František Ksaver Šalda

František Ksaver Šalda
Datum rođenja	22. decembar 1867.
Mesto rođenja	Liberec
Datum smrti	4. april 1937.
Mesto smrti	Prag

František Ksaver Šalda (isto poznat kao F. Ks. Šalda; 22. decembra 1867, Liberec – 4. april 1937, Prag) je bio češki literarni kritičar, novinar i pisac.

Život

Kršten kao Franciskus Aloisius Šalda rodio se u porodici poštanskog službenika Františeka Šalde i Marije (devojačko Klajnerova) u Liberecu. Porodica se zbog očevog posla ubrzo preselila u Časlav gde je František završio osnovnu školu. 1878. godine se preselio u Prag radi pohađanja Akademičke gimanzije. Stanovao je kod svog starijeg brata u Vlaškoj ulici u naselju Mala Strana. Posle tri godine je prešao na pravu gimnaziju u Žitnoj ulici na Pragu II. Pokušao je da studira prava, ali ih nije završio. 1906. godine je doktorirao na umetničko-istorijskoj problematici na Filozofskom fakultetu (uz pomoć tada već objavljenih radova na temu književne i umetničke kritike).

Nakon uspešne habilitacije 1919. godine počeo je da radi na Filozofskom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu kao profesor romanskih književnosti.

Imao je ozbiljnu nervnu bolest (mielitis traversa) sa kojom se borio od 80. godina 19. veka. Česte i dugotrajne glavobolje su ga sprečavale da ima bolje odnose sa ljudima. Od 1899. bio je nepokretan. Živeo je sam, imao je jedinu ljubavnu vezu sa Ruženom Svobodovom. Umro je neoženjen i bez dece. U svom testamentu je sve ostavio Jedličkovom institutu za decu bogalje. Hteo je da se u njegovoj vili čuju smeh i pesme male dece. Sahranjen je na Hostivarskom groblju.

Delo

Često se smatra za jednu od glavnih figura književne generacije 90. godina. Bio je koautor Manifesta Češke moderne. Između 1894 – 1908 je pisao definicije reči za redakciju Ottův slovník naučný (Otov naučni rečnik) iz češke, nemačke, francuske i engleske književnosti i svetskog slikarstva. Objavljivao je u mnogim časopisima (Literární rozhledy, Novina, Česká kultura, Kmen, Volné směry, Literární listy) u kojima se bavio uglavnom pitanjima i problemima umetnosti, književnosti, kulture i politike. Od 1925. godine je izdavao svoj časopis Tvorba (časopis za kritiku i umetnost; zanimljivo je da na jesen 1928. godine, tj. u vreme progona komunističke štampe, časopis predao Julijusu Fučiku koji ga je sa kratkim pauzama uređivao do 1938). Od 1928. do 1937. je izlazio Šaldův zápisník (Šaldov dnevnik) u kojem je objavljivao uglavnom svoje umetničke kritike i eseje, ali isto tako i pesme, prozu i političku publicistiku.

Njegova dela odišu kritikom pozitivizma, dok mu je najveća inspiracija bilo hrišćanstvo, vitalizam, Ničeova filozofija, književno-teorijskia spisi nekih francuskih pisaca koji su preko pozitivizma ukazivali na granice strogo pozitivističkog stanovišta (Taine, Gijo, Henekin, Tibode).

Najveći uspeh su doživela njegova dela o književnosti, uglavnom zbog kritika. Smatra se za osnivača češke moderne kritike. Verovatno je bio najizrazitiji, najoriginalniji i najbolji češki kritičar u međuratnom periodu.

Njegove kritike su pomogle mladim umetnicima da se afirmišu (umeo je veoma brzo da prepozna talenat). Kritikovao je i neuspešne pesme pesnika čija umetnička dela je poštovao.

Zahtevao je da umetnost bude zasnovana na životu, da bude suštinski istinita i da ne bude ograničena ideološkim zahtevima. Bio je predstavnik takozvanog umno-naučnog smera: koji u svojoj osnovi ima subjektivni doživljaj i interesovanje za delo, a u isto vreme objašnjava objektivne stvari književnih pojava.

Prevodio je sa francuskog i engleskog jezika, prilagodio je i sakupio pisma Jaroslava Vrhlickog i uređivao je Melantrihovu biblioteku.

• 1921 Strom bolesti – pesme
• Analysa – pripovetka
• 1912 Život ironický a jiné povídky – pripovetke
• Dřevoryty staré a nové

• Loutky i dělníci boží – roman

Drama

• 1921 Zástupové
• 1923 Dítě
• 1926 Tažení proti smrti

Nauka o književnosti (eseji, kontemplacije)

• 1905 Boje o zítřek – u ovome delu je sumirao svoje mišljenje o književnoj kritici koja treba da bude inspiracija za književna dela i zato mora biti zasnovana na sumnji ali isto tako i na traženju pozitivnih stvari u delima.

1. Zahtevao je novo oblikovanje reči.
2. Kritičar mora imati lični odnos prema umetnosti koji je i doživeo.
3. Mora biti pažljiv, emotivan i senzitivan.
4. Kritiku je smatrao za vrstu umetnosti.
5. Kritičar mora umeti da prepeva delo i da ga prebaci u viši duhovniji tip.
6. Mora da ima i sažaljenje, i hrabrost, i volju da traži istinu.

• Vědecká kritika – prevod remek dela Emila Henekina (francuski pozitivista)
• 1913 Duše a dílo – problemi romantizma u poeziji, traži duhovnu suštinu pesnikovog dela. Ovde je istakao važnost Rusoa, Mahe i Njemcove.
• 1924 Antonín Sova
• 1928 O nejmladší poezii české
• Básnická osobnost Dantova
• Antonín Sova
• Mácha snivec a buřič
• Básnický typ Jiřího Wolkra
• O poetismu
• Dva představitelé poetismu
• Nová proletářská poezie
• 1928 o tzv. nesmrtelnosti díla básnického
• 1928 O nejmladší poezii české
• 1930 Krásná literatura česká v prvém desetiletí republiky
• 1930 Jean Arthur Rimbaud božský rošťák – monografija
• 1939 Kritické glosy k nové poezii české – posthumno
• Syntetism v novém umění – prvo kritičarsko delo; književnost treba da je živa, trebalo bi da dela opisuju sve u pokretu
• 1945 Listy o poesii a kritice – korespondencija F. Šalde i F. Hudobe