Хималајски бор

Himalajski bor
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Divizija:	Pinophyta
Klasa:	Pinopsida
Red:	Pinales
Porodica:	Pinaceae
Potporodica:	Pinoideae
Rod:	Pinus
Vrsta:	P. wallichiana
Binomno ime
	Pinus wallichiana; A. B. Jacks.
	Areal himalajskog bora; (obeležen crvenom bojom)
Sinonimi
	Pinus excelsa Wall. ex D. Don; Pinus griffithii McClell.;

Himalajski bor (lat. Pinus wallichiana) je visoki zimzeleni četinar iz roda borova (Pinus). U literaturi se još može sresti i pod nazivima butanski bor, plavi bor ili himalajski beli bor.^[1]

Rasprostranjenost

Areal himalajskog bora proteže se duž južnih i zapadnih Himalaja, do Avganistana, u Burmi i Junanu, na visinama od 2.000-3.000 m, mada se spušta i do 1.500 m ali i penje u visinu i do 4.000 m n.v.^[2]

Uvezen je u Englesku 1823. i za razliku od nekih drugih vrsta petoigličastih borova relativno je imun na infekcije gljivicom Cronartium ribicola (upala kore borovca) koja napada ove borove, a najviše štete nanosi vajmutovom boru.^[3]

Izgled

Himalajski bor je drvo visoko 25-30 m, sa široko piramidalnom krošnjom koja se grana od same zemlje. Kora mladih stabala je glatka, sivozelena, kod starijih tamnosiva. Mlade grane su gole i sjajne, žućkastozelene.^[2]

Četine rastu po 5 u rukavcu (petoigličasti borovi), na skraćenom izdanku. Duge su i tanke (dužine 10-18 cm, širine oko 0,75 mm), povijene, plavičastozelene boje.^[2]

Muški cvetovi skupljeni su na vrhovima izbojaka.^[4] Zrele šišarke veoma su duge, 15-25 cm i široke 5-7 cm, cilindrične, prave ili malo povijene, svetlosmeđe. Rastu u skupinama po 2-3, na drškama dugim 2-5 cm. Javljaju se u aprilu, sazrevaju u oktobru druge godine, otvaraju se na granama.^[4] Seme je dugo 8-9 mm, sa kriocem dugim 2 cm. Brzo se rasejava.^[2]

Kora
Mladi izbojci
Četine
Muški cvetovi
Zelene šišarke
Otvorene šišarke

Stanište

Himalajski bor je brzorastuća vrsta, veoma otporan prema mrazu i niskim temperaturama. Podnosi temperature -25 do -30 °C. Loše podnosi suvo zemljište, a najbolje uspeva na svežem i bogatom tlu, formiranom na silikatnoj podlozi. U mladosti podnosi zasenu.^[2] Dobro podnosi atmosfersko zagađenje.^[3]

U pogledu visinske rasprostranjenosti himalajski kedar ima veliku ekološku amplitudu, veću od ostalih četinara koji rastu na Himalajima. Na svom prirodnom staništu, raste u dolinama, na maksimalnoj nadmorskoj visini od 2.700 metara, ali se u Butanu penje i do 3.400 m n.v. Gradi čiste sastojine ili se meša sa drugim vrstama, često lišćarskim, hrasta (Quercus sp.), javora (Acer sp.) ili božikovine (Ilex sp.). U zapadnim Himalajima, u uslovima suvlje klime, gradi mešovite sastojine sa himalajskim kedrom (Cedrus deodara). U istočnim delovima areala gradi mešovite sastojine sa vrstama smrče (Picea sp.), jele (Abies sp.) ili tsuge (Tsuga sp.).^[3]

Upotreba

Posle himalajskog kedra himalajski bor je najznačajnije drvo Himalaja.^[2] važna ekonomska vrsta u mnogim delovima Himalaja. Njegovo stablo je pravo do velike visine, a drvo je veoma kvalitetno, jedričavo i jako. Koristi se u građevinarstvu, stolarstvu, za izradu nameštaja, oplata, furnira, ograda i kapija, sanduka i kutija i sl. Nakon tretmana sredstvima za zaštitu od njega se izrađuju i železnički pragovi.^[3] Daje smolu dobrog kvaliteta.^[4]

Značaj u ozelenjavanju

Himalajski bor je veoma efektno dekorativno drvo, bilo da se sadi u grupama ili pojedinačno na otvorenom prostoru. Kod soliternih stabala razvijaju se donje grane od same zemlje. Svetla boja dugih, povijenih četina čini izuzetan kontrast sa vrstama tamnog lišća. Izuzetno su dekorativne i dugačke viseće šišarke,^[2] kao i same četine, duge, meke i povijene nadole, zbog kojih ovaj bor često nazivaju i "žalosni bor".^[5] U Beogradu, na Senjaku, nalaze se dva stabla himalajskog bora zaštićena kao spomenik prirode.

Reference

^ „Pinus wallichiana”. Royal Horticultural Society. Pristupljeno 19. 2. 2016.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Vukićević, Emilija (1982), Dekorativna dendrologija (2. izd.), str. 105—106
^ ^a ^b ^v ^g Farjon, A. (2013). „Pinus wallichiana”. The IUCN Red List of Threatened Species 2013: e.T42427A2979371. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T42427A2979371.en. |access-date= zahteva |url= (pomoć)
^ ^a ^b ^v Paola 1984, str. 76
^ Buha 2005, str. 14

Literatura

Buha, Milica (2005). Četinari, žive ograde i "zelene skulpture". Niš: Film publik art. str. 14. ISBN 86-85463-02-5.
Paola, Lanzara (1984). Drveće. Ljubljana: Mladinska knjiga. str. 76.
Vukićević, Emilija (1982), Dekorativna dendrologija (2. izd.), Beograd: Privredno finansijski vodič, str. 104—105

Vidi još

Spoljašnje veze

„Pinus wallichiana”. Royal Horticultural Society. Pristupljeno 19. 2. 2016.
Pinus wallichiana - pristupljeno 19. 2. 2016.

[royalhorticulturalsociety-1] „Pinus wallichiana”. Royal Horticultural Society. Pristupljeno 19. 2. 2016.

[vukicevic-2] v ^g ^d ^đ ^e Vukićević, Emilija (1982), Dekorativna dendrologija (2. izd.), str. 105—106

[iucnredlist-3] v ^g Farjon, A. (2013). „Pinus wallichiana”. The IUCN Red List of Threatened Species 2013: e.T42427A2979371. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T42427A2979371.en. |access-date= zahteva |url= (pomoć)

[lanzara-4] v Paola 1984, str. 76

[buha-5] Buha 2005, str. 14

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

Normativna kontrola
Državne	Izrael Sjedinjene Države
Ostale	Enciklopedija Britanika