Pređi na sadržaj

Huana de Ibarbourou

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Huana de Ibarbourou
De Ibarbourou 1934. g.
Lični podaci
Puno imeHuana Fernandez Morales de Ibarbourou
NadimakHuana od Amerike
Datum rođenja(1892-03-08)8. mart 1892.
Mesto rođenjaMelo, Urugvaj
Datum smrti15. jul 1972.(1972-07-15) (80 god.)
Mesto smrtiMontevideo, Urugvaj
Porodica
SupružnikLukas Ibarbourou
DecaHulio Cezar Ibarbourou
Književni rad
Žanrpoezija

Huana Fernandez Morales de Ibarbourou (šp. Juana Fernández Morales de Ibarbourou; Melo, Urugvaj, 8. mart 1892. — Montevideo, 15. jul 1979) bila je samoobrazovana pesnikinja i prozaista iz Urugvaja. Bila je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost 1959, 1960. i 1963. godine.[1][2]

Njena dela su bila usredsređena na sentimentalne izraze majčinstva, prirode i fizičke lepote, i bila su izrazito modernistička. Česti element u njenoj poeziji bila je erotika. Prkosila je normama svog doba, uspostavljajući duboku povezanost sa svojim čitaocima, feministički izražavajući žensku strast. „Dijamantski jezici” i „Divlji koren” su njene najpoznatije zbirke pesama, a njen talenat za pisanje privukao je veliku pažnju kada je 1929. godine proglašena „Huanom od Amerike”.

Život i delo

[uredi | uredi izvor]
Kuća Huane de Ibarbourou u Melou, Urugvaj, pretvorena u muzej.[3]

Huana Fernandez Morales rođena je 8. marta, 1892. u mestu Melo, u departmanu Sero Largo u Urugvaju. Njena majka Valentina Morales bila je deo jedne od najstarijih španskih porodica u Urugvaju, a njen otac Visente Fernandez bio je poreklom iz Galicije. Odrasla je na selu i u ranom detinjstvu počela da oseća srodnost sa prirodom koja će je kasnije inspirisati da napiše mnoge od svojih pesama. [1]

Osnovnu školu pohađala je u javnoj školi u Melu, koja danas nosi ime po njoj, a kasnije je pohađala srednju versku školu. Takođe bila je zainteresovana za učenje francuskog jezika, koji je u to vreme bio jezik koji su učili oni koji su želeli da pristupe višem kulturnom nivou. Književnošću je počela da se bavi u mladosti, i kao samouka književnica objavila je svoje prvo delo u Montevideu u lokalnim novinama, pod pseudonimom Jeanette D'ibar, koji je ubrzo nakon toga prestala da koristi. [4]

Godine 1913. udala se za vojnog kapetana Lukasa de Ibarbourou, čije je prezime preuzela i kasnije koristila u potpisivanju svojih dela. Imala je jednog sina, Hulija Cezara, nakon čijeg rođenja u svoju poeziju počinje da ubacuje elemente majčinstva, što se može videti u njenom delu „Dnevnik mlade majke”. Njen sin je postao njen primarni izvor inspiracije, što se može posmatrati i u njenom autobiografskom delu, „Dečak Karlo”.[1]

Njene prve zbirke pesama, „Dijamantski jezici” (1919), „Sveži krčag” (1920) i „Divlji koren” (1922), svrstavaju se u modernistički književni pravac. Imale su međunarodni uticaj i prevedene su na nekoliko jezika. Godine 1930. objavila je delo „Ruža vetrova”, koje je bilo avangardno.

U njenim ranijim delima, čest fokus bio je na ženskom telu i senzualnosti, sa velikim naglaskom na erotici, koja se najviše javljala kroz opis prirode.

Dobitnica je mnogih književnih i društvenih priznanja. Urugvajska vlast ju je 1929. godine proglasila za Huanu od Amerike (šp. Juana de América). Godine 1950. postala je predsednica Urugvajskog društva pisaca. Američka ženska unija (šp. Unión de Mujeres Americanas) dodelila joj je 1953. nagradu „Žena Amerike” (šp. Mujer de América) u Njujorku. Njeno delo je 1955. godine nagrađeno od strane Instituta hispanske kulture u Madridu, dok joj je 1959. godine dodeljena Nacionalna nagrada za književnost. Bila je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost 1959, 1960. i 1963. godine. [1]

Poseta Huane de Ibarbourou Odeljenskoj gimnaziji u Duraznu

Njen prozni rad su uglavnom obeležila dela za decu; kao ranije spomenuto delo, „Dečak Karlo”, u kome je opisivala sećanja na svoje detinjstvo. Pored ovog dela, pisala je i dramu („Natašini snovi”, 1945.), kao i druge kraće priče namenjene za mlađi uzrast. U ovo doba, centralna tema njene poezije bila je majčinstvo, mladost i nostalgija, koja se ogledala u prirodi kroz biljni i životinjski svet; kao i elemente poput zemlje, vetra i vode. [5]

Priroda je bila najzastupljeniji motiv u njenoj poeziji. Pojavljuju se šume, drveće, voće, cveće i životinje. Za Huanu, priroda nije bila samo dekor, već i odraz duhovnog stanja i manifestacija božanskog. Proleće je simbolizovalo mladost i ljubav, a priroda se u celini vezuje za rani životni period. Njena snažna povezanost sa prirodom čini život u gradu nezadovoljavajućim, a odsustvo prirode izjednačava sa odsustvom života. [6]

U kasnijoj fazi svog stvaralaštva, počela je da se bavi i mračnijim temama, uvodeći motiv smrti i izražavajući njenu neizbežnost (Perdida, 1950. godine). Motivi poput vode i morskog pejzaža su više izraziti u njenim kasnijim delima, ali u zrelosti dobijaju simboličku povezanost sa usamljenošću i predosećanjem smrti. Njen odnos prema smrti se takođe menja; mada je u početku prkosna, kasnije postaje zaokupljena njenim stalnim prisustvom. Tome je doprinela smrt njenih roditelja, kao i njenog supruga. Noć u njenoj poeziji evoluira od simbola ljubavi do simbola samoće, nesanice i, konačno, smrti, dok je dan predstavljao život i nadu. Plašila se smrti i očekivala je sa strepnjom, što je eksplicitno rekla u prvom stihu svoje pesme „Carne inmortal”. Kroz njenu borbu protiv stalno dopiruće smrti, javljaju se elementi religijskog misticizma u njenim delima: „Otisci Biblije”, „Pohvala gospi” i „Priziv svetom Isidru” iz 1934. godine. Godine 1967. objavila je delo „Elegija” u znak sećanja na svog pokojnog muža.[7][8]

Huana de Ibarbourou preminula je u Montevideu 15. jula 1979. godine. Tadašnja vlada je proglasila dan nacionalne žalosti. Sahranjena je na groblju Buseo u Montevideu, uz državnu počast, postavši prva žena kojoj je takva počast i dodeljena.

Kritike

[uredi | uredi izvor]

Huana de Ibarbourou bila je izuzetna ličnost u Urugvaju, Španiji i širom Latinske Amerike. Njeno lirsko stvaralaštvo ostavilo dubok trag u književnosti. Njena poetska karijera kreće se od radova koji su plenili lakoćom i senzualnošću, a postigli su nacionalno i međunarodno priznanje, do kasnijih, ozbiljnijih tema prožetih dubokim razmišljanjem. Tokom vremena, njen stil se razvijao, udaljavajući se od modernizma ka njenom originalnom i neposrednom izrazu koji objedinjuje avangardne uticaje i snažnu vezu sa zemaljskim. [9]

Socijalni i kulturni kontekst pokazuje kako je njen rad iskorišćen  u izgradnji nacionalnog identiteta. Kao „Huana od Amerike”, ona je postala simbol latinoameričke kulture, ali često kroz patrijarhalni okvir koji je marginalizovao njenu subverzivnu poetiku. Huana u svojim delima istražuje teme poput ljubavi, ženske želje i erotike. Kritičari su idealizovali njenu „nevinost” i „čednost”, umanjujući snažne teme žudnje, pobune i prkosa u njenim stihovima. [10]

Njen prelaz od modernizma ka autentičnom stilu počinje s njenom prvom knjigom i nikada ne prestaje. Huana je kroz svaku fazu stvaralaštva ponovo pronalazila sebe, stalno dodajući dubinu i vremensku dimenziju svom poetskom izrazu. Zbirka „Dijamantski jezici” donosi značajne inovacije, od kojih se ističu napuštanje modernizma u korist svežeg, spontanog i leksički inovativnog izraza, koji za cilj ima originalnost. Takođe, ona proslavlja telo i trenutak u prolaznosti života, bez nihilizma, već sa radosnom i snažnom svešću o postojanju. Uz to, uvodi estetiku pobune zasnovanu na ljubavi i uživanju kao ženskim pravima, što je posebno izraženo u pesmi „Buntovnica”. [9]

Recepcija njenog rada osvetljava tenziju između njene poetske hrabrosti i društvenih ograničenja. Dok su je neki slavili kao pionirku slobodne izražajnosti, drugi su njene radikalne poruke zanemarivali u korist sentimentalnih interpretacija. [6]

Delo Huane de Ibarbourou ostaje primer književne i kulturne subverzije, pozivajući na reinterpretaciju njenog nasleđa kao simbola ženske snage i otpora hegemonijalnim normama. Njeno delo krši rodne stereotipe, pružajući glas ženskoj autonomiji i izazivajući društvene norme svog vremena. Uprkos tome, kanonizacija njenog lika kao kulturnog simbola često je ignorisala njen subverzivni potencijal. Huana de Ibarbourou ostaje ključna figura koja osvetljava kako su žene u književnosti borile za izražavanje i priznanje. [6]

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Huana je započela sa pisanjem poezija veoma rano u detinjstvu. Sa 13 godina je napisala svoj prvi sonet, pod nazivom El Cordero (u prevodu „Jagnje”). [11]

Godine 1918. se u novinama La razón objavljuje serija njenih pesama, koje su postigle veoma veliki uspeh. Nakon godinu dana, 1919, objavljuje svoju prvu zbirku pesama, takođe i jedno od glavnih dela latinoameričke književnosti, Las lenguas de diamante („Dijamantski jezici”). [1]

Iako je prva knjiga istakla kao pesnikinju već sledeće godine, 1920. objavljuje El cántaro fresco („Sveži krčag”), takođe druge knjige iz tog perioda su Raíz salvaje iz 1922. („Divlji koreni”) i La rosa de los vientos („Ruža vetrova”) iz 1930. godine . [1]

Njeni prozni radovi, Epistolario iz 1927. („Prepiska”) i Chico Carlo iz 1944. godine („Dečak Karlo”), bili su posvećeni njenom sinu i to su autobiografske priče koje se pojavljuju u velikom broju školskih tekstova. Nakon deset godina stvaranja sledi razdoblje tokom kog nije stvarala duže od dvadeset godina. Nakon smrti roditelja i muža, koji su ostavili dubok uticaj na njeno stvaralaštvo, 1950. godine piše jedno od njenih najzastupljenijih dela Perdida („Gubitak”).[8] U istom periodu objavljena su i dela Azor („Jastreb”) i Obras completas 1953. godine. Od njenih poslednjih dela izdvaja se knjiga Elegía („Elegija”) iz 1967. godine, koju je napisala u znak sećanja na svog muža. [12]

Počasti

[uredi | uredi izvor]
  • Njena kuća u Melu, se od 2001. godine smatra muzejom.
  • Ružičnjak Huana de Ibarbourou (šp. La Rosaleda Juana de Ibarbourou) je ružičnjak napravljen 1912. godine, koji se nalazi u Montevideu, a ime je kasnije dobio u čast Huani.[13]
  • Njeno ime nose brojne škole, biblioteke i kulturne institucije u Urugvaju i Latinskoj Americi.
  • Podignut je spomenik u njenom rodnom gradu kao trajni podsetnik na njen doprinos urugvajskoj kulturi.
  • U Urugvaju su izdane poštanske marke sa njenim likom kao počast njenoj književnoj zaostavštini.

Galerija

[uredi | uredi izvor]
  • Ružičnjak Huane de Ibarbourou
    Ružičnjak Huane de Ibarbourou
  • Škola Huana de Ibarburu u Duraznu
    Škola Huana de Ibarburu u Duraznu

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ Scott, Renée (2002). Escritoras uruguayas: una antología crítica. Montevideo: Ed. Trilce. ISBN 978-9974-32-312-4. 
  2. ^ Mehlin, Hans (2024-05-21). „Nomination%20Archive”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-11-25. 
  3. ^ „Casa Museo de Juana de Ibarbourou”. www.museos.gub.uy (na jeziku: španski). Pristupljeno 2023-09-19. 
  4. ^ Pueyrredón, Victoria (mart 1978). „De Juanita Fernandez a Juana de America” (PDF). Boletín de la Asociación Europea de Profesores de Español. 18: 133—136. 
  5. ^ Smith, Verity, ur. (1997-03-26). Encyclopedia of Latin American Literature (na jeziku: engleski) (0 izd.). Routledge. ISBN 978-1-135-31425-5. doi:10.4324/9780203304365. 
  6. ^ a b v Skledar Matijević, Ana (januar 2016). „Femenismo y transgresión en las obras de Alfonsina Storni, Gabriela Mistral y Juana De Ibarbourou” (PDF). Cuadernos De Aleph. 8: 108—127. 
  7. ^ Smith, Verity, ur. (2006). Encyclopedia of Latin American Literature (2. izd.). Fitzroy Dearborn Publishers. ISBN 0-203-30436-5. 
  8. ^ a b Fernandez, Tomas; Tamaro, Elena (2004). „Biography of Juana de Ibarbourou”. Barcelona, Spain. 
  9. ^ a b Courtoisie, Rafael (januar 2019). „Juana de Ibarbourou: síntesis y fundación de una poesía de mujer.”. Revista De La Academia Nacional De Letras. 15: 189—192. 
  10. ^ Applegate, Lauren (2014). „The Rebel and the Icon: Juana de Ibarbourou and the Emblem of Juana de América”. Pacific Coast Philology. 49 (1): 58—77. ISSN 0078-7469. doi:10.5325/pacicoasphil.49.1.0058. 
  11. ^ Jarrín Ballesteros, Humberto (2019). Letras ajenas: Ensayos literarios. Programa Editorial Universidad Autónoma de Occidente. str. 47—49. ISBN 9586190234, 9789586190237 Proverite vrednost parametra |isbn=: invalid character (pomoć). 
  12. ^ „Biografia de Juana de Ibarbourou”. www.biografiasyvidas.com. Pristupljeno 2024-11-25. 
  13. ^ „Sala de Medios”. Intendencia de Montevideo. (na jeziku: španski). 2017-07-05. Pristupljeno 2024-11-25. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Jarrin Ballesteros, Humberto. Letras ajenas: Ensayos literarios. Programa Editorial Universidad Autónoma de Occidente, 2019.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хуана_де_Ибарбоуроу&oldid=28887280”