Ukijo-e

Ukijo-e (jap. 浮世絵 - u bukvalnom prevodu slike plutajućeg sveta) spada u žanr japanskih drvoreza i slika na kojima su naslikani glumci kabuki pozorišta, lepe žene, sumo rvači, razne scene iz narodnih pripovedaka i legendi, samurajskih bitaka, scene putovanja, pejzaži i erotske scene. Termin ukijo potiče iz budizma i odnosi se na prolaznu prirodu ljudskog života. Time se ističe da ne treba da se vezujemo za sopstvene žudnje, već da prihvatimo prirodni tok života.

Kao umetnički pravac postaje popularan tokom druge polovine 17. veka perioda Edo, zasnivajući se na monohromatskim radovima Hišikava Moronobu-a. Na samim začecima ukijo-e stvaralaštva, koristio se samo tuš, da bi se kasnije prešlo i na ručno bojenje drvenih ploča. Već u 18. veku Suzuki Harunobu pronalazi tehniku polihromatskog bojenja, nišiki-e (錦絵). Ukijo-e doživeljava procvat u 19. veku, predvođen dvojicom umetnika, a to su Ando Hirošige i Kacušika Hokusai. U 19. veku se najčešće slikaju pejzaži, po kojima su ova dvojica umetnika najpoznatija. Hokusaijev Veliki talas nad Kanagavom je jedan od najreprezentativnijih dela japanske umetnosti, kao i Hirošigeov serijal grafika Pedeset i tri stanice Tokaida. Nakon smrti ova dva umetnika popularnost ukijo-e naglo opada, delimično zahvaljujući i restauraciji Meidži 1868. godine.

Ukijo-e je bio najzaslužniji za stvaranje slike o Japanu na Zapadu, a pejzaži iz 19. veka su znatno uticali na slikare ranog impresionizma (Edgar Dega, Eduar Mane i Klod Mone), na post-impresioniste (Van Gog i Tuluz-Lotrek) i na brojne umetnike art nuvo stila. U dvadesetom veku se javlja šin-hanga (lit. nove estampe) čiji je cilj bio ponovno obnavljanje tradicionalne umetnosti grafika iz perioda Edo i Meidži.

Ukijo-e radovi su bili lako dostupni, s obzirom da ih je bilo moguće masovno proizvoditi korišćenjem drvenih ploča (kalupa). Pre svega su bili namenjeni građanstvu koje nije imalo dovoljno novca da sebi priušti slikarski original. Eksplicitno erotske scene, takođe su bile motiv ukijo-e radova (šunga - 春画), međutim neretko i zabranjivane.

Ukijo-e se generalno može podeliti na dva perioda; tokom Edo perioda koji zahvata njegov početak od 1620-ih do 1867. godine kada započinje period Meidži, i od 1867. pa do 1912. godine. Tokom Edo perioda ukijo-e je pružao sliku mira u zemlji i razvitka komercijalnog vida umetnosti; dok je tokom Meidži perioda pod uticajem prozapadanjačkog miljea.

Često su se ukijo-e radovi mogli naći u knjigama (e-hon - 絵本), u vidu ilustracija. Međutim, imali su i dekorativnu ulogu poput razglednica, kakemono-e ili postera u kabuki pozorištu.

• Neki od najistaknutijih umetnika su:
• 
  Kitagava Utamaro - Lepotica u ogledalu
• 
  Kitagava Utamaro - Hiljadu priča o duhovima i demonima
• 
  Kacušika Hokusai - Vodopadi u Kirifuri, pl. Kurokami
• 
  Kacušika Hokusai - Creni Fuđi
• 
  Utagava Hirošige - Noć u gradu Surukava
• 
  Utagava Hirošige - Sova na grančici bora
• 
  Tošusai Šaraku - Dva glumca
• 
  Tošusai Šaraku - Cveđe pored Tamagave-Zucumi

Istorija

Počeci

Japanska umetnost je još tokom perioda Heian (749—1185) sledila dva principa:

1. nacionalnu jamato-e tradiciju koja se bazirala na japanskim temama nežnih boja i kontura. To je odlika škole Tosa;
2. i dela inspirisana kineskim, poput jednobojnih kompozicija naslikanih četkicom za kaligrafiju Sešu Tojoa i njegovih učenika. A škola Kano je imala karakteristike oba principa.

Kano Hidejori - Posmatranje javora u Takau (polovina 16. veka); ujedno predstavlja jedan od najranijih drvoreza koji su prikazivali život običnih ljudi

Još od davnina je umetnost bila pod okriljem aristokratije, vojne vlade i religijskih autoriteteta. Sve do 16. veka nisu se mogli naći naslikani momenti iz života običnih ljudi. A čak ni tada nisu bili subjekat dela, jer su to mahom bile slike za vladajuće samuraje i bogate klase trgovaca. Tek se kasnije pojavljuju dela koja su bila namenjena građanima. Te slike su bile jeftine i jednobojne slike lepih žena, scene iz pozorišta i kuća uživanja. Njihova ručna izrada je umnogome ograničila količinu proizvodnje. Ta granica je prevaziđena umetničkom formom koja se mogla lakše umnožavati, to jest drvorez.

Drvorez potiče još od 770 godine n.e. kada nastaje najstariji drvorez u Japanu - Hjakumanto i Darani (Milion pagoda i Darani molitva). Sve do 17. veka je služio za pravljenje budističkih pečata i slika. Ručno urezivanje se pokazalo kao efikasnije zbog brojnosti različitih ideograma japanskog pisma, tako da nisu mogli da koriste utiskivanje slova. U domenu Saga, Honami Koecu i Suminokura Soan su koristili kombinaciju utiskivanja teksta i slika pri pravljenju Priče Ise (1608) i druge knjige. Tokom Kan’ei ere (1624—1643) nastaju tanrokubon (narandžasto-zelene knjige) koje su se umnožavale drvorezom. Drvorezi nastavljaju da se razvijaju putem ilustracija kanazoši žanra priča o hedonističkom urbanom životu u novoj prestonici Edo. Pošto najbolje novele koje su objavljene imale ilustracije uz tekst, ilustrovane knjige su postojale još tokom ranog 17. veka, ali postaju popularne tek kada građani počnu da se interesuju za književnost.

Tokugava Iejasu (1543—1616) postaje šogun sa najvećom moći nad Japanom. Stvara svoju vladu u selu Edo, gde je tražio od oblasnih vladara da se okupljaju sa svojom svitom. Tokom perioda Edo (1603—1867) selo prerasta u grad, po brojnosti stanovnika. Društvo je bilo podeljeno u četiri klase, sa samurajima na vrhu i trgovcima na dnu. Trgovcima je najviše pogodovala rastuća ekonomija, posećivanje kuća uživanja tokom slobodnog vremena, kao i sakupljanje umetničkih dela kojima bi krasili svoje domove. To je nekada bilo nemoguće zbog nedostatka novca.

Ivasa Matabei (1576—1650) se smatra začetnikom ovog oblika umetnosti. Iako su njegova dela bila uglavnom slike, on je utemeljio stil slikanja gde su se crne linije i svetle boje kombinovale sa temama po kojima se opisuju momenti žarkih osećanja. Njegov stil se proširio iz Kjota u prefekturu Fukui, gde je radio za feudalnog vladara Macudaira Tadanaoa (1595—1650), i na kraju u Edo. Bio je poznat po mođi-e tj. slikovnim rečima koji iskazuju luckaste slike i tehnike četkicom koje se posebno njemu pripisuju.

Termin ukijo (plutajući svet) je nekada bio u homonimskom odnosu sa drevnim budističkim terminom za svet tuge i bola. Noviji termin se koristio za značenjem, erotičan ili pomodan i slično. Predstavlja hedonistički duh vremena nižih klasa, koji se slavi u noveli Ukijo Monogatari (Priče o plutajućem svetu) od Asai Rjoija.

Sedamnaesti vek

Rani ukijo-e umetnici su prvobitno bili slikari. Oko 1661. viseći svici naslikani likovima Portreta Kanbun lepotica postaju popularni. Slike ere Kanbun (1661—1673) označavaju početak ukijo-ea kao zasebne umetničke škole. Dela Ivase Matabeija su umnogome vršile uticaj na razvitak. Međutim, postoje nesuglasice između učenjaka da li su njegova dela pravi ukijo-e , te ga neki smatraju osnivačem. Pripisuje mu se Hikone panel, tj. bjobu panel za koji se smatra da je najstariji postojeći primer.

Hišikava Moronobu je napravio prvi ukijo-e drvorez. Smatra se prvim autorom koji je stekao toliki ugled da je mogao da se potpiše na svojim delima. Moronobu je bio ilustrator čiji su slikarski žanrovi bili mnogobrojni. Ali, istakao se po svom stilu slikanja lepih žena. On je stvarao slike kao zasebna umetnička dela, a ne pomoćnom sredstvo da se radnja knjige dočara. Do tada su se takve slike mogle naći samo kao ilustracije u knjigama. Škola Hišikava je privukla mnoge ljude, poput Sugimure Điheija. Njegovom pojavom označen je popularizacija nove umetničke forme.

• Hišikava Moronobu
• 
  Lepotica gleda nazad
• 
  Prizori iz kabuki pozorišta Nakamura
• 
  Posetioci šintoističkog hrama

Tori Kijonobu i Kaigecudo Ando postaju imitatori Moronobuovog stila nakon njegove smrti, iako nisu bili članovi škole Hišikava. Obojica su naglašavali ljudske figure, ali zbog toga morali da zanemare pozadinu slike. To su mahom bili kabuki glumci (jakuša-e slike) Kijonobu i Tori škole, kurtizane (biđinga slike) Andoa i Kaigecudo škole. Takvi motivi su se mogli naći i u nikuhicu. Ando i njegovi sledbenici stvaraju stereotipski lik žena koji postaje šablon za kasnija dela.

• Tori Kijonobu
• 
  bez naslova
• 
  Glumci

• Kaigecudo Ando
• 
  biđinga
• 
  Lepotica

Namena kabuki slika je bila da prikaže glumce na svom vrhuncu tokom predstave, kao i da pruži suvenir publici. Predstave se nikada potpuno istovetno nisu odigravale, tako da je stalno postojala potražnja za novim slikama. Glumci bi razvijali stilizovan način performansa (kata), govora ili poze (mie) koje bi postale njihovo obeležje. Smatra se da je taj običaj započeo Kijonobu, a takođe je i naslikao prvu sliku kabuki glumca 1698. godine.

Tokom perioda Edo erotizam (šunga) je bio glavni predmet potražnje, jer je muška populacija bila brojna. Zakon je nalagao da provincijalni vladari moraju da imaju čuvare pored sebe, a i sam razvitak grada je privukao mnoge radnike sa sela. Biđinga i šunga su bili povezani jer su predstavljali idealizovan vid ženske lepote, ali u različitim aspektima. Potiču od slika kurtizana koje su zapravo bile prostitutke. Neke od njih su se izdvojile i postale ugledne i mnogima nedostupne. Njihova pojava u lukuznim odorama postaju motivi biđinge. Na biđinga dela umetnici se nisu potpisivali. Služili su kao skupi suveniri za samurajske patrone kuća uživanja. Vidi se delikatan rad četkice i detaljne šare na odeći u neutralnim bojama koje žene prikazuju kao elegantne.

Osamnaesti vek

Značajan napredak u ukijo-e slikarstvu je nastao sredinom 18. veka, kada je počelo višebojno štampanje, a do tada se boja nanosila rukom za posebne prilike. Početkom 18. veka, javljaju se tan-e, drvorezi crvene boje kojima je naknadno dodavana narandžasta, zelena ili žuta, prerasli su u roze obojene beni-e, pa u uruši-e, posebne drvoreze koje su koristile obično mastilo, ali su imali izgled laka. Obično su korišćene čestice metala, ali se koristilo da se pojačaju detalji, najčešće obi-ji (pojas na kimonu) i kose. Godine 1744, se proizvode prvi uspešni obojeni drvorezi, benizuri-e, koji su koristili više drvenih ploča za različite boje, u početku roze i zelene.

Značajna ličnost za popularizovanje i tehnološki razvoj ukijo-e drvoreza je bio Okumura Masanobu (1686–1764), koji je 1707. godine otvorio prodavnicu drvoreza. Iako nije pripadao nijednoj zasebnoj školi, koristio je elemente mnogih škola, a najviše se proslavio u uruši-e drvorezu. Njegov doprinos je bio velik, pre svega u uvođenju zapadnjačke perspektive u uki-e drvoreze, koji su najčešće predstavljali unutrašnjost kabuki pozorišta. Pravio je i hašira-e drvoreze, koji su bili dugi i uski, a takođe je i počeo da zapisuje haiku poeziju na drvoreze.

• Okumura Masanobu
• 
  Tigar i bambus
• 
  Priča o Kjojo-u i Sofu-u
• 
  Pozorište Kabuki
• 
  Šoki

Suzuki Harunobu (1725—1770) je bio izuzetno uspešan u bogatom korišćenju boja i njegovi radovi su pravljeni sa mnoštvom kalupa za različite boje i nijanse. Njegovi drvorezi su uzdržani i bude osećaj klasicizma vaka poezije i jamato-e slika, inspirisanih kineskom dinastijom Tang. Harunobu je bio izuzetno uspešan i njegove nišiki-e drvorezi su bili izuzetno popularni, do te mere da je potražnja za benizuri-e, uruši-e, kao i za ručno bojene drvoreze drastično opala od 1765. Nišiki-e se nazivaju brokadne jer su podsećale ne kineske Šučiang brokade, i prvi nišiki-e koji su dostigli popularnost su bili skupi kalendari, koji su rađeni sa debljim papirom i bogatijim bojama, koje su slali kao čestitke za Novu godinu, sa imenima naručioca umesto autora, a ona bi se brisalo ime naručioca, stavljalo ime autora i koristilo u komercijalnoj upotrebi. Posle smrti Harunobu-a, dolazi do prestanka idealizovanja drvoreza koji su bili karakteristični za Tori u Harunobu školu. Naime, umetnici kao što su Kacukava Šunšo (1726—1793), koji je slikao kabuki glumce i njihova lica verno stvarnom stanju, kao i Korjusai (1735—1790) i Kitao Šigemasa (1739—1820), koji su slikali geiše u kurtezane u modernim odevnim trendovima i realističnim izgledom. Kitao škola je postala izuzetno dominanta krajem 18. veka

• 
  Suzuki Harunobu - Murasaki Šikubu
• 
  Suzuki Harunobu - Žena posećuje hram noću
• 
  Kacukava Šunšo - Kabuki glumac
• 
  Isoda Korjusai - Lepota čajne kućice
• 
  Kitao Šigemasa - Tri zeca jedu divlje grožđe

Krajem 18. veka je došlo do ekonomskog pada, ali to nije uticalo na ukijo-e, koji su počeli da se tokom reformi Kansei (1789—1791) fokusira na lepotu i harmoniju. Jedan od najzaslužnijih umetnika za taj period je bio pripadnik Tori škole, Tori Kijonaga (1752—1815), koji se smatra jednim od najvećih majstora nišiki-e drvoreza, kao i majstor biđinga, slika kurtezana i lepih žena. Njegov veliki zanačaj je bio u pravljenju drvoreza lepih žena i gradskih scena, koje su često slikane u formi diptiha i triptiha, za razliku od Harunobu-a prikazujući „realistične prikaze idealnih ženskih figura na lepim pozadinama“, kao i realistične portrete kabuki glumaca i pratećih muzičara.

Kao što je Tori Kijonaga zamenio Harunobu-a, tako je i Kitagava Utamaro (1753—1806) zamenio Kijonagu. Utamaro je eksperimentisao sa linijama, bojama i tehnikama štampanja da bi dobio suptilne razlike između subjekata. Slikao je žene sa svih društvenih nivoa i njegov prikaz lepotica i razlika među njima se razlikovao između stereotipnih lepotica koje su do tada bile norma. Iako je kvalitet njegovih dela opao pri kraju 90-ih, neprosredno pre njegove smrti, njegova slava i uticaj su bili toliki da su zasenili radove mnogih drugih majstora tog doba. Vrhunac njegovog stila predstavljaju biđin okubi-e, porteti krupnog kadra, fokusirani na lice i gornji deo tela.

• 
  Tori Kijonaga - Kupaonica
• 
  Tori Kijonaga - Gej burdelj
• 
  Kitagava Utamaro - Jamauba i Kintaro: čišćenje ušiju
• 
  Kitagava Utamaro - Devojke ispod jorgovana

Godine 1794. je prominentna misteriozna figura Šaraku-a, koji je štampao izuzetno realistične portrete ljudi. Njegovi portreti kabuki glumaca su bili izražajni i iskrivljeni, potpuna suprotnost idealizovanim licima Utamaro-a i Kijonage. Njegova dela nisu dobro primljena i on je nestao je nakon deset meseci i niko ne zna njegov pravi identitet. Utagava Tojokuni se fokusirao na portrete kabuki glumaca koji su više ugađali populaciji Edo-a, baveći se dramatičnim pozama i njegov stil je bio komercijalno uspešan, što je učinilo ukijo-e mnogo uticajnijim, a i oslobodilo ga mnogih normi koje su do tada vladale.

• 
  Tošusai Šaraku - Oniđi Otani III kao Ebode
• 
  Tošusai Šaraku - Koširo Masumoto IV kao Sakanaja Gorobe
• 
  Utagava Tojokuni -
• 
  Utagava Tojokuni - Prodaja račića

Postojala su dva velika centra proizvodnje drvoreza: Edo i Kamigata. Kamigata je bio naziv za oblast oko gradova Kjoto i Osake, i odlikovao se pretežno prikazima kabuki glumaca i mekšim bojama, dok je Edo bio tadašnja prestonica, sa mnogo širom tematikom, ali se stilovi ne razlikuju drastično, jer su se umetnici često premeštali između oblasti.

Devetnaesti vek

Zbog određenih reformi donesenih od strane šogunata (Tenpo reforme) i umetnost se promenila. Naime, izbor tema koje su mogle biti izabrane je bio smanjen, jer su reforme imale za cilj da smanje direktne prikaze luksuza i bogatstva, pa je samim tim bilo nepoželjno slikati kurtizane.

Zato se umetnici okreću ka slikanju prirode oko njih, pejzaža s putovanja, slike prirodnog sveta poput ptica i biljaka. Kad je Moronobu stvarao, malo pažnje se posvećivalo pejzažnoj umetnosti, tek su do izražaja došli krajem perioda Edo, uz stvaralaštvo Hokusaija i Hirošigea.

Slikanje pejzaža je nešto što je teoretičarima umetnosti sa zapada omogućilo da definišu i predstave ovu vrstu umetnosti publici sa Zapada. Iako pejzaž nikada do 19. veka nije bio u prvom planu, nije bio odsutan u ranijim delima ukijo-e slikarstva. Uglavnom je služio kao pozadina, i za razliku od zapadne tradicije realne i simetrične prirode, pejzaži u ukijo-e slikarstvu se oslanjaju na element nestvarnog, fantastike, atmosfere koju slika treba da prenese i kompozicije, nego što je akcenat na pravom predstavljanju prirode.

O umetnicima 19. veka

Hokusai

Glavni članak: Kacušika Hokusai

• 
  Veliki talas nad Kanagavom
• 
  36 pogleda na planinu Fuđi
• 
  Oivanin duh
• 
  Hokusai manga
• 
  Neobični pogledi na proslavljene mostove provincija

Samoprozvani „Ludi slikar” Kacušika Hokusai (1760—1849) je uživao dugu i raznoliku karijeru. Njegova dela su karakteristična po tome što im nedostaje sentimentalnost zajednički svim ukijo-e, i fokus na formalizam koji propisuje zapadnjačka umetnost. Među njegovim dostignućima su serija crteža Hokusai manga, 36 pogleda na planinu Fuđi, među kojima se nalazi njegovo reprezentativno delo, Veliki talas nad Kanagavom.

Za razliku od prethodnih majstora grafika, Hokusai koristi jake i čiste boje. Slikao je obične ljude u poslu i njihovo okruženje. Priznati majstori poput Eisena, Kunijošija i Kunisade su krenuli Hokusaijevim stopama i stvarali upečatljiva i živopisna dela pri kraju devetnaestog veka.

Utagava škola

Gorepomenuti umetnici poput Kunisade, Kunijošija i Eisena su pripadali takozvanoj Utagava školi. Kunisada (1786—1865) se bavio slikarstvom kurtizana i glumaca, kao i mnogi umetnici pre njega, dok je Eisenova (1790—1848) tema bila pejzaž. Kunijoši (1797—1861) se bavio svakojakim stilovima i pravcima, kao i Hokusai. Njegovi istorijski prikazi ratnika u boju i pejzaži su bili vrlo popularni, a satirična dela svedoče o slabljenju šogunata.

Hirošige

• 
  Pogled na obalu Hote u provinciji Bašu
• 
  69 stanica Kiso Kaida
• 
  Mesec nad planinom
• 
  53 stanice Tokaida
• 
  Poznati pogledi na 60 provincija

Ando Hirošige (1797—1858) je smatran za Hokusaijevog velikog rivala. On je najčešće oslikavao ptice i cveće, kao i mirne pejzaže, a najpoznatiji je po svojim putopisnim grafikama 53 stanice Tokaida i 69 stanica Kiso Kaida, koje je zajedničko delo s umetnikom Eisenom.

Hirošigeov rad je bio realističan, umereno obojen i odavao je pojmljivom atmosferom, za razliku od Hokusaijevog nerealnog prikazivanja sveta. Priroda i godišnja doba su bili glavni motivi: magla, kiša, sneg i mesečina su bili neizostavni deo kompozicije.

Hirošigeovi naslednici su ovu vrstu grafika preneli i u period Meidži.

Opadanje popularnosti grafika

Nakon smrti Hokusaija i Hirošigea i nakon restauracije Meidži, ukijo-e slikarstvo je pretrpelo drastičan pad u popularnosti. Ubrzana modernizacija perioda Meidži donosi fotoaparate i od tog trenutka potreba za grafikama se znatno umanjuje. Umetnici ovog stila polako nestaju i pod uticajem kulture Zapada, na grafike se gleda na zaostavštinu prethodnog perioda samoizolacije.

Dolaze i boje sa Zapada, mnogo jasnije u odnosu na japanske, pa se ono malo grafika iz tog perioda naziva aka-e (crvene slike) zbog dominantne količine crvene boje na sebi.

Umetnik Jošitoši (1839—1892) slika jezive scene ubistava i duhova. Kijoćika (1847—1915) predstavlja ubrzanu modernizaciju Tokija i ratove koje je Japan vodio s Rusijom i s Kinom.

• 
  Cukioka Jošitoši - Pun mesec (akai-e)
• 
  Cukioka Jošitoši - Dvadeset i osam poznatih ubistava
• 
  Kobajaši Kijoćika - Duhovi izgubljene bitke
• 
  Kobajaši Kijoćika - Vatra na mostu Rjogoku (akai-e)

Dvadeseti vek

Putopisne skice su postale popularan žanr oko 1905. godine, nakon što je vlada perioda Meidži promovisala putovanje kako bi Japanci bolje spoznali svoju zemlju. Godine 1915, izdavač pod imenom Šozaburo Vatanabe je predstavio pojam „šin-hanga“ (lit. nove estampe) kako bi opisao stil grafika koje je objavio za strance i dobrostojeće Japance. Istaknuti umetnici su bili Gojo Hašigući, koji je oslikavao žene i Šinsui Ito, koji je uneo novi aspekt prilikom prikazivanja žena, dok se Hasui Kavase bavio modernim pejzažima. Vatanabe je takođe objavljivao grafike nejapanskih umetnika, poput Čarlsa V. Bartleta (1860—1940).

U umetnosti grafika dvadesetog veka se ustalio pokret „sosaku-hanga“ (lit. kreativne estampe). Za razliku od prethodnih, tradicionalnih stilova izrade, sve korake u procesu u sosaku-hanga stilu vrši jedna osoba.

Grafike s kraja 20. i početka 21. veka su se razvile u mešavinu ranijih stilova, naročito iz sosaku-hanga pokreta i njihovog naglašavanja individualnosti i individualne ekspresije. Takođe se mešaju umetnički stilovi i ostale zapadnjačke metode prilikom stvaranja novih grafika.

• 
  Gojo Hašigući - Onsen
• 
  Hasui Kavasa - Večernja kiša

Izrada

Materijali

Materijal za izradu sastojao se iz brojnih komponenata, među kojima su najvažniju ulogu imale drvene ploče, papir na kome se crtao dizajn, pigmenti, te baren.

Drvene ploče za tradicionalne drvoreze pravljene su od drveta japanske trešnje, čija je otpornost na vlagu, umerena tvrdoća i težina bila idealna za rezbarenje. Ponekad su sadržale i zrnastu teksturu, koja se ogrubljivala specijalnim papirom kako bi se dodatno naglasila prirodna šara. Umetnik je skicirao pripremni dizajn (šita-e) na tankom papiru (minogami ili hanši), a detalje bi dopunjavali učenici ili profesionalni prepisivači (hiko). Konačni uzorak (hanšita-e) iscrtavao se na jačem papiru (usuminogami ili tenguđo). Za raskošnije crteže koristio se hošo. Papiri su se premazivali tutkalom, s obe strane, kako bi se sprečilo preterano upijanje pigmenata i lepljenje za ploče tokom štampanja. Boje su bile delimično providne, organske i neorganske. Organske su se dobijale od različitih biljaka, pa se tako za crvenu boju koristila šafranika, kineski šaš i indijski šafran za žutu, indigo i komelina za plavu, karminska kiselina za bordo boju. Ostale su nastajale njihovim mešanjem. Za neorganske pigmente koristilo se olovo, živin sulfid, oksid gvožđa i kalcijum karbonat, dok su se minerali i metali nanosili na luksuznija dela. Štampari su koristili okrugle jastučiće za trljanje (baren), kojima se na papir preslikavao dizajn sa ploča.

Tok izrade

S obzirom da su se crteži pravili od većeg broja ploča, koristio se sistem obelježavanja (kento), koji se sastojao iz dva dela: kagija, u donjem desnom uglu i hikicukea, duž susedne strane. Autor je obeležavao mesta za određene boje, kao i one delove koji su se odstranjivali tokom rezbarenja. Rezbar je, zatim, rezao potrebne ploče sa odgovarajućom bojom i registracijiskim naznakama. Nakon iscrtavanja, crtež je premazivan pastom od rižinog brašna (dosa) i kvašen mokrom tkaninom, koja se stavljala između svakih 20-30 listova. Kroz ceo proces štampanja morala se održavati vlažnost papira, te se zbog toga koristio hošo ili masa. Zatim se stavljao na ploču i čuvao na tamnom mestu dok se ne osuši. Posle sušenja, dletom se uklanjao središnji dio praznina, koje su dodatno oblikovane manjim instrumentom. Prilikom rezbarenja, počinjalo se sa unutrašnje strane linije, koja je morala da bude tanja od one na originalnom crtežu. Za štampanje se ploča postavljala u suprotnom pravcu od onog tokom rezbarenja, tj. ivica najbliža rezbaru je bila najudaljenija štamparu. Boja je nanošena vertikalnim pokretima, a crtež se trljao uljem, ostavljajući za sobom trag kojim se vodio rezbar. Rezbar je ostavljao određene delove u visokom reljefu, radi naglašavanja efekta kiše, neba, snega i sl. Pored standardnih tehnika štampanja, postojale su specijalne, kojima se postizao željeni efekat. Npr. kacura no cujazuri se koristila za isticanje kose, tako što se sa prvom pločom utiskivao crtež, uključujući i glave. Zatim bi se druga ploča, na kojoj je detaljnije bila dorađena kosa, utiskivala na prvi crtež i to dva puta. Prvi put se nanosila svetla, a drugi put tamnija nijansa.

Osim autora, rezbara i štampara, u procesu nastanka ukijo-e je značajnu ulogu imao i izdavač, koji je finansijski podržavao proces štampanja. Neki su se opredeljivali za prodaju umetnički najkvalitetnijih skupljih drvoreza, dok su drugi prodavali one popularnije i jeftinije. Standardne veličine drvoreza bile su: oban, 396 x 268 mm; ćuban, 278 x 197 mm i aiban, 328 x 228 mm.

• Izrada ukijo-e
• 
  Radionica u Cukubi, Japanu
• 
  Urađen drvorez
• 
  Kunisadin ukijo-e koji prikazuje proces štampanja drvoreza.

Stil

Osnovne karakteristike drvoreza bile su jasan dizajn, smela kompozicija i korišćenje ravnih neosenčenih površina. Shvatanje perspektive bilo je različito od evropskog. Ne postoji iluzija dubine. Prostor je ravan i na ovakvo viđenje je najveći uticaj imala kineska umetnost. Donji dio slike predstavljao je tačku najbližu posmatraču, a linije u udaljenom delu bile su šire i stvarale su dijagonalnu ravan. Linija se nije smela koristiti za postizanje trodimenizionalnog izgleda likova jer bi se na taj način izgubila ravna forma. Boje su bile odvojene crnom konturom, te su pokreti figura, detalji odeće i gestikulacija bili rezultat linearne interakcije. Naglasak je na asimetriji, koja je doprinosila osećaju prostorne tenzije i navodila je posmatrača da pobliže osmotri kompleksne odnose linija, oblika i šablona.

Tematika

Popularni drvorezi štampani su u više primeraka i njihova tematika bila je okrenuta običnom življu. Uglavnom su prikazivane lepotice iz „veselih četvrti” i glumci kabuki pozorišta. U početku su se prikazivale kurtizane najvišeg ranga, a tek kasnije one nižeg, te geiše, likovi iz fikcije, obične žene. Kada su glumci u pitanju, drvorezi su se poklapali sa njihovim nastupima, često slikajući najdramatičniji trenutak predstave. Njihova živopisna odeća i šminka bili su izuzetno naglašeni. U delima su prikazivani i likovi iz mitologije, drevna čudovišta, heroji i demoni. Ona su uglavnom bila obojena jakim bojama, te se na taj način isticala radnja i pokret. Pejzaž je bio jedna od popularnijih tema, naročito tokom perioda Tokugava, kada su se ljudi upuštali u duga putovanja i hodočašća. Prikazivane su prirodne lepote, koje su ukazivale na izuzetno poznavanje forme biljaka i životinja, zatim, arhitektura, značajni hramovi i spomenici, te idilični seoski život. Drvorezi koji su prikazivali prirodu zvali su se kaćo-e, a najznačajniji predstavnici su Hokusai i Hirošige.

• Najučestaliji motivi
• 
  Životinje: Konj
• 
  Kabuki pozorište: Glumci na sceni
• 
  Japanska mitologija: Onibaba se sprema da popije krv nerođenčeta
• 
  Japanske lepotice u šetnji
• 
  Pejzaži: Jezero u Hakone-u
• 
  Svakodnevni prizori: Prodavnica Micui u Ulici Suruga, Edo

Uticaj na zapadne kulture

Ukijo-e i zapadnjačke slike su od početka bile vrlo slične po tome što oba iskazuju šasei (realistične prikaze prirode). Sa druge strane, postoji dosta razlika između umetnosti Zapada i ukijo-e umetnosti. Ukijo-e ne poseduje perspektivu, naslikan je na ravnoj podlozi bez rama i bez iluzije dubine. Zapadnjačke slike treba posmatrati sa daljine dok slike iz Azije treba posmatrati sa malog rastojanja, bliže očima.

Japanska umetnost je tokom šezdesetih godina devetnaestog veka pristizala u Francusku, usled ponovnog otvaranja trgovinskih odnosa između Evrope i Japana zahvaljujući diplomatskim posetama komodora Metju Perija Japanu i kasnijem trgovinskom sporazumu. Japanska umetnost, a pogotovo ukijo-e, izuzetno se dopala nekim francuskim impresionostima tog vremena, najviše Edgar Degau i Anri Tuluz-Lotreku. Ukijo-e je sa svojim jasnim linijama, nedostatkom perspektive i ravnim obojenim površinama, uticao na mnoge umetnike Zapada. Impresionizam, secesija i modernizam crpeli su inspiraciju iz japanske umetnosti.

Dok je u Japanu ukijo-e dostigao dno, u Evropi je doživeo procvat, utičući na na umetnike i pisce, naročito u Parizu. Ovome je doprinela tadašnja zainteresovanost za druge kulture sveta. Osvežavajući duh japanske umetnosti ponudio je kreativnu alternativu umetnicima kojima su dosadili grčko-rimski stilovi koji su tada bili popularni.

Nekolicina francuskih kritičara i umetnika organizovalo je tajno društvo pod imenom Societe du Jing-lar (fr. Société du Jing-lar). Njihova svrha je bila dalje produbljivanje interesovanja za japansku umetnost, i dobijanje priznanja za oslikavanje i dekoraciju u japanskom stilu. Brakemond je osmislio članske kartice koje su se na sebi imale oslikano ime organizacije u dimu vulkana, poput Hokusajevih ili Hirošigeovih slika planine Fuđi. Pored ivica vulkana su se nalazile ptice naslikane u stilu origami ptica.

Najmanje tri veće izložbe bile su izvor inspiracije za francuske umetnike, to su pariske svetske izložbe 1867. i 1878. kao i velika retrospektivna izložba japanske umetnosti 1883. u pariskoj galeriji Žorž Petit. Ovde su bile izložene slike, drvorezi, uljane slike, radovi od bronze i keramike i dr. Umetnici koji do tada još nisu razvili svoj stil, bili su u mogućnosti da integrišu elemente japanske umetnosti u svoj rad. Za vreme impresionizma, umetnici su koristili način posmatranja okoline koji su primetili izučavajući japansku umetnost, naročito ukijo-e. Žarke i svetle boje su se nanosile laganim pokretima četkica, korišćenje silueta postalo je prisutno kada su posmatrani elementi japanskih slika. Japansko korišćenje crnih linija smatrano je inspirišućim. Impresionistima se veoma dopalo japansko rešenje ravnog prostora.

Iako postoji mnogo francuskih impresionista na koje je ukijo-e imao uticaj, pet umetnika se sa svojim stilovima zanimljivim mlađim ljudima izdvajaju, i to su:

1. Edgar Dega
2. Meri Kasat
3. Pol Gogen
4. Vinsent Van Gog
5. Anri de Tuluz-Lotrek

Edgar Dega je počeo prikupljati ukijo-e oko 1860-ih, što je postepeno uticalo na njegov slikarski stil. Izučavao je Hokusajeve Mange što ga je navelo da posmatra svoj svet bolje. Trudio se da zabeleži suštinu svakodnevnog života. Omiljena tema bile su mu žene, koje obavljaju svakodnevne poslove, plešu balet, rade u cirkusu i kafićima. Na rad Meri Kasat najviše je uticao rad Haronbua i Utamaroa; naslikala je deset slika u kojima je koristila jednostavnost tehnika bojenja japanske umetnosti. Pol Gogen je u svom radu koristio mnoge elemente iz japanske umetnosti. Koristio je japanske tehnike crtanja linija i ravnih boja. Gogen je primetio da ukijo-e nema senke, što dovodi do toga da boje postaju izražajnije. Vinsent Van Gog je skupljao ukijo-e dok je živeo u Antverpu. Dok je živeo u Parizu, došao je pod veliki uticaj ukijo-e slika Hirošigea i Hokusajevih Manga. Van Gog se pokušao poistovetiti sa japanskim umetnicima crtajući crvenom bojom i pokušao je da se pridržava japanskog koncepta međusobnog pomaganja među umetnicima, što se nije ispostavilo dobro za njega. Anri de Tuluz-Lotrek je prilikom susreta sa Van Gogom došao u kontakt sa japanskom umetnošću. Fascinirala ga je, te je počeo izučavati dela Hokusaia, Utamaroa i Harunboa.

• 
  Edgar Dega - Balerine
• 
  Meri Kasat - U vagonu
• 
  Pol Gogen - Mrtva priroda pored japanskog drvoreza
• 
  Vinsent Van Gog - Portret čiča Tangija
• 
  Anri de Tuluz-Lotrek - Divan Japonais

Cenzura

Do 1790. magistrati i državnici koje je šogunat postavljao, bili su zaduženi za cenzuru nakon objavljivanja knjiga ili slikovnih dela. U maju te iste godine, ediktom je određeno da gilde izdavača postavljaju svoje cenzore zvane gjođi (sudija) u komitet čiji su se članovi naizmenično menjali. Pečati cenzora su nazvani kivame (odobren) a kasnije su se zvali aritame (proveren).

Prvi ukijo-e koji je posedovao pečat cenzora datira iz kasne 1790. ili rane 1791. godine, što pokazuje da je bilo potrebno nekoliko meseci kako bi se novi sistem cenzure primio, barem što se tiče cenzorskih pečata.

Delikatnost situacije primorala je izdavače da preduzmu raznovrsne mere opreza kako bi izbegli tužbe. Godine 1842. samostalna cenzura izdavačkih gildi je okončana i državni cenzori nazvani e-nanuši bivaju zaduženi za prihvatanje ili odbijanje nacrta. Upotreba raznovrsnih cenzorskih pečata trajala je do otprilike 1875. godine. Različite forme i kombinacije ovih pečata omogućuju nam da precizno odredimo vreme nastanka nekih dela, dok nam drugi pružaju mogućnost određivanja približnog vremena nastanka.

Godine 1876. se uspostavlja novi sistem cenzure koji je zahtevao da izdavači prilože svoje nacrte u Naimušo, ministarstvo unutrašnjih poslova. Sva dela morala su sadržati ime, adresu i datum, izdavači su te informacije upisivali unutar svojih pečata, ili u fusnotama.

Literatura

Na srpskom jeziku:

• Strejndž, Edvard F. (2008). Hokusai. Beograd: Liber. ISBN 978-86-85353-59-8. 
• Strejndž, Edvard F. (2008). Hirošige. Beograd: Liber. ISBN 978-86-85353-60-4. 
• Meščerjakov, Aleksandar (2011). Planina Fuđi, između zemlje i neba. Beograd: Liber. ISBN 978-86-6133-074-2. 
• Fenoloza, Ernest (2013). Od Amidinog raja do plutajućeg sveta - japanska umetnost po periodima. Beograd: Liber. ISBN 978-86-6133-072-8. 

Na engleskom jeziku:

• Kaempfer, Lionel (2005). Japonisme: Cultural Crossings Between Japan and the West. New Jersey: Pearson. ISBN 978-0-1311-7601-0. 
• Marks, Andreas (2010). Japanese woodblock prints. North Clarendon: Tuttle. ISBN 978-4-8053-1055-7. 
• Kaempfer, H. M. (1978). Ukiyo-e Studies and Pleasures, A Collection of Essays on the Art of Japanese Prints. The Hague: Society for Japanese Arts. ISBN 978-90-70216-01-6. 
• Lambourne, Lionel (2005). Japonisme: Cultural Crossings Between Japan and the West. London: Phaidon Press. ISBN 978-0-7148-4105-2. 
• Lane, Richard (1978). Images from the Floating World, The Japanese Print. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-211447-1. 
• Friese, Gordon (2008). Hori-shi. 249 facsimiles of different seals from 96 Japanese engravers. Unna: Verlag im bücherzentrum. 
• Newland, Amy Reigle (2005). Hotei Encyclopedia of Japanese Woodblock Prints. Amsterdam: Hotei. ISBN 978-90-74822-65-7. 
• Yamada, Chisaburah F (1976). Dialogue in Art: Japan and the West. Kodansha International Ltd.: Tokyo, New York. ISBN 978-0-87011-214-0. 
• Forrer, Matthi; van Gulik, Willem R.; Hillier, Jack (1979). A Sheaf of Japanese Papers. The Hague: Society for Japanese Arts. ISBN 978-90-70265-71-7. 
• Neuer, Roni; Yoshida, Susugu (1991). Ukiyo-E: 250 Years of Japanese Art. The Hague: Gallery Books. ISBN 978-0-8317-9041-7. 
• Kaf, Nagai; Selden, Kyoko; Freedman, Alisa (2012). „Ukiyo-e Landscapes and Edo Scenic Places (1914)”. Review of Japanese Culture and Society. Honolulu: University of Hawai'i Press. doi:10.1353/roj.2012.0008. 

Spoljašnje veze

• Vodič za internet izvore o ukijo-e Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2007) (jezik: engleski)
• Ukijo-e, poreklo i istorija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2016) (jezik: engleski)
• Tehnike i stilovi ukijo-e slikarstva Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. decembar 2013) (jezik: engleski)
• Ukijo-e, slike plutajućeg sveta (jezik: engleski)
• Obuka ukijo-e umetnika, štampara i tehnika stvaranja drvoreza (jezik: engleski)
• Kako se štampaju ukijo-e? (jezik: engleski)
• Glave teme: lepotice, glumci i pejzaži (jezik: engleski)
• Proces izrade drvoreza (jezik: engleski)
• Rečnik termina vezanih za ukijo-e slikarstvo i štampanje (jezik: engleski)
• Uticaj ukijo-e drvoreza na francusku umetnost krajem 19. veka i početkom 20. veka (jezik: engleski)
• Japonizam (jezik: engleski)
• Pečati izdavača (jezik: engleski)
• Pečati cenzora Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. septembar 2014) (jezik: engleski)