Pređi na sadržaj

U zamku Argol

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
U zamku Argol
Srpsko izdanje knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovAu château dArgol
AutorŽilijen Grak
ZemljaFrancuska
Jezikfrancuski
Izdavanje
Datum1938.
Prevod
PrevodilacPredrag Todorović
Datum
izdavanja		2021: 4SE

U zamku Argol (fr. Au château d'Argol) je roman francuskog pisca Žilijena Graka iz 1938. godine. Priča je smeštena u zamku u Bretanji, čiji novi vlasnik je u goste pozvao prijatelja, koji je takođe doveo mladu ženu. Roman je prepun simbola i koristi elemente iz gotičke horor književnosti, koje spaja sa hegelijanskim razmišljanjem i stilskim osobinama bliskim nadrealističkom pokretu, uključujući veoma apstraktnu radnju. U svom „Obaveštenju čitaocu”, Grak opisuje knjigu kao „demonsku verziju” opere Parsifal Riharda Vagnera.[1]

Knjigu je u Srbiji objavila izdavačka kuća 4SE 2021. godine, u prevodu Predraga Todorovića.[2]

Radnja

[uredi | uredi izvor]

Roman, relativno kratak, fokusira se na odnose tri lika: Albera, Herminijana i Hajde. Alber je kupio tajanstveni zamak Argol u Bretanji da bi tamo vodio filozofske studije. Tamo ga posećuje njegov najbolji prijatelj, Herminijan, koji stiže u pratnji mlade žene, prelepe Hajde. Od prve večeri deluje provokativno i zaljubljeno u Albera. Između ova tri lika, odnosi ljubavi i mržnje su utkani u pozadini pozivanja na operu Parsifal. Jednog dana, Herminijan vodi Hajde u šumu. Alber, zabrinut, ubrzo nakon toga odlazi da ih potraži i pronalazi Hajde, samu, golu, krvavu. On se brine o njoj i leči je, ali tada oboje misle samo na Herminijana i traže ga. Tokom duge šetnje šumom, našli su ga na zemlji, kako leži naizlged mrtav, verovatno oboren sa konja, i brinu se o njemu. Hajde se retko pojavljuje narednih dana. Posle jedne konfuzne noći, ona je otrovana. Herminijan napušta zamak uveče i odlazi u šumu. Oseća se kao da ga neko prati, ali se ne okreće, nakon čega je izboden nožem.[3]

Analiza

[uredi | uredi izvor]

Ovaj roman je Andre Breton, od njegovog prvog objavljivanja, pozdravio kao „vrhunac nadrealizma”.[3] U svom predgovoru, Žilijen Grak evocira i književnu školu koja je, u njegovim očima, jedina, posle Prvog svetskog rata, „oživela iscrpljene naslade uvek detinjastog neba istraživača”. Za Andrea Pjera de Mandijarga, koji opisuje Argol kao zamak strasti, „ono što je nadrealno [...] je potraga za lepotom gurnuta do najapsolutnijeg paroksizma”, citirajući poglavlje ovog romana pod naslovom „Kupanje” (gde tri lika plivaju prema pučini izvan svojih snaga kao da žele da umru) sa rečenicom poput „Razodenuli su se među grobovima”.[4]

Grak u ovoj priči kombinuje nemački romantizam, nemačku filozofiju, posebno Hegela, kao i srednjovekovne arturijanske legende, pišući prema sopstvenom izrazu, demonsku verziju Parsifala Riharda Vagnera.[3][5] „Njegova tri heroja, dva muškarca i žena, koji se skrivaju u izgubljenom zamku u Bretanji, odbijaju strastveni i običan svet da bi se u potpunosti prepustili igrama uma, fascinaciji dijalektikom, gurajući ih do njihovih najmračnijih i najopasnijih posledica.”[6]

Iza rečnika koji se čini preciznim, čak i geometrijskim, rečenice otvaraju um mašti i često se ispostavljaju kao lavirint, poput opisa zamka, bez „ikakvog plana sprata”.[7]

Pored naslovnog zamka, šuma, koja ga okružuje, privilegovano je mesto događaja. Ako se Alber plaši ove šume, „Hajde voli da je obilazi, da je istražuje, jer u njoj nalazi sliku svoje tajanstvene ženstvenosti prirodno se uklapa u pokretne snage biljaka i vode.”[8]

Selo Argol postoji u Bretanji, u okviru regionalnog parka prirode Armorik, ali ne sadrži nijedan zamak.[9][10]

Objavljivanje

[uredi | uredi izvor]

Roman, autorov prvi, odbila je izdavačka kuća Éditions Gallimard, ali je prihvatio i objavio izdavač José Corti, koji je već objavljivao nadrealistička dela.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Taylor, Karen L. (2006). The Facts on File Companion to the French Novel. New York City: Infobase Publishing. str. 60. ISBN 9780816074990. 
  2. ^ „U zamku Argol − Žilijen Grak | Delfi”. www.delfi.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-05-16. 
  3. ^ a b v Pierre Curnier (1965). „Pages commentées d'auteurs contemporains”. Ur.: Larousse. J. Gracq. Au château d'Argol (na jeziku: francuski). II. str. 103—118. 
  4. ^ Jean-Louis Leutrat (dir.). „Le château ardent”. Ur.: L'Herne. Cahier Julien Gracq (na jeziku: francuski). 
  5. ^ Jean-Louis Leutrat (dir.). „Le mythe de soi dans Au château d’Argol”. Ur.: L'Herne. Cahier Julien Gracq (na jeziku: francuski). 
  6. ^ „Au château d'Argol, un poème en prose de Julien Gracq…”. Le Monde (na jeziku: francuski). 27. 02. 1971. 
  7. ^ Jean-Louis Leutrat (dir.). „Au château d’Argol et le mythe hégélien”. Ur.: L'Herne. Cahier Julien Gracq (na jeziku: francuski).  Pronađeni su suvišni parametri: |author1= i |author= (pomoć)
  8. ^ Jean-Louis Leutrat (dir.). „La mythologie de la forêt dans l’œuvre romanesque de Julien Gracq”. Ur.: L'Herne. Cahier Julien Gracq (na jeziku: francuski).  Pronađeni su suvišni parametri: |author1= i |author= (pomoć)
  9. ^ Philippe Le Guillou (2014). Hachette Livre, ur. À Argol, il n'y a pas de château (na jeziku: francuski). 
  10. ^ Sébastien Lapaque (28. 07. 2019). „Argol, le phare ouest de Julien Gracq”. Le Figaro (na jeziku: francuski). 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=У_замку_Аргол&oldid=27787076”