Ujedinjeni rudari Amerike

Ujedinjeni rudari Amerike (engl. United Mine Workers of America — UMWA) je severnoamerički sindikat, najpoznatiji po predstavljanju rudara uglja. Danas sindikat takođe predstavlja zdravstvene radnike, vozače kamiona, proizvodne radnike i javne službenike u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Iako je glavni fokus sindikata uvek bio na radnicima i njihovim pravima, današnji UMWA se takođe zalaže za bolje puteve, škole i univerzalnu zdravstvenu zaštitu. Do 2014. godine, ekspoloatacija uglja je u velikoj meri prešla na otvorene kopove u Vajomingu, pa je te godine bilo samo 60.000 aktivnih rudara uglja. Sindikat je ostao sa 35.000 članova, od kojih su 20.000 bili rudari uglja, uglavnom u podzemnim rudnicima u Kentakiju i Zapadnoj Virdžiniji. Međutim, bio je odgovoran za penzije i medicinske naknade za 40.000 rudara u penziji, kao i za 50.000 supružnika i izdržavanih osoba.

UMV je osnovana u Kolambusu u Ohaju, 25. januara 1890., spajanjem dve stare radne grupe, Vitezovi radaskupštine br. 135 i Nacionalne napredne unije rudara. Usvajajući model Američke federacije rada (AFL), sindikat je prvobitno osnovan kao trostrano radno sredstvo: za razvoj sigurnosti rudnika; poboljšati nezavisnost rudarskih radnika od vlasnika rudnika i prodavnica kompanije; i pružiti rudarima kolektivnu pregovaračku snagu.

Posle donošenja Nacionalnog akta za oporavak 1933. godine tokom Velike depresije, organizatori su se proširili po celoj Americi, kako bi organizovali sve rudare uglja u radničke sindikate. Pod moćnim vođstvom Džona L. Levisa, UMV je raskinuo s Američkom federacijom rada i osnovao sopstvenu federaciju, CIO (Kongres industrijskih organizacija). Njeni organizatori su se borili da organizuju glavne industrije, uključujući automobile, čelik, električnu opremu, gumu, boju i hemikalije i vodili su niz bitaka sa AFL-om. UMV je narastao na 800 000 članova i bio je element u koaliciji Nova Deal koja podržava demokratskog predsednika Franklina D. Ruzvelta. Levis je raskinuo s Ruzveltom 1940. godine i napustio CIO, ostavljajući UMV sve izoliranijim u radničkom pokretu. Tokom Drugog svetskog rata, UMV je učestvovao u nizu velikih štrajkova i pretnji šetnjama koje su razljutile javno mnjenje i potaknule pro-poslovne protivnike. Nakon rata, UMV se koncentrisala na povećanje plata, medicinskih usluga i penzija za svoje smanjivanje članstva, koje se borilo sa promenama u tehnologiji i smanjenjem rudnika na Istoku.

UMV

UMV je osnovana u Kolambusu u Ohaju, 25. januara 1890., spajanjem dve stare radne grupe, Vitezovi radaskupštine br. 135 i Nacionalne napredne unije rudara. Usvajajući model Američke federacije rada (AFL), sindikat je prvobitno osnovan kao trostrano radno sredstvo: za razvoj sigurnosti rudnika; poboljšati nezavisnost rudarskih radnika od vlasnika rudnika i prodavnica kompanije; i pružiti rudarima kolektivnu pregovaračku snagu.

Posle donošenja Nacionalnog akta za oporavak 1933. godine tokom Velike depresije, organizatori su se proširili po celoj Americi, kako bi organizovali sve rudare uglja u radničke sindikate. Pod moćnim vođstvom Džona L. Levisa(eng. John L. Lewis), UMV je raskinuo s Američkom federacijom rada i osnovao sopstvenu federaciju, CIO (Kongres industrijskih organizacija). Njeni organizatori su se borili da organizuju glavne industrije, uključujući automobile, čelik, električnu opremu, gumu, boju i hemikalije i vodili su niz bitaka sa AFL-om. UMV je narastao na 800 000 članova i bio je element u koaliciji Nova Deal(eng. New Deal) koja podržava demokratskog predsednika Franklina D. Ruzvelta. Levis je raskinuo s Ruzveltom 1940. godine i napustio CIO, ostavljajući UMV sve izoliranijim u radničkom pokretu. Tokom Drugog svetskog rata, UMV je učestvovao u nizu velikih štrajkova i pretnji šetnjama koje su razljutile javno mnjenje i potaknule pro-poslovne protivnike. Nakon rata, UMV se koncentrisala na povećanje plata, medicinskih usluga i penzija za svoje smanjivanje članstva, koje se borilo sa promenama u tehnologiji i smanjenjem rudnika na Istoku.

Razvoj unije

UMV je osnovana u Kolambusu u Ohaju 22. januara 1890. spajanjem dve ranije grupe, Skupštine vitezova trgovine radom br. 135 i Nacionalnog saveza naprednih rudara. Po uzoru na Američku federaciju rada (AFL). Nastanak Unije u 1890-ima bio je vrhunac višedecenijskog napora da se rudarski radnici i ljudi u susednim zanimanjima organizuju u jedinstvenu, efikasnu pregovaračku jedinicu. U to vreme ugalj je bio jedan od najtraženijih prirodnih resursa, jer se široko koristio za grejanje domova i za napajanje mašina u industriji. Rudnici uglja bili su takmičarsko i opasno mesto za rad. S obzirom da su vlasnici redovno nametali smanjene plate kao odgovor na fluktuacije u cenama, rudari su tražili grupu da se izbori za svoja prava.

Rani napori

Američko udruženje rudara

Prvi korak u osnivanju unije bilo je stvaranje Američko udruženje rudara. Stipendisti ove organizacije zaslužuju početak radničkog pokreta u Sjedinjenim Državama. Članstvo u grupi naglo je raslo. „Od procenjenih 56.000 rudara 1865. godine, Džon Hinklif je (eng.John Hinchcliffe) tražio 22.000 članova AMA. Kao odgovor, vlasnici rudnika pokušali su da spreče AMA da postane jači. Pripadnici AMA su otpušteni i na crnoj listi zaposleni u drugim rudnicima. Nakon kratkog vremena AMA je počela da odbija i na kraju je prestala sa radom.

Radničko dobrovoljno udruženje

Drugi rani sindikat koji je nastao 1868. godine bio je Radničko dobrovoljno udruženje (eng.Workingmen's Benevolent Association). Ovaj savez se odlikovao kao sindikat radnika za rudnike antracitnog (eng. anthracite) uglja. Radnici su oformili VBA(eng.WBA) kako bi pomogli da se poboljšaju plate i uslovi rada. Glavni razlog uspeha ove grupe bio je predsednik, Džon Sinej, koji je tražio način da oboje povećaju koristi rudara, istovremeno pomažući operaterima da zarade. Odlučili su da ograniče proizvodnju antracita kako bi njegova cena bila profitabilna. Budući da su napori VBA koristili operaterima, oni nisu imali prigovora kada je sindikat želeo da preduzme mere u rudnicima; pozdravili su akcije koje bi im osigurale profit. Pošto su se operateri poverili VBA, pristali su na prvi pisani ugovor između rudara i operatora. Kako je sindikat postao odgovorniji u očima operatera, sindikat je dobio više slobode. Kao rezultat toga, zdravlje i raspoloženje rudara značajno su se poboljšali.

VBA bi mogla biti veoma uspešna unija da nije bilo Franklina B. Govena (eng.Franklin B. Gowen). Godine 1870-ih Goven je bio vlasnik železnice za čitanje i kupio je nekoliko rudnika uglja u tom području. Pošto je bio vlasnik rudnika uglja i upravljao prevoznim sredstvima, mogao je polako da uništi sindikat. Učinio je sve što je u njegovoj moći da proizvede najjeftiniji proizvod i da osigura da radnici koji nisu sindikati imaju koristi. Kako su se uslovi za rudare VBA pogoršavali, sindikat se raspao i nestao.

Nakon pada VBA, rudari su stvorili mnoge druge male sindikate, uključujući Radničku zaštitnu asocijaciju (VPA) i Rudarsko nacionalno udruženje (MNA). Iako su obe grupe imale snažne ideje i ciljeve, nisu bile u stanju da dobiju dovoljno podrške i organizacije da uspeju. Dva sindikata nisu dugo trajala, ali su pružali veću podršku rudara sindikatu koji bi mogao da izdrži i pomogne zaštiti prava radnika.

1870-te

Iako su mnogi sindikati propali, nastala su dva dominantna sindikata koja su obećala da će postati jaki i stalni zagovornici rudara. Glavni problem za to vreme bilo je rivalstvo između dve grupe. Budući da su Nacionalna trgovinska skupština br. 135, poznatija kao Vitezovi rada (eng. Knights of Labor), i Nacionalna federacija rudara (eng.National Federation of Miners) i radnika rudnika bili tako suprotstavljeni jedni drugima, stvarali su probleme rudarima, umesto da rešavaju ključna pitanja.

Nacionalna trgovinska skupština #135

Veliki pečat vitezova rada.

Ova unija je bila poznatija kao Vitezovi rada i započela je oko 1870. u oblasti Filadelfija, Pensilvanija . Glavni problem vitezova rada bila je njegova tajnost. Članovi su vrlo privatno držali svoju pripadnost i ciljeve vitezova rada. Budući da i rudari i operatori mogu postati članovi, nije bilo zajedničkog za udruživanje članova. Takođe, sindikat nije video štrajkove kao sredstvo za postizanje prava. Mnogi ljudi tog vremena štrajk je bio jedini način na koji su verovali da će ih čuti.

Vitezovi rada pokušali su da uspostave snažnu i organizovanu zajednicu, tako da su osnovali sistem lokalnih skupština, ili LA. Postoje dve glavne vrste lokalnog prava, trgovačka i mešovita, pri čemu je trgovačka LA najčešća. Iako je taj sistem uspostavljen za stvaranje reda, učinio je suprotno. Iako su postojale samo dve kategorije LA-a, bilo je mnogo pododeljenja. Većinom je bilo nemoguće reći koliko je bilo trgovinskih i mešovitih LA-ova u datom trenutku. Lokalne skupštine počele su da se formiraju i propadaju svuda oko sebe, a mnogi članovi su počeli da postavljaju pitanje da li nisu Vitezovi rada dovoljno jaki da se bore za najvažnije pitanje vremena, postižući osam sati radnog dana.

Nacionalna federacija rudara i radnika na rudnicima

Ovu uniju osnovali su članovi vitezova rada koji su shvatili da se tajna i objedinjena grupa neće pretvoriti u uspešan savez. Osnivači, Džon MekBrajd, Kris Evans i Daniel MekLaughlin, verovali su da stvaranje osmočasovnog radnog dana neće biti korisno samo radnicima, već i kao sredstvo za zaustavljanje prekomerne proizvodnje, što bi zauzvrat pomoglo operaterima. Sindikat je mogao da dobije saradnju od operatera, jer su objasnili da rudari žele bolje uslove, jer se osećaju kao da su deo rudarske industrije i takođe žele da kompanija raste. Ali da bi kompanija rasla, radnici moraju imati bolje uslove kako bi se njihov rad mogao poboljšati i profitirati korisnicima.

Prvi prioritet sindikata bio je uspostavljanje sistema fer vaganja u rudnicima. Na konferenciji između operatora i sindikata dogovorena je ideja novog sistema skaliranja, ali sistem nikada nije primenjen. Budući da sindikat nije dao ono što je obećao, izgubio je podršku i članove.

1880-te

Za to vreme, rivalstvo između dva sindikata se povećalo i na kraju je dovelo do formiranja UMV. Prvi od mnogih argumenata pojavio se nakon zajedničke konferencije 1886. godine. Vitezovi rada nisu želeli da NTA #135 bude pod kontrolom, pa su se protivili mnogim odlukama. Takođe, pošto vitezovi rada nisu prisustvovali konferenciji, nisu bili u mogućnosti da glasaju protiv akcija za koje su smatrali da bi bile štetne za sticanje prava za radnike. Konferencija je donela rezolucije kojima se od vitezova rada traži da odustanu od tajnosti i publiciraju materijal o svojim članovima i lokacijama. Nacionalna federacija je održala još jednu konferenciju 1887. godine kojoj su prisustvovale obe grupe. Ali bilo je neuspešno u postizanju saglasnosti grupa o sledećim akcijama. 1888. Samuel Gompers izabran je za predsednika Nacionalne federacije rudara, a Džordž Haris prvi potpredsednik.

Tokom 1887-1888. godine održane su mnoge zajedničke konferencije koje su pomogle da se izglade problemi koje su ove dve grupe imale. Mnoge vođe svake grupe počeli su ispitivati moral drugog saveza. Jedan vođa, Viliam T. Levis, smatrao je da treba da postoji više jedinstvo unutar unije, i da takmičenje za članove između dve grupe ne postiže ništa. Kao rezultat zauzimanja te pozicije, smenio ga je Džon B. Rae kao predsednik NTA #135. Ovo uklanjanje nije zaustavilo Levisa; okupio je mnoge ljude koji su takođe izbačeni iz Vitezova rada zbog pokušaja da pripadnu i jednoj i drugoj stranci odjednom, zajedno sa Nacionalnom federacijom, i stvorio je Nacionalni napredni savez rudara i rudnika (NPU).

Iako je cilj NPU-a 1888. godine bio naizgled da stvori jedinstvo između rudara, on je umesto toga povukao jaču liniju koja je razlikovala članove NPU-a od onih iz NTA-e #135. Zbog suparništva, rudari jednog sindikata ne bi podržali štrajkove drugog, a mnogi štrajkovi su propali. Decembra 1889, predsednik NPU je osnovao zajedničku konferenciju za sve rudare. Džon MekBrajd, predsednik NPU-a, predložio je da se vitezovi rada pridruže NPU-u kako bi formirali jaču uniju. Džon B. Rae nevoljno se složio i odlučio da se udružene grupe sastanu 22. januara 1890.

Ustav Unije: Jedanaest tačaka

Kada je sindikat osnovan, u preambuli su bile navedene vrednosti UMVA:

Osnovali smo Ujedinjene radnike u rudnicima Amerike u svrhu ... obrazovanja svih rudnika u Americi da shvate potrebu jedinstva akcije i svrhe, u zahtevanju i obezbeđivanju zakonitim sredstvima pravednih plodova našeg truda.

UMVA ustav je kao ciljeve unije naveo jedanaest tačaka:

• Isplata plate srazmerno opasnim uslovima rada. To je bila jedna od najvažnijih tačaka ustava.
• Plaćanje treba vršiti po zakonskom plaćanju, a ne sa kompanijom.
• Obezbedite sigurne uslove rada, sa operaterima da koriste najnovije tehnologije da bi očuvali život i zdravlje radnika.
• Omogućite bolje ventilacione sisteme za smanjenje bolesti crnih pluća i bolji sistem odvodnje.
• Primeniti zakone o bezbednosti i zabraniti im da rudnici imaju neadekvatne krovne potpornje ili kontaminirani vazduh i vodu u rudnicima.
• Ograničite redovne sate na radni dan od osam sati.
• Zaustaviti dečiji rad i strogo provodite zakon o dečijem radu.
• Imajte tačne vage za vaganje proizvoda od uglja, kako bi radnici bili pošteno plaćeni. Mnogi operateri su izmenili vage koje su pokazale lakšu težinu uglja od stvarno proizvedene, što je rezultiralo nedovoljnim plaćanjem radnika. Rudari su plaćeni po kilogramu uglja koji su proizveli.
• Plaćanje treba izvršiti u zakonskom plaćanju.
• Uspostaviti nepristrasne javne policijske snage u područjima rudnika koja nisu bila pod kontrolom operatera. Mnogi operateri su angažovali privatnu policiju koja je korišćena da uznemiravaju rudnike i nameću moć kompanije. U gradovima kompanija operateri su bili vlasnici svih kuća i kontrolisali policiju; mogli su proizvoljno da isele radnike i nepravedno ih uhapse.
• Radnici su zadržali pravo na štrajk, ali radili bi s operaterima na zaključivanju razumnih zaključaka.

Džon L. Luis

Džon L. Luis (1880—1969) bio je veoma borbeni predsednik UMV-a koji je temeljno kontrolisao uniju od 1920. do 1960. Glavni igrač u radničkom pokretu i nacionalnoj politici, tokom tridesetih godina 20. veka, aktivisti UMV organizovali su nove sindikate u automobilima, čeliku i gumama. Bio je pokretačka snaga osnivanja Kongresa industrijskih organizacija (CIO). Osnovali su Ujedinjene američke radnike čelika i pomogli organizovati milione drugih industrijskih radnika 1930-ih.

Nakon što je 1941. podneo ostavku na mesto šefa CIO-a, 1942. rudnički radnici izveli su iz CIO-a, a 1944. sindikat preuzeli u Američku federaciju rada (AFL). Vodeći liberal, Levis je igrao veliku ulogu u pomaganju Franklinu D. Rooseveltu da pobedi u ponovnim izborima klizištom 1936. godine, ali kao izolacionista podržan od strane komunističkih elemenata u CIO-u, Levis je s Roseveltom prekinuo 1940. godine u vezi s anti-nacističkom spoljnom politikom. (Nakon nemačko-sovjetskog pakta o nenapadanju iz 1939. godine, Kominterna je naložila komunističkim partijama na Zapadu da se suprotstave bilo kakvoj podršci narodima u ratu s nacističkom Nemačkom). ).

Levis je bio brutalno efikasan i agresivan borac i štrajk vođa, koji je za svoje članstvo stizao visoke plate dok je parolirao na svoje protivnike, uključujući vladu Sjedinjenih Država. Levis je bio jedan od najkontraverznijih i najinovativnijih lidera u istoriji rada, pribavljajući zasluge za izgradnju industrijskih sindikata CIO-a u političku i ekonomsku silu kako bi se suprotstavio AFL-u, ali je bio široko mržljen dok je nazivao štrajkove uglja širom zemlje nanoseći štete Američkoj ekonomiji usred Drugog svetskog rata. Njegova masivna glava od leonina, obrve poput šume, čvrsto postavljena vilica, snažan glas i sveprisutni mrzovoljstvo oduševili su njegove pristalice, naljutili njegove neprijatelje i oduševili karikaturiste. Rudari uglja tokom 40 godina slavili su ga kao dobroćudnog diktatora koji je donosio visoke plate, penzije i medicinske beneficije, i prokleti kritičari.

Dostignuća

• Osmočasovni radni dan stečen je 1898. godine. Prve ideje ovog zahteva iznesene su u tački šest ustava.
• Sindikat je ostvario prava kolektivnog pregovaranja 1933.
• Zdravstvene i penzione beneficije za rudare i njihove porodice zarađene su 1946. godine.
• 1969. godine, UMVA je ubedila Kongres Sjedinjenih Država da donese značajan Federalni zakon o zaštiti i bezbednosti u rudniku uglja, koji je obezbedio nadoknadu za rudare koji pate od crne plućne bolesti .
• Relativno visoke plate za sindikalne rudare do ranih 1960-ih.

Spisak štrajkova

Istorija sindikata ima brojne primere štrajkova u kojima su se članovi i njihovi pristalice sukobili sa udarnim provalnicima kompanija i vladinim snagama. Najistaknutije su:

1890-te

• Masakr u Morevudu - 3. aprila 1891. u Morevudu, Pensilvanija. Gomilu uglavnom doseljeničkih štrajkača otpustili su deputirani pripadnici 10. puka Nacionalne garde. Najmanje deset napadača je ubijeno, a desetine su ranjene.
• Štrajk rudara bitumenskih uglja iz 1894. - 21. aprila 1894. Ovaj štrajk širom zemlje pozvan je kada je sindikat imao jedva četiri godine. Mnoge plate radnika smanjene su za 30% a kada je potražnja za ugljem smanjena tokom ukidanja, radnici su bili očajni zbog posla. Državna garda je mobilisana u nekoliko država kako bi sprečila ili kontrolisala nasilne sukobe štrajkača i razbijača štrajka. Radnici su nameravali da štrajkuju tri nedelje, nadajući se da će to stvoriti potražnju za ugljem i njihove zarade će rasti sa rastom cene. Ali, mnogi rudari iz sindikata nisu želeli da sarađuju sa ovim planom i uopšte se nisu vraćali na posao. Sindikat je izgledao slab. Ostali radnici nisu štrajkovali, a s manjom potražnjom uspeli su da proizvedu dovoljno uglja. Budući da su efikasni u rudnicima, operateri nisu videli potrebu za povećanjem plata svih radnika i činilo se da im nije stalo da će štrajk završiti.

Do juna, potražnja za ugljem je počela da raste, a neki operateri su odlučili da isplate radnicima svoje prvobitne plate pre smanjenja plata. Međutim, nisu ispunjeni svi zahtevi širom zemlje, a neki radnici su i dalje štrajkovali. Mladi sindikat pretrpeo je štetu u ovom neujednačenom naporu. Najvažniji cilj štrajka iz 1894. godine nije bio obnova plata, već uspostava UMVA kao saradnje na nacionalnom nivou.

• Masakr u Latimeru - 10. septembra 1897. godine. 19 rudara je ubijeno od strane policije u Latimeru u Pensilvaniji tokom marša u znak podrške sindikatima.
• Bitka kod Virdena - oktobar 1898. To je bio deo većih minskih ratova koji su utvrdili Ilinois kao vodeću savezničku državu u zemlji, i razlog zbog kojeg je Mari Harris "Mother" Jones sahranjena na Maunt Oliv, u državi Ilinois .

Ranih 1900-ih

Rudari uglja u Hejzeltonu u Pensilvaniji 1905. godine

• Petomesečni štrajk uglja iz 1902. godine, koji su vodili Ujedinjeni rudari i usredsređen u istočnu Pensilvaniju, završen je nakon direktne intervencije predsednika Teodora Ruzvelta kao neutralnog arbitra.
• 1903. Štrajk uglja u Koloradu - oktobar 1903. Ujedinjeni rudarski radnici izveli su štrajk u Koloradu, koji je u oktobru 1903. sazvao predsednik Mičel, a trajao je do 1904. godine. Štrajk je zasenio istovremeno štrajk zapadne Federacije rudara među rudarima tvrdog kamenja u okrugu Kripl Krik, što je doprinelo radničkim borbama u Koloradu. Oni su postali poznati kao Kolorado Laburistički ratovi. Tokom zalaganja Ujedinjenih rudnika, operateri su usmeravali svoje privatne snage da napadnu i pretuku putničke sindikalne oficire i organizatore, što je na kraju pomoglo da razbiju štrajk. Ova prebijanja bila su misterija sve dok nije objavio Moris Fridman Pinkerton Laboristički špijun (1907), koji je otkrio da su UMVA infiltrirali radni špijuni iz agencije Pinkerton .
• 1908. Štrajk uglja u Alabami - jun – avgust 1908. Primetan je po tome što je 18.000 napadača organizovanih od UMVA, više od polovine onih koji rade u okrugu Birmingham, rasno integrisano. Ta je činjenica pomogla da se ojača politička opozicija štrajkačima u odvojenoj državi. Guverner je upotrebio policiju Alabama kako bi okončao obustavu rada. Sindikat je usvojio rasnu segregaciju radnika u Alabami kako bi umanjio političku pretnju toj organizaciji.
• Štrajk uglja okruga Vestmoreland - 1910-1911, 16-mesečni štrajk uglja u Pensilvaniji koji su uglavnom vodili slovački rudari imigranata, a u ovaj štrajk učestvovalo je 15.000 rudara uglja. Šesnaest ljudi ubijeno je tokom štrajka, a gotovo svi su udarili rudare ili članove svojih porodica.
• Kolofildski rat u Koloradu - septembar 1913. - decembar 1914. Često nasilni štrajk protiv Džona D. Rokfelera, mlađeg - Kolorado Fuel end Iron kompanija. Mnogi štrajkači i opozicija su ubijeni pre nego što je nasilje dostiglo vrhunac nakon masakra u Ludlovu 20. aprila 1914. godine. Procenjuje se da je 20 ljudi, uključujući žene i decu, ubijeno od strane naoružane policije, angažovanih pušaka i Nacionalne gardarije Kolorada koji su razbili šatorsku koloniju koju su formirale porodice rudara, a koje su deložirane iz smeštaja u vlasništvu kompanije. Štrajk je delimično vodio Džon R. Lavson, organizator UMVA-e, i učestvovalo je poznate aktivistkinje Mother Jones . UMVA je kupila deo lokacije Ludlov i izgradila spomenik Ludlovu u znak sećanja na one koji su poginuli.
• Bunt rudnika uglja u Hartfordu - juli 1914. Površinsko postrojenje rudnika uglja Prairie Krik je uništeno, a dva sindikata rudara ubijena od strane sindikalnih rudara i simpatizera. Vlasnici rudnika su tužili lokalne i nacionalne organizacije Ujedinjenog sindikata rudnika. Za nacionalnu UMVA utvrđeno je da nije saučesnik, ali lokalno je ocenjeno da je kriv za podsticanje nereda i platili su mu 2,1 miliona američkih dolara.

"DRŽEĆI TOPLO" Los Angeles Times 22. novembra 1919.

• Štrajk uglja Ujedinjenih rudarskih radnika iz 1919. - 1. novembra 1919. Otprilike 400.000 pripadnika Udruženih rudarskih radnika započelo je štrajk 1. novembra 1919. godine, iako je državni tužilac A. Mičel Palmer pozvao na Zakon o poluzi, ratnu meru koja kriminalizuje mešanje u proizvodnju ili prevoz potrepština i dobila zabranu protiv štrajka. 31. oktobra. Operatori uglja smrzli su štrajkače optužbama da su ruski komunistički lideri Lenjin i Trocki naredili štrajk i finansirali ga, a neki od štampe su ponovili te tvrdnje.
• Matevan, Zapadna Virdžinija - 19. maja 1920. 12 muškaraca je ubijeno u pucnjavi između stanovnika grada i detektivske agencije Baldvin-Felts, koju su angažovali vlasnici rudnika. Reditelj Džon Sajles režirao je igrani film, Matevan, zasnovan na tim događajima.
• 'Rat u Redneku' - 1920-21. Generalno posmatrano kao početak masakra u Matevanu, ovaj sukob je uključivao borbu za ujedinjenje jugozapadne oblasti Zapadne Virdžinije. To je dovelo do marša 10.000 naoružanih rudara na sedištu okruga u Loganu . U bici na planini Bler rudari su se borili protiv državne policije, lokalne policije i rudarske straže. Ovi događaji su prikazani u romanima Oluja neba (1987) Denise Giardine i Bler Mountain (2005) Džonatana Lina.
• Štrajk uglja iz Alabame 1920. godine, dugotrajan, nasilni, skupi i besplodni pokušaj da se postigne priznanje sindikata u rudnicima uglja oko Birminghama ostavilo je mrtvih 16 ljudi; jedan crnac je linčovan .
• Herin masakr dogodio se u junu 1922. godine u Herin u državi Ilinois . 19 napadača štrajkača i 2 sindikata rudara ubijeni su u mafijaškoj akciji u periodu od 21. do 22. juna 1922. godine.

BESKO štrajk, Nova Škotska

VPA poster

Okrug 26 UMVA u Sidneju, Nova Škotska, Kanada pogodio je početkom marta 1923. godine protiv Britiš Empajr Stil Korporejšn (BESCO). 4. juna, sindikat je povukao svoje ljude iz elektrane kompanije u Novom Vaterfordu. Više od pedeset policijskih društava, od kojih su mnogi na konju, okupirali su postrojenje ujutro 11. juna. Procenjeno je da se 700 - 3000 rudara i pristalica okupilo u Novom Vaterfordu i tog jutra krenuli ka elektrani. Kompanija je policiji otvorila vatru kada je gužva stigla, a zatim puškom nabacila konje, ljuljajući se kao po noćnim klubovima i pucala iz revolvera. Rudari su uzvratili kamenjem i povukli policajce sa konja. Viliam Davis, rudar, ubijen je, a nekoliko drugih je ranjeno vatrenim oružjem ili su pregaženi konjima. Nakon završetka nereda, rudari su sabotirali i onesposobili elektranu tokom štrajka. Policija i kompanija koja nije izbegla bitku bila su zatvorena u gradskom zatvoru. U narednim noćima, kompanije su pretrpane i paljene, uključujući i zgradu koča. Kanadska vojska rasporedila je hiljade vojnika u to područje u drugom najvećem razmeštanju u istoriji zbog građanskih nemira unutar Kanade. Sindikat je kasnije suspendovao stopostotni štrajk, omogućivši povratak radnicima.

Štrajk iz 1925. godine trajao je preko leta i doprineo bankrotu i raspadu BESKO konglomerata nekoliko godina kasnije. Štrajk protiv kompanije BESKO od strane kompanije UMVA 26 na polju uglja u Sidneju bio je bez presedana zbog nasilja i militantnosti koju je kompanija izlagala prema štrajkačkim rudarima i promenio dinamiku rada u industrijskom Kejp Breton .

Štrajk na Bruksajdu

U leto 1973. godine, radnici rudarskog postrojenja i pripreme za rudnike rudnika Bruksajd i Prep Plant u okrugu Harlan, Kentaki, vlasništvo Duke Pover-a, glasali su da se pridruže sindikatu. Uprava Istovera odbila je potpisati ugovor i rudari su stupili u štrajk. Duke Pover je pokušala da primi zamenske sindikalne radnike ili " kraste ", ali su mnogi bili onemogućeni da uđu u rudnik štrajkom radnika i njihovih porodica na liniji pikata. Lokalni sudija F. Bird Hog bio je sam operater uglja i dosledno je presudio za Istover. Tokom većeg dela štrajka, supruge i deca rudnika pridružili su se liniji piketa. Mnogi su uhapšeni, neki su pogođeni palicama za bejzbol, pucali i udarali ih automobilima. Jedan upečatljiv rudar, Lorens Džons, ubijen je od strane štrajkbreher .

Tri meseca nakon povratka na posao, istekao je nacionalni UMVA ugovor. 12. novembra 1974., 120.000 rudara širom zemlje napustilo je posao. Državni štrajk je bio bez krvi, a tri nedelje kasnije postignut je preliminarni ugovor. Ovo je otvorilo rudnike i na Božić ponovo aktiviralo šine. Ovi događaji su prikazani u dokumentarnom filmu okruga Harlan, SAD .

Štrajk u Pitstonu

Štrajk u Pitstonu 1989.-1990. počeo je kao rezultat povlačenja Pitston-ove grupe za ugalj, poznate i kao Kompanije Pitston iz Udruženja operatora bituminoznog uglja (BCOA) i odbijanja Pitston-ove grupe za ugalj da plati plaćanje zdravstvenog osiguranja za rudare koji su već bili u penziji. Tadašnji vlasnik kompanije iz Pitstona, Pol Daglas, napustio je BCOA jer je želeo da proizvodi ugalj sedam dana u nedelji i nije želeo da njegova kompanija plaća naknadu za osiguranje.

Kompanija Pitson smatrana je da ima neadekvatne sigurnosne standarde nakon poplave Bufalo Krik 1972 u kojoj je poginulo 125 rudara. Kompanija je takođe bila veoma finansijski nestabilna i zadužena. Rudnici povezani sa kompanijom bili su locirani uglavnom u Virdžiniji, i rudnici takođe u Zapadnoj Virdžiniji i Kentakiju.

Dana 31. januara 1988. Daglas je prekinuo penzione i zdravstvene usluge oko 1500 penzionera u penziji, udovica rudara i rudara sa invaliditetom. Da bi izbegao štrajk, Daglas je zapretio da će, ukoliko se dogodi štrajk, rudare zameniti drugim radnicima. UMV je ovu akciju nazvao nepravednom i izveo Pitston kompaniju na sud.

Rudari su radili od januara 1988. do aprila 1989. bez ugovora. Napetost u kompaniji je rasla i 5. aprila 1989. radnici su najavili štrajk. Dešavali su se višemesečni i nasilni i nenasilni štrajkovi. 20. februara 1990. konačno je postignuto nagodba između UMVA i kompanije uglja Pitston.

Unutrašnji sukob

Istoriju sindikata ponekad su obeležile unutrašnje svađe i korupcija, uključujući ubistvo Džozefa Jablonskog iz 1969. godine, kandidata za reformu koji je izgubio trku za predsednika sindikata protiv bivšeg VA Bojl-a. Kasnije je Bojl osuđen za naređivanje ubistva.

Ubistvo Jablonskog rezultiralo je rođenjem demokratskog pokreta nazvanog "Rudari za demokratiju" (MFD), koji je Bojlov režim zbrisao sa funkcije i zamenio ga grupom lidera koji su nedavno bili rudari u rangu. Predvođeno novim predsednikom Arnoldom Milerom, novo rukovodstvo je provelo niz reformi koje su članovima UMVA davale pravo da biraju svoje lidere na svim nivoima sindikata i da ratifikuju ugovore na osnovu kojih su radile.

Pad radničkog sindikalizma u rudarstvu

Smanjena vera u UMV da podrži prava rudara naterala je mnoge da napuste sindikat. Potražnja za ugljem bila je ograničena konkurencijom iz drugih izvora energije. Glavni uzrok pada sindikata tokom 1920-ih i 1930-ih bilo je uvođenje efikasnijih i lakše proizvedenih mašina u rudnike uglja. Prethodnih godina mašine su rezala manje od 41% uglja. Međutim, do 1930. godine mašine su posekle 81%, a sada su postojale i mašine koje su mogle da površinsko miniraju i ubacuju ugalj u kamione. Sa više mašina koje bi mogle da urade isti rad, nezaposlenost u rudnicima je rasla, a plate smanjene. Kako su problemi rasli, mnogi ljudi nisu verovali da bi UMV ikada mogla postati tako moćna kao pre početka rata. Pad sindikata počeo je u 1920-ima i nastavio se tokom 1930-ih. Članstvo u UMVA polako se povećavalo u broju.

Pad 1970-ih

Opšti pad efikasnosti sindikata okarakterisao je 1970. i 1980. godine, što je dovelo do novih vrsta aktivizma, posebno u kasnim 1970-ima. Radnici su videli svoje sindikate opet dole u naletu agresivnog upravljanja.

Ostali faktori doprineli su opštem padu sindikalizma i posebno UMV-a. Industrija uglja nije bila ekonomski spremna da se nosi sa takvim padom potražnje za ugljem. Potražnja za ugljem bila je veoma velika tokom Drugog svetskog rata, ali dramatično je opala posle rata, delom i zbog konkurencije iz drugih izvora energije. U nastojanju da poboljšaju kvalitet vazduha, opštinske vlade su počele da zabranjuju upotrebu uglja kao goriva za domaćinstvo. Kraj kontrole cena rata uveo je konkurenciju za proizvodnju jeftinijeg uglja i vršio pritisak na zarade.

Ovi problemi - uočena slabost sindikata, gubitak kontrole nad poslovima, pad potražnje i konkurencije - umanjili su veru rudara u njihov sindikat. Do 1998. godine UMV je imao oko 240.000 članova, što je upola manje od broja 1946. godine. Od početka 2000-ih, sindikat predstavlja oko 42 procenata svih zaposlenih rudara.

Pripadnost drugim sindikatima

U nekom trenutku pre 1930. godine, UMV je postao član Američke federacije rada . Rukovodstvo UMV bilo je pokretačka snaga za promenu načina na koji su radnici organizovani, a UMV je bio jedan od članova čartera kada je 1935. osnovan novi Kongres industrijskih organizacija. Međutim, rukovodstvo AFL-a nije se složilo sa filozofijom industrijske udruživanja, a UMV i devet drugih sindikata koji su formirali CIO izbačeni su iz AFL-a 1937. godine.

1942., UMV je izabrala da napusti CIO, i narednih pet godina su postali nezavisna unija. 1947. Godine, UMV se ponovo pridružio AFL-u, ali se ponovni brak ubrzao, jer je UMV bio izbačen iz AFL-a 1948, i tada je postao najveća ne-pridružena unija u Sjedinjenim Državama.

Godine 1982. Ričard Trumka izabran je za vođu UMV. Trumka je 1980-ih proveo lečeći raskol između UMV-a i sada spojene AFL-CIO (koja je stvorena 1955. spajanjem AFL-a i CIO-a). 1989. godine UMV je ponovo odnesen u nabor velikog sindikalnog kišobrana.

Politička uključenost

Kroz godine, UMV je zauzimao političke stavove i podržavao kandidate za pomoć u postizanju ciljeva sindikata.

Ujedinjeni rudarski radnici kandidirali su Frenka Henrija Šermana pod sindikalnom zastavom na opštim izborima u Alberti 1905. godine. Šermanova kandidatura bila je usmerena na privlačenje značajne populacije rudara koji rade u kampovima južne Alberte. Zauzeo je drugo mesto u jahanju Pinčer Krika .

Najveći sukob između UMV i vlade bio je dok je Frenklin Ruzvelt bio predsednik Sjedinjenih Država, a Džon L. Levis predsednik UMV. Prvobitno su njih dvoje dobro sarađivali, ali nakon štrajka Ujedinjenih automobilskih radnika protiv General Motors-a, Levis je prestao da veruje Ruzveltu tvrdeći da se Ruzvelt vratio svojoj reči. Ovaj sukob je naterao Levisa da podnese ostavku na mesto predsednika CIO. Ruzveltt je u više navrata osvajao većinu glasova za sindikat, čak i 1940. godine, kada je Levis zauzeo izolacionistički stav o Evropi, kako su to tražili krajnje levi sindikalni elementi. Levis je osudio Ruzvelta kao ratnog borca koji je bio gladan snage i podržao republikanca Vendela Vilkija .

Napetosti između dvojice lidera eskalirale su tokom Drugog svetskog rata. Ruzvelt je 1943. godine bio ogorčen kada je Levis zaprijetio velikim štrajkom da će okončati proizvodnju antracitnog uglja potrebnu ratnim naporima. Pretio je intervencijom vlade i Levis se povukao.

Izbori 2008, 2012, i 2014.

U 2008, UMVA je podržala Baraka Obamu kao najboljeg kandidata za pomoć u postizanju većih prava za rudnike.

U 2012., Nacionalno veće Saveta UMVA nije dalo podršku u izborima za predsednika Sjedinjenih Država, navodeći "Nijedan kandidat još nije pokazao da će biti na strani članova UMVA i njihovih porodica kao predsednika."

U 2014. godini, UMVA je podržala demokrata iz Kentakija Alison Lundergan Grimes za Senat SAD.

Spisak predsednika

• Džon B. Rej (eng.John B. Rae) - 1890-1892 ( predsednik-osnivač )
• Džonon MekBrajd (eng.John McBride) - 1892-1895
• Fil Pena (eng.Phil Penna ) - 1895-1896
• Majkl Račvord (eng.Michael Ratchford) - 1897-1898
• Džon Mičel (eng.John Mitchell) - 1898-1907
• Tomas Levis (eng.Thomas Lewis) - 1908-1910
• Džon Vajt (eng.John White) - 1911-1917
• Frank Hejs (eng.Frank Hayes) - 1917-1920
• Džon L. Levis (eng.John L. Lewis) - 1920-1960
• Tomas Kenedi (eng.Thomas Kennedy) - 1960-1963
• VA "Toni" Bojl (eng.W. A. "Tony" Boyle) - 1963-1972
• Arnold Miler (eng.Arnold Miller) - 1972-1979
• Sam Ćurh (eng.Sam Church)- 1979-1982
• Ričard Trumka (eng.Richard Trumka) - 1982-1995
• Cecil Roberts (eng.Cecil Roberts) - 1995 - danas

Okruzi tokom istorije

1890

• 5- Zapadna Pensilvanija
• 6- Ohajo
• 11- Indiana
• 12- Ilinois
• 17- Zapadna Virdžinija
• 19- Istočni Kentaki i Tenesi

1910

• 1- ANTRACIT (sever)
• 2- Centralna Pensilvanija
• 5- Zapadna Pensilvanija
• 6- Ohajo
• 7- ANTRACIT (centralni)
• 8- Indijski (blok)
• 9- ANTRACIT (jug)
• 11- Indiana (bituminozna)
• 12- Ilinois
• 13- Ajova
• 14- Kanzas
• 16- Mariland
• 17- Zapadna Virdžinija
• 19- Istočni Kentaki i Tenesi
• 20- Alabama
• 21- Arkanzas i indijska teritorija
• 23- Centralni Kentucki
• 24- Mičigen
• 25- Misuri

1936

• 1- ANTRACIT (sever)
• 2- Centralna Pensilvanija
• 5- Zapadna Pensilvanija
• 6- Ohajo
• 7- ANTRACIT (centralni)
• 8- Indijski (blok)
• 9- ANTRACIT (jug)
• 10- Vašington
• 11- Indiana (bituminozna)
• 12- Ilinois
• 13- Ajova
• 14- Kanzas
• 15 - Kolorado i Vajoming
• 17- Zapadna Virdžinija
• 18- Alberta i Britanska Kolumbija
• 19- Istočni Kentaki i Tenesi
• 20- Alabama
• 21- Arkanzas, Oklahoma i Teksas
• 23- Centralni Kentaki
• 24- Mičigen
• 25- Misuri
• 26- Nova Škotska
• 28- Ostrvo Vankuver
• 50- Objedinjeni okrug „razni“ i „ulovljeni“, uključujući radnike povezane sa rudnicima i rudarstvom, ali ne u njima. Uključeni radnici za boje i hemijske proizvode. Na kraju su je prikupili američki američki čeličari

1990

• 2- Centralna Pensilvanija
• 4- Jugozapadna Pensilvanija
• 5- Zapadna Pensilvanija
• 6- Ohajo
• 11- Indiana (bituminozna)
• 12- Ilinois
• 14- Kanzas
• 15 - Kolorado, Novi Meksiko, Montana i Severna Dakota
• 17- Centralna zapadna Virdžinija
• 18- Alberta, Britanska Kolumbija i Saskatchevan
• 19- Istočni Kentaki i Tenesi
• 20- Alabama
• 21- Arkanzas, Oklahoma i Teksas
• 22- Utah, Vioming i Arizona
• 23- Centralni Kentucki
• 25- Antracit
• 26- Nova Škotska i Nju Brunsvick
• 28- Virdžinija
• 29- Južna Zapadna Virdžinija (eliminisano 1996.)
• 30- Istočni Kentaki
• 31- Severna zapadna Virdžinija

2013

• 2- Pensilvanija, Njujork i Istočna Kanada
• 12- Ilinois, Indijana, Ajova, Zapadni Kentaki, Misuri, Kanzas, Arkanzas, Luizijana, Teksas i Oklahoma
• 17- Južna Zapadna Virdžinija, Istočni Kentaki, Virdžinija i Tenesi
• 20- Alabama, Florida, Gruzija i Misisipi
• 22- Zapadne Sjedinjene Države
• 31- Severna zapadna Virdžinija i Ohajo

Literatura

• Tucker, Robert C. (1990). Stalin in Power. New York: Norton. 
• Moody, Kim (1988). An injury to all: the decline of unionism. London, New York: Verso. str. 221–223. ISBN 978-0-86091-929-2. 
• Aurand, Harold W (1971). From the Molly Maguires to the United Mine Workers: the social ecology of an industrial union, 1869-1897. Temple University Press. .
• Baratz, Morton S (1955). The Union and the Coal Industry. Yale University Press. 
• Bernstein, Irving (1966). The Lean Years: a History of the American Worker 1920-1933. , best coverage of the era
• Bernstein, Irving (1970). Turbulent Years: A History of the American Worker, 1933-1941. , best coverage of the era
• Clapp, Thomas C. "The Bituminous Coal Strike of 1943." PhD dissertation U. of Toledo 1974. 278 pp. „The Bituminous Coal Strike of 1943.”. DAI. 35 (6): 3626—3627. 1974. -A., not online
• Dublin, Thomas and Walter Licht (2005). The Face of Decline: The Pennsylvania Anthracite Region in the Twentieth Century. ISBN 0801484731.  excerpt and text search
• Dubofsky, Melvyn, and Warren Van Tine (1977). John L. Lewis: A Biography. ISBN 0252012879. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza), the standard scholarly biography excerpt and text search of abridged 1986 edition
• Dubofsky, Melvyn, and Warren Van Tine. "John L. Lewis " in Dubofsky and Van Tine, eds. Labor Leaders in America (1990)
• Fishback, Price V (1992). Soft Coal, Hard Choices: The Economic Welfare of Bituminous Coal Miners, 1890-1930. 
• Fox, Mayor. (1990). United We Stand: The United Mine Workers of America 1890-1990. . (UMW 1990), detailed semiofficial union history
• Fry, Richard, "Dissent in the Coalfields: Miners, Federal Politics, and Union Reform in the United States, 1968-1973" Labor History, 55 (May 2014), 173-88.
• Galenson; Walter (1960). The CIO Challenge to the AFL: A History of the American Labor Movement, 1935–1941,. 
• Hinrichs, A. F. (1968). The United Mine Workers of America, and the Non-Union Coal Fields. . (1923)
• Jensen, Richard J. "United Mine Workers of America." in Eric Arnesen, ed., Encyclopedia of US labor and working-class history (2007), v. 3
• Jensen, Richard J., and Carol L. Jensen. (1977). „Labor's appeal to the past: The 1972 election in the United Mine Workers.”. Communication Studies. 28 (3): 173—184. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza).
• Krajcinovic, Ivana (1997). From Company Doctors to Managed Care: The United Mine Workers Noble Experiment. Cornell University Press. .
• Laslett, John H.M. ed. The United Mine Workers: A Model of Industrial Solidarity?. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza). 1996.
• Lewis, Ronald L (2009). Welsh Americans: A history of assimilation in the coalfields. University of North Carolina Press. .
• Lynch, Edward A., and David J. McDonald. Coal and Unionism: A History of the American Coal Miners' Unions (1939) online edition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. novembar 2011)
• McIntosh, Robert (2000). Boys in the pits: Child labour in coal mines. McGill-Queen's Press-MQUP. , Canadian mines
• Phelan, Craig (1994). Divided Loyalties: The Public and Private Life of Labor Leader John Mitchell. SUNY Press. .
• Powell, Allan Kent (1994), „The United Mine Workers of America”, Ur.: Powell, Allan Kent, Utah History Encyclopedia, Salt Lake City, Utah: University of Utah Press, ISBN 0874804256, OCLC 30473917, Arhivirano iz originala 2016-03-22. g. 
• Seltzer, Curtis. (1985). Fire in the Hole: Miners and Managers in the American Coal Industry. . University Press of Kentucky, 1985, conflict in the coal industry to the 1980s.
• Singer, Alan Jay. "`Which Side Are You On?': Ideological Conflict in the United Mine Workers of America, 1919-1928." PhD dissertation Rutgers U., New Brunswick 1982. 304 pp. DAI 1982 43(4): 1268-A. DA8221709 Fulltext: [ProQuest Dissertations & Theses]
• Zieger, Robert H. "Lewis, John L." American National Biography Online Feb. 2000.
• Zieger, Robert H (1988). John L. Lewis: Labor Leader. , 220pp short biography by scholar
• Zieger, Robert H (1995). The CIO 1935-1955. .

Spoljašnje veze

• Setite se Virdena : dokumentarni film o minskim ratovima u Ilinoisu
• Remember Virden: documentary on the mine wars in Illinois
• West Virginia's Mine Wars Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. februar 2020)
• Burning Up People to Make Electricity, The Atlantic, July 1974
• Mary Harris ‘Mother’ Jones, “Speech at a Public Meeting on the Steps of the State Capitol, Charleston, West Virginia,” 15 August 1912 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2016) Voices of Democracy, West Virginia Mining and the Conflict of 1912
• The Pinkerton Labor Spy, Chapters XIX, XX, and XXI (Colorado Labor Wars, 1903–04)