Pređi na sadržaj

Fani Elsler

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fani Elsler
Elssler Fanny
Datum rođenja(1810-06-23)23. jun 1810.
Mesto rođenjaGumperdorf, Austrijsko carstvo
Datum smrti27. novembar 1884.(1884-11-27) (74 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska
Zanimanjeplesačica, koreograf

Fani Elsler (nem. Franziska Elssler; Gumperdorf, 23. jun 1810 − 27. novembar 1884) je bila austrijska plesačica.

Biografija

[uredi | uredi izvor]
Fani Elsler pleše u La Voljeru, sada zaboravljenom baletu svoje sestre Tereze Elsler.[1]

Fani Elsler je rođena 23. juna 1810. godine u Gumperdofu blizu Beča. Kao mlada upisala je školu baleta i bila je redovna do 1818. godine. Proglašena za jednu od najbonjih plesačica, Fani odlazi u Berlin 1830. zatim u Pariz 1834. godine, gde Marija Taljoni[2][3][4] balerina iz ere romantičnog baleta i centralana ličnost u istoriji evropskog plesa u njoj pronalazi pravog rivala.[5] Nakon što je blistala u ulozi Zoloe (Le Dieu et la Bayadère) i Lise (Le Diable boiteux), Fani nastavlja da učestvuje u nizu predstava koje joj daju još veću popularnost.

Od svojih najranijih godina bila je obučavana za balet, a pojavila se u Kerntnertorteatru[6] u Beču pre nego što je imala 7 godina. Gotovo uvek je plesala sa svojom sestrom Terezom, koja je bila 2 godine starija od nje;[7] sestre su učile ples sa Žan-Pjer Omerom i Fridrihom Horšeltom, počevši od vremena kada je Elsler imala 9 godina, takođe su putovale u Napulj, Italija, da bi studirali kod Gaetana Đoje. Posle nekoliko godina zajedničkog iskustva u Beču, sestre su otišle 1827. u Napulj. Dok je bila tamo, Fani je imala aferu sa Leopoldom, princom od Salerna,[8] sinom kralja Ferdinanda I od dve Sicilije,[9] što je rezultiralo rođenjem sina Franca.

Njihov uspeh u Napulju, kome je Elsler doprinela više od njene sestre, doveo je do angažmana u Berlinu 1830. Ovo je bio početak niza trijumfa Elslerove lične lepote i veštine u plesu. Nakon što je osvojila srca u Berlinu i Beču i inspirisala Fridriha fon Genca[10][11][12] izuzetnom strašću, posetila je London, gde je ljubazno primljena od strane Džordža i Harijet Grot, koji su praktično usvojili devojčicu koja je rođena tri godine. meseci nakon majčinog dolaska u Englesku.[7]

Septembra 1834, Elsler se pojavila sa baletom Kraljevske muzičke akademije (danas poznatim kao balet Pariske opere[13][14][15]), što je korak koji je očekivala sa mnogo strepnje zbog nadmoći Marie Taglioni[16][3][4] na toj sceni.[7] Međutim, Elsler i Taglioni su bile izuzetno različiti plesači, i uprava Opere je to videla kao priliku da podstakne kontroverzu angažovanjem Elsler. Taglioni je bila poznata kao danseur ballonné plesač, predstavljena lakoćom njenih odskoka i skokova. Elsler je, pak, njen ples odlikovao preciznošću u kojoj je izvodila male, brze korake. Elslerov tip plesa bio je poznat kao danse tacquetée. Rezultati njenih nastupa su, međutim, bili još jedan trijumf za Elsler, i privremeno zasenčenje Taglioni. Taglioni, iako finiji umetnik od njih dve, u to vreme nije mogla da se takmiči sa ličnom fascinacijom pridošlice. To je bilo upadljivo u njenom izvođenju španske Kačuče (iz Korali/Gideovog baleta Le Diabl boto iz 1836) da je Elsler nadmašila sve rivale.[7] Elsler nije bila Špankinja, ali njene izvedbe Kačuče bile su ispunjene vatrom i senzualnim životom. Pesnik Teofil Gotje[17][18] nazvao ju je „paganskom“ plesačicom zbog njenih nastupa u Kačuči, poredeći je sa Taglioni, „hrišćanskom“ igračicom.[19] Eslerov uspeh i Kačuča doveli su do široke potražnje za koreografiranim baletskim igrama specifičnog nacionalnog ukusa. Ove vrste plesova postale su veoma popularne, a sama Elsler je svom repertoaru dodala poljsku cracovienne (Krakovjak) i italijansku tarantelu. Njen imidž se često poistovećivao sa ružičastim satenom i crnom čipkom kao mesnata, senzualna španska plesačica, u oštroj suprotnosti sa prikazima Taglioni kao skromnog silfa u belom. Elsler nije posedovala samo tehnički dar, njena sposobnost da dramatično izvede bila je izuzetna. Njene predstave velikih romantičnih baleta, uključujući La Silfidu,[20][21][22] Žizel[23][24] i La Esmeraldu,[25][26][27] oslikavale su pojačane aspekte njihovih bivših likova. Ovo je donelo Elsler mesto među najtalentovanijim i najistaknutijim balerinama perioda romantičnog baleta.

Godine 1840. otplovila je sa svojom sestrom za Njujork na turneju koju je organizovao Henri Vikof, i nakon dve godine neponovljivog uspeha vratili su se u Evropu.[7][28] Dok je bila u Njujorku, Elsler je ugošćavao i pratio je Džon Van Buren, sin predsednika Sjedinjenih Država Martina Van Burena. U Vašingtonu je jednom prilikom Kongres zatvoren tako da niko ne bi propustio nastup Elslerove.[29] Lilijan Mur smatra da je Elsler bila „najslavnija Silfida koja je ikada igrala tu ulogu u Americi“, a poslednja scena je mnoge članove publike dovela do suza.[1] U Sent Čarls teatru u Nju Orleansu, Elsler je dobila ugovor na dve nedelje za 1.000 dolara za svako veče koje je plesala.[30]

Nakon prelepe turneje u Americi 1840. godine, koja je odvodi čak do Havane, vraća se u Evropu i izvodi po prvi put u Londonu uligu Žizele koja je bila predstavljena dve godine ranije u Parizu od strane Karolite Grisi. Fani napušta scenu 1851. godine i povlači se u Hamburg a zatim se ponovo vraća u Beč gde pomno prati pozorišni i umetnički život.[31]

Danas je poznata kao majstor romantičnog plesa, očarala je savremenike svojom senzualnošću i sposobnošću da stvori i najdramatičnije situacije. Imala je dve sestre: Terezu (1808—1878) i Herminu (1811—1898) koje su takođe bile plesačice.[32]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Moore, Lillian (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581-1861. New York Public Library. OCLC 466091730. 
  2. ^ Homans, Jennifer. Apollo's Angels: A History of Ballet, Random House, 2010.
  3. ^ a b Madison U. Sowell, Debra H. Sowell, Francesca Falcone, Patrizia Veroli, Icônes du ballet romantique. Marie Taglioni et sa famille, Gremese, 2016.
  4. ^ a b Marie Taglioni, Souvenirs. Le manuscrit inédit de la grande danseuse romantique, édition établie, présentée et annotée par Bruno Ligore, Gremese, 2017.
  5. ^ „Fanny Elssler”. www.ohio.edu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 4. 2020. 
  6. ^ „The History of Austrian Cabaret”. kabarettarchiv.at. Arhivirano iz originala 23. 09. 2018. g. Pristupljeno 16. 2. 2009. 
  7. ^ a b v g d Chisholm 1911.
  8. ^ Genealogie ascendante jusqu'au quatrieme degre inclusivement de tous les Rois et Princes de maisons souveraines de l'Europe actuellement vivans [Genealogy up to the fourth degree inclusive of all the Kings and Princes of sovereign houses of Europe currently living] (na jeziku: francuski). Bourdeaux: Frederic Guillaume Birnstiel. 1768. 
  9. ^ Acton, Harold (1957). The Bourbons of Naples (1731-1825) (2009 izd.). London: Faber and Faber. str. 150. ISBN 9780571249015. 
  10. ^ Bond, M. A (januar 1973). „"The Political Conversion of Friedrich von Gentz,"”. European History Quarterly. III (1). ,.
  11. ^ Cahen, R. Friedrich Gentz 1764–1832. Penseur post-Lumières et acteur du nouvel ordre européen. Berlin, Boston: De Gruyter Oldenbourg, 2017.
  12. ^ "Diaries of Frederic Von Gentz," The Edinburgh Review, Vol. CXVII, January/April 1863.
  13. ^ Johnson, Victoria (2008). Backstage at the Revolution: How the Royal Paris Opera Survived the End of the Old Regime. Chicago: The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-40195-9. .
  14. ^ Levin, Alicia (2009). "A documentary overview of musical theaters in Paris, 1830–1900" in Fauser 2009, pp. 379–402.
  15. ^ Pitou, Spire (1983). The Paris Opéra: An Encyclopedia of Operas, Ballets, Composers, and Performers. Genesis and Glory, 1671–1715. Westport, Connecticut. ISBN 9780313214202. . Greenwood Press..
  16. ^ Moore, Lillian (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581-1861. New York Public Library. OCLC 466091730. 
  17. ^ Saltus, Edgar Everett (1887). "Introduction" (pp. 9–30) to Tales Before Supper from Théophile Gautier and Prosper Mérimée, translated by Myndart Verelst, New York: Brentano's.
  18. ^ Tennant, Phillip Ernest (1975). Théophile Gautier. London: the Athlone Press. ISBN 0-485-12204-9. .
  19. ^ Alastair Macaulay (1. 1. 2005). „Frederick Ashton’s Illuminations: Dance and literature as parallel universes”. Ur.: Nye, Edward. Sur quel pied danser?: Danse et littérature (na jeziku: engleski). BRILL. str. 248. ISBN 978-94-012-0114-8. 
  20. ^ „La Sylphide”. Ballet Encyclopedia. The Ballet. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  21. ^ „La Sylphide (2005)”. rohcollections.org.uk. Arhivirano iz originala 17. 04. 2023. g. Pristupljeno 28. 12. 2020. 
  22. ^ „Silьfida. Bolьšoй teatr. Pressa o spektakle” [La Sylphide. Bolshoi Theatre. Press [reviews] on the [ballet] performance]. smotr.ru (na jeziku: ruski). Teatral'nyj Smotritel'. Pristupljeno 15. 11. 2020. 
  23. ^ Margaret Mullin (2014). Peasant pas de deux rehearsal. Pacific Northwest Ballet. Arhivirano iz originala 07. 04. 2023. g. Pristupljeno 13. 07. 2024. 
  24. ^ Natalia Osipova (2014). Giselle Act I Variation. Opus Arte. Arhivirano iz originala 31. 07. 2024. g. Pristupljeno 13. 07. 2024. 
  25. ^ Eurovision Young Dancers. Yana Shtangey performs "Esmeralda Variation" (Belarus). Korisna informacija se nalazi na: 90 seconds. Pristupljeno 2018-08-07. 
  26. ^ YAGP - Youth America Grand Prix Ballet Archive. Giselle Bethea: La Esmeralda Variation, YAGP 2013 (Age 13). Pristupljeno 2018-08-07. 
  27. ^ Wiley, Roland John (2007). A Century of Russian Ballet 1810 - 1910. Oxford: Dance Books Ltd. 
  28. ^ Princeton University Arhivirano 27 mart 2012 na sajtu Wayback Machine Henry Wikoff Collection 1836–1884
  29. ^ „Elssler in America”. Pointe (na jeziku: engleski). 2018-09-13. Pristupljeno 2019-05-30. 
  30. ^ Ludlow, Noah Miller (1880). Dramatic life as I found it; a record of personal experience; with an account of the rise and progress of the drama in the West and South, with anecdotes and biographical sketches of the principal actors and actresses who have at times appeared upon the stage in the Mississippi Valley. B. Blom. OCLC 1067354. 
  31. ^ Catherine, Clément. „Franziska Elssler, dite Fanny Elssler”. FranceArchives (na jeziku: francuski). Pristupljeno 25. 4. 2020. 
  32. ^ „Une vie de danseuse. Fanny Elssler — Discours sur la danse”. obvil.sorbonne-universite.site (na jeziku: francuski). Pristupljeno 25. 4. 2020. [mrtva veza]

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фани_Елслер&oldid=28925674”