Pređi na sadržaj

Francisko Irenik

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Francisko Irenik
Datum rođenja1495
Mesto rođenjaEtlingen
Datum smrti1553
Mesto smrtiGemingen
Epitaf - Francisko Irenik u vrtu dvorca Gemingen

Francisko Irenik (lat. Franciscus Irenicus, od grč. εἰρηνικός „miroljubiv“; Etlingen, 1495. — Gemingen, 1553) bio je istoričar i teolog, pristalica Martina Lutera. Pohađao je čuvenu latinsku školu u Pforchajmu, gde mu je Filip Melanhton bio školski drug od 1508. do 1509. Kao patriota i humanista, piše o Nemačkoj u knjizi „Objašnjenje Nemačke“ (lat. Germaniae exegesis), koja je ugledala svetlost dana u Hagenauu 1518. U Gemingenu je kao nosilac predikature[n. 1] (propovednička služba) bio upravnik tamošnje latinske škole.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Francisko Irenik je rođen kao Franc Fric u Etlingenu 1495. Pohađao je prestižnu latinsku školu u Pforchajmu. Filip Melanhton mu je bio školski drug. Upisao je 1510. kao Francisko Fric od Etlingena studije slobodnih veština na Hajdelberškom univerzitetu. Tokom 1512. bio je tamo bakalavr. Nakon što je putovao i prebivao u južnonemačkom prostoru upisao se maja 1516. kao Francisko Fric Etlingenski na Tibingenski univerzitet. Kao Melanhton, koji je isto tako studirao u Tibingenu, priključio se tamo humanističkom krugu nekarski drugovi (lat. Sodales Neccarani). Najkasnije u januaru 1517. Irenik se vratio u Hajdelberg, gde je marta 1517. pod imenom Francisko Irenik graduiran u magistra. Vilibald Pirkhajmer je sa interesovanjem pratio rad mladog istoričara na Objašnjenju Nemačke 1517. i potpomagao ga sa svojim poznavanjem istorije. Markgrofska kuća je i materijalno potpomogala opsežan rad. Luterova Hajdelberška rasprava aprila 1518. kojoj je Irenik verovatno prisustvovao kao slušalac, učinila ga je ubeđenim pristalicom reformacije.

Konačno je posvedočen u Hajdelbergu jula 1519. Od oktobra 1519. je kanonik u Baden-Badenu i sveštenik, a od 1522. dvorski i putujući propovednik markgrofa. Pratio je Filipa I do vlade državnih staleža (nem. Reichsregiment) u Eslingen i kao reformatorski propovednik istupao ovde u avgustinskom manastiru protiv zvanične zabrane. Papski legat Kampeđo (ital. Campeggio) uzaludno je ulagao žalbu kod nadvojvode Ferdinanda. Verski edikt markgrofa Filipa iz 1525. dozvolio je i sveštenicima u markgrofoviji Baden brak. Irenik se još iste godine oženio kćerkom jednog građanina Eslingena. Trojica sinova proisteklo je iz ovog braka. Pod zaštitom markgrofa Irenik je besedio 1526. i na Špajerskom saboru. Ovog puta je Kampeđov protest kod nadvojvode imao uspeha. Irenik je morao da napusti Špajer. Pred političkim pritiskom markgrof Filip povukao je reformatorske novotarije koje je odobrio u Badenu. Od 1530. vodio se ponovo kao pristalica stare (katoličke) crkve.

Marta 1531. Irenik je napustio Baden. Ambrozije Blarer i Martin i Martin Bucer sprečili su da angažovani luteran dobije u Eslingenu slobodno pastorsko mesto. Na poziv Volfa od Gemingena, Irenik je jeseni 1531. primio predikaturu pri pastorskoj crkvi u Gemingenu. U ovom mestu je posvedočen 24. decembra 1531. Tokom evharistijskog sukoba teologa Irenik je u debatama u Krajhgauu zastupao luteransko stanovište. Kao propovednik bio je i upravnik latinske škole u Gemingenu osnovane 1521. David Kohaf, koji će se kasnije zvati David Hitrej, bio je jedan od njegovih đaka. Očigledno je da se u teološkim i konfesionalnim spornim pitanjima Irenik kasnije suzdržavao. Težište svoje delatnosti video je u nastavi u latinskoj školi, koja je pod njegovim rukovodstvom uzela zamah. Irenik nije više napuštao svoje prebivalište u Gemingenu. Prema natpisu na očuvanoj nadgrobnoj ploči umro je 1553.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Günther Cordes: Die Quellen der Exegesis Germaniae des Franciscus Irenicus und sein Germanenbegriff. Diss. Tübingen 1966.
  • Günther Cordes: Franciscus Irenicus aus Ettlingen. – Aus dem Leben eines Humanisten und Reformators. In: Alfons Schäfer (Hrsg.): Oberrheinische Studien, Band 3, (1975). стр. 353–371.
  • Anneliese Seeliger-Zeiss: Die Grabplatte des Franciscus Irenicus in Gemmingen. Ein Werk des Steinmetzen Jost Neibeck. In: Ettlinger Hefte, Nr. 29, (1995). стр. 43–46.
  • Gerhard Kiesow: Von Rittern und Predigern. Die Herren von Gemmingen und die Reformation im Kraichgau. verlag regionalkultur, Ubstadt-Weiher. 1997. ISBN 978-3-929366-57-0. стр. 74–76..
  • Gernot Michael Müller, Franz Josef Worstbrock: Irenicus (Fritz, Friedlieb), Franciscus. In: Worstbrock u. a. (Hrsg.): Deutscher Humanismus 1480–1520. Verfasserlexikon. Band 1, Walter de Gruyter, Berlin/New York. 2009. ISBN 978-3-11-020639-5., Spalte 1247–1258.
  • Moritz Csáky: Irenicus, Franciscus. In: Neue Deutsche Biographie (NDB). Band 10, Duncker & Humblot. . Berlin. 1974. pp. 178. ISBN 978-3-428-00191-0.  f.
  • Adalbert Horawitz: Irenicus, Franz. In: Allgemeine Deutsche Biographie (ADB). Band 14. Duncker & Humblot, Leipzig (1881). стр. 582 f.
  • Kristina Lohrmann: Irenicus, Franciscus (Friedlieb, Franz). In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL). Band 2, Bautz, Hamm. 1990. ISBN 978-3-88309-032-0. стр. 1332–1333.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Od sred. lat. praedico, „propovedam“

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франциско_Иреник&oldid=28803495”