Henri VII Tjudor

Henri VII
Henri VII Tjudor
Lični podaci
Datum rođenja	(1457-01-28)28. januar 1457.
Mesto rođenja	zamak Pembruk, Vels
Datum smrti	21. april 1509.(1509-04-21) (52 god.)
Mesto smrti	zamak Ričmond, Engleska
Porodica
Supružnik	Elizabeta od Jorka
Potomstvo	Artur Tjudor, Margarita Tjudor, Henri VIII Tjudor, Elizabeth Tudor, Meri Tjudor, vojvotkinja od Safoka, Edmund Tudor, Duke of Somerset, Edward Tudor, Katherine Tudor, Roland de Velville
Roditelji	Edmund Tjudor Margaret Bofort
Dinastija	Tjudor
Kralj Engleske
Period	22. avgust 1485 − 21. april 1509.
Prethodnik	Ričard III
Naslednik	Henri VIII
Potpis	[[File:|frameless|upright=0.72|alt=]]

Henri VII (Dvorac Pembruk, 28. januar 1457 — 21. aprila 1509) je bio engleski kralj.

Rođen je u dvorcu Pembruk, u velškoj porodici Tjudor iz Penmunuda, kao jedini sin oca Edmunda Tudora i majke Margaret Bofort, naslednice bočne srodničke linije klana Lankaster. Otac mu je umro dva meseca pre rođenja, pa ga je odgojio njegov stric Džesper Tudor. Dolaskom na vlast klana Jork 1461. godine na čelu sa kraljem Edvardom IV bio je prisiljen zajedno sa porodicom da ote u izgnanstvo u Bretanju, gde je bio do osamnaeste godine.

Smrću kralja Henrija VI i njegovog sina Edvarda, i Henrija Staforda, vojvode od Bakingema koji je poginuo u pobuni protiv kralja Ričarda III, a temeljom lankasterskog porekla svoje majke Margaret Bofort, Henri je postao glavni kandidat klana Lankaster za engleski presto.

Henri se, osetivši političku ranjivost kralja Ričarda III i nestabilno stanje u Engleskoj nastalo podelom u klanu Jork zbog sumnjivog Ričardovog preuzimanja krune, uz finansijsku i vojnu pomoć svog domaćina Fransoa II, vojvode od Bretanje, pokušao iskrcati na englesko tlo, ali je u sukobu sa snagama Ričarda III odbačen. Ričard III je u međuvremenu sa vojvodom od Bretanje sklopio sporazum, pa je Henri bio prisiljen da izbegne u Francusku gde je na kraljevskom dvoru bio vrlo dobro primljen. Francuski kralj obezbedio mu je vojsku i opremu za drugi pokušaj invazije na Englesku. U avgustu 1485. Henrik se iskrcao sa vojskom od nekih 5.000 vojnika na englesko tlo. Pojačan snagama odanim klanu Lankaster u samoj Engleskoj, teško je porazio i ubio na bojnom polju Ričarda III, kojeg su u ključnom trenutku izdali najverniji saveznici, u bici kod Bosvorta 22. avgusta 1485. godine. Ovom bitkom poražen je klan Jork i definitivno su završili Ratovi dveju ruža.

Uprkos tome što je ranijim aktima, u vreme vladavine dinastije Jork, Henrijeva srodnička lankasterska linija bila nasledno-pravno diskvalifikovana, Henrik se snagom sile i vojne pobede 1485. proglasio engleskim kraljem.

Prva Henrijeva briga nakon osvajanja krune bila je učvršćivanje još uvek nesigurne vlasti. Naime, pobornici klana Jork okupljali su se oko Perkina Vorbeka koji je tvrdio da je Ričard, mlađi sin Edvarda IV, koji je od strane Ričarda III bio zatočen u London Taueru, i oko Lamberta Simnela koji je tvrdio da je unuk grofa od Vorika, političkog mentora Edvarda IV. Da bi sprečio dalje sukobe Henri je delovao na političkom i vojnom planu. Sklopivši godine 1486. brak sa kćerkom Edvarda IV, Elizabetom od Jorka (bez obzira što su odlukom Parlamenta za vreme Ričarda III sva deca Edvarda IV proglašena nezakonitom) pridobio je na svoju stranu mnoge pripadnike klana Jork ili je barem otupio oštricu njihove borbenosti. Ujedno je vojno porazio Lamberta Simnela u bici kod Stouka (1487), a Perkina Vorbeka je 1497. uhvatio i 1499. dao obesiti.

Nakon učvršćivanja vlasti, Henri je na spoljnom i unutrašnjem planu vodio veštu, lukavu i pragmatičnu politiku. Na spoljnom planu je vešto manevrišući engleskim interesima, i sklapanjem interesnih brakova uspeo da osigura mir na engleskim granicama (što je bio u preduslov mira na unutrašnjem planu), i podršku uticajnih vladara i crkvenih poglavara u Evropi. Sporazumom iz Medine Del Kampo priznao je tada novoujedinjenu Špansku kraljevinu i ugovorio brak svog najstarijeg sina i naslednika Artura sa Katarinom Aragonskom. Kćerku Margaretu udao je za škotskog kralja Džejmsa IV od Škotske. Sklopio je savez sa carem Svetog rimskog carstva Maksimilijanom I, i od pape Inoćentija VIII dobio priznanje time što je isti svojim aktom zapretio verskim izopštenjem svim pretendentima na Henrijev presto.

Na unutrašnjem planu Henri je poboljšao postojeći državni aparat posebno nadzirući administraciju i jačajući svoju kontrolu nad plemstvom. Ponovo je potvrdio sva feudalna prava engleske krune i ojačao sudsku vlast i svoju ulogu u lokalnoj upravi. Henri je vladao vrlo energično i apsolutistički. Posedi pobunjenika bili su konfiskovani, a svoja ovlašćenja nije bio spreman preneti na bilo koga. Finansijsko stanje državne riznice se za vreme Henrijeve vladavine dramatično popravilo tako da je Henrik iza sebe ostavio relativno bogatstvo i poboljšanu situaciju na području javnog reda i zakonitosti. Svojim veštim vladanjem doprineo je velikom razmahu engleske trgovine i pomorstva i svim time utvrdio temelje da Engleska postane važan faktor na tadašnjoj evropskoj karti.

Godine 1502. ubrzo nakon smrti supruge na porođaju umro mu je stariji sin Artur, nedugo nakon što se oženio Katarinom Aragonskom. Ubrzo je sinovu udovicu Katarinu Aragonsku verio za svog drugog sina Henrija koji ga je nakon njegove smrti 1509. godine i nasledio.

Porodično stablo

16. Tudur ap Goronwy

8. Maredap ap Tjudor

17. Margred ferch Thomas

4. Oven Tjudor

18. Dafydd Fychan ap Dafydd Llwyd

9. Margaret ferč Dafid

19. Nest ferch Ieuan ap Gruffudd

2. Edmund Tjudor

20. Šarl V

10. Šarl VI Ludi

21. Joanna of Bourbon

5. Katarina Valoa

22. Štefan III, vojvoda Bavarske

11. Izabela Bavarska

23. Taddea Visconti

1. Henri VII Tjudor

24. Džon od Genta

12. Džon Bofort, 1. grof od Samerseta

25. Katarina Svinford

6. Džon Bofort, 1. vojvoda od Samerseta

26. Tomas Holand, 2. grof od Kenta

13. Margaret Holand

27. Alice Fitzalan

3. Margaret Bofort

28. Sir Roger Beauchamp

14. Roger Beauchamp, 1st Baron Beauchamp of Bletso

29. Mary

7. Margaret Bošan od Bletsa

30. John Stourton

15. Edith Stourton

31. Jane Bassett

Literatura

• Encyclopedia Britannica. 
• Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka I. Beograd.