Filip Hilkene

Filip Hilkene
Filip Hilkene
	Filip Hilkene
Datum rođenja	12. mart 1875.
Mesto rođenja	Novi Vrbas, Austrougarska
Datum smrti	7. avgust 1938. (63 god.)
Mesto smrti	Novi Sad, Jugoslavija

Filip Hilkene (Vrbas, 12. mart 1875 – Novi Sad, 7. avgust 1938), je bio profesor nemačkog i francuskog jezika u Gimnaziji i Privatnoj nemačkoj učiteljskoj školi u Novom Vrbasu, deo uprave čitalačkog kluba u Vrbasu Kazina, inspektor seniorata evangelističke crkve i smatran je za jednog od najobrazovanijih Nemaca među Podunavskim Švabama.^[1]

Biografija

Filip Hilkene se rodio 12. marta 1875. godine. Njegov otac je bio Filip a majka Elizabeta, rođena nem. Seibert. Bavili su se zemljoradnjom.

Njegov pradeda Johan Hilkene došao je u prvoj grupi kolonista iz Nemačke 1785. godine i sa porodicom naselio se u Novom Vrbasu u ulici nazvanoj nem. Hawereihe (današnja Danila Bojovića). Umro je posle samo tri godine, 1788. godine, napunivši 42 godine života. Porodično stablo je nastavio njegov sin nem. Nikolaus oženjen Šarlotom Šenagel (nem. Charlotte Schönnagel).

Filip se posle studija oženio sa Magdalenom Šnajder, kćerkom gostioničara Gotfrida Šnajdera iz Novog Vrbasa, čiju veridbu je i ondašnja štampa zabeležila. Mladi par se nastanio u Pečuju, gde je profesor Hilkene predavao četiri godine u privatnoj trgovačkoj školi, a zatim je prešao u državnu službu u trgovačkoj školi u Banjskoj Bistrici. Od 1907. godine do izbijanja Prvog svetskog rata radio je u Trgovačkoj akademiji u Budimpešti. Godine 1918. postao je komandant zajedničke austrijsko-mađarsko-nemačke niže oficirske škole u Rumuniji. Po završetku Prvog svetskog rata vratio se u Državnu trgovačku akademiju u Budimpešti.

Godine 1919. je profesor Hilkene sa porodicom došao u kratku posetu u Vrbas. Međutim, zbog novonastalih političkih prilika, odnosno uspostavljanja granice između Mađarske i Kraljevine Jugoslavije, njemu, kao germanisti, bio je uskraćen povratak na budimpeštanski univerzitet, gde je trebalo da preuzme katedru germanistike.

Pomiren sa sudbinom, Hilkene je posle dužeg čekanja dobio mesto profesora francuskog i nemačkog jezika u Gimnaziji u Vrbasu. Početno razočarenje zbog nemogućnosti povratka na univerzitet, zamenjeno je oduševljenjem koje je nalazio u radu sa gimnazijalcima.^[1]

Zbog zdravstvenih problema odsustvovao je sa posla a školske 1928/29. bolovanje je trajalo od 25. decembra 1928. do 5. aprila naredne godine, kada je i penzionisan. Po odlasku u penziju profesor Hilkene se preselio u Novi Sad, gde mu je već živela kćerka sa porodicom.

Profesor Hilkene je izabran 12. oktobra 1929. na skupštini Bačkog seniorata evangelističke crkve za inspektora i prvi pristupni govor je držao u Novom Sadu 29. januara 1930, a na svečanom skupu u evangelističkoj crkvi u Novom Vrbasu govorio je o duhovnom životu Martina Lutera.

U Velikom Bečkereku, kasnije Zrenjaninu, otvorena je 12. oktobra 1931. godine Privatna nemačka učiteljska škola. Osnivački odbor škole postavio ga je 1. oktobra za nastavnika i on je pored nemačkog jezika predavao i matematiku, filozofiju i evangelističku veronauku.^[1]

Školske 1933/34. godine ova ustanova je premeštena u Novi Vrbas i profesor Hilkene ponovo predaje nemački i francuski jezik do kraja 1934. kada zbog lošeg zdravlja napušta prosvetu.

Profesor Filip Hilkene je iznenada umro od posledica šloga 7. avgusta 1938. godine u Novom Sadu, gde je i sahranjen na katoličkom groblju.

Školovanje

Posle završene osnovne škole i četvrtog razreda Gimnazije u Novom Vrbasu, peti razred je završio u novosadskoj Gimnaziji a od šestog do osmog razreda je učio u Sarvašu i tu položio maturski ispit. Upisao se na Filozofski fakultet u Budimpešti i posle jedne godine nastavio studije u Ženevi, Lozani i u Parizu. Studije je završio na Sorboni.

Književni radovi

Pisao je tekstove religiozne sadržine i objavljivao u časopisu nem. Grüß Gott, koji je izdavao Bački seniorat, a štampan je jedanput mesečno u Vrbasu u štampariji Hajnriha Plesa.

Gofine 1928. u Vrbasu, u štampariji Hajnriha Plesa štampan je rad nem. Zur Entstehungsgeschichte des Göz von Berlihingen o istorijatu nastajanja Geteove drame nem. Göz von Berlihingen. Godine 1932. u Novom Sadu izašla je knjiga nem. Goethe – Studien koja sadrži i tekst Hilkeneovog govora na svečanosti održanoj u Pančevu 16. maja te godine, povodom stogodišnjice Geteove smrti. Sledeće godine u časopisu nem. Volkswart objavljivao je u nekoliko nastavaka studiju nem. Das Ideal der Größe, takođe o Geteu. U istom časopisu u toku 1933. i 1934. u nastavcima je štampana i njegova studija o romanu nem. Meister Jakob und seine Kinder Adama Milera-Gutenbruna. Svoja filozofska razmišljanja o pojavi, uzrocima i značaju genija u književnosti, istoriji i religiji izneo je u studiji nem. Das Genie, posmrtno objavljenoj u časopisu nem. Volk und Heimat u dva nastavka.

Mnogi njegovi rukopisi filozofske, etnološke, književno-estetičke i lingvističke sadržine ostali su neobjavljeni.

Pred kraj života poverio je sve radove na čuvanje i brigu svojoj supruzi Magdaleni, koja se sa porodicom svoje kćerke Helene preselila 1943. godine u Budimpeštu, u njihovu kuću, napravljenu još pre Prvog svetskog rata. Tu je smešten sanduk sa profesorovim neobjavljenim radovima, kojima nije bilo suđeno

da izađu pred kritički sud javnosti, pošto su uništeni zajedno sa kućom u bombardovanju Budimpešte u proleće sledeće godine, jer porodica spasavajući goli život bekstvom, nije mogla da ih ponese.^[1]

Pošto je, kao profesor Gimnazije u Vrbasu, morao da nauči srpski jezik, ne samo da je dobro naučio srpski jezik, već je i izučavao dela srpskih književnika i pisao o njima. Objavljivao ih je u časopisu mađ. Filologiai Közlöny u Budimpešti, koji je redovno donosio njegove članke, pobuđujući veliku pažnju svojim naučnim radom o poznatom epičaru Petru Petroviću Njegošu i njegovom glavnom delu Gorski vijenac.

Letopis Gimnazije svedoči da je profesor Hilkene držao predavanje 21. septembra 1925. godine o Njegoševom delu, pošto je uveče priređeno svečano književno veče u čitalačkom klubu Kazinu da bi se građanstvo upoznalo sa delom velikog pesnika. Prvo je profesor srpskog jezika i istorije Jovo Tošković govorio o Njegošu, zatim su učenici čitali pojedine monologe iz Gorskog vijenca, a na kraju je profesor Hilkene nastupio na nemačkom jeziku. Njegovo obimno predavanje objavljeno je u lokalnom listu u dva nastavka.^[1]

Za ovakav rad o srpskim piscima, prvenstveno o Njegošu, saznao je tadašnji predsednik Matice srpske Radivoje Vrhovac i došao je u Vrbas da lično upozna profesora.

Kada je u oktobru 1932. godine pokrenut u Novom Sadu časopis nem. Volks-wart pozvan je ugledni profesor Hilkene, inače, smatran za „jednog od najobrazovanijih Nemaca među Podunavskim Švabama” da u uvodniku prvog broja obrazloži razloge za pojavu novog časopisa za kulturu namenjenog svim Nemcima u Jugoslaviji. U narednim brojevima ovog časopisa objavljivao je članke koji su se odnosili na njegove sunarodnike u pogledu književnosti, jezika i narodnih običaja. Ipak, nem. Volkswart je izlazio svega tri godine, do oktobra 1935, kada je ugašen zbog političkih podela, nastalih pod uticajem dela nemačke nacistički nastrojene inteligencije. Tri godine kasnije pokrenut je časopis nem. Volk und Heimat, tematski nastavak nem. Volks-wart-a i u prvom broju Filip Hilkene objavljuje opsežnu studiju o jeziku Podunavskih Švaba u Vrbasu nem. Über den Geist unserer Mundarten.^[1]

Reference

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Marija, Orbović (2014). „Filip Hilkene na kulturnom razmeđu istoka i zapada”. Godišnjak istorijskog arhiva grada Novog Sada: 124—136.

[:1-1] v ^g ^d ^đ Marija, Orbović (2014). „Filip Hilkene na kulturnom razmeđu istoka i zapada”. Godišnjak istorijskog arhiva grada Novog Sada: 124—136.

[1]