Franja Asiški

Franja Asiški
Lični podaci
Datum rođenja	(1181-09-26)26. septembar 1181. ili 1182.
Mesto rođenja	Asizi, Italija
Datum smrti	3. oktobar 1226.(1226-10-03) (45 god.)
Mesto smrti	Asizi, Italija
Svetovni podaci
Poštuje se u	Rimokatoličkoj crkvi
Glavno svetilište	Crkva svetog Franje Asiškog
Praznik	4. oktobar

Franja Asiški (ital. Francesco d'Assisi; 1182 — Asizi, 3. oktobar 1226) je osnivač Franjevačkog reda. Rođen je kao Đovani di Pjetro di Bernardone (ital. Giovanni di Pietro di Bernardone). Otac mu je bio trgovac iz Asizija, a majka Francuskinja (odatle nadimak Frančesko, tj. Francuz, Franja). U mladosti je vodio veseo, bonvivanski život. Za vreme rata s Peruđom pada u zarobljeništvo, da bi nakon oslobođenja iz zarobljeništva teško oboleo. U zarobljeništvu i za vreme bolesti doživljavao je duboke psihološke promene koje nalaze svoj izraz u njegovoj novoj koncepciji religioznosti.

Najstariji sačuvani prikaz svetog Franje je freska u blizini ulaza u benediktinsku opatiju Subijako, naslikana između marta 1228. i marta 1229. godine. On je prikazan bez stigme, ali ovaj prikaz je religiozna slika, a ne portret.

Nakon ozdravljenja i proživljenih psiholoških promena napušta imućnu roditeljsku kuću i, odeven u vreću, poslužuje gubavce i popravlja ruševine crkve. Sugrađani su ga ispočetka smatrali čudakom, pa i ludakom, ali njegovo propovedanje o apsolutnom evanđeoskom siromaštvu u doba oštro naglašenih klasno-ekonomskih razlika u feudalnom društvu nalazi pristalice među narodom i siromašnim slojevima građanstva. Broj Franjine pokorničke braće s vremenom je sve više rastao te se pokret svetog siromaštva širi velikom brzinom i postaje pretnja za privilegovani položaj klera. Kako bi suzbio tu opasnost, papa Inoćentije III poziva Franju k sebi i, nakon što dobija garancije da će pokret poštovati sva svetovna prava Crkve i besprizivno se podlagati papinom autoritetu, odobrava njegovo delovanje, odnosno potvrđuje 1209. osnivanje novog - Franjevačkog reda (tzv. mala ili siva braća), čiji službeni naziv glasi Ordo fratrum minorum. Godine 1212. Franja Asiški i Klara Skifi osnivaju i žensku granu reda — klarise.

Život Franje Asiškog i njegove prve redovničke braće okitila je legenda (Bonaventurina Legenda major i Legenda minor, Fioretti, Dicta Egidii itd.) mnogim fantastičnim detaljima (propoved pticama, dobijanje svetih rana na brdu Alverni, putovanje na Istok među saracenske nevernike). Od neznatne družine male braće, koja je živela bez određenih pravila, povodeći se uglavnom samo za ličnim Franjinim primerom, razvio se još za Franjinog života jak red koji deluje po čitavoj Evropi. Međutim, udaljavanje od prvobitnih ideala doskora dovodi u Franjevačkom redu do nesuglasica, pa Franja koji nema sposobnosti vođe i organizatora prepušta upravu reda drugome 1220. godine. No, red se ipak s vremenom raskolio na konventualce (koji su bili za ublažavanje pravila o siromaštvu) i opservante (koji su zadržali zahtev za siromaštvom). U 19. veku od opservanata su se odvojili kapucini (zbog još strožeg zahteva za neposedovanjem materijalnih dobara). Pored njih nastali su i tercijari (trećereci), tj. red čiji članovi mogu biti i žene i muškarci, mogu posedovati imovinu, stupati u brak i uopšte živeti svetovnim životom.

Povukavši se u intimni krug braće u domu kraj prastare crkvice Porcijunke (u kojoj je i započeo svoj životni put), on zapada sve češće u zanosno-mistična raspoloženja, pa se tako npr. veseli sestrici smrti. Neobična Franjina ličnost i njegova vedra, optimistička pojava u sumornom mraku srednjovekovne religioznosti bila je tumačena na najrazličitije načine, a njegova sitna asketska figura postaje motiv mnogih slikarskih i kiparskih radova – možda i zato što je ceo njegov život obeležen neobičnim doživljajima. Tako je, između ostalog, naterao svog prijatelja, brata Rufina (Leon, Rufin i Anđeo bili su njegovi najprisniji prijatelji), da go prođe ulicama Asiza samo s konopcem oko vrata, a u Bolonji se popeo na potpuno novi krov i počeo da baca crepove na zemlju.

Kao pesnik sa stilom provansalskih trubadura i autor pesme „Pesma bratu Suncu” (Cantico del Fratre Sole), Franja se obraća narodnim jezikom i u svojoj sveobuhvatnoj panteističkoj ljubavi prema čitavoj prirodi priprema put oslobođenju umetnosti od ukočenosti srednjovekovnih formi. Franja kao putujući misionar-siromah (poverello) i lirik-vizionar obogaćuje hrišćansku mistiku novim motivima (stigmatizacija, evanđeoska vera, božićne jaslice itd.). On je ujedno i nastavljač „jeretičkih“ učenja Albigenza i Valdenza o apsolutnom siromaštvu, protivnik nauke, učenosti i samostanskih zidina, a ipak ironičnim obratom istorijske sudbine osnivač reda koji je kasnije vekovima bio čvrst oslonac inkvizicije. Franja Asiški je proglašen svecem samo dve godine (1228) nakon smrti. Zbog zaljubljenosti u prirodu ekolozi su ga izabrali za svog zaštitnika, a u svetu se smatra svecem mira.

Zanimljive priče o životu Franje Asiškog mogu se pronaći u knjizi Džona Murmana „Novi cvjetići svetoga Franje“ (Teovizija, Zagreb, 1995). Inače, najstariji dokument o Franji Asiškom je alegorijska priča „Sveti razgovor blaženoga Franje s Gospođom Siromaštinom”. U toj priči kazuje se kako je Franja tragao za siromašnom, prezrenom i nevoljenom Gospođom Siromaštinom i kako ju je učinio svojom nevestom.

Franja Asiški i Dubrovčani

Franja Asiški je na proputovanju za Siriju 1212. godine posetio Dubrovnik gde je pravoslavlje, u kome se prepoznavala ozbiljna opasnost, bilo suzbijano, pa čak i progonjeno. Veruje se da je taj strah, koji se prenosio s generacije na generaciju vlastele, u Dubrovčane usadio Franja Asiški koji je 1220, ako je predanje tačno, izjavio da će Dubrovnik propasti kad u njega prodre pravoslavlje. Ruski car Aleksandar I je 1803. godine imenovao Karla Fontona (Francuz) za svog generalnog konzula za Dalmaciju, koji je trebalo da stoluje u Dubrovniku. Sa sobom je poveo dva pravoslavna sveštenika da mu vrše službu Božju u njegovoj konzulskoj kapeli. Dubrovački Senat je naredio progon ta dva pravoslavna sveštenika iz Dubrovnika uz obrazloženje da je Sv. Franja Asiški prorekao godine 1220. da će Dubrovnik samo dotle sačuvati svoju nezavisnost i svoj cvet, dok bude zatvarao vrata grčko-istočnjacima.

U umetnosti

Franjevački red je promovisao privrženost Franjinom životu od njegove kanonizacije. Red je naručio mnoga dela za franjevačke crkve, prikazujući ga sa svetim likovima ili epizodama iz njegovog života. U bazilici San Frančesko d'Asizi postoje veliki rani ciklusi fresaka, čiji su delovi prikazani.

Postoje bezbrojni prikazi svetog Franje Asiškog i muzičkog anđela iz sedamnaestog i osamnaestog veka u crkvama i muzejima širom zapadne Evrope. Naslovi ovih prikaza uveliko variraju, ponekad opisujući Franju kao „utešenog“, „ugođenog“, u „ushićenosti“ ili u „zanesenju“; prisustvo muzičkog anđela može, ali i ne mora biti pomenuto.

• Franja Asiški u umetnosti
• 
  Sveti Franja i scene iz njegovog života, 13. vek
• 
  Sveti Franja Asiški prima stigme, Jan van Ajk, oko 1430–1432, verzija u Torinu
• 
  Stigmatizacija svetog Franje, Domenico Veneziano, 1445
• 
  Sveti Franja u pustinji, Đovani Belini, oko 1480
• 
  Sveti Franja sa Krvlju Hristovom, Karlo Kriveli, oko 1500
• 
  Sveti Franja prima stigme, El Grekov studio, 1585–1590
• 
  Franja Asiški sa anđeoskom muzikom, Francisko Ribalta, oko 1620
• 
  Sveti Franja u meditaciji, Francisko de Surbaran, 1639
• 
  Sveti Franja Asiški u ekstazi, Hoze de Ribera, 1639
• 
  Sveti Franja Asiški u ekstazi, Karavađo, oko 1595
• 
  Franja Asiški u poseti svom samostanu dok je bio daleko, u vatrenim kolima, Hoze Benliure i Žil (1855–1937)
• 
  Ekstaza svetog Franje, Stefano di Đovani, 1444
• 
  Nazario Gerardi kao Fransis u Cveću svetog Franje, 1950
• 
  Statua u opatiji Asketon, Irska, za koju se tvrdilo da leči zubobolju, 14–15 vek

Literatura

• Brady, Ignatius Charles; Cunningham, Lawrence (29. 9. 2020). „St. Francis of Assisi”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Pristupljeno 5. 10. 2020. CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Brooke, Rosalind B. (2006). The Image of St Francis: Responses to Sainthood in the Thirteenth Century. Cambridge: University Press. 
• Delio, Ilia (20. 3. 2013). „Francis of Assisi, nature's mystic”. The Washington Post. .
• Scripta Leonis, Rufini et Angeli Sociorum S. Francisci: The Writings of Leo, Rufino and Angelo Companions of St. Francis, original manuscript, 1246, compiled by Brother Leo and other companions (1970, 1990, reprinted with corrections), Oxford: Oxford University Press, edited by Rosalind B. Brooke, in Latin and English, ISBN 0-19-822214-9, containing testimony recorded by intimate, longtime companions of St. Francis.
• Francis of Assisi. The Little Flowers (Fioretti). ISBN 978-1-78336-013-0. , London, 2012. limovia.net .
• Bonaventure; Cardinal Manning (1867). The Life of St. Francis of Assisi (from the Legenda Sancti Francisci) (1988 ed.). Rockford, Illinois: TAN Books & Publishers ISBN 978-0-89555-343-0.
• Chesterton, Gilbert Keith (1924). St. Francis of Assisi (14th ed.). Garden City, New York: Image Books.
• Englebert, Omer (1951). The Lives of the Saints. New York: Barnes & Noble.
• Karrer, Otto, ed., St. Francis, The Little Flowers, Legends, and Lauds, trans. N. Wydenbruck, (London: Sheed and Ward, 1979).
• Tolan, John V. (2009). Saint Francis and the Sultan: The Curious History of a Christian-Muslim Encounter. Oxford: University Press. ISBN 978-0-19-923972-6. .
• Acocella, Joan (14. 1. 2013). „Rich Man, Poor Man: The Radical Visions of St. Francis”. The New Yorker. sv. 88 br. 43. str. 72—77. Pristupljeno 23. 1. 2015. .
• Bonaventure, Saint Cardinal (1910). Little Flowers of St. Francis of Assisi. J.M. Dent; New York: E.P. Dutton. 
• Brady, Kathleen (2021). Francis and Clare: the Struggles of the Saints of Assisi. Lodwin Press, New York. ISBN 978-1737549826. 
• (Translated by Raphael Brown), Doubleday. The Little Flowers [Fioretti] of Saint Francis. 1998. ISBN 978-0-385-07544-2. .
• Valerie Martin (2001). Salvation: Scenes from the Life of St. Francis. ISBN 0-375-40983-1. , New York: Alfred A. Knopf. .
• Giovanni Morello and Laurence B. Kanter, eds., The Treasury of Saint Francis of Assisi, Electa, Milan, 1999. Catalog of exhibition at the Metropolitan Museum of Art, March 16-June 27, 1999.
• O'Reilly, Bernard (1897). „Sayings of Brother Giles, one of the First Disciples of St. Francis of Assisi.”. Beautiful pearls of Catholic truth. Henry Sphar & Co. 
• Paul Moses (2009). The Saint and the Sultan: The Crusades, Islam, and Francis of Assisi’s Mission of Peace. New York: Doubleday. 
• Donald Spoto (2002). Reluctant Saint: The Life of Francis of Assisi. New York: Viking Compass. ISBN 0-670-03128-3. .

Spoljašnje veze

• „Moljac - Biografije poznatih osoba”. Arhivirano iz originala 27. 04. 2006. g. 
• „Poređenje duhovnosti Franje Asiškog i Svetog Serafima Sarovskog -Georgije Makris”. Arhivirano iz originala 12. 02. 2009. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• "St. Francis of Assisi", Encyclopædia Britannica online
• "St. Francis of Assisium, Confessor", Butler's Lives of the Saints
• The Franciscan Archive
• St. Francis of Assisi – Catholic Saints & Angels
• Here Followeth the Life of St. Francis from Caxton's translation of the Golden Legend
• Colonnade Statue in St. Peter's Square
• Founder Statue in St. Peter's Basilica
• „The Poor Man of Assisi”. Invisible Monastery of charity and fraternity – Christian prayer group (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 05. 01. 2023. g. Pristupljeno 05. 01. 2023. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• Franja Asiški na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Franja Asiški na sajtu LibriVox (jezik: engleski)