za obuku IOM-a za službenike za sprovođenje zakona, uključujući graničnu bezbednost i carinu, o trgovini ljudima.[4]

Zaštita

[uredi | uredi izvor]

Od juna 2008. godine Libija je preduzela minimalne korake da poboljša zaštitu žrtava trgovine ljudima. Vlada nije pružala usluge zaštite kao što je psihološka ili pravna pomoć žrtvama trgovine ljudima. Libija je pružila podršku u naturi programu koji je obučio preko 80 policajaca i aktivista civilnog društva za medicinsku pomoć žrtvama trgovine ljudima. Prepoznajući da mnogi vladini zvaničnici još uvek ne prave razliku između žrtava trgovine ljudima kojima su potrebne zaštitne usluge i drugih migranata, vlada je dozvolila međunarodnim organizacijama pristup ranjivim Eritrejcima, Etiopljanima, Somalijcima, Sudancima i Iračanima kako bi proverili da li postoje dokazi o trgovini ljudima. Iako su žrtve trgovine ljudima i dalje bile podložne kažnjavanju za nezakonite radnje, kao što su kršenja imigracije i prostitucija, počinjene kao rezultat trgovine ljudima, tokom perioda izveštavanja nije bilo izveštaja da su žrtve trgovine ljudima deportovane. Libijska vlada ne podstiče aktivno žrtve da učestvuju u istragama i krivičnom gonjenju njihovih trgovaca.[4]

Prevencija

[uredi | uredi izvor]

Od juna 2008. godine Libija nije preduzela nikakve primetne mere da spreči trgovinu ljudima. Vlada nije sprovela nikakve kampanje podizanja svesti javnosti da bi istakla pitanje trgovine ljudima. Libija takođe nije preduzela nikakve mere da smanji potražnju za komercijalnim seksualnim odnosima. Slično tome, Libija nije preduzela nijednu kampanju podizanja svesti javnosti usmerene na građane koji putuju u poznate destinacije dečijeg seksualnog turizma u inostranstvu.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Al-Dayel, Nadia; Anfinson, Aaron; Anfinson, Graeme (2023). „Captivity, Migration, and Power in Libya”. Journal of Human Trafficking. 9 (3): 280—298. doi:10.1080/23322705.2021.1908032. 
  2. ^ „Libya”. United States Department of State (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-10-31. 
  3. ^ „Implementation of resolution 2437 (2018) - Report of the Secretary-General (S/2019/711) [EN/AR] - Libya | ReliefWeb”. reliefweb.int (na jeziku: engleski). 2019-09-07. Pristupljeno 2024-10-31. 
  4. ^ a b v g Department Of State. The Office of Electronic Information, Bureau of Public Affairs (2008-06-10). „Country Narratives -- Countries H through R”. 2001-2009.state.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-10-31. 
  5. ^ a b „Inside the smuggler’s warehouse: Africa’s 21st-century slave trade”. The Irish Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-10-31. 
  6. ^ Bitar, Mohammad; Chakka, Benarji (2023-12-18). „Responsibility for Violation of Rights of Migrants in Libyan Detention Centre”. Mizan Law Review (na jeziku: engleski). 17 (2): 315—342. ISSN 2309-902X. doi:10.4314/mlr.v17i2.4. 
  7. ^ „Migrants : les esclaves de Libye”. parismatch.com (na jeziku: francuski). 2016-09-24. Pristupljeno 2024-10-31. 
  8. ^ „Libye: l’enfer des migrants victimes du trafic humain, vu par Narciso Contreras”. Franceinfo (na jeziku: francuski). 2016-10-21. Pristupljeno 2024-10-31. 
  9. ^ „“La Libye est devenue la plaque tournante d’un gigantesque trafic d’êtres humains””. www.telerama.fr (na jeziku: francuski). 2016-10-28. Pristupljeno 2024-10-31. 
  10. ^ van Reisen, Mirjam (2017). Human Trafficking Connecting to Terrorism and Organ Trafficking: Libya and Egypt. . Langaa. pp. 159–220.
  11. ^ „ICC wants to investigate human trafficking in Libya”. Middle East Eye (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-10-31. 
  12. ^ Brachet, Julien; Scheele, Judith. „Captives at Large: On the Political Economy of Human Containment in the Sahara”. Politics & Society (na jeziku: engleski). 50 (2): 255—278. ISSN 0032-3292. doi:10.1177/00323292211014373. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трговина_људима_у_Либији&oldid=28845307”