Pređi na sadržaj

Harvardska spektralna klasifikacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Morgan Kenanova klasifikacija

Harvardska spektralna klasifikacija predstavlja klasifikaciju zvezdi prema njihovim fizičkim osobinama, određenim prvenstveno uz pomoć spektralne analize, posebno prema temperaturi u fotosferi zvezde. Razlikujemo nekoliko različitih klasa:

  • klasa O: plavičasto bele zvezde, temperature 25.000–35.000 K, u spektru imaju jonizovani helijum, azot i kiseonik, neutralni helijum i vodonik, primer je zvezda Λ u Orionu.
  • klasa B: plave, 15.000–25.000 K, helijum, vodonik, kalcijum; Rigel, Spika, Regulus.
  • klasa A: bele, 9.000 K, vodonik, kalcijum; Sirijus i Vega.
  • klasa F: žutobele, 7.000 K, vodonik, kalcijum, neki metali; Prokion i Kastor.
  • klasa G: žute, 6.000 K, vodonik, kalcijum, metali; Sunce i Kapela.
  • klasa K: narandžastožute, 4.500 K, kalcijum, metali, molekuli vodonika; Poluks, Arktur, Aldebaran.
  • klasa M: crvene, 2.500-3.500 K, metali, titan-oksid; u ovoj klasi se pojavljuju i promenljive zvezde; Antares, Betelgez, Mira.

Kao i W (ekstremno tople, i do 100.000K, tzv. Volf-Raje), P (nove), Q (supernove). Izdvajaju se i potklase R (3.500 K, ugljen-dioksid i ugljen-monoksid, cijan), N (crvene, 2.500 K), S (slična klasi M).

U okviru svake klase postoji podela sa oznakama 0–9, pa je tako Sunce spektralne klase G2. Ukoliko iz fotosfere zvezde umesto uobičajenih apsorpcionih linija i traka primamo emisione linije, kao sufiks na ime klase sa brojem se dodaje „e“.

Podela na spektralne klase

[uredi | uredi izvor]

Postoje razne klasifikacije za zvezde, ali najpopularnija klasifikacija je ona koju je izmislila Eni Kanon. Kod ove klasifikacije zvezde se svrstavaju po sjajnosti i veličini tako da svaki razred zvezde dobija obeležavajuće slovo: O,B,A,F,G,K,M posle čega sledi jednoznamenasti broj od 1 do 9 koja obeležava potkategoriju sjajnosti i veličine. Tako na primer, slovo O označava veliku sjajnu zvezdu, dok na samom kraju slovo M su zvezde koje su na pragu veličine dovoljne za pokretanje nuklearne fuzije. U ovoj klasifikaciji naše Sunce pripada zvezdama razreda G2.

Klasa Efektivna temperatura[1][2] Vega-relativna hromatičnost[3][4][a] Hromatičnost (D65)[5][6][3][b] Masa glavnog niza[1][7]
(solarnih masa) 		Radijus glavnog niza[1][7]
(solarni radijus) 		Sjaj glavnog niza[1][7]
(bolometrijski ) 		Vodonikove
linije 		Frakcija svih
zvezda glavnog niza[8]
O ≥ 30.000 K blue blue ≥ 16 M☉ ≥ 6,6 R☉ ≥ 30.000 L☉ Slaba ~0,00003%
B 10.000–30.000 K blue white deep blue white 2,1–16 M☉ 1,8–6,6 R☉ 25–30.000 L☉ Srednja 0,13%
A 7.500–10.000 K white blue white 1,4–2,1 M☉ 1,4–1,8 R☉ 5–25 L☉ Jaka 0,6%
F 6.000–7.500 K yellow white white 1,04–1,4 M☉ 1,15–1,4 R☉ 1,5–5 L☉ Srednja 3%
G 5.200–6.000 K yellow yellowish white 0,8–1,04 M☉ 0,96–1,15 R☉ 0,6–1,5 L☉ Slaba 7,6%
K 3.700–5.200 K light orange pale yellow orange 0,45–0,8 M☉ 0,7–0,96 R☉ 0,08–0,6 L☉ Veoma slaba 12,1%
M 2.400–3.700 K orange red light orange red 0,08–0,45 M☉ ≤ 0,7 R☉ ≤ 0,08 L☉ Veoma slaba 76,45%
Hercsprang-Raselov dijagram povezuje zvezdanu klasifikaciju sa apsolutnom veličinom, sjajnošću i površinskom temperaturom.[9]

Spektralne klase od O do M, kao i druge više specijalizovane klase, podeljene su arapskim brojevima (0–9), gde 0 označava najtoplije zvezde date klase. Na primer, A0 označava najtoplije zvezde u klasi A, a A9 one najhladnije. Dozvoljeni su razlomljeni brojevi; na primer, zvezda Mia Normaj klasifikovana je kao O9.7.[10] Sunce je klasifikovano kao G2.[11]

Klasa O

[uredi | uredi izvor]

Zvezde Klase O veoma su retke, sjajne, masivne i vruće. Na svakih 32.000 zvezda dolazi jedna Klase O. Prosečna O zvezda svetlija je od Sunca nekoliko stotina hiljada puta, te čak i nekoliko milijuna puta. Veliku količinu zračenja ove zvezde ispuštaju u UV delu spektra. Spektar ovih zvezda odlikuju snažne apsorpcione linije He II, snažno jonizovane (zajedno s linijama SI IV, O III, N III i C III), neutralne linije He i snažne vodonikove Balmerove linije. Zbog svoje velike mase, gorivo troše veoma brzo te im je životni vek veoma kratak. Ovakve zvezde često završavaju kao supernove. Nastanak planeta uz ovakve zvezde je malo verovatan zbog snažnog zračenja zvezda.

Klasa B

[uredi | uredi izvor]

Zvezda klase B vrlo su vruće, sjajne i masivne. Njihov spektar obeležen je linijama neutralnog helijuma i umereno snažnim linijama vodonika. Od jonizovanih metala mogu se naći linije Mg II i Si II. Kao i zvezde klase O, vrlo su masivne, kratko žive i zbog toga se često nalazi u blizini područja gde su nastale. Zvezde klase B često se nalaze u grupacijama koje se zovu OB asocijacije koje su pak povezane s velikim međuzvezdanim molekularnim oblacima. Asocijacija Orion OB1 zauzima veći deo našeg spiralnog kraka u Mlečnoj stazi i sadrži neke od najsvetlijih zvezda u sazvežđu Orionu. Zvezde tipa B čine 0,13% zvezdane populacije glavnog niza.

Klasa A

[uredi | uredi izvor]

Zvezde klase A čine najveći deo zvezda vidljivih golim okom. Njihova boja je plavo-bela. U njihovim spektrima pronađene su snažne linije vodonika i joniziranih metala (Fe II, Mg II i Si II). Kod ovih zvezda počinje se uočavati i jačanje linije Ca II. Ove zvezde čine 0,63% populacije zvezda glavnog niza.

Klasa F

[uredi | uredi izvor]

Zvezde klase F sjajne su i vruće ali ne i toliko masivne. Zato ih se velik broj nalazi u glavnom nizu. Spektri ovih zvezda poseduju jače linije H i K od Ca II. Neutralni metali (Fe I, Cr) počinju da pokazuju svoje linije u kasnijim stadijumima klase F. Linije vodonika i helijuma počinju slabiti kod ovih zvezda. Boja zvezda razreda F je bela ili belo-žuta. Njihov udeo u populaciji zvezda glavnog niza je 3,1%.

Klasa G

[uredi | uredi izvor]

Zvezde klase G su najbolje poznate zbog činjenica da Sunce spada u ovu klasu. U spektru su najuočljivije H i K linije Ca II. Linije vodonika slabije su nego kod zvezda klase F, ali zajedno s jonizovanim metalima, poseduju i neutralne metale. G zvezde su većinom zvezde glavnog niza jer veledivovi često menjaju spektar između klase O i B, te klase K i M, kratko se zadržavajući u klasi G. Klasa G je takođe i vrlo nestabilna spektralna klasa za veledivove. Ukupno 8% svih zvezda glavnog niza spadaju u ovu spektralnu klasu.

Klasa K

[uredi | uredi izvor]

U klasu K spadaju narančaste zvezde, nešto hladnije nego Sunce. Neke od zvezda razreda K su veledivovi kao Arktur, a neke članovi glavnog niza kao Alfa Kentauri B. Kod ovih zvezda spektralne linije vodonika su veoma slabe, ako generalno i postoje. Većina apsorpcionih linija u spektru potiče od neutralnih metala (Mn I, Fe I, Si I). Kasniji stadiji spektralnog razreda F pokazuju i linije TiO2. K zvezde čine 13% populacije zvezda glavnog niza.

Klasa M

[uredi | uredi izvor]

Zvezde klase M su najčešće zvezde. Oko 78% svih zvezda spada u crvene patuljke, poput Proksima Kentauri. Zvezde klase M mogu biti i veledivovi poput Antaresa ili Betelgeza kao i promenljive zvezde tipa Mira. Kasniji stadiji klase M takođe sadržavaju i smeđe patuljke. Spektralne linije zvezda klase M pokazuju linije molekula i sve linije koje pripadaju neutralnim metalima. U većini slučajeva linije vodonika ne postoje. Linije TiO2 su veoma snažne i dominantne u kasnijim stadijumima klase M. Ponekad se mogu pronaći linije vanadijumovog oksida.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ This is the relative color of the star if Vega, generally considered a bluish star, is used as a standard for "white".
  2. ^ Chromaticity can vary significantly within a class; for example, the Sun (a G2 star) is white, while a G9 star is yellow.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g Habets, G. M. H. J.; Heinze, J. R. W. (novembar 1981). „Empirical bolometric corrections for the main-sequence”. Astronomy and Astrophysics Supplement Series. 46: 193—237 (Tables VII and VIII). Bibcode:1981A&AS...46..193H.  – Luminosities are derived from Mbol figures, using Mbol(☉)=4.75.
  2. ^ Weidner, Carsten; Vink, Jorick S. (decembar 2010). „The masses, and the mass discrepancy of O-type stars”. Astronomy and Astrophysics. 524. A98. Bibcode:2010A&A...524A..98W. S2CID 118836634. arXiv:1010.2204 Slobodan pristup. doi:10.1051/0004-6361/201014491. 
  3. ^ a b Charity, Mitchell. „What color are the stars?”. Vendian.org. Pristupljeno 13. 5. 2006. 
  4. ^ „The Colour of Stars”. Australia Telescope National Facility. 2018-10-17. 
  5. ^ Moore, Patrick (1992). The Guinness Book of Astronomy: Facts & Feats (4th izd.). Guinness. ISBN 978-0-85112-940-2. 
  6. ^ „The Colour of Stars”. Australia Telescope Outreach and Education. 21. 12. 2004. Arhivirano iz originala 10. 03. 2012. g. Pristupljeno 26. 9. 2007.  — Explains the reason for the difference in color perception.
  7. ^ a b v Baraffe, I.; Chabrier, G.; Barman, T. S.; Allard, F.; Hauschildt, P. H. (maj 2003). „Evolutionary models for cool brown dwarfs and extrasolar giant planets. The case of HD 209458”. Astronomy and Astrophysics. 402 (2): 701—712. Bibcode:2003A&A...402..701B. S2CID 15838318. arXiv:astro-ph/0302293 Slobodan pristup. doi:10.1051/0004-6361:20030252. 
  8. ^ Ledrew, Glenn (februar 2001). „The Real Starry Sky”. Journal of the Royal Astronomical Society of Canada. 95: 32. Bibcode:2001JRASC..95...32L. 
  9. ^ Palma, Dr. Christopher (2016). „The Hertzsprung-Russell Diagram”. ASTRO 801: Planets, Stars, Galaxies, and the Universe. John A. Dutton e-Education Institute: College of Earth and Mineral Sciences: The Pennsylvania State University. Pristupljeno 2017-01-29. „The quantities that are easiest to measure... are color and magnitude, so most observers ... refer to the diagram as a 'Color–Magnitude diagram' or 'CMD' rather than an HR diagram.” 
  10. ^ Sota, A.; Maíz Apellániz, J.; Morrell, N. I.; Barbá, R. H.; Walborn, N. R.; et al. (mart 2014). „The Galactic O-Star Spectroscopic Survey (GOSSS). II. Bright Southern Stars”. The Astrophysical Journal Supplement Series. 211 (1). 10. Bibcode:2014ApJS..211...10S. S2CID 118847528. arXiv:1312.6222 Slobodan pristup. doi:10.1088/0067-0049/211/1/10. 
  11. ^ Phillips, Kenneth J. H. (1995). Guide to the Sun. Cambridge University Press. str. 47—53. ISBN 978-0-521-39788-9. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Harvardska spektralna klasifikacija na Vikimedijinoj ostavi.
Potražite early-type star u Vikirečniku, slobodnom rečniku.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Харвардска_спектрална_класификација&oldid=28805156”