Pređi na sadržaj

Farinata

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Farinata
Farinata se tradicionalno služi isečena na trouglove
Vrsta jelapita, palačinke
Regije ili državaSeveroistočna obala Sredozemnog mora
Deo nacionalne kuhinjeItalijanska, Francuska
Temperatura serviranjatoplo ili hladno
Glavni sastojcibrašno od lebleblija, voda, so, maslinovo ulje
VarijacijeFarinata, socca, cade, calentita...
  Mediji: Farinata
Farinata na Vikimedijinoj ostavi.
Tradicionalno se Farinata peče u velikim tepsijama
Farinata u rerni
Farinata „na parče”
Farinata sa koprivama

Farinata (ital. Farinata) je italijansko jelo nalik debljoj slanoj palačinki, sa finom koricom i mekom sredinom. U sastav farinate ulaze samo četiri sastojka: brašno od leblebija, voda, so i malo maslinovog ulja. I sam naziv potiče od reči „farina”, što na italijanskom znači „brašno”.[1] Tradicionalni je specijalitet u italijanskim i francuskim i oblastima na severozapadnoj obali Sredozemnog mora.

Dok u Liguriji ovaj specijalitet zovu farinata, u Nici je poznat kao soka (fr. socca), a u Tulonu kade (cade).

Jelo je popularno i tradicionalno se priprema i u Alžiru, nekim oblastima Latinske Amerike, kao i na Gibraltaru.

Imena

[uredi | uredi izvor]

Na standardnom italijanskom jeziku jelo se zove farinata („napravljeno od brašna“), dok se na ligurskom, tačnije na đenovskom dijalektu, zove faina. u okrugu Masa-Karara poznato je kao kalda kalda (ital. calda calda dos. ’vruće vruće’). U ostatku Toskane zovu ga ćećina (cecina) ili pita od lebleblija (ital. torta di ceci), a na Sardiniji faine.

I u francuskim oblastima ovo jelo ima različite lokalne nazive. U Nici i na Primorskim Alpima zovu ga soka (fr. socca), au Varu, posebno u Tulonu, poznat je kao kade, što je skraćeno, od oksitanskog paskade, jer se jelo tradicionalno služilo za vreme Uskrsa (Pascas na oksitanskom).[2]

Ovaj specijalitet priprema se tradicionalno i u Oranu (Alžir), gde je stigao tokom francuske vldavine i poznat je kao kalentika (calentica).

U Argentini i Urugvaju ovo jelo je takođe veoma popularno. Poznato je kao faina (fainá) i jede se uz picu. Uz jedno parče pice se, naime, uzima parče farinate tako da farinata odozgo poklopi nadev pice. Na ovaj način leblebija umiruje jak ukus paradajz pelata i sira u pici. U Latinsku Ameriku su ga doneli imigranti koji su tokom 19. i 20. veka masovno dolazili iz Ligurije.[3]

Na Gibraltaru jelo je poznato kao kalentita (šp. calentita) kada se peče ili panisa (šp. panissa) kada se prži.[4]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Poreklo jela nije poznato. Jedna legenda kaže da ga je izmislila grupa rimskih vojnika koji su na svojim štitovima pekli testo umešeno od brašna od lebleblija.[5]

Prema drugom izvoru, farinata od leblebija nastala je sasvim slučajno 1284. godine. Te godine odigrala se pomorska bitke kod Melorije (pored Livorna) između Đenove i Pize, koje su tada bile samostalne republike. Bitka je završena pobedom Đenovljana. Na povratku su brodovi ušli u jaku oluju i oluja je razbacala po palubi rezerve namirnica, pa se sadržaj vreća sa brašnom od leblebija i buradi sa maslinovim uljem se pomešao sa slanom morskom vodom. Iako im se u prvi mah učinila nejestivom, to je bila jedina hrana na brodu, pa su mornari ovu smesu ostavili na jakom suncu, da se osuši. Otkrili su da osušena masa ima značajno bolji ukus. Pošto su se vratili kući, recept su poboljšali pečenjem farinate u peći. Po nekada se farinata naziva i zlato Pize, kao podsmevanje stanovnicima Pize koji su izgubili bitku.[6]

U Urugvaju jelo je poznato kao el faina i smatra tradicionalnim urugvajskim jelom, koje su doneli italijanski imigranti 1915. godine. Jelo je toliko popularno da se 27. avgust slavi kao Dan Faine.[7] Na Gibraltaru takođe postoji gastronomski festival u čast ovog specijaliteta — Calentita Food Festival.[8]

Priprema farinate

[uredi | uredi izvor]

Sastojci:

Količina sastojaka: na svaki kilogram brašna dodaje se oko 3 litre vode, 4 kašičice soli i 4 kašike maslinovog ulja.

Po želji se može malo odstupiti od klasičnog recepta i testu za farinatu dodati i drugi sastojci, kao što su izmrvljeni sveži ruzmarin, aleva paprika, lan, susam, seckane masline,[10] rendani luk, tikvice, ispržene pečurke,[6] ili neki drugi dodatak, po želji.

Priprema:

Željenu količinu brašna od lebleblija sipati u posudu za mešenje. Dodati potrebnu količinu vode i so. Sve dobro pomešati, da ne ostanu grudvice. Može se koristiti kašika za skidanje pene, kako bi se pokupile sve grudvice brašna i rastresle drugom kašikom. Dobijeno testo treba da bude retko[11] i ujednačene strukture. Treba ga ostaviti da „odmori“ najmanje 2 sata.

Plitku tepsiju premazati maslinovim uljem. U odležalo testo dodati predviđenu količinu ulja.[b] Ukoliko se dodaju još neki sastojci, to treba učiniti sada.

Rernu zagrejati na 220°C. Sipati smesu u tepsiju, staviti u već zagrejanu rernu i peći 10-15 minuta. Zatim pojačati temperaturu na 5-10 minuta, da farinata porumeni.

Tradicionalno, farinata se služi isečena na trouglaste kriške nepravilnog oblika, bez preliva. Može se po želji začiniti crnim biberom ili svežim ruzmarinom. Prodaje se u picerijama i pekarama, često kao „pica na parče”.[1] U Toskani, uglavnom u Pizi, se služi tako što se komadima farinate napuni fokača, ili se stavljaju između dve kriške hleba, kao sendvič, što je tradicija u Livornu.

Druge varijacije

[uredi | uredi izvor]

Soka je specijalitet jugoistočne francuske kuhinje, posebno Nice i okoline.[12] Ista je kao farinata, mada neki kažu da je tekstura malo drugačija. Ponekad se peče u tepsijama prečnika većeg od metra.

U okolini Tulona i Marseja farinata se može naći pod imenom kade. Ova verzija je deblja i sa hrskavom koricom.

U Alžiru je slično jelo karantika i veoma popularno. Služi se toplo, začinjeno kimom i harisom.[13]

U Argentini i Urugvaju jelo je poznato kao faina (slično originalnom đenovskom nazivu faina) i često se jede uz picu.[3] Može se birati de orillo (od ivice) ili del medio (od centra) varijanta. Tokom sipanja u tepsiju testo se razliva tako da na sredini sloj bude nešto deblji, pa je i faina u tom delu mekša sočnija, dok je po ivicama testo tanje, pa je taj deo pečeniji i hrskaviji.[7]

Na Gibraltaru se priprema pečena (kalentita) i pržena varijanta (panisa). Najčešće se jede bez ikakvih preliva.[4]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ U Srbiji se ovo brašno može naći u „prodavnicama zdrave hrane”, pod imenom Brašno nauta.[9]
  2. ^ U nekim varijantama recepta ulje se dodaje u testo,[10] dok se u drugima samo sipa u tepsiju.[6]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Babić, Maja. „Farinata”. Pristupljeno 2024-10-23. 
  2. ^ Marmottans, Tony (2000). Toulon et son histoire du Moyen Age à la Belle Epoque (na jeziku: francuski). Autres temps. ISBN 978-2-84521-063-9. 
  3. ^ a b Booth, Amy. „Buenos Aires' unusual pizza topping”. www.bbc.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-10. 
  4. ^ a b „Marga's Gibraltarian Recipes: Calentita”. www.marga.org. Pristupljeno 2024-10-23. 
  5. ^ Rosie Whitehouse (2016). Liguria. Bradt Travel Guides. str. 35. ISBN 9781784770105. Pristupljeno 24. 7. 2018. 
  6. ^ a b v „„Farinata“ od leblebija”. Dimmidisi. Pristupljeno 2024-10-23. 
  7. ^ a b „El Fainá cumple 93 Años en Uruguay. El 27 de agosto es el día del auténtico fainá - Montevideo Portal - www.montevideo.com.uy”. Pristupljeno 4. 2. 2016. 
  8. ^ „Calentita Food Festival 2024 | Gibraltar Events”. visitgibraltar.gi (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-10-23. 
  9. ^ „Farinata”. Porodične gastronomije. 2014-10-07. Pristupljeno 2024-10-23. 
  10. ^ a b „Farinata Filipove bake”. Coolinarika (na jeziku: hrvatski). 2017-10-22. Pristupljeno 2024-10-23. 
  11. ^ Yotam Ottolenghi (14. 11. 2014). „Sheer poetry: Yotam Ottolenghi's chickpea flour recipes, from farinata to chickpea pancakes”. Pristupljeno 4. 2. 2016. 
  12. ^ „A Brief History of Socca, France's Chickpea Pancake”. februar 2017. 
  13. ^ La calentita Arhivirano 2007-12-19 na sajtu Wayback Machine, afaulxbriole.free.fr.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фарината&oldid=28860818”