Funkcije samopoštovanja
Samopoštovanje se može definisati kao način na koji pojedinci vrednuju sebe.[1] Prema Liriju, samopoštovanje je odnos između nečijeg stvarnog ja i idealnog ja, hraneći se povoljnim ponašanjem.[2] Odnosi se na osećaj pojedinca o njihovoj vrednosti ili o meri u kojoj osoba vrednuje, odobrava, ceni, nagrađuje ili voli sebe.[3] Samopoštovanje se smatra evaluacijskom komponentom koncepta samoga sebe, širim predstavljanjem sebe koje uključuje kognitivne i aspekte ponašanja, kao i evaluacijske ili afektivne.[3] Postoji nekoliko različitih predloga u pogledu funkcija samopoštovanja. Jedna od njih je zadovoljavanje inherentne potrebe osećanja dobrog u sebi, druga je smanjenje društvenog odbacivanja.[2][4] Samopoštovanje je poznato i kao način da osoba ostane dominantna u odnosima (Barkou, 1980).[5] Poznato je da samopoštovanje štiti ljude od potencijalnog straha koji proističe iz mogućnosti smrti.[2] Pomaže u motivisanju ljudi da postignu svoje ciljeve, dovodi do visokog snalaženja u situacijama, a nisko samopoštovanje dovodi do izbegavanja.[2]
Evolucijske perspektive[uredi | uredi izvor]
Sociometrijska teorija[uredi | uredi izvor]
Sociometrijsku teoriju je razvio Mark Liri (1999)[2] kako bi objasnio funkcije samopoštovanja. Liri i njegove kolege su izjavile da je sociometrijska mera koliko je osoba poželjna od strane drugih ljudi, a na to se često utiče kroz samopoštovanje osobe. Sugerisali su da je samopoštovanje evoluiralo kako bi se nadgledalo nečije društveno prihvatanje i koristi se kao merilo za izbegavanje društvene devalvacije i odbacivanja. Sociometrijska teorija je snažno utemeljena na evoluciji koja sugerišu da opstanak zavisi od društvenog prihvatanja iz razloga kao što su zaštita, recipročno ponašanje i reprodukcija.
Kirkpatrik i Elis (2003) su proširili Lirijev rad i sugerisali da funkcija sociometra nije samo da osigura da pojedinac ne bude isključen iz svoje društvene grupe, već i da oceni njihovu snagu u poređenju sa drugim grupama.[6]
Teorija samoodređenja[uredi | uredi izvor]
Teorija samoodređenja navodi da se čovek rađa sa unutrašnjom motivacijom za istraživanje, upijanje i ovladavanje svojom okolinom i da se pravo visoko samopoštovanje izveštava kada su osnovne psihološke potrebe života (srodnost, kompetencija i autonomija) u ravnoteži.[7]
Etološka perspektiva[uredi | uredi izvor]
Etološka perspektiva (Barkov, 1980) sugeriše da je samopoštovanje adaptacija koja je evoluirala u svrhu održavanja dominacije u odnosima. Navodi da su ljudska bića razvila određene mehanizme kako bi olakšala reproduktivno ponašanje. Osećaj samopoštovanja je povezan sa društvenim odobravanjem i poštovanjem. Iz ove perspektive, motiv za pozitivno ocenjivanje sebe u evolucijskom smislu je povećanje vlastite relativne dominacije (Liri, 1999).
Liri i drugi (2001) su testirali ideju dominacije i društvenog prihvatanja samopoštovanja. Dokazana je povezanost samopoštovanje sa stepenom osećanja prihvaćenosti učesnika od strane određenih ljudi u svom životu, ali ne i sa stepenom u kojem su učesnici mislili da ih ti pojedinci doživljavaju kao dominantne. Prihvatanje i dominacija imaju nezavisne efekte na samopoštovanje.[8]
Teorija upravljanja terorom[uredi | uredi izvor]
Teorija upravljanja terorom, koju su razvili Šeldon Solomon i drugi (1991),[9] navodi da samopoštovanje štiti pojedince od straha koji doživljavaju u pogledu vlastite smrti. Predlaže se da ljudi neprestano traže načine da poboljšaju svoje samopoštovanje kako bi ugušili nesvesnu anksioznost smrti. Ova internalizacija kulturnih vrednosti je ključni faktor u teoriji upravljanja terorom u kojoj se samopoštovanje posmatra kao konstrukcija zasnovana na kulturi izvedena iz integrisanja specifičnih kontingencija koje društvo vrednuje u sopstvenom pogledu na svet. Visoko samopoštovanje promoviše pozitivne efekte i lični rast, psihološko blagostanje i suočavanje kao amortizer protiv anksioznosti u saznanju o našoj konačnoj sigurnoj smrti i smanjuje ponašanje vezano za odbrambenu anksioznost.[7] Teorija upravljanja terorom, zasnovana prvenstveno na spisima Ernesta Bekera (1962, 1971, 1973, 1975) i Ota Ranka (1936, 1941), postavlja stav da se samopoštovanje traži jer pruža zaštitu u strahu od smrti. Iz ove perspektive, strah od smrti je ukorenjen u instinktu za samoodržanjem koji ljudi dele sa drugim vrstama.[10]
Uspeh[uredi | uredi izvor]
Neki istraživači veruju da visoko samopoštovanje olakšava postizanje cilja. Bednar, Vels i Peterson (1989) su predložili da je samopoštovanje oblik subjektivne povratne informacije o adekvatnosti sebe.[11] Pozitivno je kada se pojedinac dobro nosi sa okolnostima i negativna kada izbegava pretnje. Zauzvrat, samopoštovanje utiče na kasnije postizanje cilja, visoko povećava suočavanje, a nisko dovodi do daljeg izbegavanja (Liri, 1999).
Iluzija kontrole[uredi | uredi izvor]
Iluzija kontrole je tendencija da ljudska bića veruju da mogu da kontrolišu ili bar utiču na ishode na koje očigledno nemaju uticaja, što je čest način razmišljanja kod kockara (Langer, 1975).[12] Međutim, za pojedince koji nisu kockari Tejlor i Brovn (1988) sugerišu da to može poslužiti kao funkcija samopoštovanja. Uverenje da postoji nivo kontrole nad situacijom u kojoj se osoba nalazi, može dovesti do povećanog nivoa motivacije i performansi na samoregulišući način.[13] Ljudi će se više truditi da postignu uspeh ako veruju da imaju kontrolu nad njim. Za ovo uverenje o kontroli je potrebno visoko samopoštovanje, pa je potreba za osećajem kontrole funkcija samopoštovanja.
Primenjujući sociometrijsku teoriju, sugeriše se da je iluzija kontrole adaptivni odgovor kako bi se ponašanje samoreguliralo prema društvenim normama i time pojedincu omogućilo povećan nivo samopoštovanja. U socijalnoj psihologiji, iluzija kontrole je grupisana sa dva druga koncepta i označena kao pozitivna iluzija.[14]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Baumeister, R.F. & Bushman, B. (2008). Social Psychology and Human Nature (1st Edition). Belmont, CA: Wadsworth.
- ^ a b v g d Leary, M.R. (1999) Making Sense of Self-Esteem. Current Directions in Psychological Science 8 (1), 32–35.
- ^ a b Adler, N & Stewart, J ( 2004) Self-Esteem. Research Network on SES & Health.
- ^ Anthony, D. B., Wood, J. V., & Holmes, J. G. (2007). Testing sociometer theory: Self-esteem and the importance of acceptance for social decision-making. Journal of Experimental Social Psychology, 43(3), 425-432.
- ^ Barkow, J. (1980). Prestige and self-esteem: A biosocial interpretation. In D. R. Omark, F. F. Strayer, & D. G. Freedman (Eds.), Dominance relations: An ethological view of human conflict and social interaction (pp. 319–332). New York: Garland STPM Press.
- ^ Kirkpatrick, L. A., & Ellis, B. J. (2001). An evolutionary-psychological approach to self-esteem: multiple domains and multiple functions. In G. J. O. Fletcher & M. S. Clark (Eds.), Blackwell handbook of social psychology: Interpersonal processes (pp. 411-436). Oxford, UK: Blackwell Publishers.
- ^ a b Nayler, C. (2005) Theories of Self Esteem. Positive Psychology.
- ^ Leary, M.R., Cottrell, C.A. & Phillips, M. (2001) Deconfounding the effects of dominance and social acceptance on self-esteem Journal of Personality and Social Psychology. 81(5), 898-909.
- ^ Solomon, S., Greenberg, J., & Pyszczynski, T. (1991). A terror management theory of social behavior: The psychological functions of self-esteem and cultural worldviews. Advances in Experimental Social Psychology, 24, 93–159.
- ^ Jones, E. McGreggor, H. Pyszczynski, T. Simon, L. & Solomon, S. (1997). Terror Management Theory and Self–Esteem Reduces Mortality Salience Effects. Personality and Social Psychology 72, 24-36
- ^ Bednar, R., Wells, G., & Peterson, S. (1989). Self-esteem: Paradoxes and innovations in clinical theory and practice. Washington, DC: American Psychological Association.
- ^ Langer, E. J. & Roth, J. (1975). Heads I win, tails it's chance: The illusion of control as a function of the sequence of outcomes in a purely chance task. Journal of Personality and Social Psychology 34, 191-198.
- ^ Taylor, S. E., & Brown, J. D. (1988). Illusion and Well-Being - a Social Psychological Perspective On Mental-Health. Psychological Bulletin, 103(2), 193-210.
- ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 2011-09-03. g. Pristupljeno 2012-11-04.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Greenberg, J., Solomon, S., Pyszczynski, T., Rosenblatt, A., et al. (1992). Why do people need self-esteem? Converging evidence that self-esteem serves an anxiety-buffering function. Journal of Personality and Social Psychology, 63, 913-922.