Firma Bogdanović i Vasić (Kraljevo)

Firma Bogdanović i Vasić bila je kraljevačka firma koja je proizvodila poljoprivredne alatke. Firmu su 1882. godine pokrenuli Srećko Vasić i Aksentije Bogdanović i ona je bila jedno od prvih industrijskih preduzeća u Kraljevu. Firma je pala pod stečaj 1886. godine, nakon brojnih problema u poslovanju.

Osnivanje firme

Srpska vlada je tokom 19. veka donosila više mera koje su za cilj imale pokretanje industrijske proizvodnje u zemlji. Jedan od podsticaja se odnosio na pokretanje radionice koja bi proizvodila poljoprivredne sprave, jer se smatralo da u zemlji postoji dovoljna potražnja za njima, odnosno da će ih kupovati seosko stanovništvo. Vasić i Bogdanović su bili državni stipendisti, koji su 1872. godine bili primljeni na izučavanje zanata u kragujevačku Topolivnicu. Oni su se nakon završene obuke 1875. godine obratili Ministarstvu finansija, tražeći finansijsku pomoć kako bi mogli da pokrenu sopstvenu strugaru. Iako je ova molba bila odobrena, od nje se moralo odustati usled početka ustanka u Hercegovini. Vasić i Bogdanović su potom pokrenuli radionicu poljoprivrednih proizvoda u Krupnju u nekom trenutku pre 4. februara 1876. godine. Oni su se obratili za pomoć Srpskom poljoprivrednom društvu oko promocije svoje radionice, o čemu je Društvo raspravljalo na sednici održanoj 4. februara 1876. Međutim, zbog nedostatka kapitala Vasić i Bogdanović su ponovo morali da traže pomoć Ministarstva finansija. Iako je pomoć bila odobrena, Vasić i Bogdanović su ponovo morali da prihvate odlaganje njene isplate zbog ratova koje je Kneževina Srbija vodila sa Osmanskim carstvom 1876-1878. godine. Krupanjska radionica je ubrzo bila zatovrena, možda već 1879. godine, od kada su dvojica preduzetnika pisala Ministarstvu tražeći da ono ispuni obaveze iz ugovora sklopljenog 1876. godine. Radionica u Krupnju je svakako prestala sa radom najkasnije 1881. godine, kada su Vasić i Bogdanović ponovo radili u Topolivnici.

Uprkos prvobitnim neuspesima, dvojica preduzetnika nisu odustajala od svoje namere da pokrenu radionicu poljoprivrednih sprava. Oni su 1879. godine u pismu Ministarstvu finansija predlagali da im se prepusti Topolivnica kao lokacija nove radionice, s obzirom da je ona već imala prilagođen prostor i neophodan alat, pa bi tu proizvodnja bila najbrže pokrenuta. Dve godine kasnije Vasić i Bogdanović su ponovo tražili da njihova radionica bude otvorena u Kragujevcu, ali su ovog puta predložili da se jedan njen ogranak otvori u Karanovcu (Kraljevu) zbog drvne građe. Ovaj zahtev je bio odbijen, a Ministarstvo je od preduzetnika zatražilo da što pre pronađu pogodnu lokaciju.

Radionica je konačno bila otvorena u Kraljevu 1882. godine, na placu koji je dala Opština. Nije poznato kako su Vasić i Bogdanović odlučili da radionicu otvore baš u Kraljevu, kao ni da li je Opština plac ustupila pre ili nakon odluke da u ovom gradu bude otvorena radionica. Radionica je smatrana za jednu od većih, jer je u njoj radilo 20 do 30 radnika. Kraljevačka radionica je ubrzo po svom osnivanju bila povezana sa kragujevačkom Topolivnicom, što bi omogućilo livenje metalnih delova. Međutim, to što su se metalni delovi proizvodili u drugom gradu, kao i činjenica da je komunikacija između Topolivnice i kraljevačke radionice išla preko Ministarstva narodne privrede dodatno je komplikovala i usporavala proces proizvodnje, što je moralo podići cenu finalnih proizvoda.

Problemi u poslovanju i stečaj

Novčana sredstva koja su Bogdanoviću i Vasiću bila obećana ugovorom sklopljenim 1882. godine, prilikom otvaranja radionice, nisu bila isplaćena ni tri godine kasnije, 1885. godine. Pored problema u proizvodnji, zbog nedostatka novca Vasić i Bogdanović nisu mogli da podignu odgovarajuće skladište za svoje proizvode, pa su oni propadali ostavljeni na otvorenom prostoru. Kako oglasi u časopisu Težak nisu bili dovoljno efikasni u privlačenju kupaca, Vasić je od ministra narodne privrede tražio da država naruči poljoprivredne alatke, koje bi bile poklonjene najboljim učenicima Ratarske škole, sa namerom da se proizvodi kraljevačke radionice promovišu na ovaj način. Međutim, vrednost narudžbine je iznosila svega 782 dinara, što je bilo daleko ispod cifre od 20 do 30 hiljada dinara, koliko su Vasić i Bogdanović procenjivali da im je potrebno kapitala kako bi mogli da pokrenu proizvodnju.

Zbog svih problema sa kojima se kraljevačka radionica suočavala od početka svog rada, ona je pala pod stečaj 1886. godine. Te godine je Ministarstvo narodne privrede preuzelo radionicu zbog duga koji su njeni vlasnici imali prema državi, prema ugovoru iz 1882. godine. Nije poznato zašto je stečajni postupak bio pokrenut pre isteka roka otplate, koji je iznosio 11 godina. Rešenjem suda u Čačku o zatvaranju radionice i isplati duga od 21. avgusta 1886. godine, završen je stečajni postupak. Dvojica preduzetnika su još tokom rada radionice često bili u sukobu, što je svakako doprinelo brzoj propasti ove firme. Tokom stečajnog postupka Vasić je Bogdanovića optužio i za proneveru.

Još pre početka stečajnog postupka Vasić je od države tražio pomoć u preuzimanju radionice sa njenim dugovima, kako bi ponovo pokrenuo proizvodnju. Njegova molba nije uslišena, ali mu je bio dat posao u Topolivnici. Bogdanović je takođe tražio pomoć države za preuzimanje radionice u oktobru 1887. godine. Za to vreme poljoprivredne sprave i alati iz radionice bili su preneti na čuvanje u Ratarsku školu. Ministarstvo narodne privrede je 1888. godine predložio Ratarskoj školi da iskoristi alat kraljevačke radionice, što je i bilo učinjeno dve godine kasnije. U radionici su radili učenici, a njihovo angažovanje je bilo obavezno i bez nadoknade jer je popravljanje poljoprivrednih sprava bilo sastavni deo nastavnog plana i programa. Aksentije Bogdanović je bio postavljen za majstora u ovoj radionici. Ipak, Ministarstvo narodne privrede je na kraju promenilo mišljenje i predložilo je zatvraranje radionice i prodaju alata.

Uprkos ovome, Aksentije Bogdanović nije odustajao od ideje da u Kraljevu otvori radionicu poljoprivrednih sprava. Njegova supruga je 1891. godine otvorila radionicu stolarskih i poljoprivrednih alatki pod svojim imenom. Glavni naručilac poljoprivrednih alatki je bila Ratarska škola, ali se i za proizvode iz ove nove radionice smatralo da su slabog kvaliteta, i prevaziđene, poput proizvoda iz radionice koja im je prethodila.

Literatura

• Kralj, Marija (2020). „Firma Bogdanović i Vasić - fabrikanti poljoprivredih sprava”. Naša prošlost. 19: 55—65.