Pređi na sadržaj

Henrik Sjenkjevič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Henrik Sjenkjevič
Lični podaci
Datum rođenja(1846-05-05)5. maj 1846.
Mesto rođenjaVola Okžejska, Ruska Imperija
Datum smrti15. novembar 1916.(1916-11-15) (70 god.)
Mesto smrtiVevej, Švajcarska
NagradeNobelova nagrada za književnost

Henrik Adam Aleksander Pjus Sjenkjevič (polj. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Vola Okžejska, Poljska, 5. maj 1846 — Vevej, Švajcarska, 15. novembar 1916) bio je poljski književnik. Za izuzetnu vrednost svojeg epskog stvaralaštva nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost 1905. Njegovo najpozntije delo je roman Quo vadis iz 1895.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Studirao je filologiju u Varšavi, a s putovanja po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj slao je poljskim novinama putopise pod pseudonimom Litvos (polj. Litwos). Proputovao je Ameriku, Evropu i Afriku.

Nakon povratka u Poljsku posvetio se proučavanju istorije, što je za rezultat imalo veliku književnu trilogiju o Poljskoj sredinom 17. veka: „Ognjem i mačem“, „Potop“ i „Pan Volodijovski“.

Bio je veoma popularan u Poljskoj. Godine 1900. nacionalnim doprinosima je skupljeno dovoljno sredstava da mu se kupi dvorac u kojem su živeli njegovi preci.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Sjenkjevič je rođen 5. maja 1846. u Voli Okžejskoj, sadašnjem selu u centralnom delu istočne Poljske oblasti Lubeljsko, tada u sastavu Ruskog carstva.[4][5] Njegova porodica su bili osiromašeni poljski plemići, po očevoj strani poreklom od Tatara koji su se naselili u Velikoj kneževini Litvaniji.[4][6][7][8] Roditelji su mu bili Jozef Sjenkjevič (1813–96) od Ošičkog grba i Stefanija Čičižovska (1820–73). Njegova majka je poticala iz stare i bogate podlaške porodice.[4] Imao je petoro braće i sestara: starijeg brata Kazimira (koji je poginuo tokom Januarskog ustanka 1863-1864) i četiri sestre: Anijelu, Helenu, Zofiju i Mariju.[4] Njegova porodica je imala pravo da koristi grb poljskih Ošika.[9][10] Vola Okrzejska pripadala je pisčevoj baki po majci, Felicjani Čičižovskoj.[4] Njegova porodica se selila nekoliko puta, a mladi Henrik je proveo detinjstvo na porodičnim imanjima u Grabovce Gorne, Vežičin i Bužec.[4] Septembra 1858, započeo je školovanje u Varšavi, gde će se porodica konačno nastaniti 1861. godine, kupivši stambenu kuću (kamjenica) u istočnoj varšavskoj četvrti Praga.[4] Imao je relativno slabe školske ocene osim iz humanističkih nauka, posebno poljskog jezika i istorije.[4]

Spomenik na vrhu Sjenkjevičeve humke u Okžeji. Levo je selo piščeve porodice, Vola Okržejska, gde je on rođen.

U teškim vremenima, 19-godišnji Sjenkjevič se zaposlio kao učitelj u porodici Vejher u Plonjsku.[4] Verovatno je u tom periodu napisao svoj prvi roman Ofiara (Žrtva); smatra se da je uništio rukopis neobjavljenog romana.[4] Radio je i na svom prvom objavljenom romanu Na marne (Uzaludno). Završio je vanrednu gimnaziju, a 1866. godine dobio je srednjoškolsku diplomu.[4] Prvo je pokušao da studira medicinu, zatim pravo na Carskom univerzitetu u Varšavi, ali je ubrzo prešao na Filološko-istorijski institut univerziteta, gde je stekao temeljno poznavanje književnosti i staropoljskog jezika.[4][5] Malo se zna o ovom periodu njegovog života, osim da se iselio iz roditeljskog doma, honorarno podučavao i živeo u siromaštvu.[4] Njegova situacija se donekle popravila 1868. godine kada je postao učitelj kneževske porodice Voronjecki.[4]

Godine 1867, napisao je rimovani komad „Sielanka Młodości“ („Idila mladosti“), koji je odbio Tygodnik Illustrowany (Ilustrovani nedeljnik).[4] Godine 1869, debitovao je kao novinar; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Nedeljni pregled) objavio je njegovu recenziju drame 18. aprila 1869, a nedugo zatim je Ilustrovani nedeljnik štampao njegov esej o kasnorenesansnom poljskom pesniku Mikolaju Senpu Šaržinskom.[4] Završio je univerzitetske studije 1871. godine, ali nije uspeo da dobije diplomu jer nije položio ispit iz grčkog jezika.[4] Sjenkjevič je pisao i za Gazeta Polska (Poljski glasnik) i Niwa (magazin), pod pseudonimom „Litvos“.[11] Godine 1873, počeo je da piše rubriku „Bez tytułu“ („Bez naslova“) u The Polish Gazette; tokom 1874. rubriku „Sprawy bieżące“ („Trenutne stvari“) za Nivu; i 1875. rubriku „Chwila obecna” ("Sadašnji trenutak").[11] Takođe je sarađivao na poljskom prevodu, objavljenom 1874, poslednjeg romana Viktora Igoa, Devedeset tri.[11] U junu te godine postao je suvlasnik Nive (1878. će prodati svoj udeo u časopisu).[11][12]

U međuvremenu, 1872. godine debitovao je kao pisac beletristike svojim kratkim romanom Na marne (Uzaludno), objavljenim u časopisu Wieniec (Gerland).[4] Zatim su usledili Humoreski z teki Woroszyłły (Smešne crtice iz Vorošuvijevih dosijea, 1872), Stary Sługa (Stari sluga, 1875), Hania (Sjenkjevič) (1876) i Selim Mirza (1877).[11][13] Poslednje tri su poznate kao „Mala trilogija“.[13] Ove publikacije su ga učinile istaknutom figurom u novinarsko-književnom svetu Varšave i gostom na popularnim večerama koje je vodila glumica Helena Modjeska.[11]

Putovanja u inostranstvo[uredi | uredi izvor]

Sjenkijevič u safari odeći, 1890-te

Godine 1874. Henrik Sjenkjevič je bio nakratko veren sa Marijom Keler, i otputovao je u inostranstvo u Brisel i Pariz.[11] Ubrzo nakon što se vratio, roditelji njegove verenice otkazali su veridbu.[11] Godine 1876. Sjenkijevič je otišao u Sjedinjene Države sa Helenom Modžejevskom (uskoro je postala poznata u SAD kao glumica Helena Modjeska) i njenim mužem.[11] Putovao je preko Londona u Njujork, a zatim u San Francisko, boraveći neko vreme u Kaliforniji.[11] Njegova putovanja je finansirala Gazeta Polska (Poljski glasnik) u zamenu za seriju putopisnih eseja: Sjenkijevič je napisao Listy z podróży (Pisma sa putovanja) i Listy Litwosa z Podróży (Litvoska pisma sa putovanj), koja su objavljeni u The Polish Gazette tokom 1876–78 i ponovo objavljena kao knjiga 1880.[11][14] Drugi njegovi članci su se takođe pojavili u Przegląd Tygodniowy (Nedeljni pregled) i Przewodnik Naukowy i Literacki (Učeni i književni vodič), govoreći o situaciji u američkih Poljaka.[12] Nakratko je živeo u gradu Anahajmu, kasnije u Anahajm Lendingu (sada Sil Bič, Kalifornija).[11] Lovio je, posećivao kampove Indijanaca, putovao po obližnjim planinama (planine Santa Ana, Sijera Madre, San Hasinto i San Bernardino), i posetio pustinju Mohave, dolinu Josemit i rudnike srebra u Virdžinija Sitiju, Nevada.[11] Dana 20. avgusta 1877. bio je svedok Modjeskinog pozorišnog debija u SAD u Kalifornijskom teatru u San Francisku, koji je recenzirao za The Polish Gazette; a 8. septembra objavio je u Dajli Ivning Postu članak, koji mu je na engleski prevela Modjeska, o „Poljskoj i Rusiji“.[11]

U Americi je takođe nastavio da piše beletristiku, 1877. objavljujući Szkice węglem (Skice ugljem) u The Polish Gazette.[12] Napisao je dramu Na przebój, ubrzo preimenovanu u Na jedną kartę (Na jednoj karti), kasnije postavljenu u Lavovu (1879) i, sa boljim prijemom, u Varšavi (1881).[12] Takođe je napisao dramu za Modjesku, namenjenu američkoj publici, Z walki tutejszych partii (Partizanske borbe), ali nikada nije izvedena niti objavljena, a rukopis je izgleda izgubljen.[12]

Dana 24. marta 1878, Sjenkijevič je napustio SAD i otišao u Evropu.[12] Prvo je boravio u Londonu, a zatim godinu dana u Parizu, odlažući povratak u Poljsku zbog glasina o mogućem regrutaciji u Carsku rusku armiju uoči predviđenog novog rata sa Turskom.[12]

Dela[uredi | uredi izvor]

Drugo[uredi | uredi izvor]

  • Yanko the Musician and other stories (1893)
  • Lillian Morris and other stories (1894)
  • Hania and other stories (1897)
  • Let Us Follow Him and other stories (1897, unauthorized)
  • Sielanka, a forest picture, and other stories (1898)
  • On the Bright Shore (1898)
  • In Vain (1899)
  • Life and Death and other legends and stories (1904)
  • So Runs the World (criticism, a story, and two short dramas, "Whose Fault?" and "Win or Lose")

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Sienkiewicz”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th izd.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Pristupljeno 16. 8. 2019. 
  2. ^ „Sienkiewicz”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Pristupljeno 16. 8. 2019. 
  3. ^ „Sienkiewicz”. Merriam-Webster Dictionary. Pristupljeno 16. 8. 2019. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Henryk Markiewicz, "Sienkiewicz, Henryk Adam Aleksander Pius", Polski słownik biograficzny, vol. XXXVII, 1997, p. 203.
  5. ^ a b Ersoy, Ahmet; Gorny, Maciej; Kechriotis, Vangelis (2010). Modernism: Representations of National Culture. Central European University Press. str. 163. ISBN 978-963-7326-64-6. Pristupljeno 24. 5. 2013. 
  6. ^ Lockert, Lacy (1919). „Henryk Sienkiewicz”. The Sewanee Review. 27 (3): 257—283. JSTOR 27533215. 
  7. ^ Andrzej Kulikowski. Heraldyka szlachecka. 1990. p. 89. Quote: "Rodzina Sienkiewiczów vel Sieńkiewiczów wywodzi się z tatarów zawołżańskich, zapisani do tzw. Chorągwi juszyńskiej – były to dolne szczeble w drabinie hierarchicznej utytułowanych rodów tatarskich. Według dokumentu wydanego w Radomiu 6 lutego 1782 protoplastą tej rodziny był Piotr Oszyk Sienkiewicz."
  8. ^ Jan Ciechanowicz. Rody rycerskie Wielkiego Księstwa Litewskiego. 2001. p. 72. Quote: "Sienkiewicz herbu Oszyk, 1775 nobilitowany: Sienkiewicze trockie, podolskie, Królestwo Polskie. Gałąź rodziny tatarskiej osiadłej na Litwie, przyjęła chrzest i uzyskała nobilitację z herbem Oszyk w osobie Michała Sienkiewicza. Z tej rodziny: Henryk 1847–1916, powieściopisarz"
  9. ^ Stefan Majchrowski (1966). Pan Sienkiewicz. Ludowa Spóldzielnia Wydawnicza. str. 456. Pristupljeno 12. 5. 2013. 
  10. ^ Władysław Studencki (1967). Szkice literackie: wielcy i mali. str. 66—67. Pristupljeno 12. 5. 2013. 
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Henryk Markiewicz, "Sienkiewicz, Henryk Adam Aleksander Pius", Polski słownik biograficzny, vol. XXXVII, 1997, p. 204.
  12. ^ a b v g d đ e Henryk Markiewicz, "Sienkiewicz, Henryk Adam Aleksander Pius", Polski słownik biograficzny, vol. XXXVII, 1997, p. 205.
  13. ^ a b Ewa Ihnatowicz (2000). Literatura polska drugiej połowy XIX wieku (1864–1914). Wydawn. Trio. str. 73. ISBN 978-83-85660-87-3. Pristupljeno 8. 5. 2013. 
  14. ^ Rębosz, Ireneusz; Pierściński, Paweł; Janudi, Maryla (1996). Henryk Sienkiewicz i jego Oblęgorek. Wydawnictwo Voyager. str. iv. ISBN 978-83-85496-39-7. Pristupljeno 12. 5. 2013. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Henrik Sjenkjevič na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хенрик_Сјенкјевич&oldid=27551163”