Pređi na sadržaj

Hrišćanska teozofija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Teozofija (višeznačna odrednica).
Portret Jakoba Bemea

Ovaj članak je o ezoteričnom hrišćanskom pokretu.

Teozofija, takođe poznata kao Hrišćanska teozofija i Bemeova teozofija, odnosi se na niz pozicija unutar hrišćanstva koje se fokusiraju na postizanje direktnog, neposrednog znanja o prirodi božanstva i porekla i svrhe univerzuma. Ona je okarakterisana kao mistična i okultistička filozofija[1]. Teozofija se smatra delom zapadnog ezoterizma, koji veruje da skriveno znanje ili mudrost iz drevne prošlosti nudi put do prosvetljenja i spasenja.

Temelj hrišćanske teozofije obično se pripisuje nemačkom filozofu Jakobu Bemeu.

Godine 1875, pojam "teozofija" je usvojen i oživljen od strane Teozofskog društva, ezoterične organizacije koja je stvorila duhovni pokret koji se takođe naziva Teozofija[2]. U 20. veku, teozofija je postala predmet proučavanja različitih naučnika zapadnog ezoterizma.


Etimologija i terminologija[uredi | uredi izvor]

Teozofija potiče od grčke reči theosophia (θεοσοφια), koja kombinuje theos (θεος), "Bog"[3] i sophia (σοφια), "mudrost"[4]. Njegovo etimološko značenje je, prema tome, "Božja mudrost"[5].

Pojam teozofija pojavio se (i na grčkom i na latinskom) u delima ranih crkvenih očeva[5], kao sinonim za teologiju: teozofi su "oni koji znaju božanske stvari". Termin je, međutim, tokom svoje istorije stekao različita značenja.[6] Pridev "teozof" (θεοσοφος) "mudri u božanskim stvarima" je primenjen od strane Iamblihusa na gimnozofiste (νυμνοσοφισται), tj. na indijske jogije ili sadhuse.[7]

Učenici ezoterizma kao što su Godvin i Faivre razlikovali su tradiciju religiozne iluminacije od religijskog sistema uspostavljenog krajem devetnaestog veka od strane Helene Blavatski pozivajući se na ovo drugo sa velikim slovom kao Teozofija, a prvo sa malim slovom kao teozofija.[8][9] Sledbenici Blavatski pokreta su poznati kao Teozofi, dok se pristalice starije tradicije nazivaju teozofi.[8][9] Izazivajući određenu konfuziju, činjenica je da je nekoliko Teozofa - kao što je C. C. Mejsi - takođe bili teozofi.[8][9]

Antoan Faivre je predložio da se to nazove "Bemeova teozofija".[10]

Istorijski razvoj[uredi | uredi izvor]

Antika i srednjovekovlje[uredi | uredi izvor]

Izraz teozofija bio je korišćen kao sinonim za teologiju još u 3. veku nove ere. Delo Summa Philosophiae koje je u 13. veku napisao Robert Groseteste napravilo je razliku između teozofa i teologa. U ovom radu, teozofi su opisani kao autori inspirisani samo svetim knjigama, dok su teolozi poput Pseudo-Dionisija Areopagita i Origena opisani kao osobe čiji je zadatak bio da objasne teozofiju. Stoga, termini su bili suprotni današnjem, stvarnom značenju.

Period od 16. do 19. veka[uredi | uredi izvor]

Tokom renesanse, upotreba termina se odvojila da bi se odnosila na gnostičko znanje koje nudi individualno prosvetljenje i spasenje kroz znanje o vezama za koje se veruje da ujedinjuju nju ili njega sa svetom božanskih ili posrednih duhova. Hrišćanska teozofija nastala je u Nemačkoj, u 16. veku. Bila je u velikoj meri inspirisana radovima Paracelzusa (1493-1541). Ovaj termin još uvek nije dostigao ustaljeno značenje. Ipak, delo Teozofija Johanesa Arboreusa iz sredine 16. veka pružilo je podugačko izlaganje, u kome ni jednom nije spomenut ezoterizam. U sedamnaestom i osamnaestom veku, hrišćanska teozofija i pijetizam su se uzdigli kao odgovor na pravoslavlje luteranske reformacije.

"U prvoj deceniji 19. veka, nemački obućar Jakob Beme napisao je opus impresivne dubine i originalnosti koji je postao fundamentalan za jednu od glavnih struja u istoriji zapadnog ezoterizma: hrišćanska teozofija. U iskrenom pokušaju da razume kako je dobar Bog mogao da stvori svet pun toliko zla i patnje, Beme je razvio dramatičnu vizionarsku kosmogoniju punu alhemijskih i paracelzijskih referenci, koje su opisivale rođene samog Boga iz nepoznatih misterija bezdana."

Wouter Hanengraaff

Rad nemačkog, hrišćanskog mistika iz 17. veka Jakoba Bemea (1575-1624) je veoma doprineo široj upotrebi reči teozofija, iako je Beme retko koristio ovaj izraz u svojim rukopisima. Beme je ovoj reči dao ograničeno značenje, jasno stavljajući do znanja da ne povezuje prirodu sa Bogom. Bemeova dela su opisana kao fundamentalna za hrišćansku teozofiju. U 17. veku je bilo relativno malo teozofa, ali mnogi od njih su bili plodni za razvoj teozofije. Izvan Nemačke, teozofa je još bilo i u Holandiji, Engleskoj, i Francuskoj. Ovu grupu predstavljaju Jan Baptist van Helmont, Robert Flud, Džon Pordag, Džejn Lid, Henri Mor, Pjer Poaro, i Antoanet Borinjon. Teozofi iz ovog perioda su se često bavili prirodom koristeći metod interpretacije zasnovan na specifičnom mitu ili otkrovenju, primenjujući aktivnu maštu ne bi li izvukli simbolička značenja i nastavili svoju potragu za znanjem u cilju potpunog razumevanja tih misterija. Atanasijus Kirher u svom delu Oedipus Aegyptiacus (1652) reč teozofija dodeljuje metafizici vezanoj za stari Egipat, kao i neo-platonizmu, time ponovo dajući reč jednom od njenih najčešće prihvatanih značenja, božanskoj metafizici.

U 18. veku, reč teozofija ušla je u širu upotrebu među nekim filozofima. Ipak, ovaj izraz je u rečnicima i enciklopedijama i dalje bio praktično odsutan tokom celog osamnaestog veka. Češće je počeo da se pojavljuje od druge polovine devetnaestog veka. I sami teozofi su retko koristili ovaj izraz, bar do sredine sredine devetnaestog veka. Johan Jakob Bruker je u svom monumentalnom delu Historia critica philosophia (1741) uključio dugačko poglavlje o teozofiji. Uključio je teozofe, kao i druge struje u ezoterici, u ono što je tada bila standardna referenca u istoriji filozofije. Do osamnaestog veka, reč teozofija je često korišćena u kombinaciji sa panozofijom, odnosno poznavanjem božanskih stvari koje se stiču dešifrovanjem navodnih hijeroglifa konkretnog univerzuma. Termin teozofija je prikladnije rezervisan za obrnuti proces kontemplacije o božanskom kako bi se otkrio sadržaj konkretnog univerzuma. U Engleskoj, Robert Hindmarš, štampar sa metodističkom pozadinom, osnovao je 1783. godine "Teozofsko društvo" za prevođenje, štampanje i distribuciju spisa Svedenborga. Ovo društvo je 1785. godine preimenovano u"Britansko društvo za širenje doktrine nove crkve", koje se sastoji od verovanja zasnovanih na Svedenborgu. U Francuskoj, Deni Didro dao je reči teozofija više pažnje od drugih enciklopedija ovog perioda, uključujući članak o njoj u njegovoj Enciklopediji, objavljenoj tokom francuskog prosvetiteljstva. Članak se uglavnom bavio Paracelsusom i suštinski je plagirao Brukerovu "Historia".

Grupe poput Martinističkog reda, koji je 1891. godine osnovao Papus, pratile su teozofsku struju blisko povezanu sa judeo-hrišćansko-islamskom tradicijom i zapadnim ezoterizmom. Teozofi izvan inicijativnih društava uključivali su ljude poput Vladimira Solovjeva (1853-1900).

Opšte karakteristike[uredi | uredi izvor]

Faivre je konstantovao da je Teozofija gnoza koja ima uticaj ne samo na spasilačke odnose koje individua održava sa božanskim svetom, već takođe i na prirodu samog Boga, ili božanskih osoba, i na prirodu univerzuma, poreklo tog univerzuma, skrivene strukture koje su konstituisane u svom sopstvenom stanju, svojoj povezanosti sa čovečanstvom i svojim završnim ciljevima.[11]

Teozofija zapravo označava specifičan tok misli ili tradicije u sklopu modernih studija ezoterije. Prema tome, prati putanju počinjući od više modernog perioda 15-tog veka pa nadalje. Faivre opisuje teozofsku struju ili teozofiju kao jednu ezoteričnu struju među sedam drugih ezoteričnih struja u ranoj modernoj Zapadnoj misli (tj. alhemija, astrologija, neo-aleksandrijski hermetizam, Kristijan Kabala, Paracelzus (tj. učenje predskazanja Paracelzusa), okutna filozofija i Rozenkrojceri).[12]

Faivre je primetio da postoje očigledne sličnosti između rane teozofije i moderne teozofije, zato što obe igraju značajnu ulogu u Zapadnoj ezoteriji i obe tvrde da se bave mudrošću iz perspektive gnostika. Ali Faivre takođe tvrdi da postoje razlike, jer se zapravo ne oslanjaju na iste reference; i njihov stil je drugačiji. Referentni kodeks rane teozofije pripada, u suštini, jevrejsko-hrišćanskoj vrsti, dok moderna teozofija otkriva veći univerzalni aspekt.[13] Iako postoje mnoge razlike između hrišćanske teozofije i pokreta teozofije, započetog od strane Helene Blavatski, razlike nisu dovoljno bitne da izazovu nepremostivu barijeru.[12][14]

Teozofi se bare analizom univerzuma, čovečanstva, božanstva i recipročnom dejstvu koje imaju jedni na druge. Polazna tačka za teozofe može biti znanje o spoljašnjim stvarima u svetu ili unutrašnje iskustvo i cilj teozofa je da otkrije dublje značenje u prirodnom ili božanskom carstvu. Antoan Faivre primećujeda teozof posvećuje svoju energiju da izumi (u originalnom smislu otkrije) artikulaciju svih vidljivih i nevidljivih stvari, ispitivajući i božansko i prirodno do najmanjeg detalja.[15] Za znanje koje je stečeno kroz meditaciju, veruje se da menja biće meditatora.

Faivre je identifikovao tri navedene karakteristike teozofije.[12]

Teozofija:

  1. Trougao Božanstva/Čovečanstva/Prirode: Inspirisana analiza koja kruži kroz ova tri ugla. U sklopu unutarbožanskog; poreklo, smrt i postavljanje čoveka povezanog sa božanskim i prirodnim; Prirodom kao živom, spoljašnjom, intelektualnom i materijalnom. Sve tri složene korelacije se spajaju putem intelekta i imaginativnog procesa uma.
  2. Prvenstvo mitskog: Kreativna imaginacija, spoljašnji svet simbola, glifa, mitova, usklađenosti, mirijada (takođe poznato kao mnoštvo), ujedno sa slikom, sve zajedno kao univerzalna realnost za uzajamno dejstvo sjedinjenja od strane kreativnog uma.
  3. Pristup vrhovnim svetovima: Buđenje iznutra, inherentno posedovanje moći da direktno poveže božanske svetove. Postojanje posebne ljudske sposobnosti da stvori ovu povezanost. Sposobnost da poveže i istraži sve nivoe realnosti; zajedničko prodiranje ljudskog sa božanskim; da se poveže sa svom stvarnošću i doživi jedinstveno unutrašnje buđenje.

Nasleđe i odziv[uredi | uredi izvor]

Naučnik ezoterije Vauter Hanegraf je opisao hrišćansku teozofiju kao jednu od glavnih struja u istoriji Zapadne ezoterije.[16]

Akademsko učenje[uredi | uredi izvor]

Hrišćanska teozofija je manje istraživana oblast; opšta istorija nikada nije bila napisana.[12] Francuski naučnik Antoan Faivre se posebno interesovao za teozofe i prosvetitelje 18-tog i 19-tog veka. Napisao je doktorsku tezu o Karl von Ekarthauzen i hrišćanskoj teozofiji.[17] Naučnici ezoterije su argumentisali da se Faiverova definicija Zapadne ezoterije oslanja na njegov stručnjački fokus na hrišćansku teozofiju, renesansni hermetizam i romantičarsku naturalističku filozofiju, i prema tome stvara idealni tip ezoterije koji ne odgovara svim ezoteričnim strujama.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Huss, Boaz (novembar 2013). „FORWARD, TO THE EAST: NAPTHALI HERZ IMBER'S PERCEPTION OF KABBALAH”. Journal of Modern Jewish Studies (na jeziku: engleski). 12 (3): 398—418. ISSN 1472-5886. doi:10.1080/14725886.2013.826464. 
  2. ^ „Blavatsky, Helena Petrovna”. Dictionary of Gnosis & Western Esotericism. Pristupljeno 2019-05-24. 
  3. ^ Liddell, Henry George (2009). Greek-English lexicon. Digitized by the Genealogical Society of Utah. OCLC 957365085. 
  4. ^ „Encyclopedia of occultism & parapsychology”. Choice Reviews Online. 28 (10): 28—5441—28—5441. 1991-06-01. ISSN 0009-4978. doi:10.5860/choice.28-5441. 
  5. ^ a b Faivre, Maurice (1994). „À propos de mémoire”. Hommes et Migrations. 1178 (1): 62—63. ISSN 1142-852X. doi:10.3406/homig.1994.2272. 
  6. ^ Faivre, C.; Bellet, D. (2000). Journal of Porous Materials. 7 (1/3): 357—361. ISSN 1380-2224. doi:10.1023/a:1009691122195 http://dx.doi.org/10.1023/a:1009691122195.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  7. ^ Struck, Peter T., Iamblichus, de Mysteriis, Book I The de Mysteriis, Princeton University Press, str. 489—506, ISBN 9780691188164, Pristupljeno 2019-05-24 
  8. ^ a b v MISSING-VALUE, MISSING-VALUE, Chapter XII, Routledge, str. 117—127, ISBN 9781351220989, Pristupljeno 2019-05-24 
  9. ^ a b v Faivre, Antoine (1994). Access to Western esotericism. Albany: State University of New York Press. ISBN 0585053480. OCLC 42628596. 
  10. ^ D'Arcier, Bruno Faivre; Andan, Odile; Raux*, Charles (1998). Transportation. 25 (2): 169—185. ISSN 0049-4488. doi:10.1023/a:1005042505063 http://dx.doi.org/10.1023/a:1005042505063.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  11. ^ Faivre, Antoan (1994). „Access to Western Esotericism”. SUNY Series in Western Esoteric Traditions. 
  12. ^ a b v g Faivre, Antoan (2000). „Theosophy, Imagination, Tradition: Studies in Western Esotericism.”. SUNY Series in Western Esoteric Traditions. 
  13. ^ Faivre, Antoan (2000). „Theosophy, Imagination, Tradition: Studies in Western Esotericism”. SUNY Series in Western Esoteric Traditions. 
  14. ^ Hammer, Olav; Rothstein, Mikael (2013). Handbook of the Theosophical Current. BRILL. str. Modern theosophy retains its western Hermetic motive, logic and end.... The continuities are greater than the differences. ISBN 9789004235977. 
  15. ^ Faivre 1987
  16. ^ Hanegraf, Vauter (2013). „Western Esotericism: A Guide for the Perplexed”. London: Bloomsbury Press. 
  17. ^ Goodrick-Clarke, Nicholas (2008). The Western Esoteric Traditions: A Historical Introduction. Oxford: Oxford University Press. 
  18. ^ Goodrick-Clarke, Nicholas (2008). The Western Esoteric Traditions: A Historical Introduction. Oxford: Oxford University Press. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Faivre, Antoan (1987). Theosophy. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хришћанска_теозофија&oldid=27843114”