Šoen
Šoen (jap. 荘園), japanski termin koji označava privatne posede koji su počeli da se stvaraju u osmom veku privatizacijom javnog zemljišta. Na svom vrhuncu, u dvanaestom veku, ovaj zemljoposednički sistem je postao najvažnija politička i ekonomska institucija. Ova imanja su nastala melioracijom zemljišta, od zemljišta koje su verske institucije dobile na poklon od cara ili najviših zvaničnika civilne vlasti i, najčešće, predajom zemlje najvišim plemićima koji su ih mogli osloboditi poreza i sprečiti ulazak od strane civilnih službenika. Načini osnivanja ovih poseda su se vremenom menjali, a kao rezultat toga, menjali su se i postajali sve složeniji i oni koji su delili prihod sa ovih poseda. Ova imanja su postepeno transformisana u feude koje je kontrolisala klasa ratnika u periodu Kamakura i potpuno su nestala do kasnog šesnaestog veka.[1]
Istorija
[uredi | uredi izvor]Za razliku od feudalnog poseda, koji je dodeljivao šogun u zamenu za vojnu službu (i koji, pravno gledano, nikada nije pripadao uživaocu), šoene je dodeljivao carski dvor u trajno vlasništvo članovima carske porodice, dvorskim plemićima i budističkim manastirima, i najčešće ih oslobađao poreza i izuzimao ih od vlasti provincijskih guvernera (kokuši). U ime legalnih vlasnika šoena, koji su većinom živeli u prestonici (Kjoto, Kamakura), ovim vlastelinstvima upravljali su upravnici ili nadzornici (džito). Od 12. do 16. veka šoeni i državna zemlja postepeno su pretvoreni u feude, a sva zemlja u Japanu je iz ruku carskog dvora i civilne vlasti prešla u ruke ratnika - vojničkog plemstva, feudalnih gospodara (daimjo) i vojne vlade - šogunata.[2][3]
Period Hejan
[uredi | uredi izvor]Šoeni su prvi put stvoreni u 8. veku od privatizovane državne zemlje (pre toga sva zemlja u Japanu pripadala je caru) i do 12. veka su postali glavni izvor privatnog bogatstva i prihoda za carsku porodicu, plemstvo i hramove. Uz lokalne i regionalne zvaničnike civilne vlasti, i mnogi ratnici učestvovali su u procesu privatizacije. Oni su ili stvarali nova polja (uglavnom obrađivanjem neiskorišćene zemlje), ili su uspevali da zaposednu obližnju javnu zemlju. Ratnici su zatim predavali ovu zemlju plemićima i hramovima, koji su bili u stanju da pribave legalne darovnice imuniteta od poreza koji se plaćao na zemlju. Ovaj proces postepeno je smanjivao prihode civilne vlade, iako je koristio plemićima i hramovima koji su delili prihod od ovih poseda sa ratnicima koji su ih predali. Ratnici su takođe povećavali svoje prihode uzurpiranjem prava na prihod od šoena kao i od javne zemlje koja je obezbeđivala političku i ekonomsku bazu civilne vlasti.[2]
Period Kamakura
[uredi | uredi izvor]Uspostavljanje prve vojne diktature u Japanu - Kamakura šogunata (1185—1333) - označilo je početak sistematskog zahvatanja ratnika u šoene i javnu zemlju. Proces preuzimanja bio je u početku spor, ali je ubrzao tokom 13. veka. Kao rezultat, sve veći deo prihoda od šoena i javne zemlje uziman je od strane ratnika na štetu cara, plemića i hramova, kao i civilne vlasti.[2] U dva navrata, 1184-1186 (posle Gempejskog rata) i 1221 (posle Džokju rata) šogunat je konfiskovao na hiljade imanja od poraženih neprijatelja i podelio ih ratnicima na upravu (džito). Posle 1230. zabranjeno je stvaranje novih šoena.[4]
Period Muromači
[uredi | uredi izvor]U periodu Muromači (1336—1573) izvršeno je sistematsko i potpuno pretvaranje šoena i javne zemlje u feudalne posede, praktično ukidajući ove oblike zemljoposeda, koji su bili materijalna i politička osnova vršilaca civilne vlasti. Za razliku od Kamakura šogunata, Muromači bakufu nametnuo je poreze na regionalnoj osnovi i nasilnije je šttitio interese ratničke klase u celini na račun civilnog plemstva. U drugoj polovini 15. veka i u 16. veku, kako je moć šogunata slabila, ratnici koji su bili jedina vlast na lokalnom i regionalnom nivou sve agresivnije su oduzimali civilnom plemstvu njihovu preostalu državnu zemlju, šoene i druge izvore prihoda. Do sredine 16. veka, ostalo je malo šoena i malo državne zemlje.[2]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 697. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
- ^ a b v g The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 2—3. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
- ^ Huffman, James L. (2010). Japan in world history. Oxford: Oxford University Press. str. 40. ISBN 978-0-19-536808-6. OCLC 323161049.
- ^ The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 32—33. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
