Fernando I od Leona

Fernando I od Leona
Fernando I, srednjovekovna minijatura iz katedrale u Leonu.
Lični podaci
Datum rođenja	1016.
Datum smrti	27. decembar 1065.(1065-12-27) (48/49 god.)
Mesto smrti	Leon, Kraljevina Leon
Grob	Groblje kraljeva kod bazilike svetog Isidora u Leonu
Porodica
Supružnik	Sanča od Leona
Potomstvo	Urraca of Zamora, Sančo II od Kastilje, Elvira od Tora, Alfonso VI od Leona, Garsija od Galicije
Roditelji	Sančo Garses III od Pamplone Munijadona Sančez od Kastilje
Dinastija	Himenez
Grof od Kastilje
Period	1029 — 1037.
Prethodnik	Sančo III od Navare
Naslednik	Titula ukinuta
Kralj Leona
Period	22. jul 1038 — 27. decembar 1065.
Prethodnik	Bermudo III od Leona
Naslednik	Alfonso VI od Leona

Fernando I od Leona, zvani Veliki (šp. Fernando I de León, el Magno; 1016 — Leon 27. decembar 1065) bio je grof od Kastilje od 1029. i kralj Leona od 1037. sve do smrti. Primio je pomazanje 22. jula 1038. Bio je sin Sanča Garsesa III od Pamplone, zvanog Stariji, kralja Pamplone, i Munijadone, sestre Garsije Sančeza od Kastilje. Proglašen je za grofa od Kastilje 1029. godine, iako je tek nakon očeve smrti, godine 1035, u potpunosti preuzeo vlast. Postao je kralj Leona venčanjem sa Sančom, sestrom kralja Bermuda III, protiv koga je podigao bunu. Boreći se protiv Fernanda u bici kod Tamarona (šp. batalla de Tamarón), Bermudo III je poginuo, ne ostavivši naslednike.

Prvih šesnaest godina vladavine, Fernando je proveo rešavajući unutrašnje konflikte i reorganizujući svoje kraljevstvo. Granični sporovi sa njegovim bratom Garsijom III od Pamplone su 1054. prerasli u otvoreni rat. Leonske trupe su usmrtile vladara Navare u bici kod Atapuerke.

Energično je sproveo rekonkistu, osvojivši portugalske gradove Lamega (šp. Lamego) (1057), Visea (šp. Viseu o Viseo) (1058) i Koimbru (šp. Coímbra) (1064). Takođe je potčinio više muslimanskih kraljevstava sa područja el Andalusa, i naterao ih da plaćaju porez leonskom kraljevstvu.

Po tradiciji se smatralo da je Fernando prvi kralj Kastilje i osnivač kastiljanske monarhije, i mnogi istoričari i dalje podržavaju tu tezu. Međutim, deo savremenih istoričara smatra da Fernando nije bio kralj Kastilje i da se poreklo ovog kraljevstva dovodi u vezu sa smrću tog vladara. Rečima Gonsala Martinez Dijesa:

Možemo i moramo da potvrdimo sa apsolutnom sigurnošću činjenicu da Fernando nikada nije bio kralj Kastilje. Kastilja, iako je bila podređena kralju Fernandu I sve do njegove smrti 1065. godine, nikada nije prestala da bude grofovija, da bi se pretvorila u kraljevsto.

Život i vladavina

Grof od Kastilje

Budući Fernando I od Leona, nesumnjivo se rodio posle 1015, i nema nijednog dokaza da je bio drugi naslednik Sanča III Starijeg, kako se ranije smatralo. Većina autentičnih dokumenata iz tog vremena govore da je on četvrti sin kralja Pamplone, nakon Ramira I od Aragona, Garsije Sančeza III od Nahere i Gonsala I od Ribagorse. Kada je 1029. nasledio kastiljansku grofoviju, nije imao više od trinaest godina. Nakon što je grof Sančo od Kastilje preminuo 1017, nasledio ga je Garsija Sančez, dečak od sedam godina, čime je započet turbulentan period za kastiljansku grofoviju. Alfonso V od Leona je povratio zemlje koje se nalaze između See (šp. Cea) i Pisuerge (šp. Pisuerga), koje je Sančo ranije bio osvojio, tako da se Sančo Stariji umešao da bi zaštitio svog mladog zeta, koristeći to da bi osvojio nekoliko graničnih gradova. Kada je Garsija Sančez od Kastilje, 1027, postao punoletan, želeo je da učvrsti veze venčanjem sa Sančom, sestrom mladog kralja Leona, Bermuda III. Međutim, 1028. ubili su ga sinovi grofa od Vele, izbegli iz Kastilje. Leonci su verovali da je u ovo ubistvo umešan kralj Pamplone, a kastiljanci su u tome videli leonsku zaveru. U svakom slučaju, Sančo Stariji je profitirao od ovog atentata: pošto pokojni grof Garsija nije imao dece, Sančo je zatražio prava od svoje supruge Munijadone da zavlada Kastiljom, i nakon što je 1029. imenovao svog sina Fernanda za grofa od Kastilje, "njegov autoritet" je bio "u potpunosti prihvaćen i legitiman". Fernando se 1032. venčao sa Sančom, verenicom pokojnog ujaka, koja je za miraz dobila zemlju koja se nalazila između reka See i Pisuerge.

Bermudo III se 1037. venčao sa Himenom Sančez, ćerkom Sanča Garsesa III od Pamplone i kraljice Munijadone od Kastilje, tako da su tri kralja postala rod sa dve strane: Bermudo, Fernando i Garsija od Nahere. Bermudo je zatražio te zemlje i to je dovelo do rata između tri kralja. Neki autori smatraju da je upravo u tom trenutku grof Fernando zamenio svoju dotadašnju titulu za titulu kralja Leona, iako nema pisanih dokaza o tome.

Leonski tron

Bermudo III od Leona.

Sukob između Bermuda, Fernanda i Garsije od Nahere je kulminirao bitkom na Tamaronu, dana 4. septembra 1037. godine. Kastiljanske trupe su bile pojačane vojskom kralja Garsije od Pamplone. Bermudo je postupio impulsivno, shodno svojim godinama. Udarajući mamuzama konja Palahija, on se uvukao u neprijateljske redove, gde je poginuo od kastiljanskog koplja. Njegovi podanici su prebacili telo u Leon i sahranili su ga pored njegovih roditelja, na groblju kod crkve svetog Jovana (šp. Iglesia de San Juan).

Pošto Bermudo nije imao naslednike, njegova sestra Sanča, Fernandova supruga, nasledila je tron. Uprkos tome, prošlo je dosta vremena dok podanici Leona nisu prihvatili nove vladare. Mesecima je grof Fernando Flaines (šp. Fernando Flaínez) (ujak Rodriga Dijaza de Vivara (šp. Rodrigo Díaz de Vivar) i deda Himene Dijas (šp. Химена Дијаз)) odbijao da preda grad onome koga je smatrao otimačem, čak i ubicom. Prema Leonskoj hronici, Fernando je, u grad, stigao iz Saguna (šp. Sahagún) (sa krajeva Galicije). Na posletku, pošto je osigurao svoju poziciju na kraljevskom sudu, Fernando i njegova supruga su mirno ušli u Leon.

Ista hronika tvrdi da prvih 16 godina svoje vladavine nije mogao da se bori sa Muslimanima, jer je više pažnje posvetio tome da pokori plemstvo.

Pošto je tokom 16 godina vladavine bio zauzet rešavanjem sukoba unutar države i gašenjem pobuna nekih od magnata (mnogo bogati i moćni ljudi, pogotovo u sferi poslova, tada, naravno, pod okriljem države), nije uspeo da sačuva granice ni od jednog napada neprijatelja.

Usvojio je niz zakona (šp. Fuero de León), koje je izdao njegov svekar, Alfonso V, nastavio je da održava vizigotsko pravo kao osnovu pravosuđa kraljevine Leona, i priklonio se načinu upravljanja i običajima svog novog kraljevstva, verovatno jer je zapao pod uticaj svoje supruge kraljice Sanče.

Rat sa Navarom

Nakon 16 godina vladavine, Fernando je morao da se suoči u ratu sa starijim bratom, Garsijom III od Pamplone (šp. García III de Pamplona). Braća su se godinama sporila oko teritorija koje je njihov otac bio odvojio od Kastilje i pripojio kraljevstvu Pamplone: Bureba (šp. La Brueba), Stara Kastilja (šp. Castilla la Vieja), Trasmiera (šp. Trasmiera), Enkartasiones (šp. Encartaciones) i Planine Oke (šp. Montes de Oca), izazivajući time stalne napade. Izvori, naravno pristrasni, svu krivicu za konflikte pripisuju isključivo Pamploncima: kada je Garsija bio bolestan u Naheri (šp. Nájera), kralj Fernando je otišao da ga poseti, a pošto je sumnjao u brata, izbegao je da ga uhapse i sklonio se na sigurno. Nedugo posle toga, Fernando se razboleo, a njegov stariji brat je otišao da ga poseti, praveći se nevin na optužbe, i da pokaže kako mu je na raspolaganju, ali u stvari sa velikom željom da vidi brata mrtvog i uzme tron. Fernando je iskoristio priliku i zatvorio ga u zamak Sea (šp. Cea), odakle je ovaj pobegao zahvaljujući snalažljivosti i pomoći nekoliko saučesnika.

Atapuerka

Garsija se potom pripremio za rat i, udržen sa Mavarima (šp. los Moros), napao je posede Kastilje, odbijajući izaslanike svog brata koji su mu predlagali mir, "predlažući mu da svaki od njih treba da živi u miru unutar svog kraljevstva i da obojica odustanu od rešavanja problema silom jer su braća i svaki od njih zaslužuje da umre u miru u svojoj kući". Tako da je Fernando naišao na jakog protivnika i obe vojske su odmerile snage 1054. godine u bici kod Atapuerke (šp. batalla de Atapuerca).

Fernandov miljenik - Alfonso VI od Leona.

Garsija se ulogorio u dolini Atapuerke, petnaestak kilometara istočno od Burgosa (šp. Burgos), ali su Leonci tokom noći zauzeli humku koja je bila u blizini i odatle su napali u zoru. Fernando je dao naređenje da se njegov brat uhvati živ, jer ga je to zamolila njegova žena Sanča (šp. Sancha de León). Međutim, plemići Leona (šp. León), koji nisu zaboravili smrt svog kralja Bermuda, ubili su Garsiju. Druga verzija pripisuje ubistvo grupi njegovih sledbenika, koji su bili primorani da pobegnu u Kastilju pred poniženjima i poreskim zahtevima Garsije.

U svakom slučaju, Garsijina vojska je pobegla u rasulu, pri čemu su mnogi pali kao zarobljenici Leona, među njima i dobar deo njihovih saveznika Mavara. Fernando je došao do tela svoga brata i naredio je da se sahrani u crkvi koju je Garsija osnovao, Santa Marija od Nahere (šp. Santa María de Nájera). Fernandova pobeda je propraćena prisvajanjem teritorija, oko kojih je i izbio rat, Kastilji, utvrđujući granicu na reci Ebro (šp. Ebro) i namećući podaništvu vlast svog nećaka, Sanča Garsesa IV (šp. Sancho Garsés IV), novog kralja Pamplone.

Brak i deca

Imao je jedan brak, koji je bio ugovoren sa Sančom, ćerkom Alfonsa V od Leona (šp. Alfonso V de León), i sestrom Bermuda III od Leona (šp. Bermudo III de León). Iz tog braka su se rodili:

• Uraka od Zamore (1033—1101), gospođa od Zamore
• Sančo (1038—1072), kralj Kastilje kao Sančo I i Leona, kao Sančo II (1065—1072)
• Elvira (umrla 1101), gospođa od Tora
• Alfonso (1040—1109), kralj Leona (1065—1072), Kastilje i Galiciju (1072—1109) kao Alfonso VI
• Garsija (1042—1090), kralj Galicije (1066—1071 i 1072—1073) kao Garsija II

Prema Hronici Leona (šp. Historia legionense o Crónica silense) :

Kralj Fernando je vaspitavao svoju decu usađujući im, na prvom mestu, liberalne vrednosti, koje je i on stekao učenjem, a onda, sinove da nauče, kada dođu u određene godine, da jašu konje i da steknu španske vojničke i lovačke sposobnosti, a ćerke poštenim ženskim vrlinama.

Smrt i sahrana

Groblje Kraljeva kod bazilike svetog Isidora u Leonu. Ovde počiva Fernando I Veliki.

Fernando je u Leon stigao na Badnji dan (šp. día de Nochebuena) 1065. godine i odmah je otišao da poseti crkvu svetog Isidora, moleći se bogovima da ga prate na njegovom putovanju u zagrobni život. Te noći je pratio sveštenike u horu, pevajuću jutarnju službu u mosarapskom ritmu, a u svanuće Božića (šp. el día de Navidad) shvatio je da mu se život završava. Primio je pričešće, obe vrste, kako nalaže obred i onda su ga na rukama odneli u krevet. Dana 26. decembra u zoru, videvši da mu se bliži kraj, pozvao je episkope, igumane i sveštenike, naredio je da mu obuku kraljevski ogrtač, stave krunu i premeste u crkvu. Kleknuo je pred oltarom sa moštima svetog Isidora i svetog Visentea, moleći i preklinjući da ode sa ovog sveta u miru :

Tvoja je moć, Tvoje je kraljevstvo, Gospode. Iznad svih kraljeva si i Tebi pripadaju sva carstva, i nebeska i zemaljska. Samim tim, sada ti predajem ovo carstvo koje sam od Tebe dobio i njime vladao onoliko koliko je to tvoja volja dozvolila. Molim Te da moju dušu, koja u vrtlogu izlazi iz ovog sveta, prihvatiš u miru. — Hronika Leona

Posle je skinuo ogrtač i krunu, legao na pod i prošao kroz ceremoniju javnog pokajanja, noseći veoma grubu tkaninu od lana i konoplje (šp. sayal), dok su mu posipali pepeo na glavu. U podne sledećeg dana, 27. decembra 1065, na dan svetog Jovana Evangeliste (šp. Juan el Evangelista), kralj je preminuo, okružen episkopima, nakon 17 godina, 6 meseci i 12 dana vladavine, u 55 godini života, koju je malo njih doživelo i koje je kritičar opisao kao duboku starost i mnoštvo dana.

Sahranjen je na groblju kraljeva kod bazilike svetog Isidora (šp. Panteón de reyes de San Isidoro de León) u Leonu, koje je on sam sagradio, navodno pored groba svog oca, Sanča Velikog (šp. Sancho Garcés III de Pamplona). Na vrhu njegovog groba napravljen je latinski epitraf:

H. E. TUMULATUS FERNANDUS MAGNUS REX TOTIUS HISPANIAE. FILIUS SANCTII REGIS PIRENAEORUM ET TOLOSAE. ISTA TRANSTULIT CORPORA. SANCTORUM IN LEGIONE BEATI ISIDORI ARCHIEPISCOPI AB HISPALI VICENTIIMARTYRIS AB ABELA. ET FECIT ECCLESIAM HANC LAPIDEAM. QUAE OLIM FUERAT LUTEA, HIC PRAELIANDO FECIT SIBI TRIBUTARIOS OMNES SARRACENOS HISPANIAE ET CEPIT COLIMBRIAM, LAMEGO, VESEO, ET ALIAS. ISTE VI CEPIT REGNA GARSIAE ET VEREMUDI. OBIIT VI K. JANUARII. ERA MCIII.

Što bi u prevodu značilo:

Ovde je sahranjen Fernando Veliki, kralj cele Španije, sin Sanča, kralja Pirineja i Tolosa. Onaj koji je premestio sveta tela nadbiskupa svetog Isidora, iz Sevilje, i mučenika Visentea, iz Avile, i sagradio ovu crkvu od kamena, koja je pre bila od gline. Nametnuo je svoje poreze oružjem, svim Saracenima u celoj Španiji. Pripojio je Koimbru, Lamego, Viseo i druge gradove. Na silu je zavladao kraljevstvima Garsije i Bermuda. Preminuo je 27. decembra 1103. godine (po španskoj eri).

Nakon njegove smrti, umesto da poštuje vizigotsko i leonsko pravo, koja su sprečavala podelu teritorije kao imovine između naslednika, priklonio se navarskim zakonima po kojima se kraljevstvo smatralo očevinom. Prema tome, na sličan način kao što je to uradio njegov otac sa njim i njegovom braćom i polubraćom, u testamentu je svoje kraljevstvo podelio deci : prvorođenom, Sanču, pripala je očevina njegovog oca — Kastiljska grofovija. Alfonsu, omiljenom sinu, pripalo je kraljevstvo Leon, titula vladara, kao i prava na muslimansko kraljevstvo u Toledu. Garsija je nasledio kraljevstvo Galiciju i prava na muslimanska kraljevstva Sevilju i Badahos. Uraka i Elvira su nasledile gradove Samoru i Toro, kao i kraljevsku titulu i odgovarajuće rente. U njihovo gospodstvo su ušli svi manastiri kraljevstva.

Odluka Fernanda I da podeli svoje kraljevstvo sinovima, ponovo se pokazala lošom. Kao što je, njegov otac tim postupkom pruzrokovao rat između njega i njegovog brata, tako je i on to uradio među svojim sinovima. Predavši Toledo Leonu, i vezujući Badahos i Sevilju za Galiciju, Fernando je, u stvari, nameravao da zatvori napredovanje Kastilje prema jugu, pa je tako Sančo II, očevom odlukom izgubio mogućnost da napreduje prema Saragosi. Zbog toga je Sančo II bio primoran da napadne Navaru 1067. godine, kako bi od nje odvojio deo kastiljanske teritorije, a nešto kasnije je zauzeo i Galiciju, i iz Leona potisnuo Alfonsa, koji je zato napao Toledo. Nastradao je u opsadi Zamore. Tek posle njegove pogibije Alfonso je uspeo da ponovo okupi teritorije koje su nekad pripadale njihovom ocu.

Politička angažovanja

Reorganizacija kraljevstva

Grobnica svetog Antolina u katedrali u Palensiji

Hram svetog Isidra od Leona

Kada je stavio pod svoju vlast leonske grofove i osigurao granice, Fernando je počeo da se bavi strukturama i institucijama svoga kraljevstva, pošto je vladao mir. Imao je važnu ulogu u ostrvskoj politici i stvaranju političke mape XI veka. Slično tome, u zakonodavnoj politici, njegova uloga je bila veoma bitna jer je reformisao neke članove leonskog kraljevskog suda i vratio na snagu vizigotsko kanonsko pravo kroz nekoliko normi koje su određene putem Saveta Kojanse (šp. Concilio de Coyanza) (1050. ili 1055), kojim je predsedavao sam monarh.

Tokom njegove vladavine su se u Leonsku monarhiju osetile nove evropske struje, koje su na Iberijsko poluostvro (šp. Península Ibérica) stigle preko Navare (šp. Navarra). Među njima su se istakle veza sa Klinijevcima i jednim od prvih umetničkih manifestacija nove romanske umetnosti na Iberijskom poluostrvu : grobnica sveti Antolin (šp. Cripta de San Antolín) u katedrali u Palensiji (šp. Catedral de San Antolín de Palencia) i kraljevski trem na hramu svetog Isidora od Leona (šp. Basílica de San Isidoro de León) (1063), koji je kasnije pretvoren u kraljevski panteon.

Spoljna politika

Spomenik Fernandu I ispred Kraljevske palate u Madridu

Od tog momenta, akcenat je bio na ekspanzivnoj leonskoj politici, pogotovo u južnim oblastima gde su vladali Muslimani, koji su bili dosta oslabljeni zbog podele Al Andalusa (šp. Al-Ándalus), do koje je došlo zbog pada Kordopskog kalifata (šp. Califato de Córdoba) i rasta brojnih taifa (šp. La Taifa). Tada se ponovo, i ovaj put sigurno, pokrenula rekonkista (šp. La Reconquista) .

Jedan od glavnih rezultata Fernandove politike je bilo potčinjavanje nekoliko kraljevina taifa i nametanje poreza za zaštitu i nenapadanje (šp. Las Parias) najbogatijim taifama kao što su Toledo (šp. Toledo), Sevilja (šp. Sevilla), Saragosa (šp. Zaragoza) i Badahos (šp. Badajoz). Istovremeno su se dešavali napadi i osvajanja. Ističu se osvajanja portugalskih gradova Lamega (1057) i Visea (1058) i konačno zauzimanje svetog Estebana od Gormasa (šp. San Esteban de Gormaz), Berlenga od Duera (šp. Berlanga de Duero) i ostalih zamkova i gradova na reci Bordekoreks (šp. río Bordecorex o Torete), na teritoriji reke Duera (šp. Duero) (1060). Kao i privremena osvajanja Toleda (1062) i Saragose (1063) i konačno osvajanje strateški značajne Koimbre (1064) na reci Mondego (šp. río Mondego), koje je stavio pod vlast mosarapskog grofa Sisnanda Davidisa (šp. Sisnando Davídiz).

Postupajući prema dogovoru, Fernando mu je poslao svoju ćerku, infantkinju (šp. infante) Sanču(šp. Sancho II de Castilla), uz pomoć el Muktadira (šp. Al-Muqtadir), kralja taife Saragose (šp. Taifa de Zaragoza), kada je grad Graus (šp. Graus) napao Ramiro I od Aragona (šp. Ramiro I de Aragón) (1063), Fernandov polubrat, koji je poražen i ubijen. Nakon toga, Fernando je predvodio osvetničku ekspediciju na dolinu Ebra (šp. Ebro) (1064) kako bi kaznio one koji su bili krivi za pogibiju Hrišćana (šp. los cristianos) u Saragosi i zahtevao od el Muktadira podaništvo i plaćanje poreza, koji nisu bili isplaćeni. Prateći put osvete, nastavio je ekspediciju ka Valensiji (šp. Valencia), gde je njihov kralj Abd el Malik ben Abd el Asis el Musafar Nisam el Davla, kako bi sprečio osvajanje grada, izazvao bitku na Paterni (šp. Batalla de Paterna), gde je poražen. Ubrzo nakon toga, Fernando se vratio u Leon jer se osećao loše.

Raspeće kralja Fernanda i kraljice Sanče

Prednja strana krsta kralja Fernanda i kraljice Sanče.

Poleđina krsta kralja Fernanda i kraljice Sanče.

Raspeće kralja Fernanda i kraljice Sanče (šp. Crucifijo de don Fernando y doña Sancha) je jedno maestralno umetničko delo od slonovače (šp. еboraria), koje datira iz 1063. godine i koje se čuva u Narodnom arheološkom muzeju (šp. Museo Arqueológico Nacional) u Madridu (šp. Museo Arqueológico Nacional). To je bio dar kralju Fernandu (1010—1065) i njegovoj ženi kraljici Sanči od Leona (1013—1067) koji je činio deo miraza, a poklonjen je katedrali svetog Isidora. Veruje se da je to prvo delo španskog srednjeg veka koje je povezano sa slikom Hrista (šp. Jesús Cristo), pošto je do tada bio običaj da krstovi, koji su bili od plemenitih materijala, kao što su zlato (šp. oro), slonovača (šp. márfil) ili jednostavno drvo (šp. madera), budu izrađeni bez predstavljenih ličnosti.

Izgled

Mere krsta su: 52 centimetara visine, 34,5 dužine, 7 debljine i 1 širine.

Mera Hrista je: 305 milimetara visine.

Prikaz Hrista je izgrađen od slonovače, i predstavlja živog Hrista, sa glavom koja je nakrivljena u desnu stranu, ovalnog lica na kojem se ističu velike, otvorene oči sa zenicama koje predstavlja kamen od gagata (šp. аzabache) i sa bradom, brkovima i talasastom kosom; na telu su otkriveni grudni deo tela i noge koje su postavljene vertikalno, sa stopalima opruženim i probodenim sa po jednim klinom u svakom; nema prstiju na desnoj ruci. Kratka tkanina oko kukova (šp. paño de pureza) mu doseže do kolena, zavezana je oko stuka dugačkim konopcem. Krst na kojem je razapet je latinski, koji po sebi celom ima dekoraciju likova koje simbolizuju blažene koji zapaljuju nebo i druge osobe koje gase pakao. Ima i prikaza koji su mešavine životinja i biljaka. Iznad Hristove glave je urezan natpis:

                                                       IHCHAZA REHUSREX IVDEORV.

I iznad, takođe isklesan na krstu, predstavljen je Hristos koji vaskrsava noseći krst.

Na unutrašnjem delu najvećeg kraka krsta, ispod nogu razapetog Hrista, može da se vidi figura Adama (šp. Adán) i natpis:

                                                      FREDINANDUSREX SANCIAREGINA.

Poleđina krsta je potpuno izrađena u ukrasima biljaka, a u centru je Agnec (šp. Agnus Dei), dok se u sva četiri kraja krsta nalaze simboli četvorice evangelista.

Porodično stablo

16. Garsija Sančez I od Pamplone

8. Sancho II of Pamplona

17. Andregoto Galíndez

4. Garsija Sančez II od Pamplone

18. Fernán González, Count of Castile (=#24, 30)

9. Urraca Fernández

19. Sancha Sánchez of Pamplona (=#25, 31)

2. Sančo III od Navare

20. Bermudo Núñez, Count of Cea

10. Fernando Bermúdez de Cea

21. Argilo

5. Himena Fernandez

22. Diego Muñoz, Count of Saldaña (=#28)

11. Elvira Díaz

23. Tegridia (=#29)

1. Fernando I od Leona

24. Fernán González, Count of Castile (=#18, 30)

12. García Fernández, Count of Castile

25. Sancha Sánchez of Pamplona (=#19, 31)

6. Sančo Garsija od Kastilje

26. Raymond II, Count of Ribagorza

13. Aba of Ribagorza

27. Gersende de Fezensac

3. Mayor of Castile

28. Diego Muñoz, Count of Saldaña (=#22)

14. Gómez Díaz, Count of Saldaña

29. Tegridia (=#23)

7. Urraca Gómez

30. Fernán González, Count of Castile (=#18, 24)

15. Muniadona Fernández of Castile

31. Sancha Sánchez of Pamplona (=#19, 25)

Vidi još

• Alfonso VI od Leona
• Sančo II od Kastilje
• Rodrigo Dijaz de Vivar
• Pesma o Sidu

Literatura

• Díez, Gonzalo Martínez (2005). El condado de Castilla, 711-1038: la historia frente a la la leyenda. Marcial Pons Historia. str. 449. ISBN 978-84-95379-94-8. 
• Díez, Gonzalo Martínez (2007). Sancho III el Mayor: rey de Pamplona, Rex Ibericus. Marcial Pons Historia. str. 181. ISBN 978-84-96467-47-7. 
• Díez, Gonzalo Martínez (2005). El condado de Castilla, 711-1038: la historia frente a la la leyenda. Marcial Pons Historia. str. 449. ISBN 978-84-95379-94-8. 
• Ricardo del Arco y Garay, Sepulcros de la Casa Real de Castilla, Madrid : Instituto Jerónimo Zurita. Consejo Superior de Investigaciones Científicas, OCLC OCLC 11366237
• Lozano, Pilar Blanco (1987). Colección diplomática de Fernando I (1037—1065). Leon: Centro de Estudios e Investigación «San Isidoro» (CSIC-CECEL) y Archivo Histórico Diocesano. ISBN 978-84-00-06653-6. 
• Elorza, Juan C.; Vaquero, Lourdes; Castillo, Belén; Negro, Marta (1990). El Panteón Real de las Huelgas de Burgos. Los enterramientos de los reyes de León y de Castilla. (II izdanje), Junta de Castilla y León. Consejería de Cultura y Bienestar Social, Editorial Evergráficas S.A. ISBN 978-84-241-9999-9. 
• Díez, Gonzalo Martínez (2005). El condado de Castilla, 711-1038: la historia frente a la la leyenda. Marcial Pons Historia. str. 449. ISBN 978-84-95379-94-8. 
• Díez, Gonzalo Martínez (2007). Sancho III el Mayor: rey de Pamplona, Rex Ibericus. Marcial Pons Historia. str. 181. ISBN 978-84-96467-47-7. 
• María Encina Prada Marcos, Estudio Antropológico del Panteón Real de San Isidro, OCLC 630664764
• Candeira, Alfonso Sánchez (1999). Castilla y León en el siglo X, estudio del reinado de Fernando I. Rosa Montero Tejada (edición patrocinada por Fundación BBV, Fundación Ramón Areces, Caja Madrid Fundación), Madrid: Real Academia de la Historia. ISBN 978-84-89512-41-2. 
• Margarita Cecilia Torres Sevilla-Quiñones de León, pdf El linaje del Cid Anales de la Universidad de Alicante. Historia Medieval 13. . 2002. ISBN 0212-2480. 
• González, Antonio Viñayo (1998). Real Colegiata de San Isidoro: Historia, Arte y Vida. Leon: Edilesa. ISBN 978-84-8012-201-6. 
• González, Antonio Viñayo (1999). Fernando I, el Magno (1035—1065). Burgos: La Olmeda. ISBN 978-84-89915-10-7. 
• Samardžić, Nikola (2005). Istorija Španije. Beograd: Plato. ISBN 978-86-447-0265-8. 

Spoljašnje veze

• Bitka kod Atapuerke
• Fernando I kralj Kastilje i Leona