Fotoluminiscencija
Kod fotoluminiscencije se vrši apsorpcija upadne svetlosti i potom se ispušta luminiscentna svetlost, čiji se spektralni sastav razlikuje od spektra apsorbovanog zračenja. Luminiscentna svetlost ima manju frekvenciju (veću talasnu dužinu) od svetlosti koja je izazvala luminiscenciju.[1]
Kod tečnosti i gasova luminiscentna svetlost nestaje istovremeno sa prestankom osvetljavanja tela, dok kod čvrstih tela, ta svetlost se produžava nekoliko minuta, pa čak i nekoliko časova.
Luminiscentna svetlost koja se gasi prekidom osvetljavanja tela, naziva se fluorescencija. Pojava da ta svetlost postoji i posle prestanka osvetljavanja, naziva se fosforescencija.
Kada se telo osvetli, dolazi do apsorpcije svetlosti (fotona) što dovodi atome (molekule) u pobuđeno stanje. Pri spontanom prelasku atoma (molekula) iz viših u niže energijsko stanje, nastaje luminiscentna svetlost. Fotoluminiscencija nekih tečnosti i gasova može se posmatrati i bez spektralnih pribora. Na primer, ako se svetlost propusti kroz petrolej ili rastvor kinina, trag snopa svetlosti jasno se uočava. U ovom primeru se može golim okom videti da se boja ispuštene svetlosti razlikuje od boje upadne svetlosti.
Pojava fotoluminiscencije ima veoma široku naučnu i tehničku primenu. Analizom spektra fotoluminiscentne svetlosti mogu se dobiti važne informacije o strukturi i svojstvima atoma (molekula). Fotoluminiscentna svetlost je široko zastupljena i kod fluorescentnih lampi. Luminiscentni izvori ne zahtevaju zagrevanje i mnogo su ekonomičniji i trajniji.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ IUPAC. „photochemistry”. Kompendijum hemijske terminologije (Internet izdanje).
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Donald A. McQuarrie, John D. Simon (1997), Physical Chemistry, a molecular approach, University Science Books
