Pređi na sadržaj

Цилиндар (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Cilindar
Filmski poster
Izvorni naslovTop Hat
RežijaMark Sandrič
ScenarioAlan Skot
Dvajt Tejlor
ProducentPandro S. Berman
Temelji se naSkandal u Budimpešti
(Aleksandar Farago i Aladar Laslo)[1]
Glavne ulogeFred Aster
Džindžer Rodžers
MuzikaIrving Berlin
Direktor
fotografije		Dejvid Abel
MontažaVilijam Hamilton
Producentska
kuća		RKO Radio Pictures
DistributerRKO Radio Pictures
Godina1935.
Trajanje101 minuta
ZemljaSAD
Jezikengleski
Budžet609 hiljada dolara[2]
Zarada3,2 miliona dolara[2]
IMDb veza

Cilindar (engl. Top Hat) je američki mjuzikl humoristički film iz 1935. godine, režisera Marka Sandriča.[3] Fred Aster igra Džerija Traversa, američkog step plesača, koji dolazi u London da glumi u predstavi koju je producirao Horas Hardvik (Edvard Everet Horton). On upoznaje i pokušava da impresionira Dejl Tremont (Džindžer Rodžers) kako bi pridobio njenu naklonost. U filmu se takođe pojavljuje Erik Blor kao Hardvikov sobar Bejts, Erik Rouds kao Alberto Bedini, modni dizajner i Džerijev rival za Dejlinu naklonost, kao i Helen Broderik u ulozi Hardvikove napaćene supruge Medž. Godine 1990, Kongresna biblioteka je izabrala film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja.”[4]

Scenario za film napisali su Alan Skot i Dvajt Tejlor, a pesme Irvinga Berlina, „Top Hat, White Tie and Tails” i „Cheek to Cheek”, postale su klasici američkih pesama. Mnogi filmovi su odali omaž potonjoj pesmi, uključujući Purpurnu ružu Kaira (1985), Zelenu milju (1999) i Malog šefa (2017).

Aster i Rodžersova su zajedno snimili devet filmova za RKO Pictures, među kojima su: Vesela raspuštenica (1934), Roberta (1935), Sledi flotu (1936), Vreme svinga (1936), Zaplešimo zajedno (1937) i Bezbrižan (1938). Cilindar je bio najuspešniji film njihovog partnerstva (i drugi najuspešniji Asterov film posle Uskršnje parade), dostigavši drugo mesto na svetskim blagajnama 1935. godine.[5] Dok neki plesni kritičari tvrde da je Vreme svinga sadržalo bolje plesne scene,[5][6] Cilindar ostaje, do danas, najpoznatije delo pomenutog partnerstva.[7]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Američki plesač, Džeri Travers, dolazi u London da glumi u predstavi koju je producirao nespretni Horas Hardvik. Dok praktikuje stepovanje u svojoj hotelskoj sobi, on budi Dejl Tremont na spratu ispod. Ona odjuri gore da se požali, nakon čega se Džeri beznadežno zaljubljuje u nju i nastavlja da je proganja po celom Londonu.

Dejl zamenjuje Džerija sa Horasa, koji je oženjen njenom prijateljicom Medž. Nakon uspeha Džerijeve premijere u Londonu, on prati Dejl u Veneciju, gde posećuje Medž i modelira/promoviše haljine koje je kreirao Alberto Bedini, italijanski modni dizajner sa sklonošću prema malapropizmima.

Džeri zaprosi Dejl, koja je, još uvek ga smatrajući za Horasa, zgrožena što bi se muž njene prijateljice mogao tako ponašati. Umesto toga pristaje da se uda za Alberta. Bejts, Horasov engleski sobar, preruši se u sveštenika i venčava ih; Horas je poslao Bejtsa da prati Dejl.

Tokom vožnje gondolom, Džeri uspeva da ubedi Dejl i oni se vraćaju u hotel gde se prethodna konfuzija brzo razjašnjava. Pomireni par pleše tokom zalaska sunca, uz melodiju „Piccolino”.[8]

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Fred Aster Džeri Travers
Džindžer Rodžers Dejl Tremont
Edvard Everet Horton Horas Hardvik
Erik Rouds Alberto Bedini
Helen Broderikj Medž Hardvik
Erik Blor Bejts

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Džindžer Rodžers i Fred Aster u filmu

Snimanje filma je počelo 1. aprila 1935. i koštalo je 620.000 dolara. Snimanje je završeno u junu, a prve javne pretpremijere održane su u julu. Ovo je dovelo do rezanja otprilike deset minuta filma, uglavnom u poslednjem delu: karnevalska sekvenca i parada gondola koji su snimljeni da bi se pokazao ogroman set bili su u velikoj meri isečeni. Dodatna četiri minuta su izbačena[9] pre premijere, nakon čega je film oborio brojne rekorde, zaradivši 3 miliona dolara tokom prikazivanja u bioskopima i postao najprofitabilniji film RKO-a 1930-ih.[10] Bio je drugi najuspešniji film 1935. godine, posle Pobune na brodu Baunti.[6]

Scenario[uredi | uredi izvor]

Dvajt Tejlor je bio glavni scenarista, a scenario je napisao specijalno za Astera i Rodžersovu. Aster je negativno reagovao na prve verzije scenarija, požalivši se da je „previše urađen po uzoru na Veselu raspuštenicu”, dodajući: „Ja sam predstavljen kao... neka vrsta mladića za osudu, bez šarma, simpatije ili humora”.[5] Alana Skota, kome je ovaj film poslužio kao prvi veliki projekat, i koji je nastavio da piše šest filmova sa pomenutim parom, Sandrič je unajmio kako bi prepravio scenario, i on nikada nije radio sa Tejlorom, a sam Sandrič je bio urednik scenarija i savetnik.[6] Navodno su Ben Holms, Ralf Spens i Karoli Noti pomogli scenariju.[11] Za samu priču je kasnije rečeno da je inspirisana iz dva izvora: Skandalom u Budimpešti Šandora Faraga i Devojkom koja se usuđuje Aladara Lasla.[12]

Hejzova kancelarija insistirala je na samo manjim izmenama scenarija, uključujući verovatno najcitiranu repliku iz filma, Bedinijev moto: „Za žene poljubac, za muškarce mač”, koji je prvobitno glasio: „Za muškarce mač, za žene bič”.[6][13] O svojoj ulozi u stvaranju Cilindra, Tejlor se prisetio da je sa Sandričem i Berlinom delio „neku vrstu dečjeg uzbuđenja. Ceo stil filma se može sažeti u reč beznačajnost. Kada sam otišao u RKO godinu dana kasnije, Mark mi je rekao: 'Nikada više nećeš videti toliko sebe na platnu.'”[6][14] Po izlasku filma, mnogi kritičari su kritikovali scenario, za koji su tvrdili da je skoro potpuno isti Veseloj raspuštenici.[10]

Muzika i orkestracija[uredi | uredi izvor]

Ovo je bila prva kompletna filmska muzika kompozitora Irvinga Berlina od 1930. godine i on je sklopio jedinstven ugovor, zadržavajući autorska prava na partituru uz garanciju od deset odsto profita ako film zaradi preko 1.250.000 dolara.[10] Osam pesama iz originalne muzike je odbačeno jer se smatralo da nisu vodile radnju filma napred.[10] Jedna od njih, „Get Thee Behind Me, Satan”, kasnije je korišćena u filmu Sledi flotu (1936). Svih pet pesama koje su na kraju bile odabrane postale su veliki hitovi, a u prenosu Your Hit Parade 28. septembra 1935. svih pet se našlo među petnaest najboljih pesama odabranih za tu nedelju.[10]

Aster je tvrdio kako je ovaj uspeh pomogao Berlinu da povrati opadajuće samopouzdanje. Aster nije upoznao Berlina pre ovog filma, iako je plesao na sceni uz neke od njegovih melodija još 1915. godine. Usledilo je doživotno prijateljstvo sa Berlinom koji je doprineo stvaranju više Asterovih filmova (ukupno šest) nego bilo koji drugi kompozitor. O svom iskustvu sa Asterom u Cilindru Berlin je napisao: „On je prava inspiracija za pisca. Nikada ne bih napisao Cilindar bez njega. On čini da se osećate tako sigurnim.”[5]

Pošto Berlin nije mogao da čita ili piše muziku, već je mogao samo da bira melodije na specijalno dizajniranom klaviru koji je automatski transponovao tastere, zahtevao je pomoćnika u sastavljanju klavirskih kompozicija. Hal Born – Asterov probni pijanista – izveo je ovu ulogu u Cilindru; on se prisetio radnih noći s njim u hotelu Beverli Vilšir: „Berlin je rekao 'Raj...', a ja sam odsvirao da da di 'Ja sam u raju' (da-da-di). Rekao je, 'Sviđa mi se, zapiši to.'”[6] Ove delove je kasnije orkestrirao tim koji se sastojao od Edvarda Pauela, Morisa de Paka, Džina Rouza, Edija Šarpa i Artura Noultona, koji su radili pod nadzorom Maksa Štajnera.[5]

Berlin je u ovom filmu prekršio brojne konvencije američkog načina pisanja pesama, posebno u pesmama „Top Hat, White Tie and Tails” i „Cheek to Cheek”,[15] a prema Džindžer Rodžers, film je postao glavna tema Holivuda kao rezultat svojih pesama.[15]

Scenografija[uredi | uredi izvor]

Veliki beli set — kako su ove kreacije inspirisane ar dekoom bile poznate — odgovoran je za najveći deo troškova filmske produkcije. Preko dve susedne zvučne pozornice izgrađen je vijugavi kanal − koji je prevučen sa dva stubišna mosta na jednom kraju i ravnim mostom na drugom. Aster i Rodžersova plešu preko ovog ravnog mosta u numeri „Cheek to Cheek”. Oko krivine ovog mosta nalazila se glavna pijaca, džinovska pozornica presvučena crvenim bakelitom na kojoj je odigrana „Piccolino” scena. Ova fantastična predstava[16] Lida u Veneciji nalazila se na tri nivoa koji su se sastojali od plesnih podijuma, restorana i terasa, sve ukrašenih crvenom i belom bojom, dok je voda kanala bila obojeno u crno. Ogromni venecijanski enterijeri bili su na sličan način neautentični, umesto toga odražavajući najnovije holivudske ukuse.[17]

Kerol Klark, koji je radio pod opštim nadzorom Van Nesta Polglasa, bio je scenograf jedinice na svim filmovima Astera i Rodžersove osim jednog. On je rukovodio timom dizajnera odgovornim za scenografiju Cilindra.

Garderoba: Incident sa „perjem”[uredi | uredi izvor]

Iako je Bernard Njuman nominalno bio zadužen za kostime zvezda, Rodžersova je bila veoma zainteresovana za dizajn haljina i šminku.[18] Za numeru „Cheek to Cheek” bila je odlučna da koristi sopstvenu kreaciju: „Bila sam odlučna da nosim ovu haljinu, bez obzira na sve. A zašto i ne bih? Lepo se kretala. Naizgled, niko u glumačkoj ili filmskoj ekipi nije bio voljan da zauzme stranu, naročito ne moju. Ovo je bilo u redu sa mnom. I ranije sam bila sama. Bar je moja majka bila tu da me podrži u sukobu sa celom upravom, uz Freda Astera i Marka Sandriča”.[19]

Zbog ogromnog truda koji je uložen u šivenje svakog nojevog pera za haljinu, Aster — koji je inače odobravao haljine svoje partnerke i predlagao modifikacije ukoliko je to bilo potrebno tokom proba — prvi put je video haljinu na dan snimanja[20] i bio je užasnut načinom na koji je bacala oblake perja pri svakom okretu, prisećajući se kasnije: „Bila je nalik na kokošku koju je napao kojot, nikad u životu nisam video toliko perja.”[21][22] Prema koreografu Hermesu Panu, Aster je izgubio živce i vikao na Rodžersovu, koji je odmah briznula u plač, nakon čega je njena majka, Lela, „jurnula na njega poput majke nosoroga koja je štitila svoje mladunče”.[23] Dodatni noćni rad krojačica rešio je veliki deo problema; međutim, pažljivo ispitivanje plesa na filmu otkriva perje koje lebdi oko Astera i Rodžersove i leži na podijumu za igru.[5] Kasnije su Aster i Pan poklonili Rodžersovoj zlatno pero za njenu narukvicu i izveli joj serenadu pesmom koja je parodirala Berlinovu melodiju.[10][24] Nakon toga, Aster je Rodžersovoj dao nadimak „Perje” — što je takođe naslov jednog od poglavlja u njegovoj autobiografiji — i parodirao svoje iskustvo u pesničkoj i plesnoj rutini sa Džudi Garland u Uskršnjoj paradi (1948).[5]

Aster je takođe birao i obezbedio svoju odeću. On je u velikoj meri zaslužan za uticaj na mušku modu 20. veka i, prema Forbes-ovom uredniku muške mode, G. Brusu Bojeru, numera „Isn't It a Lovely Day?”: „prikazuje Astera obučenog u stilu koji će učiniti poznatim: sportski sako od tvida sa mekim ramenima, košulja na dugmad, smela prugasta kravata, sivi flaneli lakog kroja, svileni pejsli džepni kvadrat i cipele od antilopa. Ovo je izuzetno savremen pristup nonšalantnoj eleganciji, izgled na koji se Ralf Loren i desetak drugih dizajnera još uvek oslanjaju više od šest decenija kasnije. Aster je predstavio novi stil odevanja koji je prekinuo korak sa šljokicama, celuloidnim kragnama i homburgovima koje su nosile aristokratske očinske figure u evropskom stilu”.[25]

Muzičke numere i koreografija[uredi | uredi izvor]

Koreografija, u kojoj je Asteru pomagao Hermes Pan, uglavnom se bavila mogućnostima upotrebe stepovanja kako bi se napravila što veća buka.[5] U filmu, Aster pati od onoga što Rodžersova naziva „bolešću”: „S vremena na vreme iznenada počnem da plešem”. Aster uvodi filmski motiv stepovanja kada napravi buku pred uspavanim članovima londonskog kluba.[5][26] U filmu postoji osam muzičkih numera.

U uvodnoj sekvenci, nakon što se pojavi logo studija, Aster, prikazan samo od struka nadole, pleše na uglačanom podu bine, uz muški hor sa sportskim štapovima. Nakon pauze pojavljuje se njegovo ime. Rodžersova zatim usledi i njih dvoje plešu zajedno dok se slika rastvara i otkriva cilindar. Sličan koncept je korišćen u uvodnoj sekvenci filma Barklijevi s Brodveja (1949).

Druga je „No Strings (I'm Fancy Free)”. Kada se Aster povuče u hotelski apartman, Horton ga savetuje da se oženi. Aster izjavljuje da preferira život neženje i pesma – ova numera je bila zamisao scenariste Dvajta Tejlora i nalazi se u njegovim najranijim nacrtima – se pojavljuje prirodno i usred rečenice. Aster je otpeva dva puta i tokom poslednje fraze skače u baletski skok, praćen udarcima nogu, i kreće u kratak solo ples koji povećava intenzitet i jačinu napredujući od stepovanja do brzih-vatrenih udaraca petama završavajući bezbrižnim obilaskom apartmana tokom kojeg rukama udara po nameštaju. Po povratku u centar sobe, gde bučno koncentriše svoje stepovanje, kamera se spušta i otkriva Rodžersovu u krevetu, budnu i iznerviranu. Dok se penje na sprat, Horton se preko telefona žači upravi hotela. Aster uključuje ovo u svoju rutinu, prvo ga zaprepasti rafalom, a zatim ga razmetljivo otprati do telefona. Dok Horton odlazi da istraži, Aster nastavlja da se probija po apartmanu, tokom čega glumi užas što vidi svoju sliku u ogledalu – što je referenca na njegovo uverenje da kamera nikada nije bila ljubazna prema njegovom licu. Rutina se završava kada Astera, koji sada pleše sa statuom, prekine Rodžersin ulazak,[5] scena koja, kao u Veseloj raspuštenici i Roberti, tipizira način na koji Aster nehotice izaziva neprijateljstvo Rodžersove, samo da bi otkrio njenu privlačnost i istrošio njen otpor.[7]

U numeri „No Strings (reprise)”, Rodžersova, nakon što je odjurila gore da se požali, vraća se u svoju sobu i tada se Aster, još uvek nameravajući da pleše, imenuje za njenog „peščanog čoveka”, prskajući pesak iz posude za cigarete i uspavljujući nju, Hortona i na kraju i sam zaspao uz meki i nežni ples na pesku, uz reprizu melodije u maloj meri, u sceni koja je izazvala veliko divljenje kod komentatora plesa,[27] i koja je bila predmet nekih parodija.

U numeri „Isn't This a Lovely Day (to be Caught in the Rain)”, Rodžersovu hvata oluja sa grmljavinom[28] i ona se sklanja pod nadstrešnicu. Aster je prati i razgovor o oblacima i padavinama ubrzo ustupa mesto Asterovom prikazu ove, jedne od najcenjenijih Berlinovih kreacija. Aster peva Rodžersovoj, ali publika može da vidi da Rodžersin odnos prema njemu omekšava tokom pesme, a svrha plesa koji je usledio je da ona prenese ovu promenu svom partneru.[5] Ples je flert i koristi dva koreografska sredstva zajednička klasičnom menuetu: sekvencijalnu imitaciju (jedan plesač izvodi korak, a drugi odgovara) i dodirivanje. U početku, imitacija je podrugljivog karaktera, zatim postaje više ležerna razmena i završava se u duhu istinske saradnje. Do poslednjih trideset sekundi ovog dvoipominutnog plesa čini se da se par povlači od dodira, a onda savijanjem lakta Rodžersova poziva Astera da dođe.[29] Numera, istovremeno komična i romantična, uključuje stepovanje na brojne inovativne načine. Duh jednakosti koji prožima ples ogleda se u muškosti Rodžersine odeće i u prijateljskom rukovanju koje razmenjuju na kraju.[5]

Za „Top Hat, White Tie and Tails”, verovatno Asterov najslavniji[30] step solo, ideja za naslovnu pesmu potekla je od Astera koji je Berlinu opisao rutinu koju je kreirao za Zigfildov brodvejski neuspeh Osmesi 1930. godine, pod nazivom „Say, Young Man of Manhattan”, u kojoj je svojim štapom „ubio” hor muškaraca – među kojima su bili mladi Bob Houp i Lari Adler.[10][31] Berlin je propisno producirao pesmu iz ovoga i koncept filma je tada izgrađen oko nje. U ovoj numeri, Aster je morao da napravi kompromis u vezi sa svojom filozofijom snimanja iz prve, kao što je Sandrič priznao: „Uložili smo mnogo truda da ova numera izgleda kao da je snimljena iz prve, ali zapravo ih je bilo nekoliko.”[32] Asterova izuzetna sposobnost da promeni tempo unutar jedne plesne fraze je ekstenzivno prikazana u ovoj numeri i dovedena do ekstrema – kao kada eksplodira u aktivnost iz poze potpune tišine i obrnuto.[5] Ova numera takođe označava Asterovu prvu upotrebu štapa kao rekvizita u jednom od svojih snimljenih plesova.[33] Numera počinje horom koji se šepuri i juri ispred pozadine pariske ulične scene. Oni prave put Asteru koji samouvereno korača ka prednjem delu bine i peva pesmu koja sadrži rečenicu: „Izlazim, draga moja, da udahnem atmosferu koja jednostavno zaudara na klasu”, razmenjujući povremeno stepovanje sa refrenom dok peva. Ples počinje tako što se Aster i hor kreću u korak. Aster ubrzo počinje da stepuje, a hor stidljivo reaguje pre nego što napusti scenu u nizu preklapanja, promene pravca, koraka i hodanja. U prvom delu sola koji usledi, Aster se upušta u kružni pokret stepovanjem, pomognutim štapom kojim, nakon čega meša niz nepredvidivih pauza. Dok se kamera povlači, svetla se prigušuju i, u misterioznom delu koji sledi, Aster oponaša niz stavova, u rasponu od otvorenog druželjubivosti, opreznosti, iznenađenja do budne spremnosti i živahnog samopouzdanja.[5] Džejms Kegni je prisustvovao snimanju ove scene i savetovao Astera, koji je tvrdio da je improvizovao veliki deo ove scene.[34] Hor se zatim vraća u preteći položaj, a Aster nastavlja da ih sve istera, koristeći inventivnu seriju akcija koje oponašaju upotrebu štapa kao pištolja, mitraljeza, puške i, konačno, luka i strele.[35]

Asterovo prvo zavođenje Rodžersove u filmu tokom numere „Isn't This a Lovely Day” nije u skladu sa temom zapleta o zamenjenom identitetu, pa on čini drugi pokušaj, podstaknut od strane Broderikove, u numeri „Cheek to Cheek”. Kao i u numeri „No Strings”, pesma proizlazi iz Asterove srednje rečenice dok pleše sa neodlučnom Rodžersovom na prepunom podijumu. Berlin je napisao reči i muziku ovog trajnog klasika u jednom danu, a sa 72 takta, to je najduža pesma koju je ikada napisao.[10] Bio je veoma zahvalan na Asterovom tretmanu pesme: „Melodija se stalno penje i penje. On se ušunjao tamo. Nije mu bilo važno. Uspeo je u tome.”[5] Dok se kreće kroz ovaj težak materijal, Rodžersova izgleda privučeno i prijemčivo i, na kraju pesme, igraju obraz uz obraz preko mosta do napuštene plesne dvorane u blizini. Prema jednoj analizi, duet koji usledi – lako najpoznatiji od svih plesova ovog para[36] – odražava složenost emocionalne situacije u kojoj se par nalazi. Više ne flertuju, kao u numeri „Isn't This a Lovely Day?”, par je sada zaljubljen. Ali Rodžersova se oseća krivom i prevarenom i radije bi izbegla Asterovo nabacivanje – u stvari, odljubila bi se od njega. Stoga je Asterova svrha ovde da je natera da odbaci svoje sumnje (koje su za njega misterija) i da mu se potpuno preda. Koreografski motiv koji je predstavljen da odražava napredak ovog zavođenja je podržano savijanje unazad, iskorišćavajući Rodžersina izuzetno fleksibilna leđa. Glavni ples počinje prvim od dva kratka odlomka koji ponovo koriste motiv sekvencijalne imitacije uveden u numeri „Isn't This a Lovely Day?”. Par se okreće i naginje, izmičući napred-nazad jedno pored drugog pre nego što pređu u standardnu poziciju u plesnoj dvorani gde se pojavljuju prvi nagoveštaji oslonjenog savijanja unazad. Prvo savijanje se dešava na kraju sekvence u kojoj Aster šalje Rodžersovu da se okreće, uzima je na pozornici i manevriše je u šetnju držeći se rukama, ponavlja okretanje, ali ovaj put je okružuje dok se ona okreće, a zatim je uzima u naručje. Kako muzika postaje energičnija, plesači klize po podu i Rodžersova, krećući se protiv muzike, iznenada se još više savija. Muzika sada prelazi na tihu rekapitulaciju glavne melodije tokom koje se par upušta u prigušeno i nežno partnerstvo, i ovde se ponavlja drugi deo koji uključuje sekvencijalnu imitaciju. Sa muzikom koja dostiže svoj veliki vrhunac, Aster i Rodžersova jure ka kameri, a zatim se udaljavaju serijom smelih, dramatičnih manevara koji kulminiraju sa tri podizanja plesne dvorane koja prikazuju Rodžersinu haljinu[37] pre nego što se naglo zaustavi u poslednjem, najdubljem naginjanju, koje se održava dok se muzika približava završnim taktovima. Podižu se i posle par okreta koji igraju obraz uz obraz prvi put od početka plesa, stanu uz zid. Rodžersova, koji je vodila ples u stanju napuštenosti kao iz snova, sada s nelagodom pogleda Astera pre nego što ode, prisetivši se da njihova veza ne može da se nastavi.[7][38]

Do sada je Rodžersova saznala Asterov pravi identitet, iako nijedno od njih još uvek ne zna da je njen impulzivni brak sa Roudsom nevažeći. Večerajući zajedno tokom karnevalske noći u Veneciji, i da bi joj pomogao da ublaži svoju krivicu, Aster izjavljuje: „Hajde da jedemo, pijemo i veselimo se, jer sutra moramo da se suočimo sa njim”, što služi kao znak za muziku „Piccolino”, veliku produkcijsku numeru. Nakon parade gondole dolazi plesni hor koji izvodi niz plesnih poza i rutina talasaste koreografije Hermesa Pana. Berlin, koji je uložio mnogo truda u pesmu,[39] osmislio ju je kao pastiš numerama „The Carioca” iz filma Let za Rio (1933) i „The Continental” iz Vesele raspuštenice (1934),[40] dok tekst otkriva svoje lažno poreklo: „Napisao ju je latino/gondolijer koji je sedeo u svojoj kući u Bruklinu i gledao u zvezde.”[6] To je pesma o pesmi[41] i Rodžersova je peva Asteru[42] nakon čega je refren izvan kamere ponavlja dok se snima plesni ansambl, u stilu Bazbija Berklija, odozgo. Kamera se zatim prebacuje na Rodžersovu i Astera koji su se spustili na scenu da izvedu dvominutni ples — sve snimljeno u jednom kadru — sa Aster-Pan koreografijom koja se posebno poziva na osnovnu melodiju i latino vamp u pratnji.[5] Plešu uz pratnju dok se spuštaju niz stepenice i klize duž plesnog podijuma, a zatim, kada melodija dođe, zastaju i izvode Pikolino stepovanje. Ostatak plesa uključuje ponavljanja i varijacije Pikolino stepovanja i hop step povezanog sa vampom, što dovodi do nekih složenih amalgamacija ta dva. Na kraju vamp melodije, plesači izvode veoma ulepšanu formu Pikolino stepa dok putuju postrance nazad do svog stola, zavlačeći se nazad u svoje stolice i podižući čaše da nazdrave.[5]

„The Piccolino (reprise)”: Nakon što se različite strane sukobe u svadbenom apartmanu, a Rodžersin „brak” sa Roudsom je otkriven kao nevažeći zbog lažnog sveštenika, scena je postavljena da Aster i Rodžersova plešu uz zalazak sunca, što propisno i čine, u ovom fragmentu mnogo dužeg dueta – original je isečen nakon pretpremijere u julu 1935 – ali ne pre nego što paradiraju venecijanskim setom i ponove Pikolino step.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Zarada[uredi | uredi izvor]

Film je premijerno prikazan u Njujorku 29. avgusta 1935.[43] i postavio je studijski rekord sa zaradom od 134.800 dolara tokom prve nedelje.[44] Dvadeset pet policajaca je bilo raspoređeno da kontrolišu masu.[45] Za prve tri nedelje prikazivanja, zaradio je 350.000 dolara.[46] Sveukupno, film je zaradio 1.782.000 dolara iznajmljivanja u SAD i Kanadi i 1.420.000 dolara na drugim mestima. Studio je ostvario profit od 1.325.000 dolara, što ga je učinilo najprofitabilnijim filmom studija 1930-ih.[2]

Cilindar je bio četvrti najpopularniji film na britanskim blagajnama 1935–36. godine.[47]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Recenzije filma su uglavnom bile pozitivne. Los Angeles Evening Herald Express pohvalio je film, citirajući: „Cilindar je vrh! Sa Fredom Asterom koji pleše i peva pesme Irvinga Berlina! Pa, čovek (pri zdravom umu) ne može da traži mnogo više − osim ako, naravno, ne bi poželeo neki bis”. The New York Times je pohvalio muzičke numere u filmu, ali je kritikovao priču, opisujući je kao „mršaviju stranu”, ali i navodeći da je „dovoljno raspoložen da popuni te neizbežne praznine između svetlucavih veselih plesova. Za Cilindar vredi stajati u redu. Po stanju predvorja juče popodne, verovatno ćete i morati.”[48]

Variety je takođe izdvojio priču kao i glumačku ekipu, navodeći „znak opasnosti je u priči i glumcima. Zamenite Alis Brejdi za Helen Broderik i dobićete istu glumačku postavu kao u Veseloj raspuštenici. Osim toga, situacije u dva scenarija je usko paralelna”. Ipak, časopis je zaključio da je Cilindar film „koji se ne sme propustiti”.[49]

Pišući za The Spectator 1935. godine, Grejam Grin dao je filmu generalno pozitivnu recenziju, opisujući ga kao „sredstvo genija Freda Astera”, i napominjući da je Asterov nastup eliminisao svaku zabrinutost zbog činjenice da su „muzika i tekstovi loši” ili da Aster „mora da radi sa ljudskim bićima [koja ne mogu da pariraju] njegovoj slobodi, lakoći i sreći”.[50]

Od 2022. godine, na veb-sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 100% na osnovu 42 recenzije, sa prosečnom ocenom 8,70/10. Kritički konsenzus veb-sajta glasi: „Kao glamurozna i očaravajuća diverzija iz doba depresije, Cilindar je skoro besprekoran, sa akrobacijama Freda Astera i Džindžer Rodžers zbog kojih najteže fizičke vratolomije izgledaju lake kao pero.”[51]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Film je bio nominovan za Oskara za najbolji film, kao i za najbolju scenografiju (Kerol Klark i Van Nest Polglas), najbolju originalnu pesmu (Irving Berlin za „Cheek to Cheek”) i najbolju plesnu režiju (Hermes Pan za „Piccolino” i „Top Hat”).[52] Godine 1990, Kongresna biblioteka je izabrala film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja.”[53] Film je zauzeo 15. mesto na listi najboljih mjuzikala Američkog filmskog instituta iz 2006. godine.[54]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Cilindru su omaž odali brojni filmovi, posebno njegovoj numeri „Cheek to Cheek”, među kojima su: Purpurna ruža Kaira (1985),[55] Engleski pacijent (1996),[56] Zelena milja (1999),[57] La La Land (2016)[58] i animirani film Mali šef (2017). Poster filma Cilindar pojavio se u filmu Kung fu frka Stivena Čaua. Britansko-irski kantautor Kris de Burg pomenuo je film u svom hitu iz 1986. „The Lady in Red”, gde su on i istoimena dama u pesmi plesali „Cheek to Cheek”.

Scenska adaptacija[uredi | uredi izvor]

Film je adaptiran u scenski mjuzikl koji je započeo turneju po Ujedinjenom Kraljevstvu krajem 2011. godine. Glavne uloge su tumačili Samer Stralen kao Dejl, Tom Čembers kao Džeri i Martin Bol kao Horas. Predstava je premijerno prikazana u pozorištu Milton Kejns 19. avgusta 2011, nakon čega je nastavila turneju u drugim regionalnim pozorištima u državi, uključujući Lids, Birmingem i Edinburg. Predstava je prebačena u Aldvič teatar na Vest Endu 19. aprila 2012, a prikazana je 9. maja 2012. godine.[59] Osvojila je tri nagrade Olivije 2013, uključujući i onu za najbolji novi mjuzikl.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „AFI|Catalog”. 
  2. ^ a b v Jewel, Richard. "RKO Film Grosses: 1931–1951" in Historical Journal of Film, Radio and Television, Vol 14 No 1, 1994 pp. 55
  3. ^ Brown, Gene (1995). Movie Time: A Chronology of Hollywood and the Movie Industry from Its Beginnings to the Present. New York: Macmillan. str. 124. ISBN 0-02-860429-6. 
  4. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Pristupljeno 2020-05-13. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Mueller 1986, str. 76–87
  6. ^ a b v g d đ e Croce 1972, str. 54–79
  7. ^ a b v Hyam 2007
  8. ^ Adapted from Billman (1997)
  9. ^ Izbačene scene uključuju jednu u kojoj Bejts, prerušen u vozača gondole, vređa italijanskog policajca. Ova scena je obnovljena u nekim verzijama. cf. Croce (1972), pp. 78
  10. ^ a b v g d đ e ž Billman 1997, str. 88–90
  11. ^ Kalat, David (2019-04-11). Too Funny for Words: A Contrarian History of American Screen Comedy from Silent Slapstick to Screwball (na jeziku: engleski). McFarland. ISBN 978-1-4766-3652-8. 
  12. ^ „Lost in Translation – The History of Adaptations, 1930-39 - Seventh Sanctum Codex”. codex.seventhsanctum.com. 28. 2. 2015. 
  13. ^ reviewing the film in England, author Graham Greene was pleased to find the film "quite earnestly bawdy" and took satisfaction in how this had escaped the British censor. cf Mueller (1986), pp. 80.
  14. ^ Tvrdnje da je Cilindar adaptirao Karl Noti na osnovu Skandala u Budimpešti odbacila je Arlin Kroče, cf. Croce (1972), pp. 70; međutim, podržao ih je Turner Classic Movies, cf. "Top Hat: Screenplay info" TCM.com, i Evans (2011), pp. 6
  15. ^ a b Green, Benny (1989). Let's Face the Music: The Golden Age of Popular Song. London: Pavilion-Michael Joseph. str. 171. ISBN 1-85145-489-6. 
  16. ^ Croce 1972, str. 56: "Venice as a celestial powder room"
  17. ^ Descriptions adapted from Croce (1972), pp. 76
  18. ^ cf. Billman (1997), pp. 90. Croce (1972), pp. 66.
  19. ^ Rogers, Ginger (1991). Ginger, My Story. New York: Harper Collins. str. 143. ISBN 0-06-018308-X. 
  20. ^ Astaire had approved the costume sketch. cf. Billman (1997), pp. 89.
  21. ^ Astaire, Fred (1959). Steps in Time. London: Heinemann. str. 205–211. ISBN 0-241-11749-6. 
  22. ^ cf. Billman (1997), pp. 89
  23. ^ Thomas, Bob (1985). Astaire, the Man, the Dancer. London: Weidenfeld & Nicolson. str. 112. ISBN 0-297-78402-1. 
  24. ^ Since Astaire and Pan had to create a tap track to accompany the routine, they also created a joke version, replete with melodramatic female sighs and creaking sounds to accompany backbends for Rogers' amusement. cf. Mueller (1986), pp. 86
  25. ^ Boyer, G. Bruce (2005). Fred Astaire Style. Assouline. str. 10—11. ISBN 2-84323-677-0. 
  26. ^ Croce 1972, str. 57: "the dance technique is an element in the characterization. Jerry Travers is literally footloose, he's bumptious, he's a disturber of the peace." Also Mueller (1986), pp. 78: "this urge becomes a motif in the film as Astaire's dancing feet, usually irritating somebody or other, send the plot skittering along."
  27. ^ Mueller 1986, str. 80 Croce (1972), pp. 59.
  28. ^ cf. Mueller (1986), pp. 80
  29. ^ Croce 1972, str. 62
  30. ^ Hyam 2007, str. 104
  31. ^ cf. Astaire, pp. 184
  32. ^ Satchell, Tim (1987). Astaire – The biography. London: Hutchinson. str. 128. ISBN 0-09-173736-2. 
  33. ^ Mueller 1986, str. 16
  34. ^ Astaire, str. 210
  35. ^ Ova sekvenca je parodirana u filmu Mladi Frankenštajn.
  36. ^ Hyam 2007, str. 205, 207
  37. ^ Hyam 2007, str. 205
  38. ^ Mueller 1986, str. 83–86
  39. ^ Mueller 1986, str. 87
  40. ^ cf. Mueller (1986), pp. 86
  41. ^ Croce 1972, str. 75
  42. ^ Hyam 2007, str. 121 Mueller (1986), pp. 86: "a lively rendition"
  43. ^ „'Diamond Jim' A $45,000 Sparkle on B'way, State Leaps for $35,000”. Variety. 28. 8. 1935. str. 9. Pristupljeno 24. 4. 2019. 
  44. ^ „'Hat' Quits M.H. with $345,000, 3d. Week $95,000”. Variety. 18. 9. 1935. str. 9. Pristupljeno 24. 4. 2019. 
  45. ^ „Holiday Ram Helps Set B'way Records”. Variety. 4. 9. 1935. str. 9. Pristupljeno 24. 4. 2019. 
  46. ^ Top Hat na sajtu AFI (jezik: engleski)
  47. ^ "The Film Business in the United States and Britain during the 1930s" by John Sedgwick and Michael Pokorny, The Economic History ReviewNew Series. . 58 (1). Feb. 2005: 97.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć); Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  48. ^ Sennwald, Andre (30. 8. 1935). „Fred Astaire and Ginger Rogers in Their New Song and Dance Show, 'Top Hat,' at the Music Hall.”. The New York Times. Pristupljeno 21. 4. 2010. 
  49. ^ Staff (1. 1. 1935). „Top Hat”. Variety. Pristupljeno 21. 4. 2010. [mrtva veza]
  50. ^ Greene, Graham (25. 10. 1935). „Joan of Arc/Turn of the Tide/Top Hat/She”. The Spectator.  (reprinted in: Taylor, John Russell, ur. (1980). The Pleasure Dome. Oxford University Press. str. 30–32. ISBN 0192812866. )
  51. ^ „Top Hat”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 26. 2. 2022. 
  52. ^ „Top Hat”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Pristupljeno 9. 11. 2012. [mrtva veza]
  53. ^ „Films Selected to The National Film Registry, Library of Congress 1989–2009 (National Film Preservation Board, Library of Congress)”. Loc.gov. Pristupljeno 8. 11. 2012. 
  54. ^ „AFI's Hundred Years of Musicals”. American Film Institute. 2006. Arhivirano iz originala 14. 1. 2013. g. Pristupljeno 16. 12. 2012. 
  55. ^ Deacy, Christopher (2005). Faith in film: religious themes in contemporary cinema. Aldershot, Hampshire: Ashgate. str. 53. ISBN 0-7546-5158-4. 
  56. ^ Laing, Heather (9. 2. 2007). „The Narrative Soundtrack”. Gabriel Yared's The English Patient: A Film Score Guide. Scarecrow Press. str. 109. ISBN 9781461658818. 
  57. ^ Magistrale, Tony (2003). Hollywood's Stephen KingSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Basingstoke, Hampshire: Palgrave Macmillan. str. 144. ISBN 0-312-29320-8. 
  58. ^ Harris, Aisha (13. 12. 2016). „La La Land's Many References to Classic Movies: A Guide”. Slate. Pristupljeno 13. 5. 2017. 
  59. ^ Dan Bacalzo (11. 11. 2011). „Tom Chambers, Summer Strallen to Star in West End Transfer of Top Hat”. TheaterMania.com. Pristupljeno 19. 4. 2016. 

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цилиндар_(филм)&oldid=27875032”