Pređi na sadržaj

Herofil

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Herofil
Herofil
Ime po rođenjuἩρόφıλος, Hēróphilos  (grčki)
Datum rođenja335. p. n. e.
Mesto rođenjaKalcedon, Antička Grčka
Datum smrti280. p. n. e.
Mesto smrtiAleksandrija, Ptolemejsko kraljevstvo
Zanimanjelekar, anatom

Herofil (grč. Ἡρόφıλος, Hēróphilos, Kalcedon, Bitnija 335. p. n. e. – 280. p. n. e. ) bio je aleksandrijski lekar i jedan od najznačajnijih anatoma staroga veka. Kao kliničar bio je sledbenik Hipokrata, i u dijagnostiku je uveo merenje pulsa pomoću vodenog sata.[1] Živeo je u Aleksandriji, u Egiptu, velikom intelektualnom središtu drevnog sveta, u kome su grčke zajednice dugo živele i u kome se nalazila poznata Aleksandrijska biblioteka s više od pola miliona svezaka, kasnije uništena u požaru. Malo se toga o njemu zna, jer nisu sačuvana njegova pisana dela, tako da je dans poznat samo iz zapisa drugih autora.[2]

Život i karijera

[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Kalcedonu, drevnom gradu pokraj današnjeg Istanbula, u Turskoj, u Bitiniji ili Vitiniji (antgrč. Βιθυνία [Bithynía, moderno Vithynía]) nekadašnjoj antičkoj regiji, kraljevstvu i rimskoj provinciji na severozapadu Male Azije, omeđenoj Propontisom, tračkim Bosforom i Euksinom (današnje Crno more). Ne zna se mnogo o njegovom ranom životu osim što se preselio u Aleksandriju kao prilično mlad da bi započeo školovanje.[3]

Kao odrasla osoba Herofil je bio učitelj i autor najmanje devet tekstova, počev od njegove knjige pod naslovom, O pulsevima, koja je istraživala protok krvi iz srca kroz arterije, do njegove knjige pod nazivom Babištvo, u kojoj se govori o trajanju i fazama rođenje deteta.

Erazistrat je bio njegov savremenik. Zajedno su radili u medicinskoj školi u Aleksandriji za koju se kaže da je privlačila ljude iz celog antičkog sveta zbog Herofilove slave.

U Aleksandriji se bavio seciranjem, često javno kako bi onima koji su bili fascinirani objasnio šta radi. Secirao je mnoga životinjska i ljudska tela i došao do važnih anatomskih otkrića. Napisao je najmanje devet dela (komentare Hipokratovih aforizama, priručnik za primalje, traktat o anatomiji i nasilnoj smrti), ali ona nisu sačuvana u izvornom obliku.[4]

Vivisekcije

[uredi | uredi izvor]
Herofil i Erazistat ostaće zapamćeni u istorije medicine po vivisekcijama ljudi

Jedna činjenica ipak zasenjuje karijeri i slavu ovog drevnog anatoma, za koga je navodno aristotelovo mišljenje - da je istinsko poznavanje telesne strukture moguće ostvariti isključivo proučavanjem živih bića - primoralo na vivisekciju ljudi. Aleksandrijski su kraljevi, u želji da njihov grad ostane vodeće središte umetnosti i nauci, dopustili Herofilu da se osuđeni zločinci predaju anatomima, koji su ih tada u skladu sa važećim zakonima u Aleksandriji secirali. Bili su to prizore neopisivih mučenja kakva su se možda događala u Herofilovim dvoranama za seciranje. Naime dok je on nesrtene žrtve polako rezao i otvara i iz njihovih tela vadioi drhtave organe koje je potom opipavao i pregledavao dvoranom odzvanjali bolni krikovi koje su pratili hladni pogledi anatoma, njihovih učenica i pomoćnika, Ne čudi stoga što su krstaški pisci, poput svetog Augustina i Tertulijana žestoko ustali protiv tih postupaka, nazivajući ovog anatoma divljom zveri i krvavim mesarom. i navode da je on vivisecirao najmanje 600 živih zatvorenika, iako za to nema direktnih dokaza.[5][6]

Njegovi postupci moraju se sagledati u odgovarajućem istorijskom kontekstu. Rimsko carstvo bilo je u usponu. Bilo je to vreme kada se porodičnom zabavom smatralo gledanje gladijatora kako komadaju jedni druge do smrti i divljih životinja kako proždiru ljude, druge slične razonode. Neki gledaoci tih igara skakli bi ponekad u arenu, kako bi od gladijatora u agoniji pili njihovu krv ili rezali njihovu toplu jetru i zatim je jeli verujući da to može izlečiti padavicu.[7]

Nakon Herofilove smrti 280. godine pre nove ere, njegovi anatomski nalazi su korišćeni u delima drugih značajnih lekara, posebno Galena.[8]

Iako su seciranja vršena i u narednim vekovima i srednjem veku, sačuvano je samo nekoliko uvida. Seciranje u cilju sticanja znanja o ljudskoj anatomiji počelo je ponovo u ranom modernom vremenu (Andreas Vezalijus), više od 1600 godina nakon Herofilove smrti.[9]

Delo

[uredi | uredi izvor]
Herofil drži čas anatomije

Herofil je prema nnogim istoričarima medicine zaslužnim za brojna anatomska otkrića i opise pojedinih organa u ljudskom telu. Među prvima je koji je razlikovao arterije od vena i smatrao da kroz arterije ne prolazi vazduh već krv. Ta zabluda se možda rodila zbog toga što se arterije, kako imaju debeli muskulo-elastični zid posle smrti stežu pa su kod mrtvaca obično prazne; a krv, koja je posle smrti istisnuta iz njih ispunila vene koje imaju tanje, rastegljivije zidove.[7]

Iz njegovih istraživanja sledio je opis mozga, za koji je Herofil smatrao da je sedište nervnog sistema. Živce je razlikovao od tetiva i delio ih je na senzorne i motorne. Herofil je takođe opisao neke strukture mozga, uključujući ušće sinusa u lobanju, koje nosi njegovo ime (torcular Herophili ili Herofilova muljača).[4] Pratio je put živaca do njihovog početka u mozgu, centar volje i sposobnost razmišljanja, do udova preko živaca, a ne preko arterija, kao što se pogrešno mislilo.[7]

Poznati su i njegovi opisi oka i očnog živaca, jetre, gušterače, zaušnih žlezda i spoljašnjih polnih organa oba pola. Bavio se i porodiljstvom, pa je u okviru toga izumeo embriotom.[1]

Herofil je takođe uveo mnoge naučne termine koji se do danas koriste za opisivanje anatomskih fenomena. Bio je među prvima koji je uveo pojam konvencionalne terminologije, za razliku od upotrebe „prirodnih imena“, koristeći termine koje je stvorio da opiše predmete proučavanja, imenujući ih po prvi put. Smatra se da je on daon naziv dvanaestopalačnom crevu, odnosno duodenumu (koji je tako nazvo zato što je dugačak dvanaest širina palca) i prostati (grčki prostates, "koji stoji ispred", zato što se nalazi ispred završnog creva).[10]

Herofil je zaslužan za opsežno učenje o fiziologiji ženskog reproduktivnog sistema. U svojoj knjizi Babištvo je govorio o fazama i trajanju trudnoće, kao i o uzrocima teškog porođaja. Cilj ovog rada bio je da se babicama i drugim lekarima tog vremena pomogne da potpunije razumeju proces rađanja i trudnoću. On je takođe zaslužan za otkriće jajne ćelije,[8] i prvi je objavio naučni opis anatomske strukture koja je nazvana Skeneove žlezde,[11] a 2001. godine preimenovana u žensku prostatu.[3]

Herophilos je verovao da su vežbanje i zdrava ishrana sastavni deo fizičkog zdravlja pojedinca. Jednom je rekao da...kada je zdravlje odsutno, mudrost se ne može otkriti, umetnost se ne može manifestovati, snaga se ne može naprezati, bogatstvo je beskorisno, a razum nemoćan.[4]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Herofil. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.
  2. ^ Magner, L. (2005). A history of medicine (2nd izd.). Boca Raton: Taylor and Francis. str. 106—13. 
  3. ^ a b „Can Women Ejaculate? That Depends on Whom You Ask.”. Office for Science and Society (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-01-29. 
  4. ^ a b v Pearce J (2013). „The neuroanatomy of Herophilus”. Eur Neurol. 69 (5): 292—5. PMID 23445719. doi:10.1159/000346232. 
  5. ^ Scarborough, John (1976-01-01), „Celsus on Human Vivisection at Ptolemaic Alexandria”, Clio Medica. Acta Academiae Internationalis Historiae Medicinae. Vol. 11, BRILL, str. 25—38, ISBN 978-90-04-41823-3, doi:10.1163/9789004418233_004, Pristupljeno 2023-01-29 
  6. ^ King, Lester S. (1976). Clio Medica. Acta Academiae Internationalis Historiae Medicinae. Vol. 11. Brill Rodopi. ISBN 978-90-04-41823-3. OCLC 1235842295. 
  7. ^ a b v „Jeste li znali? Herofil i Erazistrat | Udruga darivatelja krvi”. uddk.hr. Pristupljeno 2023-01-29. 
  8. ^ a b Connell, S. M (septembar 2000). „Aristotle and Galen on sex difference and reproduction: A new approach to an ancient rivalry”. Studies in History and Philosophy of Science Part A. 31 (3): 405—27. PMID 11624677. doi:10.1016/S1369-8486(00)00007-8. ,
  9. ^ Dear, Peter. Revolutionizing the Sciences: European Knowledge and Its Ambitions, 1500–1700. Princeton: Princeton UP, 2001.
  10. ^ Staden, Heinrich von (2013-06-17), „Writing the Animal: Aristotle, Pliny the Elder, Galen”, Writing Science, DE GRUYTER, str. 111—144, ISBN 978-3-11-029505-4, doi:10.1515/9783110295122.111, Pristupljeno 2023-01-29 
  11. ^ Davì G, Asta G, Lagalla R, Midiri M, Mercadante G (1999). „Skene's gland pseudocysts. An occasional finding with computed tomography and ultrasound”. La Radiologia Medica. 98 (4): 314—16. PMID 10615378. .

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Herofil na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херофил&oldid=28927040”